ГЛАВА НА ТАЊИРУ ИЛИ ШЕТАЧ У КАБАНИЦИ ОД КОЗЈЕ ДЛАКЕ

- Рођен сам као мушко, а умрећу од рака дојке - помислих осећајући како се око мене хвата ноћ као бол. Стајао сам на стази Калемегданског парка и гледао како на Саву силази прозрачни сумрак. Као да га доноси један брод који је пловио реком. По граду су се осветљавали прозори - најпре на неочекиваним местима, па све чешће. Упалила се светлост у сату на торњу Саборне цркве, осветлио се прозор моје трпезарије. Она је на четвртом спрату у равни шеталишта Калемегданске тврђаве где сам стајао. Све сaм лепо могао видети из парка. У трпезарију је ушла девојка у љубичастој хаљини и почела да износи вечеру на сто. Села је на своје место и почела нешто да чека. После неколико часака погледала је на ручни сат и изашла на прозор. Као да неког тражи погледом овде, на шеталишту наспрам прозора, где сам ја стајао. Тада се огласила сирена обзнањујући ваздушну опасност. Скоро истовремено нешто је погодило једну зграду и видео сам како књиге излећу кроз прозор као птице. Ужурбано сам сишао малим степеништем у Париску улицу. Прошао сам поред старог римског купатила ослушкујући воду и прочитао у ходу један стих са камене плоче коју је поставио Aelius Tertius:

Alma lavacrorum de saxis decido limpha...

Затим сам прошао крај Шведске амбасаде и ушао у зграду на савској падини. Узео сам лифт и притиснуо насумице дугме. Направа ме је изручила тачно где треба и испод звона које сам притиснуо, прочитао сам сопствено име.

Врата ми је отворила девојка у љубичастој хаљини с речима:

- Шта има ново?

-Хтео сам нешто да те питам - рекох. Са Калемегданског шеталишта види се свака појединост у овој соби. Замисли сада да неки од шетача застане и погледа кроз овај прозор. Ено, један у кабаници од козје длаке управо гледа овамо. Шта ће он видети? Младић, то јест ја, седи за постављеним столом, а девојка у љубичастој хаљини, а то си ти, износи вечеру, вино и грожђе. Неким изнемоглим покретом ти ћеш затим сести и гледати преда се као у неком очају. Уместо да се прихватиш јела, бризнућеш у плач и спустити главу у тањир. И тако сваке вечери. Ја ћу седети непомично као да ме се то не тиче. Тада ћеш ти опет нешто познато, хиљадама пута већ речено, казати кроз сузе, на шта ћу ја полако устати, обићи сто и стати иза наслона твоје столице. И тек тада и ја ћу нешто рећи. Али сваке вечери рећи ћу исто. На то ће се твоја рамена још више затрести можда од плача, а можда од речи које ми по ко зна који пут упућујеш још увек с главом у тањиру. Потом ћемо обоје отићи из трпезарије и кроз неку завесу ишчезнути у побочној просторији...

Све то шетач у кабаници од козје длаке лепо може да види. И ако се он сутра поново задеси на истој стази предвече, када се по кућама пале светлости, па ако му поглед опет падне на наш прозор, шта ће угледати? На пролећном ветру листови опали од удара бомби узлећу као птице. Или од удара ракета птице падају с грана као лишће. А тамо, у трпезарији на запрепашћење шетача све ће се поновити. Од речи до речи. У длаку једнако збивањима из претходног дана. Да не поверујеш.....

Како би требало шетач у кабаници од козје длаке, или ко други на његовом месту, да разуме ове увек исте загонетне призоре које му ми уприличујемо поново сваке вечери? Реци ми, зар није доста те комедије? С тим даље ићи нећемо.

Девојка у љубичастом свој блистави поглед угаси на мени и рече:

- Глупости! Шетача на калемегданској стази нема кад сирене огласе ваздушне ударе. Шетачи су или на неком од мостова на рок концерту са знаком "target" под брадом , или у подрумима. А што се нас тиче, рећи ћу ти и то... Јеси ли некад видео како орао лови зеца? Зец бежи у кривудавој линији и његова скретања су непредвидљива. У ствари, зец има наде да утекне док има маште да кривуда, тако да се орао сваки пут залеће у празно. Кад зецу пресахне машта, он истога часа изгуби свој телесни воњ и почне да бежи у правој линији. Тада га орао неминовно хвата. Тако, као зец, умире и љубав. Она умире када јој пресахне машта и кад изгуби свој особени мирис... У овој трпезарији се тако нешто дешава...

- Не - узвратио сам - промисли мало! Зар те тај понављани призор не подсећа на нешто друго, нешто већ виђено? Добро познато. Ова наша трпезарија могла би се схватити као позориште, а нас двоје као да у њој припремамо неку представу.

- Какву представу? - упита она жудно. Жудније но што се могло очекивати с обзиром на околности.

- То је Шекспир. Ако не верујеш, узми књигу и провери. "Макбет", први чин, сцена седма...

Љубав која је свакога јутра годину дана старија

// Промена писма / Пројекат Растко / Књижевност / Милорад Павић / Бик и Вага //