Миодраг Сибиновић

Јеретици у књизи
Десанке Максимовић
"Тражим помиловање"

1.

Године 1964. Десанка Максимовић је објавила књигу песама Тражим помиловање, која се данас повезује са изузетно значајним стваралачким заокретом у песникињином књижевном раду. Крајем јануара 1965. Александар Петров, тада млади књижевни критичар у београдским Књижевним новинама је у приказу те књиге, под насловом Ка новим вредностима закључио: “Изван сваке је сумње... да је емоционалним одређивањем према знатно сложенијим реалностима и појавама емотивни квалитет поезије Десанке Максимовић постао разноврснији, сложенији, зрелији, богатији. Ако се посредством емотивног у раним песмама откривао унутрашњи сентимент девојачке љубави и разнежености, или разновидан и живописан свет видљивог света природе, посредством емотивног у каснијим песмама се откривају и сложене релације човека и епохе, човека и историје, у садашњем и интегралном времену."^[1] Тих дана је и нешто старији Борислав Михајловић Михиз у Политици међу првима скренуо пажњу на “топлину и мудрост које леже у сваком стиху једне од најзначајнијих збирки песама ове деценије”. Сличну оцену је који месец касније дао и Василије Калезић кад је у новосадским Пољима написао да је “књига песама Тражим помиловање једна од најбољих које су се у последње време појавиле.”

Своју оцену Михиз, обраћајући се читаоцу, овако образлаже: “И тек што си прочитао стихове наредби, забрана и казни првог нашег кодекса од сме се и не сме се, а већ песник открива велику тајну своје књиге. Тајну која је и крик, и шапат, и молба, и молитва... И, отпочињу да теку стихови којима по племенитости, усуђујем се да кажем, не знам равних. Ту пред гордо слово Закона исписаног црвенилом мака и огњем историје (сваке историје) стао је песник да брани, заштићује и тражи помиловање. Не, нису то молбе упућене апелационим и врховним судовима, то је реч песника (значи реч разумевања, реч самилости, реч наде), а помиловање она не тражи за праве, тражи је за све... Са друге стране дијалога и живота стоји Законик (Увек она иста, стара прича од Софокла до наших дана)... Том тоталитету, тој општости, песник није супротставио свој појединачни случај, ставио му је насупрот такође један тоталитет, тоталитет хуманости...” Пошто је цитирао завршне Душанове речи, у којима Законодавац саопштава да је и он сам заробљеник закона које прописује, те да не може никога помиловати, Михиз многозначно закључује: “Тако је крај овог дијалога између Човека и Прописа исти онакав као и његов почетак. Али између тог почетка и краја легла је велика поезија љубави, разумевања и милости какву већ давно није исписала наша поезија. Из приче о старом царском законику израсла је велика реч упућена сваком па и овом нашем времену.”^[2]

Три године касније добили смо још једну изузетно занимљиву и умногоме карактеристичну оцену књиге Десанке Максимовић Тражим помиловање. Наиме у Теолошким погледима 1968. јереј Атанасије тврди: “Ако прво тражимо интелектуалну компоненту ове збирке песама то је догматика Православне цркве, или само Откривење, за којим ограничени човеков интелект осећа потребу, што је изражено и догмом о човековој несавршености, кроз коју се и изражава та човекова ограниченост која му смета или због које је неспособан да коначно сам доврши себе, и због чега се молимо Богу за благодат и праштање.

У овој збирци песама, под једним великим хришћанским надахнућем тражи се помиловање за таквог несавршеног и ограниченог човека, тражи се у часовима беспомоћности милост и од цара, земаљског цара једне земље, али који је човек и који зна да је такође несавршен и да због тога и нема власт праштања... Али у овој драми тражења праштања, у овом ванредном епу о људској несавршености, потребе за усавршавањем, песник даље каже кроз Цара Душана:

Ја нисам Бог.
Само је он моћан толико
да прашта,
само о њему не говори нико
да је слаб кад опрости
................
................
ја сам цар заробљен законима
које прописујем сам.
Нисам ни судија,
њима је у руке закон дат
да суде;
................
................
и мада владам по милости Бога,
нисам Бог да праштам.

Ово је заиста ванредна мисао, прецизна, на основу хришћанске догме дата. О њеној вредности као интелектуалној компоненти у овом ванредном делу није потребно да говоримо. Она је посведочена у нашој историји. Кроз њу је створено то поднебље из којег извире све што имамо као најлепше за радост живота у борби за савлађивање његовог несавршенства...

Мисао ове поеме о тражењу помиловања, њена интелектуална компонента, плени нас или успева у овом задатку и кроз своју другу страну, њену емоционалност, невиност песничку, тако да она клица коју свака песма носи у себи кроз ту емоционалност расте као нужност истине у нама који је слушамо или читамо. Ова друга компонента ове поезије извире и код нашег песника из оних њених 'тајанствених дубина' подсвести њеног колективног, у чему је одрасла, из те атмосфере коју вековима наш свештеник одржава у нашем народу.” Правоверност песникиње дала је, према оцени јереја Атанасија, још један значајан квалитет: “Оно што пак запажамо у збирци ових песама и као основно јесте један ред, један редак мир, једно искуство у којем је заиста све сређено, ту нема оне тешке унутрашње борбе коју песник води у својој усамљености, са собом, у свом отуђењу, у изолованости од колективне подсвести, у очајној борби, коју често видимо код савремених песника... Десанка Максимовић са ослонцем и поверењем у интелектуалну компоненту догматике своје Цркве, која је доминирала целом историјом њеног народа, њеном идејом, нема потребу да више тражи и бори се да кроз што дубљу либерализацију свога песничког сенса, кроз тешке морбидне слике своје борбе, борбе да разуме живот, изрази једно несређено стање, већ обратно код ње је све јасно и човек и његов свет, и сва његова природа, и све његове потребе и сав његов морални успон и пад, и све страсти, које се могу рашчистити коначно само ако се предају нечем вишем, јачем од нас, ономе у име које је и дошао на власт наш средњевековни владар.”

Јереј Атанасије даље, после осврта на песму О обореној цркви, о књизи Тражим помиловање изриче следећу синтетичку оцену: “Ово је религиозна поезија, али она која нас не приморава интелектуалним позивом да верујемо, већ се лако и нежно, благодетно, наглашава и својом емотивношћу, заиста благом и нежном, пуном једне префињености, упућујући нас на сву вредност једног интелектуалног става који је доминирао нашим друштвом у пуној својој снази од времена Св. Саве.”^[3]

2.

Вук Крњевић је фебруара 1965. у Одјеку овако представио ново дело српске песникиње: “Књига Десанке Максимовић Тражим помиловање је прије свега пројекција човјекове историје, односно судбине човјекове унутар непрекидних континуитета историје... Десанка Максимовић се односи са саучешћем човјека другога времена према кодексу правних и моралних норми, које је собом зацртао Душанов законик.

Основ тога одношења је несумњиво лирски али су консеквенце тога процеса универзалнијега карактера. Десанка Максимовић наиме има двије врсте приступа писаном слову Душанова законика. Први, покушава да парафразирајући маргиналије пјесникиње на страницама Законика, створи пјесничке цјелине на такав начин да задржи битна одређења норми које припадају слову Законика. Други, међутим, приступ у основи је, рекао бих, управо како би то поетеса рекла, 'лирска дискусија' са словом закона. Књига је компонована тако да се ова два тока, ова два пјесничка приступа смјењују у појединим композиционим цјелинама тако да читалац присуствује једноме процесу пјесничкога говорења који подразумијева савремено реплицирање на савремено интерпретирање једне основе која је нормирала човјеков статус у давноме тренутку људске, односно наше националне историје.”^[4]

Како то заправо функционише, могло би се лепо илустровати и песмом коју је издвојио јереј Атанасије О обореној цркви. Наиме, у Душановом законику је речено само: “Цркву ко сруши на војсци, да се убије или обеси.”^[5] Све остало је плод песникињине имагинације: конкретизација убијања (пуштањем хртова на кривца, вешањем о први храст, гађањем зрном пушчаним, одсецањем руку, спуштањем рањеника на пелен и гујино млеко, натеривањем босоногог у ватру) и, најзад, својеврсна могућност помиловања (после неуспеха свих побројаних покушаја погубљења):

Ако огањ, плаха киша омете
значи небо га гледа без љутње,
јер је некада спасао дете
из набујале воде мутне.

Нама се чини да би, ради даљег ближег увида у стваралачке домете које је Десанка Максимовић остварила у књизи Тражим помиловање могао бити посебно осврт и на три песме о јеретицима.

3.

У Душановом законику се као јеретици помињу богумили (под називом бабуни) и римокатолици (као припадници латинске јереси, азимства и полуверства): “86. О бабунској речи: И ко рече бабунску реч, ако буде властелин да плати 100 перпера, ако ли буде себар да плати 12 перпера и да се бије штаповима.”^[6]; 6. И за јерес латинску: Хришћани који су се обратили у азимство да се врате опет у хришћанство. Ако ли се ко нађе да није послушао и није се вратио у хришћанство, да се казни како пише у Законику светих отаца.

7. И да постави Црква велика протопопе по свим трговима, да врате хришћане из јереси латинске, који су се обратили у веру латинску, и да им даду заповест духовну те да се сваки врати у хришћанство.

8. И поп латински ако се нађе да је обратио хришћанина у веру латинску, да се казни по Закону светих отаца.

9. И ако се нађе полуверац ожењен хришћанком, да се крсти у хришћанство ако усхтедне. Ако ли се не крсти, да му се одузму жена и деца, и да им да део од куће, а он да се одагна.

10. И који се јеретик нађе да живи међу хришћанима, да се жеже по образу и да се прогна, а ко би га крио, и тај да се жеже.”^[7]

Десанка Максимовић у књизи Тражим помиловање има три песме чија је тема јерес и судбина јеретика. Две се од њих надовезују непосредно на слово Душановог законика. То су песме: О бабунској речи и За јерес. Трећа је, рекло би се, дело које је у потпуности песникињина изведеница из духа и, можда, објективног значења царевог Законика.

Међутим, и у оним двема није тешко уочити значајне интервенције Десанке Максимовић, којима се у анализи мора посветити дужна пажња. У песми О бабунској речи, да би нагласила неједнакост пред законом припадника различитих социјалних слојева, песникиња занемарује казну у новцу која је Душановим закоником предвиђена за себра (за шта, иначе, због разлике у суми која је одређена властелину и себру – у изворнику има основа) и упечатљивом сликом заоштрава физичку тортуру намењену неистомишљенику. Пада у очи да је, при томе, у песми веома замагљен и сам појам јереси. Властелин се може прогласити јеретиком “ако помери ишта на небу / и у псалтиру”, а за себра није чак ни то потребно: довољно је да “рекне... / цару, свецу или патријарху / и црне су ти очи у глави, / ма и не дирао у бога”. Законски налог да се себар који је проглашен за јеретика “бије штаповима” Десанка Максимовић, инспирисана сликама мука неверника у загробном паклу, претвара у казну:

да се бије
палицом сухога глога
док му телом не погамижу
модри гуштери и змије,
док од њих не поплави.

У песми О јереси занемарене су све одредбе Душановог законика о присилном враћању католика (“који чита друге оченаше / и причешћује се хлебом без кваса”) у православље, као и о жигосању врелим гвожђем лица оних који то враћање одбију и свакога ко покуша да их сакрије. Уместо тога, говори се само о изгнанству таквог јеретика који се ожени “хришћанком”. Прогнаног јеретика, према песникињи, очекује следеће:

И ако јерес не усхте да мења,
да му царевог не буде опроштаја,
да се не враћа са даљних обала;
али да му, грешнику,
свакога јутрења и вечерња
за спас звоне звона
велика и мала.

Да ли је Десанка Максимовић овим изменама желела да избегне неугодне теме, или се овакав завршетак песме може сматрати њеном, хуманом варијантом обрачуна са јеретицима? За одговор на ово питање можда би могла да нам помогне њена трећа песма о јеретицима, која носи наслов За јерес.

4.

Али песма у којој се “тражи помиловање” за јерес отвара, пре свега, нека нова питања. Заправо она доноси још веће изненађење... У њој песникиња почиње “лирску дискусију” о некој јереси која се изричито и не помиње у Душановом законику. “Јерес” која “се шири / у пределима царства” Душанова је заправо веровање да свет почиње од нас, да:

пре није било пожара ни вулкана,
ни месечина ни сунаца,
ни ињем посутих шума, ни снега,
да историје реке тек од јуче
пене се и хуче.

Носиоци ове јереси, које песникиња карактерише као “људе кратковиде / и ускогруде”, то су:

велможе које говоре
да за Уроша није било господства,
ни златних кондира,
ни манастира.

Реч је, разуме се, о Душановом претходнику, српском краљу Урошу Немањићу, оснивачу манастира Сопоћани – за чије је “владавине започела експлоатација рудника у Србији... што је довело до брзог економског снажења Рашке” и развоја занатства и трговине, а што је осведочено и у “развитку српске средњовековне културе: књижевности, грађевинарства, уметничких заната...”^[8]

Међутим, осим кратковидих и ускогрудих велможа, међу јеретике који мисле да свет почиње од њих, у финалу песме Десанка Максимовић сврстава и уопште младе људе за које везује “мишљење детињасто”. Она тражи “благоразумевање” и:

За младога који мисли да човечанство,
да лепота коју му очи виде,
настаје кад он је на свет насто,
да нико није волео слично,
да велика светковина људског живота
тек с њим поста.
За свачије мишљење детињасто
и јеретично.

Сетимо се да је Михиз још 1965. године устврдио: “Из приче о старом царском законику израсла је велика реч упућена сваком па и овом нашем времену.” У том светлу могло би се поставити питање: да ли је о оптуженом за јерес онога који није ни “дирао у бога”, о оптуженом за јерес онога који је, као млад, носилац “мишљења детињастог” – певала песникиња која је, упркос великом ризику, остала пријатељ оптуженог за стаљинистичку издају земље Радовану Зоговићу,^[9] посећивала у данима немилости оптуженог за “десно” скретање Милована Ђиласа? Да ли је у типу “јеретика” о којима пева Десанка Максимовић препознавала свог стрељаног зета у тек ослобођеном од Немаца Београду, депортоване из Југославије руске емигранте који после Резолуције Информбироа 1948. нису били спремни да прихвате југословенско држављанство, злосрећне Голооточане који су свесно или из наивности оспорили примат Јосипа Броза над Стаљином, или им је то само, клеветом, приписано, препознавала супруге ухапшених информбироваца које су присиљаване да се из политичких разлога одричу својих мужева, препознавала припаднике безбројних категорија “десних” и “левих” отпадника – жигосаних пре и после Другог светског рата и на различите начине изопштаваних из друштва (“комуниста”, “антикомуниста”, “монархиста”, “петоколонаша”, “домаћих издајника”, “реакционара”, “ревизиониста”, “фракционаша”, “националиста”, “антититоваца”, “титоваца”, “патриота”, “страних паћеника” и многих других)?

Логично би било на ова питања дати потврдан одговор. Додуше, немамо податак да је сама Десанка Максимовић о томе некада нешто изричито говорила. Међутим, српски песник и антологичар Слободан Ракитић је још далеке 1973. године, уз тврдњу да је “једна од најзначајнијих, ако не и најзначајнија књига у послератном српском песништву”, о књизи Тражим помиловање Десанке Максимовић написао: “Њен дијалог са Душановим закоником, ма колико био поглед у историјско биће српског народа, у његову колективну свест, у један тек тренутак те велике историје, са свим њеним менама и трагичностима, узлетима и падовима, понорима и небеским пространствима, вазда између царства небескога и царства земаљскога, јесте, с друге стране, снажна и сложена слика нашег времена.”^[10] Десанки Максимовић, разуме се, није било ни на крај памети да овакву његову оцену било на који начин оспорава.

О томе колико је одиста књига Тражим помиловање била и “сложена слика нашег времена” не сведочи само селективни приступ Десанке Максимовић тексту Душановог законика (изостављање одредби о насилном враћању у православље оних који су прихватили “латинску јерес”), него и занимљиви акценти у тумачењу те књиге код појединих српских књижевних критичара шездесетих и седамдесетих година ХХ века. Они критичари који су желели да се сами ограде од евентуалних тумачења да, хвалећи књигу, безрезервно подржавају хуманистичку одбрану “јеретика” и у односу према политичким отпадницима савременог друштва, или који су, из добронамерности, желели да саму песникињу заштите од таквих тумачења – истицали су да “помиловање” тражи управо “наивна” песникиња, која, разуме се, на живот не гледа довољно “реално”, која испољава неки одвећ “идеалистички”, “апстрактни хуманизам”. Они, пак, који су из књиге Десанке Максимовић “ишчитавали” потврду “догматике своје Цркве” – инсистирали су на томе да је њена књига управо импресивно историјско сведочанство “о човековој несавршености, кроз коју се и изражава... човекова ограниченост... због које је неспособан да коначно сам доврши себе”, извлачећи из ње поруку да се “и човек и његов свет, и сва његова природа, и све његове потребе, и сав његов морални успон и пад, и све страсти... могу рашчистити само ако се предају вишем, јачем од нас, ономе у име које је и дошао на власт наш средњовековни владар.” Занимљиво је да су се носиоци ових двеју оријентација, на први поглед супротних оријентација, нашли на сличним позицијама: констатација да “наивни” песник брани заправо и “кривце”, није далеко од похвале књизи “за један ред, један редак мир” због сазнања да је “све заиста сређено” кад се схвати да је уместо “тешке унутрашње борбе коју песник води у својој усамљености... у изолованости од колективне подсвести” – једини прави излаз да се све преда у руке Господње, пошто је и човеков живот на земљи заправо казна због првородног греха...

Вероватно је због тога и деценију и по после тврдње Слободана Ракитића, 1988. године, један од највећих руских живих песника с краја ХХ века, Виктор Соснора, имајући у виду управо “сложену слику нашег времена” – могао Десанки Максимовић и њеној књизи Тражим помиловање одати и оно изузетно високо признање: “Оваква књига потреса као глас песникиње који звучи знамо у каквим временима. Код нас таквих књига нема. Чак ни сада код нас ниједан песник неће смоћи храбрости да ступи у заштиту четрдесет и једне људске, животињске и божанске несреће. Тако, од езотеричне медитације до директног, ораторског, али и пророчанскога говора.”^[11]

Напомене

1 Велибор Берко Савић, Десанка Максимовић. Споменица о 100-годишњици рођења, Ваљево, 1998, стр. 229. Цитирамо из ове књиге због тога што је она данас читаоцима доступнија него примерци периодичних издања из шездесетих и седамдесетих година прошлог века.

2 На истом месту, стр. 229, 230, 231.

3 На истом месту, стр. 326, 327

4 На истом месту, стр. 234-235.

5 Законик цара Стефана Душана. Књ. I. Струшки и атонски рукопис, Сану, Београд, 1975, стр. 113.

6 На истом месту, стр. 185.

7 На истом месту, стр. 167.

8 Цит. из: Мала енциклопедија Просвета. Општа енциклопедија. Књ. 3, Београд, 1978, стр. 469.

9 О томе како је Радовану Зоговићу помагала да у време док се налазио у кућном затвору и када је било забрањено да се његови текстови штампају вид. опширније у: М. Сибиновић, Између светова. Нови аспекти књижевног дела Десанке Максимовић, Београд, 1999, стр. 84-91, 97, 100-102, 106-108, 140-141.

10 Сабране песме Десанке Максимовић, Земун, 1997, стр. 284.

11 Напред (Ваљево). Додатак за културу, уметност и науку, 1988, 25. ХI, стр. 2. Прештампано и у: Десанка Максимовић. Споменица о 100-годишњици рођења..., стр. 760.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]