Мирослав Пантић

Право и лажно у народном песништву, у свету и код нас, у прошлости и данас

Право и лажно народно песништво, Деспотовац, 1996, стр. 9-31.

Право и лажно и њихов суоднос у народном песништву у прошлости и данас, чему је посвећен овогодишњи научни скуп ресавских "Дана српскога духовног преображења", не тичу се само велике и значајне области народног или усменог стваралаштва, нити је то питање од посебног, па и највишег интереса једино за српску књижевност и културу. Исто тако, дужни смо рећи да се то питање не поставља тек у наше време и најпре код нас. То је, заправо, светско питање и његова историја дуга је безмало колико и људски живот сам. Штавише, о том предмету написано је у свету и више књига, каткад занимљивих попут неког криминалистичког романа.

Одвајкада се кривотвори или се опонаша, мистификује или подмеће уместо правог и изворног оно што је лажно и начињено, са више или мање умећа и спретности, на прилику аутентичног и чини се то такође међу људима од неког прадавног тренутка који није упамћен, безмало у свему што је од неке веће вредности за људски живот. Врло често, ако не и најчешће, кривотворе се новац, драгоцености и остала материјална добра, или списи помоћу којих се до тих добара долази, као што је то случај са исправама свих могућих врста, дипломама, тестаментима, даровницама, генеалошким стаблима. Нарочито је развијена та врста делатности била у средњем веку, потом у доба барока, када су смирени монаси за своје манастире и за цркву, али и за моћнике, или иначе учени људи за богату награду фалсификовали сваковрсне документе, око чије су сумњиве веродостојности или непостојеће изворности у XVII столећу ломљена копља и вођени у науци прави ратови, названи дипломатичким ("Веllа diplomatica") а предвођени од стране учених бенедиктинаца - боландиста. Исто тако, али још више, и учесталије, ти су се фалсификати јављали у духовној сфери и пре свега у уметности. Кривотворили су се, тако, археолошки предмети, када није било довољно правих и са страшћу тражених, а колико би се хтело ваљаних налаза, а поред њих, и у свим временима веома често, мета таквих настојања биле су слике и скулптуре највећих уметника, или песничка дела, књиге и рукописи, затим писма и предмети личне употребе славних књижевника. Како би онда, и како би уопште, песништво које је названо народним, а које се у последње време све чешће зове усменим - а оба су та назива колико у односу на суштину ствари неодређена, толико барем по значењу двосмислена - како би, дакле, народно песништво могло да остане по страни од те свеопште појаве кривотворења и опонашања који се скривају и лажно представљају као да је код њих реч о творевинама непорециве изворности?

Разлози и полазни мотиви, који су све те сваковрсне, и безбројне, кривотворитеље, мистификаторе и више или мање веште творце имитација, одмах или тек доцније откривене и распознате, а каткада и до данас неутврђене и неустановљене, водили у њиховом опсенарском послу нису увек исти, као што нису увек били ни безазлени и часни; а њихове жртве нису само лаковерни љубитељи или сакупљачи реткости и драгоцених споменика прошлости, него су покаткад на спискове обманутих, заведених или оштећених доспевали и поједини научници, међу којима је било изузетно критичних, а не само неопрезних, као и библиотеке, музеји и галерије, а са њима, на дужи или краћи рок, и наука сама, која је њихове заблуде прихватала.

Међу разлозима и мотивима за одавање оваквим пословима најниже на листи вредности неоспорно стоји гола материјална корист, коју оваква "дела" покаткад доносе својим "ауторима". Једва су нешто више на тој скали жудња за славом, каквом-таквом, или потреба за самопотврђивањем, макар затајеним или прикривеним маском са нечијим туђим, а познатим ликом. Каткада се ти разлози, и ти мотиви, дају свести на пуку игру, или изнаћи у потреби да се савременици повуку за нос и обману, не без жеље да се они на тај начин извргну руглу. Врло високо, у низу тих мотива, постављена су родољубива осећања личности које се на овакве поступке одлучују. Они то чине у уверењу да тиме користе своме народу и доприносе његовој културној баштини или историјској слави, иако - али они тога нису свесни - ту нема никакве националне користи, а може напротив бити само несумњиве штете, нити се пак представа о њиховом народу и његовој улози у прошлости тиме може трајно улепшати или учинити већом и значајнијом. У истој равни отприлике налазе се религиозни и моралистички разлози за мистификовање и кривотворења. У поезији, на пример, уместо "нечедних" и одвећ "профаних" и "блудних" песама, чије су мелодије иначе, или неке друге формалне одлике, стекле завидну и чак општу популарност, подмећу се, без зазора, црквене и побожне молитве и химне писане у истим метричким схемама као и изворне народне песме, како би се без тешкоћа оне могле певати, уместо првобитних текстова, који се на тај начин желе да одстране. Истоветним поступком песме које су моралистима из црквених редова сметале због по њиховим мерилима недопустиво крупне нечедности замењивале су се песмама закопчаним до грла и потпуно бешчулним.

Народна песма, од часа када је тим именом названа - а назвао ју је тако (la роеsie populaire) први колико сада знамо знаменити Француз позне ренесансе Мишел де Монтењ (Мichel Еyquem de Montaigne) у гласовитим својим Есејима (Еssais), редигованим између 1571. и 1579, а штампаним 1580 - и од појаве најраније записаних текстова - а они по постању и по тренутку када добијају писани облик, понегде у свету знатно претходе Монтењу - јавља се и опстоји у, скоро би се рекло, нераздвојном друштву са својим парњаком или двојником, који јој је и противник, чак на махове и љути, то јест с поезијом која је опонаша или је чак копира. Та њена понекад незгодна друга, преузевши од ње садржаје и мотиве, и присвојивши затим њену одећу, њен богати накит, њен стил и њену поетику, тиска се да стане равноправно уз њу; не кријући чак намеру да је истисне и да јој преотме њено место.

Монтењ, који је био човек од укуса, без колебања је преимућство и сву своју наклоност поклањао првој, коју је сматрао изворном и народном, а презирао потоњу, која му се чинила извештаченом и одвећ накинђуреном. "Народна поезија, чиста и природна - каже он - има безазлености и љупкости по којима може стати напоредо са највишим лепотама савршене поезије, грађене по правилима уметности, како се то види у виланелама из Гаскоње и у песмама које нам долазе од народа који не познају никакву науку, чак ни вештину писања. Поезија која се зауставља између тих двеју поезија (тј. народне и уметничке) презрена је, непоштована и без икакве вредности".

Тако се то догађало малоне свуда у европском свету, а догађало се по истом реду све то и код нас, од времена када се прве такве песме бележе, па затим у вековима који су долазили после, и све до данас, без престанка такорећи. У нашим странама, првенство у настајању поезије ове врсте припада, чини се, неоспорно, просторима средњовековних српских држава, а што се записивања њених текстова тиче, дуго само усмених, и њихових имитација, по природи ствари обично писаних, на првом је месту Дубровник, али му се врло брзо у том погледу придружују Италија, што је сасвим неочекивано, и остала подручја словенскога Приморја, што је посве схватљиво.

Већ са појавом првих записа аутентичног народног песништва нашег - који су настајали по случају или чистој срећи, и који су налажени најчешће и дуго на - местима где би се њима могло надати најмање: у рукописима најразноврснијег садржаја и састава, и измешани са песмама уметничким и очигледно књижевнога постања, и штампани у књигама и уметнути у веће књижевне целине (комедије, путописне спевове, прологе појединих драма), на рубовима и празним страницама службених списа, или у записницима судских истрага, а ређе и касније у читавим збиркама, - сусрећу се напоредо и истовремено и текстови имитација тога песништва, са сврхом и са намерама различним, као што, такође тамо, долазе и чисте патворине, било да су прикривене и не одмах уочљиве, било да су сасвим отворене и већ на први поглед јасне.

У Дубровнику су такве песме називали "пјесни на народну", када су биле љубавне, или "пјесни од кола", када су се њихови аутори трудили да погоде или васпоставе дух и ритам народних поскочица, што им је, истина, ретко када полазило за руком. "Пјесама на народну" има у збиркама првих дубровачких петраркиста, Шишка Менчетића и Џора Држића, а више него двадесетак нашло их се анонимно у канцонијеру младог властелина Никше Рањине из 1507. године. Од правих народних песама, које су слушали и у своме Граду и у његовој околини, и које су им се допадале, узимали су кад мотив, кад животну ситуацију, када опет израз и ритам, или све то заједно, а са своје стране додавали су уметничку обраду и сложене дубровачке сликове (риме), па су тако настајале те нарочите песме, у којима покаткад има и љупкости, и несумњиве лепоте. У таквом односу према домаћем народном песништву нису они били посве оригинални: и у томе су следили стопе својих италијанских узора. Понекад би се сва њихова обрада састојала у томе да уједно скупе и саставе по више лирских минијатура, у чијем су садржају налазили неку блискост, и на тај начин градили су нову и потпуно вештачку целину. Никола Наљешковић који је у једној својој комедији из рода фарси пустио дубровачке служавке, то јест жене са села, да на сцени отпевају неку песму из свога амбијента, али уместо да ту песму цитира, смислио ју је сам, у маниру народне, али одмах препознатљиве као опонашање ("Поручила Видосава"). Дубровачки властелин Динко Рањина и властелин хварски Ханибал Луцић имају међу својим песмама "разликим" и оне којима је уместо наслова стављена назнака" Од кола", али тешко би се могло веровати да их је неко могао певати у омиљеном народном плесу, и онда и данас. Задранин Петар Зоранић пошао је у своме опонашању потпуно другим путем: у пастирском роману Планине, писаном 1536, штампаном 1569, у коме је алегоријски приказао ослобађање од љубави земаљске и тријумф љубави духовне или чак небеске, налазећи да је неприлично да његови углађени и отмени пастири певају о љубави од овога света, а не желећи да се лиши мелодије ("зука", како је говорио) онда широко познатих, али изразито чулних народних песама, смислио је две песме истанчане платонистичке осећајности и назначио да се оне имају певати по звуку песама "А ти девојко шегљива" и "Дрази ми гору пројдоше"; од тих народних песама он је назначио само почетне стихове, али се једна од њих ("А ти девојко шегљива") сачувала и то у рукопису из XVI века, док се друга од њих на жалост изгубила, јер можда никада није ни била записана. Показао је тиме пут хришћанским чистунцима и мисионарима каснијег времена, који, уосталом, о могућности такве злоупотребе народног песништва нису и без њега били необавештени, знајући за истоветну праксу својих идеолошких супарника протестаната: кајкавски писац Никола Крајачевић "Sartorius", желећи да из народног певања одстрани "погане, лотрене (тј. блудне) и нечисте попевке", као што су биле песме "Играло коло широко", "Хранила девојка три сива сокола", "Посејал сам божулак" и "Лепо ми поје чрни кос", на њихово место, у њихов ритам и мелодију, утурио је своје препеве гласовитих црквених молитава, химни и псалама, као што су O gloriosa Domina; Аvе, maris stella; Ave Maria и Miserere.

Исги пут је код нас чекао и епско народно песништво и то буквално схваћено, од самих најранијих његових бележења. Напоредо с песмама које су бележене по певању извођача, а можда и песника, из народа, бујала је и производња њихових отворених и лако распознатљивих имитација. Властелин и песник хварски из времена ренесансе Петар Хекторовић, који је у свом "Рибању и рибарском приговарању" 1556. уденуо две народне српске бугарштице, уз три почаснице и једну баладу, као део "приговарања" својих рибара, осетио је потребу да се пред пријатељем и кумом својим, песником Микшом Пелегриновићем, правда стога што је "пошал оне ствари ке и друзи знају повидати", а није за своје дело, индивидуално и уметничко, сам "од свога ума", "којегоди бугаршћице и писан измислио и сложио". Указао нам је том одбраном својом добри "наш господин" Петар Хекторовић да је међу његовим савременицима постојао већ увелике устаљен обичај да опонашају народне песме, и да је то онда чак и више било цењено од њиховог тачног навођења. Само коју деценију доцније показао је то такође, сопственим примером, Задранин Јурај Бараковић, који је у свој барокни епос Вила Словинка, штампан 1614, уврстио "бугарскицу" Мајка Маргарита, коју је смислио сам или сачинио од елемената неке претходне песме исте врсте, али дотеравши је увелике и прилагодивши је тако да би у њој опевао, и тим начином прославио, властите рођаке. У збиркама народне поезије, које су се убрзо потом стале јављати, у хајдучком и гусарском Перасту, по Боки Которској и у Дубровнику (крајем XVII и у првој половини XVIII века) нису ретке бугарштице у којима се јасно осећа рука учених песника. Осим тога почиње са њима још једна нова појава кривотворења. Како је тада поезија бугарштица била на своме заласку и све очитије је узмицала пред поезијом епских десетераца, живљих, лакших и више по укусу новога доба и нових слушалаца, ти сакупљачи узимали су уметничку поезију, односно спевове или појединачне песме, о догађајима већег историјског значаја и испеване у онда превладавајућим осмерцима, са римама и у строфама од четири стиха, и механички спајајући по два осмерачка стиха у један шеснаестерац и додајући им једино припеве (рефрене) на одговарајућим местима претварали их у бугарштице. Учинили су то, примера ради, са појединим одломцима Османа Џива Гундулића, од којих су тим поступком добили чак десет тобожњих бугарштица, а добро су им дошле за сличну ствар, и неке песме о одбрани Беча или о ратовима око Котора за "бугарштице" о истим предметима ("Бугарке од Беча града чесарова" у зборнику Пераштанина Николе Буровића из XVII века, и у нешто каснијој збирци непознатог Которанина). Једном су чак посегли и за прологом мелодраме Алчина Џона Палмотића претворивши га у "бугарштицу" Поздрав Дубровнику. Други су опет опонашали бугарштице, или" попијевке", како су их називали, у књижевним текстовима које су у потпуности сами испевали. Скромни пучанин и песник дубровачки Антун Глеђевић тако је за своју божићну драму Порођење Господиново, изведену у Цавтату 1703, пастирима и "горанима" који долазе да се поклоне новорођеноме Исусу дао властите стихове организоване у облик бугарштице да их "пјевају на измјену у начин попијевке". Значајни дубровачки песник и ерудита највишега реда Игњат Ђурђевић, који је крајем XVII и у првим деценијама XVIII века сав свој живот посветио поезији и студијама историје и филологије, веома је блиско био срођен с народном поезијом, па ју је радо и опонашао. У својим песмама "пирним, алити зачинкама", писаним за свадбе у угледним дубровачким кућама народну поезију подражавао је, дискретно додуше, у изразу; за песму У попа Јована до двије дјевојке од народа је позајмио причицу која јој је у основи, а затим и тон и језик у њој врло су блиски народној поезији нашој, а у Попијевци врху (тј. о) смрти Марка Краљевића, која почиње стихом "Краљ Вукашин војску купи", покушао је, барем метрички, размером стихова и расподелом рефрена, а осим тога унеколико и у стилу, да подражава народне бугарштице, које су се за његових дана још могле чути у Дубровнику и по његовој околини, и које су тада записивали љубитељи и зналци, али које су, у ствари биле на своме умору.

Епску поезију нашу, због њеног глорификовања јуначких подвига и поступања њених јунака који нису били увек у складу с религиозним учењима и божјим заповестима, нападали су жестоко у својим "богољубним" књигама и у пламеним беседама са предикаоница црквени моралисти, нарочито из фрањевачког и исусовачког реда, и борбени пропагатори Католичке обнове. Они су најрадије снивали сан, на њихову жалост неостварив, о потпуном елиминисању те поезије из народне свести. Фрањевац из Макарске Андрија Качић Миошић, који се са својим "гуслама јаворовим", по властитој речи "скитао од Скадра до Задра, од Мостара до Котара", знао је, као што су то знали и његови претходници - хуманисти три века раније, да "словински" народи "оно што други народи уздрже у књигам, они уздрже у памети, пивајући по собетим, дернецим и по свим мистим, када путују, писме своји' краља, бана, витезова и врсни' јунака", али као човек једног просветитељског и ерудитског столећа он за разлику од хуманиста није веровао да те песме представљају усмену историју и да су "посве истините", већ да садрже и много историјски незасведоченог и неистинитог, премда "ништа не мање свака (од њих) има добар темељ од истине". Сувише је он, као гуслар ("старац Милован", како је говорио) волео ту поезију, да би долазио на помисао како би је требало у потпуности одстранити, али је зажелео да је преудеси и препева, у десетерцима са сликовима, и у њеној поетици, и у њеном изразу, заснивајући сваку песму на поузданим историјским књигама, на документима, на чињеницама и на провереним сведочанствима. У ствари битно је прерађивао неке старе песме и, још много чешће, у складу са својим начелима правио је потпуно нове песме, које су, међутим, остављале утисак аутентичне народне поезије. Тако је настао његов Разговор угодни народа словинскога, издат у два маха, 1756. и 1759, а затим прештампаван небројено пута, у латиници изворно и у преносу на ћирилицу. Разговор Андрије Качића Миошића одмах је изишао на велики глас, читао се на све стране и учио се, и у неписменом народу, читав напамет, задобио је бројне следбенике и подражаваоце - он који је и сам био подражавалац, а у неку руку и мистификатор - изазвавши својим "писмама", распрострањеним по широким просторима нашим, оно што се зове повратним певањем, а у овом случају то би било, заправо, имитовање имитација.

Качић је оним што је у његовом Разговору снажно подсећало на народну поезију заварао потом многе, па и ученог Италијана Алберта Фортиса, који је и у свој Оглед с опаскама о Цресу и Осору и у Путовање у Далмацију, штампаним на италијанском језику 1771. и 1774. унео властите преводе појединих Качићевих песама на италијански језик - а превео је и у рукопису оставио и једну коју није штампао - и скупа с Хасанагиницом, која јесте права народна песма, за разлику од других, понудио их је ученом свету у Европи. Знао је међутим Фортис врло добро да је Качић у свој Разговор уносио "непотребне" и "апокрифне песме" - термини су његови - и замерао му је на рђавом укусу са којим је песме бирао, мада га је ипак схватао као "сакупљача", а његово дело сматрао је "збирком јуначких песама". Из Фортисових превода, и преко њих, Качићеве уметне творевине "на народну", скупа с Хасанагиницом која је за њих представљала најбоље друштво из наших страна, ушле су у чувене Хердерове збирке Гласови народа у песмама, 1778.

Појава Хердерових збирки, иако се у њима нашло не мало неаутентичних примерака народне поезије, била је од огромног значаја и од неизмерног утицаја, такође. Појавиле су се те збирке у доба предромантичарског заноса за поезијом простога народа, као изразу аутентичног народног духа и као могућном трагу за који се очекивало да би могао одвести до одгонетања прастаре и наравно нерешиве загонетке Хомерове поезије. Тај занос, зачудо, своје почетке дугује књижевним мистификацијама: разгорео се он после неочекиваних "налаза" старошкотских балада тобожњег шкотског барда Осијана из трећега века по Христу о ратничким подвизима његовога оца краља Фингала. Њихов "проналазач" и "издавач" Џемс Макферсон (Macpherson) уверавао је свет да их је само превео са старог гелског језика, љутећи се силно када му то сви нису веровали - први од других веру му је ускратио славни доктор Џонсон, највећи критички ум Енглеске XVIII века - а у ствари они који су сумњали били су у праву, јер се после и доказало да су то заправо биле веште Макферсонове мистификације. Занос за поезијом простога народа још више је добио крила када су се, неколико година затим, 1765, појавили Остаци старе поезије Томаса Персија (Регсу), мада ни енглеске и шкотске баладе које су се у њему нашле нису посве веродостојне, пошто је установљено да је њихове текстове Перси самовољно и битно мењао, иако је он, за разлику од Макферсона, њихове рукописе имао.

Ове мистификације - јер ништа друго шкотске и енглеске баладе нису до то, с обзиром да се рукописи са којих су их њихови "издавачи" тобож преводили на енглески језик или нису никада нашли, или ако су се и нашли, песме у њима биле су знатно друкчије, одушевљено су прихваћене у Европи и на многим странама су превођене и штампане, широко коментарисане и заносно слављене, и у страсним полемикама исто тако и оспораване, док се права истина о њима није најпосле ипак установила, што зачудо није угрозило њихову популарност. Осим тог тријумфалног њиховог пријема у културним круговима ондашње Европе - ситим дотадање учене и неприродне уметничке поезије и већ припремљеним да прихвате производе песника из простога народа, који су прави израз "народнога духа", мистификације енглеских песника широм су отвориле пут сличним творевинама у Француској и другде у европском свету. Већ 1788. године француска списатељица енглеско-италијанског порекла, грофица Розенберг (Соmtesse de Rosenberg) егзотични свет и поезију примитивног човека нашла је у "Морлацима" далматинског Приморја, који је знала уистину више но недовољно, и једино по Фортисовом Путу у Далмацију и по приповедањима својих пријатеља који су тамо залазили. У свој роман о њима, назван као и они, то јест Морлаци (Les Morlaques), унела је, уз остало, десет "есклавонских песама", које је посредством Фортиса преносила из Качића и, још много више, које је једноставно сама измислила. И после изласка првих Вукових Пјеснарица - мистификације ове врсте нису у француској књижевности нестале: Шарл Нодје (Сharles Nodier) који је неко време боравио у Љубљани, служећи својој влади и који је већ самим тим имао прилике да боље упозна словенски свет и његову поезију, у своме фантастичном роману Смара или демони ноћи из 1821. године, који је, у поднаслову, представљао као "романтичне снове преведене с есклавонског" од кнеза Максима Одена (Оdin), које он само издаје, додао је три "есклавонске" песме, од којих су две преводи Хасанагинице и Згода љувених (La Luciola) барокног дубровачког песника Игњата Ђурђевића, а трећа, коју је назвао Lе Веу spalatin,, једина је међу њима мистификација смишљена у његовој глави, а не произашла из неке праве народне песме наше. Тим романом Нодје је дао идеју своме савременику Просперу Меримеу (Мerimee) за његову мистификацију La Guzla много крупнијих размера и гласнијег, и кудикамо ширег, одјека. Она се, на песниковом језику и са насловом Гусла или избор илирских песама скупљених по Далмацији, Босни и Херцеговши, први пут појавила 1827, а после низа година, и пошто је на читалачки свет Европе оставила одређени, и не мали, утисак, изишла је опет у другом издању, 1842, када су Вукове књиге народних песама биле боље познате у Француској, преко превода и рецензија о њима у тамошњим часописима. У тој чудној књизи доноси се у француском преводу двадесет осам тобожњих" есклавонских" балада из Босне, које је, по својој измишљеној причи, Мериме слушао на једном имагинарном путовању по нашим крајевима, и које му је тобож уз гусле певао гуслар, који исто тако никад није постојао, а песник му је дао име Хијацинт Маглановић, ставивши на насловној страни и некакву његову слику. Овом својом књигом, и песмама које су у њој, а које су у ствари свирепо Меримеово ругање романтичарском одушевљењу за "локалну боју", француски песник успео је да заведе многе читаоце, међу којима је било и опрезних научника и зналаца као што су Леополд Ранке или они из угледног Соllege de France, а не само песнике као што су Пушкин, Мицкијевич, Теофил Готје, Жерар де Нервал. Само једнога, али и највећега, Гетеа, Мериме није могао да наведе на танак лед: Гете, који је знао и ценио српску народну поезију, одмах је прозрео његову превару и његове намере, мада је у самој тој мистификацији и у иронији са којом је она вођена иначе уживао.

Макферсон је као заразни пример деловао и другде у Европи, и следбенике је у оваквој врсти "служења своме народу" тај велики мистификатор добијао и у времену у коме се сасвим добро знало колики је степен "аутентичности" његовога дела, које је било од толикога утицаја. Чешки песник и слависта Вацлав Ханка штампао је 1818, када је био тек у двадесет седмој години, Kralovedvorsky rukopis, збирку старочешких епских и лирских песама, нађених по његовим уверавањима у пергаментном рукопису из далеких времена и пореклом из старог чешког села Кrаlove Dvorу, а који је потом изгубљен. Творевине младог чешког слависте, веома вешто начињене, примљене су одмах с великим одушевљењем у Чешкој, што је и разумљиво, јер су оне међу Чесима будиле осећања снажног поноса због сада на свет изнете "чињенице" да је њихов народ од давнина имао развијен језик и сјајну народну поезију. Ханкина "збирка" доживела је велики успех скоро свуда у ондашњем свету и убрзо је преведена на многе европске језике, између осталих на немачки, француски, италијански, дански, мађарски и на све словенске језике, а песник је обасут наградама, почастима и одликовањима, избором за посланика и за универзитетског професора, а - како је родољубиви занос трајао веома дуго - посмртно му је подигнут и споменик, као јавно признање за његове крупне и непролазне заслуге.

Појава Вука Караџића и његових презнаменитих збирки народног песништва српског, свих родова и врста, а поезије пре свега, чијим је објављивањем он и започео своју присутност и деловање у српској књижевности и култури, и које је затим читавог века наставио да сабира, бележи и штампа, означава највишу тачку и најкрупнији усек у историји нашег народног песништва. Исто, и највише, место, и најзначајнији удео у историји новије српске културе и књижевности имају уосталом његов Српски рјечник, којим је приказао неизмерно изражајно богатство и снагу народног говора, затим његови филолошки, граматички и правописни радови, којима је извршио реформу српскога језика, и његов превод Новога завјета, његови историјски и етнографски списи и све друго што је иза себе оставио и што је све чисто злато српске културе новога времена и сигурна и трајна њена основа.

Опште је познато, и сада то, углавном, нико озбиљан не оспорава, да је Вук Караџић дао најкрупнији и највећи допринос бележењу српске народне поезије и да је са својим збиркама, - а ту се пре свега имају у виду четири књиге те поезије, које је он издао за живота - сачувао оно што је представљало ту поезију у тренутку када је она била на својим врхунцима, по вредности и лепоти, и када је, такорећи, досегла свој управо класични вид. Српске народне песме тада су доиста биле, или су Вуковом заслугом постале, оно што је он у њима осетио и видео: "једино и вјечно благо и украшеније литературе наше". Својим књигама, у којима су сабране, Вук их је изнео пред европски свет, и тамо су те песме неписменог и необразованог народа српског примљене с истинским дивљењем; али он је, истовремено, вредност и лепоту, а тиме већ и непролазни значај те поезије, открио и властитоме народу.

Мора се, међутим, и то рећи да је Вук народне песме српске, почео да бележи, по властитом сећању и по казивању својих најближих, а после и да их по народу тражи код најбољих певача и прикупља од својих сарадника, на подстицај, па и наговор својих пријатеља, као што је био песник, али велики ерудита српски Лукијан Мушицки, и његов први и највећи, а у многом погледу и најупливнији, учитељ, филолог Јернеј Копитар, Заслуге тог ученог Словенца у Вуковом раду, али и животу, никада се не могу не само преценити, него ни по правди, и колико би се то морало, једноставно исказати. Али младоме и тада у свему неуком Вуку, који се тек бојажљиво спремао да закорачи у велики, и за њега тако непознати свет књижевности и науке, ни Мушицки, ни Копитар нису, испрва, умели тачно рећи које су и какве те народне песме, и где се оне могу наћи. Давали су му стога, као углед, Разговор угодни народа словинскога, за који су тада веровали да представља зборник праве народне поезије наше; а нешто касније, и пошто је била већ угледала света прва Вукова Пјеснарица, 1814. године, Копитар је Вуку саветовао, на тражење некога "Крањца", да Качићев Разговор "на српски препише", односно да "из лошег Качићевог правописа, пуног грешака, успостави српски текст", "да пренесе целог Качића у српска слова", чиме би Разговор "и за нас, за Шокце, постао читљив и тек бисмо тада заправо могли да уживамо у њему"; "ово би заиста требало да учините - писао је Копитар Вуку у то време - и да на тај начин за себе присвојите сву заслугу да сте лепе песме ваших сународника отргли од постепеног заборава или макар само од сакаћења у устима толиких песника"; поред тога - проширивао је Копитар свој предлог - Вук би уз већ штампану прву своју Пјеснарицу, "евентуално у неком другом тому", могао дати Качићеву "збирку" по своме правопису, и затим, "у неком трећем тому", песме које је у међувремену чуо, и за које је нашао "да су вредне да овамо уђу". "Јер ваш тачан суд - завршне су речи Јернеја Копитара у том предлогу, и оне су, треба то нарочито истаћи, од највише части за Вука, и уопште, а не само с погледом на то да потичу из тог почетног тренутка његовог књижевног деловања - и ваш поетски осећај нису најмања међу вашим заслугама". На сву срећу Вук у погледу Качића није послушао савет Ј. Копитара, а уосталом само годину дана касније двојица пријатеља једновремено и један од другог независно дошли су до уверења да Качић у своме Разговору није донео аутентичне народне песме и да су то, у ствари, само њихове имитације. У том смислу Копитар је, већ марта 1815, Вуку препоручивао да "настави храбро и савесно сакупљати само народне песме", и јављао да управо види "да их Качић није сакупљао, већ све сам начинио и то у српском метру, па уз то још римоване", питајући га шта он о томе мисли. Одговор Вуков стигао је за мање од десет дана, из Новога Сада, где је он тада био, и у њему Вук се недвосмислено изјаснио: "За Качића имате право: он није оне пјесне скупљао по народу, него је само материју узео из народа, пак је сам састављао по вкусу и по начину народном; но он је своје пјесне у хаљину народну тако обукао, да их народ прости не може разликовати од својих пјесана, али ми можемо их ласно разликовати и познати". Када је, затим, почетком априла 1821, у додатку "Новина српских", штампана нека Качићева песма, Вук се одмах јавио Копитару из Крагујевца, и огорчено у своме начину одсекао да би "требало неколико врући' оцијепити и ономе који је послао, и ономе који је примио (али овоме удвоје, утроје више); барем да је онако као што је у Качићу, него искварено и у језику и стиховима". И Гриму је Вук, две године доцније, писао да је Качић "подражавалац народних песама" и да је он већ три пута дотле штампан, "али то нису народне песме". Само годину дана касније, Вук је у предговору прве књиге Народних српских пјесама, лајпцишког издања, за Качићев Разговор опет недвосмислено устврдио: "Оно нијесу народне пјесме, него и' је он градио, као што и сам каже, и премда су ђекоје (особито које нијесу на сроке) доста налик на народне пјесме, али се опет ласно може познати да нијесу народне".

Вредност Вукових књига са српским народним песмама и силни утисак који су оне оставиле на своје читаоце, и код нас, и у свету, утицали су да се за неко време сметне с ума да у том послу он није био ни први, нити пак једини. Још од средине XV века бележе се, спорадично, народне песме, и понеке од њих излазе пред свет и у штампаним књигама наших писаца, али и понеких странаца, као што је то случај с Фортисом; али од последње деценије XVII века јављају се већ и читаве збирке народних песама, најчешће без икаквог утицаја са стране, а понекад и под дејством Качићевог примера. Такве су, примера ради, велика збирка народних песама од сваке врсте, - истина, измешаних и с песмама полународним или пак са несумњивим имитацијама - поморског капетана Николе Буровића из Пераста, и збирке његових суграђана, Јулија Баловића, Николе Мазаровића и више других љубитеља ове врсте књижевности, знаних и незнаних, који су наставили његовим путем; затим збирка безименог Немца, настала у првим деценијама XVIII века у разним крајевима нашим, а сачувана у Ерлангену у Немачкој; потом велики зборник Попијевке словинске, који је 1758. године у Дубровнику, под утицајем Качићевог Разговора угодног народа словинскога, који се у некој врсти предговора тамо и наводи, начинио дубровачки исусовац и један од највећих ерудита ХVIII века Иван Марија Матијашевић, укључивши у њу све раније записе такве поезије (Ђура Матијашевића, Јоза Бетондића), али и многе доцније, своје и туђе, претежно анонимне; као и бројне "пјесмарице" Срба ондашње Угарске, у којима су у далеко премоћнијој већини биле полууметничке и полукњижевне песме такозване "грађанске" ("гражданске") поезије, али је у њима било и појединих записа народних песама, не увек на најбољи начин начињених. Валтазар Богишић свакако је у главној својој мисли, ако не у појединостима, био у праву, када је почетком овога столећа с поносом истицао: "Управо, што се сабирања народних пјесама тиче, нек се, особито у Дубровнику, не заборави да је најстарију збирку таких пјесама основао Дубровчанин Ђуро Матијашевић још при крају XVII или почетка XVIII вијека (а други Дубровчанин, Бетондић продужио); то је дакле било доста раније него је Макферсон Осијаном, а Фортис Асанагиницом пробудио у јевропском умственом свијету живљу жељу непосреднијег познавања простонародних пјесничких творевина".

Највећи део тих старих записа Вук није могао знати, јер су, у најдубљем забораву, чамили по рукописима и у ретко сачуваним примерцима старих књига; али и оне које је могао видети, или за које се зна да су до његовог сазнања долазиле, хотимице није уносио у своје збирке. Он је тражио, и сам и од својих сарадника, једино песме које су још увек живеле и које су непосредно могле бити забележене од певача или казивача у народу. Од тога свог начела одступио је само у два маха, и у оба случаја то је и признао. За Хасанагиницу рекао је да је дуго настојао да је чује од народних певача, али како у томе није успео, њен текст донео је по Фортису, истина унеколико језички преудешен; за песму Јакшићи кушају љубе рекао је то у "рачуну" о пореклу песама своје збирке понешто нејасно и увијено, тако да се чинило да свој прави извор свесно прикрива: "ова је пјесма штампана у Сатиру Рељковића, али сам је ја слушао и у народу нашем, особито од једнога момчета из Ужичке нахије, од кога сам је овако преписао". У критичкој науци о народној поезији (Стојан Новаковић, Матија Мурко, Светозар Матић) подозрење које је изазвало овако срочено Вуково обавештење претворило се у чуђење што је та песма у поређењу с песмом Рељковићевог Сатира "скоро врста по врсту једнака", или у отворену неверицу у могућност "да се једна песма, макар и у најкраћем времену, сачува непромењена".

Уместо да за народним песмама трага по старим рукописима и по књигама својих претходника, Вук их је налазио и захтевао је то и од својих сарадника, на које се у том погледу ослањао, код певача из народа, који су их знали и памтили, а не ретко и стварали. Лично се увек старао да пред собом има најбоље певаче и да од њих забележи најлепше песме из њиховог репертоара, а када се то није догађало, давао се у потрагу за бољим певачима и настојао да од њих извуче поузданије и лепше верзије песама. Притом је непрестано настојао да и од својих певача и од својих сарадника добије "право вино", то јест у потпуности веродостојне текстове, као што су то уосталом од њега очекивали Копитар и Грим, који су му управо у том смислу упућивали савете и подстицаје. Несавршене или недовољно тачне записе својих сарадника, он је местимице исправљао, у сагласности са својим непогрешивим осећањем за дух и израз народног песништва; иако сам није био певач, што је у више махова и наглашавао, Вук је у себи носио целовиту и до најситнијих појединости засновану поетику народне поезије, - о њој је понешто и рекао у својим гласовитим предговорима - која му је у овом послу била најчвршћи и најсигурнији ослонац.

Са тога разлога, четири књиге његових Српских народних пјесама представљају у ствари много пре антологију него зборник те поезије; оне су на својим страницама донеле, и тако заувек сачувале, највећи број најбољих песама народнога или усменог постања. Стога је обавештени и у највишој мери позвани Ј. Копитар могао, с правом, да у њима види "дивно цвеће", које би ваљало да неки песник достојан Гетеа "пресади на немачки Парнас", и да истовремено, у одушевљењу, запита: "Да ли се икоји народ данашње Европе може (у народној поезији) мерити са Србима?"

Текстове тих песама Вук је забележио у једном часу њиховога живота и тако их "од заборава и пропасти сачувао", како је сам говорио, спорећи се са својим огорченим опонентом Милошем Светићем око сасвим друге ствари. Бележећи на тај свој начин и по таквим својим мерилима само најбоље верзије народних песама од најбољих њихових певача, Вук се нимало није заваравао да је тако из њих извукао и по њиховом певању или казивању записао све што су они у свом памћењу чували; напротив, и сам је износио уверење да су многи његови "пјевачи и пјевачице однијели њихове пјесме са собом на они свијет, н.п. Филип Вишњић, Тешан Подруговић, старац Милија, шљепица Стјепанија ит.д.". У своје књиге, међутим, Вук није хтео да унесе ни велики број песама народних чије су му записе прибављали и са разних страна слали многи његови сарадници; нешто у њима, било да је то садржина њихова, било да је то њихов облик, или се ствар тицала ваљаности записа, није издржало висока Вукова мерила. И те песме, које су испуниле још десет књига, по опсегу једнаких сваки пут књигама које је Вук издао за свога живота, приређене су за штампу и објављене у два маха после његове смрти у такозваном државном, или у академијским издањима његових дела.

Са својим збиркама народне поезије српске, и са домаћим и светским успехом који их је пратио - Вук је постао пример и углед за све који су желели да пођу по његовом трагу и да народним умотворинама које он није стигао да чује и забележи, и да их уврсги у своје књиге, или пак оним на које се могло наићи у пределима и крајевима нашим у које се Вуку никад није дало да зађе, због ондашњих неприлика народних или због неприлика његових, употпуне свеукупно наслеђе наше у народном песништву. Други су опет жудели за славом равној оној коју је својим збиркама народних песама Вук досегао, или за материјалним добрима које је, по њиховом уверењу, Вук стекао, унапред уверени, с више или мање основа, или чак без икаквих основа, да све то може да допадне и њима. Било је напокон и настојања да се заснивањем најширег прикупљања народне поезије, на свим странама где је ње могло бити, и свакојаке каква се могла наћи, барем обимом и количином, ако не по вредности надмаше Вукове књиге, и да се тако за властити народ заједно поврате или освоје вредности које је Вук приграбио искључиво за народ српски; такви су, у основи, били мотиви Матице Хрватске у остваривању великог и само по обиму и броју објављених књига монументалног подухвата издавања хрватских народних песама. Док је био у животу, Вук је с врло мало благонаклоности гледао на такве покушаје, не само као на појаву нежељене конкуренције и преузимање послова које је сматрао превасходно својим делокругом - као што је очигледно било када је реч о Сими Милутиновићу и о његовом сабирању и публиковању народних песама из Црне Горе, - него и стога што је међу људима који су се прихватили тог посла било, поред оних највишег научног и књижевног образовања, и много, па и још више, оних других, сасвим неуких и за њега потпуно неспремних, полуписмених и крајње необразованих, не увек јасних и чистих намера, и не увек чврстога и здравога морала. Без обзира на све то, скупљачи народне поезије и у време Вуково, и у оно после његове смрти поготово, јављали су се на разним странама, и у великом, и све знатнијем, броју. Објављивали су они песме народне - или оне које су барем тако имале да се сматрају и зову - до којих су долазили на свакојаке и ни приближно истоветне начине, једни мукотрпним и дуготрајним настојањем, други грабећи брзим и лаким, и не увек правим путем. А излазиле су те песме у посебним књигама, када се год то могло, или по часописима и листовима, по календарима па и по новинама, кад год би тамо били вољни да им уступе своје просторе. Када пак то није био случај, остајале су оне у рукописима, које је чекала неједнака судбина: неки су били осуђени на заборав, па и нестајање, други су имали срећу да доспеју до фондова појединих научних установа, библиотека и музеја, наших и страних, и да тамо сачекају боље дане и могућне читаоце.

Никада та огромна сабрана грађа није критички сређена и изучена, никада није чак ни пописана и пребројена. Неке од најпознатијих међу збиркама песама оцењиване су, махом када су предаване за штампу или када су издаване; обично су те оцене биле овлашне, а само у ретким приликама биле су строге и неповољне. Остале су живеле свој тихи век, и употребљене су, у науци или међу заинтересованим читаоцима, онакве какве су биле и оним што су нудиле, када их се неко сетио. Све што се у њима могло наћи није, међутим, било од исте вредности, ни од подједнаке веродостојности. Многе песме у њима биле су, и књижевно и у историјском погледу, и као сведочанства о појединим тренуцима у прошлости нашег народног песништва, врло оскудне вредности, или чак и без икакве вредности. Неретке су опет представљале обично претакање већ од другде познатих текстова - реч је о производима такозваног накнадног певања песама научених из штампаних збирки - па и чиста преписивања или плагијате. Друге су, међутим, биле фалсификати и мистификације, гдекад вешто и брижно прикривени, други пут сасвим неспретни и грубо отворени, и гдекад само делимични, и други пут у целини и без икаквог изворног остатка. Чекао се, и још увек се очекује, дуготрајни и у највишој мери компетентни, најшире засновани и танани рад науке, да у том сада непрегледном мноштву начини реда, да утврди вредности, да одвоји текстове сигурне и поуздане, значајне и који у било ком погледу могу бити од користи, од паразитског и непотребног корова, који само чини штете и одводи на погрешне закључке.

На све те задатке који у односу на историју и несагледиви значај народног песништва нашег, представљају још увек неодужени дуг наше науке, указивао је, у више наврата, врхунски зналац народног или усменог стваралаштва, нашег, али и светског, Војислав М. Јовановић. Јовановић је у највишој мери за то био позван: он је скоро читав свој век посветио разоткривању мистификација - попут оне, и најгласовитије, коју је начинио Проспер Мериме, или оне друге, мање успеле и срећне, којом се "прославила" кнегиња Розенберг -, откривању књижевних крађа - какви су били плагијати Владимира Красића у области бележења народног приповедања, разобличавању кривотворења свих врста - какви су лажни златници српских царева и краљева и тобожња круна цара Душана, фалсификати на Косовском споменику или измишљени ликови Филипа Вишњића и других српских гуслара -, или указивању на неоснованост појединих легенди, угодних нашем националном поносу, али које су у ствари мехури од сапунице - какве су на пример оне о разглашеном а неистинитом боравку песника Бајрона на нашим обалама, или о Цетињу као средишту штампарства које би у првом полувеку од изумевања те вештине претходило Лондону.

У једном од тих својих јавних иступања у прилог критичког рада на изучавању богатог наслеђа у области народне поезије објављеном у "Нину" још далеке 1956. године у броју 264. од 22. јануара под карактеристичним насловом Сто хиљада песама али - колико фалсификата? и с исто тако речитим поднасловом Хаос у народним песмама, који је, на жалост, незаслужено остао без икаквих одјека, Војислав Јовановић обзнанио је низ непознатих или занемарених чињеница од пресудног значаја. Једна је од њих да по његовом приближном рачуну код нас има што штампаних, што у рукописима приближно сто хиљада забележених народних песама, махом научно неизучених. А друга је још алармантнија: да у том мноштву има "велики број фалсификата, плагијата и мистификација, које су убачене у нашу књижевност и нашу науку као тобожње народне песме". У продужетку свог осврта који има снажан програмски карактер и драматичан тон. Јовановић је оцртао путеве и објаснио разлоге и мотиве тога посла: "Из најразноврснијих побуда (дечачко славољубље, беспослица, сенилност, лоше схваћени патриотизам или какви други шпекулантски мотиви), отприлике једна стотина набеђених фолклориста, објавило је па и данас објављује, понекад тихо и незапажено, понекад са праском и успехом, читаве књиге лажних народних умотворина. Фабриковале су се песме и приповетке, дечје бројенице, басне и басме, па чак и "збирке народних речи којих нема у Вуковом речнику". Сав тај материјал, уколико већ није објављен у псевдонаучним или псевдопатриотским издањима, почива у долапима наших учених друштава, која су их објављивала често преузимајући једно другом њихове промућурне произвођаче". Сасвим јасно и одређено и до последњег слова тачно, Јовановић је назначио крајње штетне последице по науку од употребе текстова лажне, прављене и неаутентичне поезије. "Један од негативних резултата стварања лажне народне поезије јесте забуна коју је она унела у науку. Могла би се навести дуга листа имена књижевних историчара, етнолога, лексикографа, музиколога, наших и страних, и то оних најугледнијих, који су били жртве ових мистификација, служећи се у својим расправама таквом несолидном документацијом. Неки од тих радова, који се баш у најглавшрм својим тачкама ослањају на тако несигурна упоришта, изгледају писани у сарадњи са Нушићем или Домановићем".

Најдубље уверен да нашој науци предстоји, и да је апсолутно неопходан, дуг, сложен и крајње одговоран посао "критичког проучавања постојећих текстова", с циљем да се из њиховог претрпаног мноштва одстране сви фалсификати, за које се поуздано установи да то јесу, као и остале вештачке творевине сличне врсте, које представљају сувишан баласт и своје проучаваоце одводе у непотребне и опасне заблуде, Војислав Јовановић је у очекивању да се такви тимови зналаца образују инокосно кренуо да колико може сам рашчисти терен и да га припреми за бољи рад у наведеном правцу.

Деценијама Јовановић је стрпљиво и темељно изучавао широко и недогледно море нашег народног песништва, забележеног у рукописима и штампаног у књигама, и на основу својих критеријума и са упориштем у развијеном свом чулу за распознавање одвајао сигурном руком право од лажног у том мору сваковрсних текстова. Из разбацаних његових забележака насталих у току тога рада и назнака начињених узгредно и у хитњи, разабиру се, с довољно јасности, и предмети његове претраге и критеријуми којима се руководио. Тражио је нарочито и у првоме реду "публикације које не представљају аутентично народно песништво, већ су књижевног или полукњижевног постања: фалсификоване текстове, прерушене фалсификате, мистификаторске саставе и слична издања, која ни до данас нису откривена, и од којих се на жалост и данас чини озбиљна употреба и у нашој и у иностраној науци и литератури". Изналазио је тим начином песме несумњивог књишког порекла, "научене из књига", затим "песме које никада нису прошле кроз гусле" (додавао је усто: кроз коло и кроз грло), већ су непосредно из мастионице доспеле право на хартију ("цвеће мастионице", како је говорио Скерлић), затим песме "састављене од полушколованих или школованих људи", и све такве песме у његовом виђењу и према његовим критеријумима биле су неаутентичне, фабриковане и лажне песме, чије одстрањење из корпуса народног песништва нашег не би било ни од какве штете. По тим критеријумима, такође, аутентичне и изворне песме морале би да проистекну "из народне традиције, а не из књига", и да од тренутка настајања прођу "кроз народни плебисцит". Занимљиво је напоменути да се основни критеријуми Војислава Јовановића за разлучивање правога песништва народног од онога које то није поклапају с критеријумима одвајања народног (ророlare) од народског (ророlareggiante) и аутентичног (autentico) од лажног (falso) изграђених на пример у италијанској науци и обзнањених у часопису за народну традицију "Lares" још 1939. године; коначна и крајње сажета формула тих критеријума била би: "народни (popolari) су они текстови у којима је учешће имала народна или општа обрада (popolare o comune elaborazione)".

Исходе својих испитивања и доказе за своја закључивања Јовановић је изнео у неколико опсежних научних расправа, безмало монографија, о појединим сакупљачима народне поезије, некада на гласу, а који су, по његовом суду, највише подлегли искушењу кривотворења, подметања лажног за истинито, претакања и "препевавања" већ познатог, позајмљивања из других збирки и чистих крађа. Те Јовановићеве расправе - о Богољубу Петрановићу, о Балду Мелковом Главићу или о Новици Шаулићу - остале су, на жалост, у рукопису и углавном изван научне употребе. Његова саопштења и извештаји Српској академији наука о пређеном путу и о урађеном послу, у којима се дотицао "народних" песама о црногорским бојевима, које је, више у начину Андрије Качића Миошића, мање у стилу правих народних песама, писао "свети владика" Петар I Петровић Његош из сасвим практичних својих циљева и потреба, и које су доспевале, као песме народне, у Певанију Симе Милутиновића Сарајлије, и чак у Вукове књиге, могли су бити познати боље, пошто су објављени у Академијиним публикацијама, а ипак су имали незахвалну судбину да остану углавном непознати.

Круна Јовановићевог рада у овој области, и као неки излог свега онога што је на пољу накнадног и књишког "стварања" песама које су представљане као народне, мада то нису биле, или бар нису биле већим делом, требало је да буде једна велика Антологија лажне народне поезије - фалсификати, плагијати, мистификације, која је, недовршена и у самим назнакама садржаја, остала у рукопису. Та репрезентативна Јовановићева Антологија, заиста би по значају и вредности резултата који су у њу уграђени имала да буде капитална. Садржи она 533 песме за које је Јовановић својим сигурним методом непобитно утврдио да спадају у једну од оних категорија лажних народних песама које су назначене у поднаслову, односно које су или фалсификати, или плагијати или мистификације. Те песме изабране су из 144 "извора", а њихови "сакупљачи, издавачи, аутори збирки", некад су врло познати и представљају крупна имена наше (и стране) културе, књижевности и науке. Међу тим лажним песмама "народним" неке су предвуковске и нашле су се у збирци старих песама коју је из рукописа прибрао Валтазар Богишић, у Ерлангенском рукопису, у хартијама Захарија Орфелина, у оставштини Петра I, владике црногорског; другима су "аутори" странци, као што су грофица Розенберг-Орсини, Никола Томазео, Шарл Нодје, Проспер Мериме и амерички научници прослављени својим бележењем народне поезије на нашим теренима Милман Пари и Алберт Лорд; али далеко највише места на тој листи скупљача народне поезије наше заузимају Срби, Хрвати и Македонци XIX и XX века, који су, по једном или по више, па и по много пута, уносили у своје збирке песме несумњиво ненародног и књишког порекла или који су их сами правили, из најразноврснијих побуда, и подметали као изворне и праве, с циљевима од сваке врсте. У њиховом кругу нашли су се и неке од највиђенијих личности наше прошлости, као што су Петар II Петровић Његош и његов учитељ и песник српски Сима Милутиновић Сарајлија, а низ се затим наставља именима као што су др Јован Стејић, Анте Фрањин Алачевић, фра Грга Мартић, злогласни Стефан Верковић, прота Никола Беговић, Богољуб Петрановић, Милан Станић, Никола Кашиковић, Балдо Мелков Главић, Милош С. Милојевић, Филип Радичевић, Миховио Павлиновић, Фрањо Кухач, Манојло Кордунаш, Милан Обрадовић, Тихомир Остојић, Новица Шаулић, Лука Грђић Бјелокосић, Иван Мештровић, Матија Мурко, Мићун Павићевић...

Радећи ову Аншологију Јовановић је био итекако свестан могућности да она доживи врло неповољан пријем у нашој средини, и да буде схваћена као рушење највећих народних светиња наших и јавна поруга најзаслужнијим чиниоцима и судеоницима српске културе, па и историје, прошлога и овога века. Зато је оставио поједине белешке које би, сигурно развијене у шире разлагање имале да уђу у предговор Антологије, као објашњење њених намера и њене сврхе; и што би било на линији критичког разрачунавања с националним легендама које је у области историје извршио Иларион Руварац. Једна од њих је на пример: "Оно што ја предлажем, то није никаква револуција у нашој науци - то је просто враћање критичности и критици великих слависта Јернеја Копитара, Ватрослава Јагића, Стојана Новаковића". И за утеху и смирење разљућених дописао је још, као неко своје покриће, да не треба живети "у уверењу да је то (што је у Антоологији изнето или што из ње произилази) нека наша фамилијарна афера коју треба да кријемо од странаца", већ да је управо ствар која има светске размере и да је исто тако и толико светска ситуација.

Не без осећања нелагоде, и штавише с понешто језе, неизбежно се мора приступати последњем одељку овога по нужди брзога осврта окренутог народној поезији, али и ономе што би се под то часно име желело подвести и што се, без много права разуме се, гдегде под њега и подводи.

У ово наше доба досад невиђеног развоја цивилизације, науке и технике, доба безмало опште писмености, компјутера, телевизије и других моћних обавештајних средстава, народна поезија у смислу те речи који је одавно уобичајен и који је скоро класичан, а који се ипак одржао упркос свему, и као живи организам који траје, и као напоредни ток писаног и уметничког песничког стварања, уистину припада прошлости, по свему судећи неопозиво и неповратно. Она се одржава још понегде, на подручјима смештеним подаље од главних праваца свакодневног саобраћања, и то само у остацима из прошлих дана, и као сећање, али њених твораца, каквих је било некада, нема више, а по истини говорећи, не може их заправо ни бити. Из тих силно проређених резервата својих, та поезија по случају сачуваних остатака долази благодарећи труду ревних сакупљача и музиколога који се упуштају у трагање за појединцима са још неусахлим памћењем и бележе оно што нађу, а потом издају у књигама, спасавајући тако од неумитног и свеопштег заборава оно што се с муком одржало у усменом виду до нашег времена.

Оно пак што се као народна поезија и народна музика данас нуди често с невиђеном буком и рекламом, и уз здушну помоћ, и на жалост уз прегласну пропаганду од стране масовних медија - називало се у почетку поезијом и музиком "народњака", потом с мање скромности новокомпонованим народним песништвом или неофолком, а сада се то већ с отвореним пркосом, и изазовом чак, зове турбофолком! Најбоље би било додуше - и ја нисам први који то предлаже - да се назове квазинародном поезијом и музиком, или кичом и шундом у такозваној фолк-поезији и фолк-музици.

Подједнако је тешко, а и тужно, осећање које то тобожње народно певање (у обостраном смислу те речи) изазива код упућених слушалаца при сусретима, обично у препуним концертним дворанама и на њиховој естради, са такозваним гусларима, упарађеним и костимираним у раскошна и стилизована народна одела, који изводе свој убоги репертоар, још некако и подношљив када је научен из књига, и управо несносан када прелази на десетерце (махом са сликовима) склепане којекако, а најчешће до зла бога очајно, о савременим темама, које међутим њихови песници до краја обезвређују својом оскудном инвенцијом и преслабом изражајном моћи. Са таквом врстом представљања те врсте нашег такозваног фолклора иде се у типично наше крајности организовањем фестивалских смотри, па и масовних такмичења, налицканих и лажних "гуслара", који, у много случајева, припадају интелектуалном, или пословном, па и руководећем слоју нашега друштва; они у гардеробама остављају своја грађанска одела, по последњој моди, и навлаче, као прави професионалци, скупљене и богато нашаране костиме за које би хтели да им се верује да је то одећа гуслара, да би за неколико сати учествовали у тим назовиприредбама с лажним представљањем песничког стваралаштва народног.

Звезде естрадног фолклорног кича покушавају да прескромне вредности стихова које певају и музике коју изводе, као и својих гласовних могућности, увећају и надокнаде прераскошним хаљинама, скупоценим и блештавим накитом и нападном козметиком којима је циљ и намера да што више ставе на увид додуше вануметничке, али свакако незанемарљиве њихове квалитете.

Како све то изгледа у такозваној нашој стварности и по селима наше данашњице, изложеним рекло би се: намерно и свесно, методично и плански, разорном процесу медијски усмераваног опростачења, насликао је мајсторски и сигурном руком књижевник Живојин Павловић у недавно објављеном огледу названом управо Турбофолк ("Политика" 18. фебруар 1995). Сувише је речит и сликовит тај оглед да би заиста грехота било не навести из њега барем следећи одељак: "Земља усталасана, махом непоорана - урасла у коров и шибље. Воћњаци пуни рода који нико не бере. Стара кућишта пуста, посрнула у распадању. Празни амбари, мртве штале, невезани керови у хладу под сатрулелим тарабама и пијаним плотовима надомак огромних, неукусно раскошних и несврсисходних троспратница, намењених таштини и надметању. Ограде од ливеног бетона или кованог гвожђа. Надстрешнице над тракторима, комбајнима и у блато укопаним мерцедесима. Фарме бикова, кокошака носиља, товљених свиња. Пластењаци са зимском зеленом салатом и раним парадајзом. Препуне трпезе телећих чорби, сарми од киселог купуса, прасећег и јагњећег печења. Вашари, шатре, свадбе, крштења, сахране и испраћаји у војску; камиони претоварени тешким намештајем; купатила у којима се нико не купа; клозети у којима нико не врши нужду. Иза нагомиланих збрда-здола збубаних тешких, у шрех сазиданих здања уздижу се набацана у стајске зидове брда непреврелог, у мокраћу огрезлог гнојива, док се њиве засејане пшеницом, кукурузима или сунцокретом запрашују хемијским препаратима противу инсеката и птица. Накрај села назире се гробље начичкано стакленим гробницама и капелама мермерних зидова, алуминијумских врата, бакарних купола и позлаћених крстова. У капелама и поврх свежих хумки леже флаше вина и ракије, заструзи са сиром, панице и тањири с месом, поскурице, гибанице и торте, тамјан и свеће за покој души помрлих од високог крвног притиска или изгинулих у кафанским тучама и саобраћајним несрећама. Школе празне. Кафане пуне. У опустелим домовима старци и старице на умору. (...) А уместо птичјег цвркута или коњске њиске изнад сербске сеоске идиле разлеже се с транзистора или телевизијских звучника весели јецај Шабана Шаулића, Џеја Рамадановског или турбо-фолк-секс бомбе Цеце Величковић. Но та вриска (или хропац) не настају на пашњацима пред колибама или сред пропланака у древним столетним храстовим шумама, већ у радиофонским и телевизијским емисијама многобројних, силним факултетима украшених..."

Звоно за узбуну од неизмерног насиља неукуса, вулгарности и - зашто не рећи? - разарајуће примитивности, које нас са свих страна обасипа и са њих нам прети, убијајући и последње остатке кредита народној поезији и музици, потезано је у више махова досад, и са стране најмеродавнијих. Једно је зазвонило још далеке 1966. написом Против лажних народних песама који је објављен у културном додатку "Политике". Учинио је то, на начин и тоном који су сасвим одређени и јасни, и који не остављају место никаквој двосмислици, умни, разложни, тихи и у свему одмерени човек, који је у том часу усто био и најбољи и најобавештенији познавалац народне књижевности, и професор њен на Београдском универзитету, Владан Недић.

"Са овим песништвом несумњиве изворности, чијем последњем тренутку присуствујемо управо данас - писао је тада Недић, спомињући најпре изворно народно песништво - не би се никако смела мешати једна посебна врста литературе. Она се већ неколико десетина година потура необавештенима као народна иако то ни по чему није. Од облика у којима се јавља најбитнија су два. За љубавне народне песме каткад се проглашавају надритужне и надричулне римоване строфе које су саставили писмени или полуписмени људи са потпуно изгубљеним присним односом према изворној усменој лирици. Исто тако за народну епику каткад се проглашавају десетерачки састави полуписмених људи, који, много више у срачунатој неголи у безазленој жељи да се приближе своме времену, опевају скорашње или данашње догађаје, и то на начин често врло недостојан ових догађаја. Поменута врста литературе далека је и од правог народног песништва, а, по правилу, и од уметности уопште. Последњих година она се на жалост све више чује са наших концертних позорница, са наших радио-станица, са наших телевизијских станица. Гледаоца обузима недоумица када, на пример, између изврсних народних игара ансамбла 'Коло' мора да слуша исте вечери, у потпуном нескладу с њима, певање стихова који не само што нису народни, већ нису ни од какве вредности. А затим, нашем читаоцу нуде се често такве песме као народне и у штампаним збиркама, у часописима и у чланцима. Није он крив што престаје понекад разликовати шта је шта; грехота је до људи који га обмањују..."

Али, шта се ту, и у таквој једној ствари. могло постићи голом речи, ма како она била права, и са пуком стручношћу, ма како она била висока, против професионално организоване, индустријски засноване, бучном рекламом подупрте и агресивном подршком штампе. радија, телевизије и дискографских кућа оснажене производње тобожње и у свему лажне народне поезије и музике, којом се свакодневно и масовно засипа тржиште? И да ли се од те најезде поткултуре и кича могу уопште бранити изворне вредности народне поезије и музике? И да ли, пред сумњом у повољан исход такве одбране, не заћутати, до неких бољих дана, ако их уопште и буде, с оним резигнираним и одвећ добро познатим: "Зашто брани Владислава мртва, што га брани кад га не одбрани?"

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]