Miodrag Sibinović

Jeretici u knjizi
Desanke Maksimović
"Tražim pomilovanje"

1.

Godine 1964. Desanka Maksimović je objavila knjigu pesama Tražim pomilovanje, koja se danas povezuje sa izuzetno značajnim stvaralačkim zaokretom u pesnikinjinom književnom radu. Krajem januara 1965. Aleksandar Petrov, tada mladi književni kritičar u beogradskim Književnim novinama je u prikazu te knjige, pod naslovom Ka novim vrednostima zaključio: “Izvan svake je sumnje... da je emocionalnim određivanjem prema znatno složenijim realnostima i pojavama emotivni kvalitet poezije Desanke Maksimović postao raznovrsniji, složeniji, zreliji, bogatiji. Ako se posredstvom emotivnog u ranim pesmama otkrivao unutrašnji sentiment devojačke ljubavi i razneženosti, ili raznovidan i živopisan svet vidljivog sveta prirode, posredstvom emotivnog u kasnijim pesmama se otkrivaju i složene relacije čoveka i epohe, čoveka i istorije, u sadašnjem i integralnom vremenu."^[1] Tih dana je i nešto stariji Borislav Mihajlović Mihiz u Politici među prvima skrenuo pažnju na “toplinu i mudrost koje leže u svakom stihu jedne od najznačajnijih zbirki pesama ove decenije”. Sličnu ocenu je koji mesec kasnije dao i Vasilije Kalezić kad je u novosadskim Poljima napisao da je “knjiga pesama Tražim pomilovanje jedna od najboljih koje su se u poslednje vreme pojavile.”

Svoju ocenu Mihiz, obraćajući se čitaocu, ovako obrazlaže: “I tek što si pročitao stihove naredbi, zabrana i kazni prvog našeg kodeksa od sme se i ne sme se, a već pesnik otkriva veliku tajnu svoje knjige. Tajnu koja je i krik, i šapat, i molba, i molitva... I, otpočinju da teku stihovi kojima po plemenitosti, usuđujem se da kažem, ne znam ravnih. Tu pred gordo slovo Zakona ispisanog crvenilom maka i ognjem istorije (svake istorije) stao je pesnik da brani, zaštićuje i traži pomilovanje. Ne, nisu to molbe upućene apelacionim i vrhovnim sudovima, to je reč pesnika (znači reč razumevanja, reč samilosti, reč nade), a pomilovanje ona ne traži za prave, traži je za sve... Sa druge strane dijaloga i života stoji Zakonik (Uvek ona ista, stara priča od Sofokla do naših dana)... Tom totalitetu, toj opštosti, pesnik nije suprotstavio svoj pojedinačni slučaj, stavio mu je nasuprot takođe jedan totalitet, totalitet humanosti...” Pošto je citirao završne Dušanove reči, u kojima Zakonodavac saopštava da je i on sam zarobljenik zakona koje propisuje, te da ne može nikoga pomilovati, Mihiz mnogoznačno zaključuje: “Tako je kraj ovog dijaloga između Čoveka i Propisa isti onakav kao i njegov početak. Ali između tog početka i kraja legla je velika poezija ljubavi, razumevanja i milosti kakvu već davno nije ispisala naša poezija. Iz priče o starom carskom zakoniku izrasla je velika reč upućena svakom pa i ovom našem vremenu.”^[2]

Tri godine kasnije dobili smo još jednu izuzetno zanimljivu i umnogome karakterističnu ocenu knjige Desanke Maksimović Tražim pomilovanje. Naime u Teološkim pogledima 1968. jerej Atanasije tvrdi: “Ako prvo tražimo intelektualnu komponentu ove zbirke pesama to je dogmatika Pravoslavne crkve, ili samo Otkrivenje, za kojim ograničeni čovekov intelekt oseća potrebu, što je izraženo i dogmom o čovekovoj nesavršenosti, kroz koju se i izražava ta čovekova ograničenost koja mu smeta ili zbog koje je nesposoban da konačno sam dovrši sebe, i zbog čega se molimo Bogu za blagodat i praštanje.

U ovoj zbirci pesama, pod jednim velikim hrišćanskim nadahnućem traži se pomilovanje za takvog nesavršenog i ograničenog čoveka, traži se u časovima bespomoćnosti milost i od cara, zemaljskog cara jedne zemlje, ali koji je čovek i koji zna da je takođe nesavršen i da zbog toga i nema vlast praštanja... Ali u ovoj drami traženja praštanja, u ovom vanrednom epu o ljudskoj nesavršenosti, potrebe za usavršavanjem, pesnik dalje kaže kroz Cara Dušana:

Ja nisam Bog.
Samo je on moćan toliko
da prašta,
samo o njemu ne govori niko
da je slab kad oprosti
................
................
ja sam car zarobljen zakonima
koje propisujem sam.
Nisam ni sudija,
njima je u ruke zakon dat
da sude;
................
................
i mada vladam po milosti Boga,
nisam Bog da praštam.

Ovo je zaista vanredna misao, precizna, na osnovu hrišćanske dogme data. O njenoj vrednosti kao intelektualnoj komponenti u ovom vanrednom delu nije potrebno da govorimo. Ona je posvedočena u našoj istoriji. Kroz nju je stvoreno to podneblje iz kojeg izvire sve što imamo kao najlepše za radost života u borbi za savlađivanje njegovog nesavršenstva...

Misao ove poeme o traženju pomilovanja, njena intelektualna komponenta, pleni nas ili uspeva u ovom zadatku i kroz svoju drugu stranu, njenu emocionalnost, nevinost pesničku, tako da ona klica koju svaka pesma nosi u sebi kroz tu emocionalnost raste kao nužnost istine u nama koji je slušamo ili čitamo. Ova druga komponenta ove poezije izvire i kod našeg pesnika iz onih njenih 'tajanstvenih dubina' podsvesti njenog kolektivnog, u čemu je odrasla, iz te atmosfere koju vekovima naš sveštenik održava u našem narodu.” Pravovernost pesnikinje dala je, prema oceni jereja Atanasija, još jedan značajan kvalitet: “Ono što pak zapažamo u zbirci ovih pesama i kao osnovno jeste jedan red, jedan redak mir, jedno iskustvo u kojem je zaista sve sređeno, tu nema one teške unutrašnje borbe koju pesnik vodi u svojoj usamljenosti, sa sobom, u svom otuđenju, u izolovanosti od kolektivne podsvesti, u očajnoj borbi, koju često vidimo kod savremenih pesnika... Desanka Maksimović sa osloncem i poverenjem u intelektualnu komponentu dogmatike svoje Crkve, koja je dominirala celom istorijom njenog naroda, njenom idejom, nema potrebu da više traži i bori se da kroz što dublju liberalizaciju svoga pesničkog sensa, kroz teške morbidne slike svoje borbe, borbe da razume život, izrazi jedno nesređeno stanje, već obratno kod nje je sve jasno i čovek i njegov svet, i sva njegova priroda, i sve njegove potrebe i sav njegov moralni uspon i pad, i sve strasti, koje se mogu raščistiti konačno samo ako se predaju nečem višem, jačem od nas, onome u ime koje je i došao na vlast naš srednjevekovni vladar.”

Jerej Atanasije dalje, posle osvrta na pesmu O oborenoj crkvi, o knjizi Tražim pomilovanje izriče sledeću sintetičku ocenu: “Ovo je religiozna poezija, ali ona koja nas ne primorava intelektualnim pozivom da verujemo, već se lako i nežno, blagodetno, naglašava i svojom emotivnošću, zaista blagom i nežnom, punom jedne prefinjenosti, upućujući nas na svu vrednost jednog intelektualnog stava koji je dominirao našim društvom u punoj svojoj snazi od vremena Sv. Save.”^[3]

2.

Vuk Krnjević je februara 1965. u Odjeku ovako predstavio novo delo srpske pesnikinje: “Knjiga Desanke Maksimović Tražim pomilovanje je prije svega projekcija čovjekove istorije, odnosno sudbine čovjekove unutar neprekidnih kontinuiteta istorije... Desanka Maksimović se odnosi sa saučešćem čovjeka drugoga vremena prema kodeksu pravnih i moralnih normi, koje je sobom zacrtao Dušanov zakonik.

Osnov toga odnošenja je nesumnjivo lirski ali su konsekvence toga procesa univerzalnijega karaktera. Desanka Maksimović naime ima dvije vrste pristupa pisanom slovu Dušanova zakonika. Prvi, pokušava da parafrazirajući marginalije pjesnikinje na stranicama Zakonika, stvori pjesničke cjeline na takav način da zadrži bitna određenja normi koje pripadaju slovu Zakonika. Drugi, međutim, pristup u osnovi je, rekao bih, upravo kako bi to poetesa rekla, 'lirska diskusija' sa slovom zakona. Knjiga je komponovana tako da se ova dva toka, ova dva pjesnička pristupa smjenjuju u pojedinim kompozicionim cjelinama tako da čitalac prisustvuje jednome procesu pjesničkoga govorenja koji podrazumijeva savremeno repliciranje na savremeno interpretiranje jedne osnove koja je normirala čovjekov status u davnome trenutku ljudske, odnosno naše nacionalne istorije.”^[4]

Kako to zapravo funkcioniše, moglo bi se lepo ilustrovati i pesmom koju je izdvojio jerej Atanasije O oborenoj crkvi. Naime, u Dušanovom zakoniku je rečeno samo: “Crkvu ko sruši na vojsci, da se ubije ili obesi.”^[5] Sve ostalo je plod pesnikinjine imaginacije: konkretizacija ubijanja (puštanjem hrtova na krivca, vešanjem o prvi hrast, gađanjem zrnom puščanim, odsecanjem ruku, spuštanjem ranjenika na pelen i gujino mleko, naterivanjem bosonogog u vatru) i, najzad, svojevrsna mogućnost pomilovanja (posle neuspeha svih pobrojanih pokušaja pogubljenja):

Ako oganj, plaha kiša omete
znači nebo ga gleda bez ljutnje,
jer je nekada spasao dete
iz nabujale vode mutne.

Nama se čini da bi, radi daljeg bližeg uvida u stvaralačke domete koje je Desanka Maksimović ostvarila u knjizi Tražim pomilovanje mogao biti posebno osvrt i na tri pesme o jereticima.

3.

U Dušanovom zakoniku se kao jeretici pominju bogumili (pod nazivom babuni) i rimokatolici (kao pripadnici latinske jeresi, azimstva i poluverstva): “86. O babunskoj reči: I ko reče babunsku reč, ako bude vlastelin da plati 100 perpera, ako li bude sebar da plati 12 perpera i da se bije štapovima.”^[6]; 6. I za jeres latinsku: Hrišćani koji su se obratili u azimstvo da se vrate opet u hrišćanstvo. Ako li se ko nađe da nije poslušao i nije se vratio u hrišćanstvo, da se kazni kako piše u Zakoniku svetih otaca.

7. I da postavi Crkva velika protopope po svim trgovima, da vrate hrišćane iz jeresi latinske, koji su se obratili u veru latinsku, i da im dadu zapovest duhovnu te da se svaki vrati u hrišćanstvo.

8. I pop latinski ako se nađe da je obratio hrišćanina u veru latinsku, da se kazni po Zakonu svetih otaca.

9. I ako se nađe poluverac oženjen hrišćankom, da se krsti u hrišćanstvo ako ushtedne. Ako li se ne krsti, da mu se oduzmu žena i deca, i da im da deo od kuće, a on da se odagna.

10. I koji se jeretik nađe da živi među hrišćanima, da se žeže po obrazu i da se progna, a ko bi ga krio, i taj da se žeže.”^[7]

Desanka Maksimović u knjizi Tražim pomilovanje ima tri pesme čija je tema jeres i sudbina jeretika. Dve se od njih nadovezuju neposredno na slovo Dušanovog zakonika. To su pesme: O babunskoj reči i Za jeres. Treća je, reklo bi se, delo koje je u potpunosti pesnikinjina izvedenica iz duha i, možda, objektivnog značenja carevog Zakonika.

Međutim, i u onim dvema nije teško uočiti značajne intervencije Desanke Maksimović, kojima se u analizi mora posvetiti dužna pažnja. U pesmi O babunskoj reči, da bi naglasila nejednakost pred zakonom pripadnika različitih socijalnih slojeva, pesnikinja zanemaruje kaznu u novcu koja je Dušanovim zakonikom predviđena za sebra (za šta, inače, zbog razlike u sumi koja je određena vlastelinu i sebru – u izvorniku ima osnova) i upečatljivom slikom zaoštrava fizičku torturu namenjenu neistomišljeniku. Pada u oči da je, pri tome, u pesmi veoma zamagljen i sam pojam jeresi. Vlastelin se može proglasiti jeretikom “ako pomeri išta na nebu / i u psaltiru”, a za sebra nije čak ni to potrebno: dovoljno je da “rekne... / caru, svecu ili patrijarhu / i crne su ti oči u glavi, / ma i ne dirao u boga”. Zakonski nalog da se sebar koji je proglašen za jeretika “bije štapovima” Desanka Maksimović, inspirisana slikama muka nevernika u zagrobnom paklu, pretvara u kaznu:

da se bije
palicom suhoga gloga
dok mu telom ne pogamižu
modri gušteri i zmije,
dok od njih ne poplavi.

U pesmi O jeresi zanemarene su sve odredbe Dušanovog zakonika o prisilnom vraćanju katolika (“koji čita druge očenaše / i pričešćuje se hlebom bez kvasa”) u pravoslavlje, kao i o žigosanju vrelim gvožđem lica onih koji to vraćanje odbiju i svakoga ko pokuša da ih sakrije. Umesto toga, govori se samo o izgnanstvu takvog jeretika koji se oženi “hrišćankom”. Prognanog jeretika, prema pesnikinji, očekuje sledeće:

I ako jeres ne ushte da menja,
da mu carevog ne bude oproštaja,
da se ne vraća sa daljnih obala;
ali da mu, grešniku,
svakoga jutrenja i večernja
za spas zvone zvona
velika i mala.

Da li je Desanka Maksimović ovim izmenama želela da izbegne neugodne teme, ili se ovakav završetak pesme može smatrati njenom, humanom varijantom obračuna sa jereticima? Za odgovor na ovo pitanje možda bi mogla da nam pomogne njena treća pesma o jereticima, koja nosi naslov Za jeres.

4.

Ali pesma u kojoj se “traži pomilovanje” za jeres otvara, pre svega, neka nova pitanja. Zapravo ona donosi još veće iznenađenje... U njoj pesnikinja počinje “lirsku diskusiju” o nekoj jeresi koja se izričito i ne pominje u Dušanovom zakoniku. “Jeres” koja “se širi / u predelima carstva” Dušanova je zapravo verovanje da svet počinje od nas, da:

pre nije bilo požara ni vulkana,
ni mesečina ni sunaca,
ni injem posutih šuma, ni snega,
da istorije reke tek od juče
pene se i huče.

Nosioci ove jeresi, koje pesnikinja karakteriše kao “ljude kratkovide / i uskogrude”, to su:

velmože koje govore
da za Uroša nije bilo gospodstva,
ni zlatnih kondira,
ni manastira.

Reč je, razume se, o Dušanovom prethodniku, srpskom kralju Urošu Nemanjiću, osnivaču manastira Sopoćani – za čije je “vladavine započela eksploatacija rudnika u Srbiji... što je dovelo do brzog ekonomskog snaženja Raške” i razvoja zanatstva i trgovine, a što je osvedočeno i u “razvitku srpske srednjovekovne kulture: književnosti, građevinarstva, umetničkih zanata...”^[8]

Međutim, osim kratkovidih i uskogrudih velmoža, među jeretike koji misle da svet počinje od njih, u finalu pesme Desanka Maksimović svrstava i uopšte mlade ljude za koje vezuje “mišljenje detinjasto”. Ona traži “blagorazumevanje” i:

Za mladoga koji misli da čovečanstvo,
da lepota koju mu oči vide,
nastaje kad on je na svet nasto,
da niko nije voleo slično,
da velika svetkovina ljudskog života
tek s njim posta.
Za svačije mišljenje detinjasto
i jeretično.

Setimo se da je Mihiz još 1965. godine ustvrdio: “Iz priče o starom carskom zakoniku izrasla je velika reč upućena svakom pa i ovom našem vremenu.” U tom svetlu moglo bi se postaviti pitanje: da li je o optuženom za jeres onoga koji nije ni “dirao u boga”, o optuženom za jeres onoga koji je, kao mlad, nosilac “mišljenja detinjastog” – pevala pesnikinja koja je, uprkos velikom riziku, ostala prijatelj optuženog za staljinističku izdaju zemlje Radovanu Zogoviću,^[9] posećivala u danima nemilosti optuženog za “desno” skretanje Milovana Đilasa? Da li je u tipu “jeretika” o kojima peva Desanka Maksimović prepoznavala svog streljanog zeta u tek oslobođenom od Nemaca Beogradu, deportovane iz Jugoslavije ruske emigrante koji posle Rezolucije Informbiroa 1948. nisu bili spremni da prihvate jugoslovensko državljanstvo, zlosrećne Golootočane koji su svesno ili iz naivnosti osporili primat Josipa Broza nad Staljinom, ili im je to samo, klevetom, pripisano, prepoznavala supruge uhapšenih informbirovaca koje su prisiljavane da se iz političkih razloga odriču svojih muževa, prepoznavala pripadnike bezbrojnih kategorija “desnih” i “levih” otpadnika – žigosanih pre i posle Drugog svetskog rata i na različite načine izopštavanih iz društva (“komunista”, “antikomunista”, “monarhista”, “petokolonaša”, “domaćih izdajnika”, “reakcionara”, “revizionista”, “frakcionaša”, “nacionalista”, “antititovaca”, “titovaca”, “patriota”, “stranih paćenika” i mnogih drugih)?

Logično bi bilo na ova pitanja dati potvrdan odgovor. Doduše, nemamo podatak da je sama Desanka Maksimović o tome nekada nešto izričito govorila. Međutim, srpski pesnik i antologičar Slobodan Rakitić je još daleke 1973. godine, uz tvrdnju da je “jedna od najznačajnijih, ako ne i najznačajnija knjiga u posleratnom srpskom pesništvu”, o knjizi Tražim pomilovanje Desanke Maksimović napisao: “Njen dijalog sa Dušanovim zakonikom, ma koliko bio pogled u istorijsko biće srpskog naroda, u njegovu kolektivnu svest, u jedan tek trenutak te velike istorije, sa svim njenim menama i tragičnostima, uzletima i padovima, ponorima i nebeskim prostranstvima, vazda između carstva nebeskoga i carstva zemaljskoga, jeste, s druge strane, snažna i složena slika našeg vremena.”^[10] Desanki Maksimović, razume se, nije bilo ni na kraj pameti da ovakvu njegovu ocenu bilo na koji način osporava.

O tome koliko je odista knjiga Tražim pomilovanje bila i “složena slika našeg vremena” ne svedoči samo selektivni pristup Desanke Maksimović tekstu Dušanovog zakonika (izostavljanje odredbi o nasilnom vraćanju u pravoslavlje onih koji su prihvatili “latinsku jeres”), nego i zanimljivi akcenti u tumačenju te knjige kod pojedinih srpskih književnih kritičara šezdesetih i sedamdesetih godina HH veka. Oni kritičari koji su želeli da se sami ograde od eventualnih tumačenja da, hvaleći knjigu, bezrezervno podržavaju humanističku odbranu “jeretika” i u odnosu prema političkim otpadnicima savremenog društva, ili koji su, iz dobronamernosti, želeli da samu pesnikinju zaštite od takvih tumačenja – isticali su da “pomilovanje” traži upravo “naivna” pesnikinja, koja, razume se, na život ne gleda dovoljno “realno”, koja ispoljava neki odveć “idealistički”, “apstraktni humanizam”. Oni, pak, koji su iz knjige Desanke Maksimović “iščitavali” potvrdu “dogmatike svoje Crkve” – insistirali su na tome da je njena knjiga upravo impresivno istorijsko svedočanstvo “o čovekovoj nesavršenosti, kroz koju se i izražava... čovekova ograničenost... zbog koje je nesposoban da konačno sam dovrši sebe”, izvlačeći iz nje poruku da se “i čovek i njegov svet, i sva njegova priroda, i sve njegove potrebe, i sav njegov moralni uspon i pad, i sve strasti... mogu raščistiti samo ako se predaju višem, jačem od nas, onome u ime koje je i došao na vlast naš srednjovekovni vladar.” Zanimljivo je da su se nosioci ovih dveju orijentacija, na prvi pogled suprotnih orijentacija, našli na sličnim pozicijama: konstatacija da “naivni” pesnik brani zapravo i “krivce”, nije daleko od pohvale knjizi “za jedan red, jedan redak mir” zbog saznanja da je “sve zaista sređeno” kad se shvati da je umesto “teške unutrašnje borbe koju pesnik vodi u svojoj usamljenosti... u izolovanosti od kolektivne podsvesti” – jedini pravi izlaz da se sve preda u ruke Gospodnje, pošto je i čovekov život na zemlji zapravo kazna zbog prvorodnog greha...

Verovatno je zbog toga i deceniju i po posle tvrdnje Slobodana Rakitića, 1988. godine, jedan od najvećih ruskih živih pesnika s kraja HH veka, Viktor Sosnora, imajući u vidu upravo “složenu sliku našeg vremena” – mogao Desanki Maksimović i njenoj knjizi Tražim pomilovanje odati i ono izuzetno visoko priznanje: “Ovakva knjiga potresa kao glas pesnikinje koji zvuči znamo u kakvim vremenima. Kod nas takvih knjiga nema. Čak ni sada kod nas nijedan pesnik neće smoći hrabrosti da stupi u zaštitu četrdeset i jedne ljudske, životinjske i božanske nesreće. Tako, od ezoterične meditacije do direktnog, oratorskog, ali i proročanskoga govora.”^[11]

Napomene

Velibor Berko Savić, Desanka Maksimović. Spomenica o 100-godišnjici rođenja, Valjevo, 1998, str. 229. Citiramo iz ove knjige zbog toga što je ona danas čitaocima dostupnija nego primerci periodičnih izdanja iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

2 Na istom mestu, str. 229, 230, 231.

3 Na istom mestu, str. 326, 327

4 Na istom mestu, str. 234-235.

5 Zakonik cara Stefana Dušana. Knj. I. Struški i atonski rukopis, Sanu, Beograd, 1975, str. 113.

6 Na istom mestu, str. 185.

7 Na istom mestu, str. 167.

8 Cit. iz: Mala enciklopedija Prosveta. Opšta enciklopedija. Knj. 3, Beograd, 1978, str. 469.

9 O tome kako je Radovanu Zogoviću pomagala da u vreme dok se nalazio u kućnom zatvoru i kada je bilo zabranjeno da se njegovi tekstovi štampaju vid. opširnije u: M. Sibinović, Između svetova. Novi aspekti književnog dela Desanke Maksimović, Beograd, 1999, str. 84-91, 97, 100-102, 106-108, 140-141.

10 Sabrane pesme Desanke Maksimović, Zemun, 1997, str. 284.

11 Napred (Valjevo). Dodatak za kulturu, umetnost i nauku, 1988, 25. HI, str. 2. Preštampano i u: Desanka Maksimović. Spomenica o 100-godišnjici rođenja..., str. 760.

// Projekat Rastko / Književnost / Nauka o književnosti //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]