|
|
 |
Бошко СувајџићХајдуци и ускоци у народној поезијиИсторијске претпоставке за настанак и развој хајдучког покретаПредговор књизи: Епске песме о хајдуцима и ускоцима: Антологија, приредио Бошко Сувајџић, “Српске народне умотворине”, књига 5, уредник Миле С. Баврлић, Гутенбергова галаксија, Београд, 2003, 467 стр.Са продором Турака у Европу почиње славна повест о хајдуцима на Балкану. Пред турском најездом једна за другом падају балканске државе: Бугарска, Византија, Србија, Босна, Албанија, Херцеговина, Зета[1]. Рушевине Цариграда (1453) означавају крај једне цивилизације, по много чему без премца у светској историји и историји светске културе[2]. Падом Смедерева (1459), након готово стогодишњег отпора, престаје да постоји српска средњовековна држава[3]. Муњевито, снажно и одлучно, под славолуцима беспрекорних војничких тријумфа, Турска постаје светска империја. Паралелно са турским освајањима одвија се и исељавање домаћег становништва и насељавање номадских племена из Мале Азије[4]. Ову колонизацију прати смишљено укључивање домаћег становништва у систем државне управе[5]. Најзначајнији војни редови хришћана у турској служби били су војнуци (турски voynuk), дербенџије (персијски дер-бенд) и мартолоси (грчки арматолос). Војнуци су највећма обављали коњушарску службу[6]. Основна дужност дербенџија била је чување путева на опасним местима по планинама, теснацима и клисурама[7]. Организација мартолошког реда, коју су Турци затекли на Балкану, у великој мери се подударала са устројством хајдучких чета[8]. Иако су активно учествовали у сузбијању хајдучије, војнуци, мартолоси и дербенџије су остали веома оскудно упамћени у народним песмама[9]. У време ослободилачких ратова, традиција о хришћанима који су служили туђинској власти смишљено је била потискивана као недостојна сећања. На појаву и развој хајдучког покрета на Балкану, поред тежине турских дажбина и намета, утицала је и плодна војничка традиција најамничких одреда у балканским средњовековним државама. Разлика између најамника и хајдука била је веома мала, “могло би се рећи да се ишло у гору у хајдуке, кад се није имало куд ићи у најам”[10]. Најамничке војске нашле су плодно тло у метежним временима крсташких ратова на Балкану у средњем веку[11]. Најбољи пример за ову средњовековну хајдучију представља чувени родопски јунак војвода Момчило[12], који је као “прост хајдучки четобаша” владао простором између Драме, Пловдива и Самокова, оставивши неизбрисив траг на границама крвавог балканског политичког троугла између Византије, Бугарске и Србије средином 14. века[13]. О постојању хајдука у средњем веку сведочи и повест о “лавообразном мужу” Караљуку (Новаку) из Житија деспота Стефана Лазаревића. Реч је о разбојнику племенитог порекла (“од пресветлих из давнине”), веома храбром (“по природи сличан лаву”), који столује у горама (“као разбојник у горама обитава”) и четује на хајдучки начин (“и он на хајдучки начин узнемири срца исмаиљћанских земаља”) у временском периоду (1404-1411) на који се односи помен Константина Филозофа. Да ли је у питању историјски прототип поетског лика Старине Новака или не, питање је које не доводи у сумњу суштину овог сведочанства. Чињеница да је Константин Филозоф, несумњиво добро упућен у прилике, нашао за сходно да уврсти ову приповест као догађај од важности у биографији деспота Стефана Лазаревића и повести Србије, упућује на закључак да је у 15. веку доиста постојао неки разбојник високог рода који до те мере ремети мир у Деспотовини да узрокује преписку између султана и српског деспота, а доводи се у везу и са ослободилачким покретом у Бугарској[14]. Етимологија и значењеОбично се узима да је реч хајдук, у значењу “одметник од турске власти”[15], односно “razbojnik, lupež, kradljivac”[16], арапско-турског порекла. По неким тумачењима она је и у турски и у српски језик прешла из мађарског језика[17]. Душан Поповић ову претпоставку одлучно одбија[18]. Миодраг Стојановић износи занимљиву хипотезу о етимологији речи хајдук, изводећи је од санскритског облика aydh, у преводу борити се, противити се, што је, метатезом, могло довести до облика ayduh (ајдук) у значењу ратник, противник[19]. До 15. века разбојник са оружјем зове се гусар, а само дело гуса[20]. Славизам јунак распрострањен је и у османлијским изворима[21]. Харамија (ар.) се користи превасходно да би се нагласила разбојничка димензија хајдучије. Хајдучки старешина је харамбаша. У Бугарској се користе називи хайдутин, харамия, влъхва, войвода, байрактар, юнаци, делии и момчета[22], у Румунији пак хајдук, Ritter, brigante, chevalier, brigand, pribag[23]. Када је реч о ослободилачкој димензији хајдучког покрета, мора се направити јасна дистинкција између термина хајдучија и хајдуштво у најширем балканском етнокултурном кругу који је обележен овом историјском појавом. Хајдучки покрет на Балкану представља побуну против туђинских завојевача, али и против турских зулума и намета[24]. Вук о томе даје врло прецизан суд: “Народ наш мисли и пјева да су у нас хајдуци постали од турске силе и неправде. Да речемо да гдјекоји отиде у хајдуке и без невоље, да се наноси хаљина и оружја по својој вољи или коме да се освети, али је и то цијела истина, да што је год влада турска боља и човечнија, то је и хајдука у земљи мање, а што је гора и неправеднија, то их је више, и за то је међу хајдуцима бивало кашто најпоштенијих људи, а у почетку владе турске јамачно их је било и од прве господе и племића. Истина да многи људи не оду у хајдуке да чине зло, али кад се човјек (особито прост) један пут отпади од људскога друштва и опрости се сваке власти, он почне особито један уз другога и зло чинити; тако и хајдуци чине зло и народу своме, који их према Турцима љуби и жали, али се и данас чини хајдуку највећа срамота и поруга кад му се рече да је лопов и пржибаба. У стара су времена хајдуци, као што се и у пјесмама пјева, најрадије дочекивали Турке кад носе новце од дације, али је то у наше вријеме слабо бивало, него дочекују трговце и друге путнике, а кашто ударе и на кућу коме за кога мисле да има новаца или лијепа руха и оружја, те га похарају. Кад коме ударе на кућу, па не нађу новаца а мисле да их има, они га уцијене па му одведу сина или брата, и воде га са собом докле им год он уцјену не однесе. Прави хајдук неће никад убити човјека који му ништа не чини, већ ако да га наговори какав пријатељ или јатак. Макар била и само два хајдука, опет се зна који је од њих двојице харамбаша (старјешина).”[25] Постоје два главна средишта ослободилачког покрета на Балкану у 16. и 17. веку. Прво се налази у Дунавском басену (Банат, Трансилванија, Влашка, Славонија, северна Бугарска), друго пак “у планинским рејонима западног дела Балканског полуострва"[26]. Покрет Срба у Панонији, тзв. Дуги рат, започет устанком у Банату 1594. године, представља снажан искорак српског народа “на историјску позорницу Европе”[27]. За усмену епску традицију о хајдуцима, међутим, много је важнији покрет који се развио у Јадранском залеђу у вези са ускочким четовањем хришћанског становништва у војној служби Аустрије и Млетачке републике. Хајдуци и ускоциУскоци представљају посебан облик отпора Турцима у приморском залеђу. Реч је о герилском начину ратовања хришћана који су, миграцијама становништва, након пада српских средњовековних земаља, ускочили из освојених подручја на територије којима су управљале Венеција и Аустрија, те су отуда упадали у Турску. Обично се узима да историја ускока као организоване борбе против Турака започиње падом Клиса 1537. године. Име ускок по старијим тумачењима понели су они који су се након пада Клиса преселили у Сењ[28], мада су сви елементи ускочког четовања, заједно са именом, формирани знатно пре тога[29]. Становници приморског залеђа називају се и Морлацима. Реч се етимолошки тумачи као италијанизовано име за Влахе, које означава и крајеве одакле су они приспели[30]. Сењски ускоци представљају тип ускока у усменој поезији. Као војнички фактор у Приморју активни су више од осамдесет година. Ратујући под патронатом Аустрије против Турака, сењски ускоци су врло брзо ступили у отворени сукоб са Млечићима, будући да су својим поморским четовањем практично довели у питање суверенитет Венеције над Јадранским морем. Отуда име ускок у млетачким изворима неретко поприма негативну конотираност[31]. Ускочко питање постаје једно од најважнијих питања европске политике у 16. веку и предмет живе дипломатске активности између Аустрије, Венеције и Турске. Кипарским ратом против Турске (1570-1573) стварају се услови за краткотрајну сарадњу Млетачке републике и сењских ускока[32]. Ускоци су 1601. године погубили царског комесара Јосипа Рабату који је послан у Сењ да их умири. Због безначајне оптужбе, прослављени ускочки војвода Иван Влатковић са братом Михом одведен је у Карловац и осуђен на смрт 3. јула 1612. године. У јесен 1615. избио је Ускочки (градишки) рат између Аустрије и Венеције, који је завршен потписивањем мировног уговора у Мадриду 1617. године. Непосредно након тога долази до коначног решења ускочког питања споразумом између Аустрије и Турске по коме су ускоци дефинитивно расељени из Сења у крајеве око Оточца и Жумберка. Једна лепа “руковет песама” (Х. Крњевић) о сењским ускоцима (око 40 песама) забележена је у Ерлангенском рукопису[33]. Осим чувеног Ивана Сењанина, у овој драгоценој збирци народни певачи помињу и друге познате ускоке, попут Сењанин Јурише и Сењанин Тадије (Ерлангенски рукопис, бр. 70, 106, 131, 164), мешајући их често, по принципу анахронизама, са познијим котарским јунацима[34]. Поред тематског круга о хајдучкој дружини Старине Новака, епске народне песме “средњих времена” највише опевају јунаке и догађаје из времена Кандијског (Критског) рата између Млетачке републике и Турске (1645-1669)[35]. Кандијски рат је “епско доба српске историје”[36]. Карактерише га ускакање хајдучких дружина на територије под турском влашћу, четовање и вршење јуначких подвига. Ове герилске формације састављене су од турских поданика из Херцеговине и Црне Горе који су прешли на млетачку територију, али и од староседелаца из Далмације и Боке[37]. Ускоци су активни око Задра и Шибеника, у Боки Которској и у Макарском приморју[38]. Све време трајања Кандијског рата с мањим или већим интензитетом трају и сукоби између ускока и Дубровачке републике[39]. У њиховој позадини стоји упорно настојање Венеције да отварањем нових лука у Далмацији укине монополски положај Дубровника у трговини на Медитерану[40]. Стога је расветљавање веома замршених трговачких, дипломатских и политичких односа између Турске, Млетачке републике и Дубровника неопходан предуслов за разумевање хајдучких акција у Приморју. По свршетку Кандијског рата, Венеција расељава пребеге по пустим острвима и млетачком делу Истре. Равни Котари код Задра, са прослављеним сердаром Стојаном Јанковићем, остају једино значајније ускочко средиште. Забележено је да је и најчувенијем харамбаши бокељских хајдука, Бају Николићу Пивљанину, једно време било дозвољено да се ту настани. Са почетком Морејског рата и приморско четовање оживљава испод пепела. Бајо Пивљанин се враћа у своју кулу надомак Пераста, чуда чинећи од јунаштва у залеђу Дубровачке републике[41]. За време Морејског рата (1684-1699) хајдучке чете добијају карактер нередовне млетачке војске. То нису ни горски хајдуци нити гусари. Они су и једно и друго, према потреби. Четујући и на мору и на копну, нередовно плаћени, на рубу егзистенције, они упадају у турске крајеве, пале и пљачкају, често не водећи рачуна да ли су у питању Турци или хришћани[42]. И даље се одржава тесна веза између дубровачких поданика и хајдука, што се види по казнама које дубровачке власти изричу Конављанима. Истовремено, на граници се води жива преписка између турских првака и хајдучких старешина, често на српском језику и ћирилицом[43]. Има много разлога да хајдуке и ускоке сматрамо недељивом целином, и поред разлика у начину четовања, војничкој организацији, бројности. И један и други покрет имају, у основи, национални карактер, али представљају и специфичан начин привређивања и побуну против социјалног угњетавања[44]. Сењски ускоци у 16. веку, као и јунаци и догађаји страшног педесетогодишњег ратовања у Приморју у другој половини 17. века, остали су живо упамћени, како у историјским документима, тако и у усменој епској традицији и у колективном памћењу. Многи елементи ове херојске борбе, као што су сазивање харамбаша и удруживање хајдучких чета[45], разбијање трговачких каравана[46], одвођење робља и сурово поступање према женама[47], верни јатаци и неверни побратими[48], удари на куле турских бегова и хајдучки мегдани[49], сукоби унутар хајдучке дружине због пића или оружја[50], непосредно су очувани у народним песмама. Хајдуци у архивским и путописним изворимаЗа проучавање народне поезије о хајдуцима и ускоцима, архивски извори (Државни архив у Венецији, Дубровачки архив, Задарски архив, Управно-политички архив у Котору, Ватикански архив, Државни архив у Бечу) вишеструко су значајни. С обзиром на историјску димензију хајдучког покрета, несумњиво је корисно и идентификовање јунака о којима песме певају. Сем тога, подаци о кореспонденцијама и размимоилажењима историје и поезије на основу проучених докумената могу бити од велике користи приликом тумачења епске биографије хајдука и тематско-мотивских кругова који се стварају око најпознатијих хајдучких дружина[51]. Архивски извори, као и народне песме, бележе величанствене подвиге и јунаштво хајдука, њихову херојску смрт, али и сурове пљачке и похаре, трговину робљем и сарадњу са муслиманским јунацима. Они пружају веродостојну мапу миграција хришћанског становништва на терену узбуњене Границе. Из архивске грађе назиру се све сложене димензије односа са хришћанским државама, посебно у вези са издавањем дозвола и забраном четовања. Ту су и бриљантне минијатуре о храбрости хајдучких старешина и харамбаша, похвале погинулим сердарима, истицање важности ове герилске борбе у ратно и њене несношљивости у мирно доба. Нижу се судски процеси и парнице, извештаји о бојевима и мегданима, у великој мери еквивалентни описима ових догађаја у народним песмама. Помињу се уходе и жбири са турске територије, попут оног чувеног попа Радула из Дврсна[52], који обавештавају хајдуке о кретању турске војске. Архивски документи указују на путеве транспоновања историјске грађе у ризницу мотива и каталоге јунака епске народне поезије о хајдуцима и ускоцима[53]. У изворима, као и у песмама, посебно се наглашава економски фактор хајдучије. Пљачка је основна привредна делатност, а довођење и откуп робља устаљена пракса са обе стране. Ово је разлог за сталну осуду римских католичких мисионара на Приморју који, у склопу католичке пропаганде, тенденциозно истичу дивљаштво и примитивност морлака[54], оптужујући их да не двоје хришћане од хајдука у свом лову на људе[55]. Страни путописци који у 16. и 17. веку пролазе Србијом[56], посебно старим римским путем од Београда до Цариграда[57], листом сведоче о несигурности путовања, привременим утврђењима подигнутим поред пута ради заштите од хајдука (паланке)[58], као и о развијеном систему пограничних стража, састављених од локалног хришћанског становништва. Страже са бубњевима које упозоравају путнике на опасност од хајдука у 16. веку помињу се код Пљеваља[59], око планина Лукавице (Lucaviza) и Куновице (Cunovizza)[60], код Ниша (1550), код прелаза на Морави (1553), у Качаничкој клисури (1573)[61], на планини Чемерник (1582)[62], у Родопима[63], у југоисточној Босни[64], на Јежевици, Динари, Романији[65]. Забележено је да је млетачком посланству, које је након боја код Лепанта упућено султану Селиму како би се утврдили услови за мир, из Дубровника било потребно чак педесет дана да би приспело у Цариград, које због непроходности путева и готово немогућих услова путовања, које због погибељи од хајдука[66]. Са слабљењем турске државе у 17. веку повећавају се зулуми, дажбине и намети, тако да и помени о хајдуцима на Балкану постају све чешћи. Турске јединице које пролазе кроз Србију више наликују пљачкашким хордама неголи регуларној војсци, бележи енглески дипломата Пол Рико (P. Ricaut) 1665. Хајдуци су све дрскији и бројнији, њихови напади граниче се са правим подвизима[67]. Један француски путник који пролази Србијом у време интервенције великог везира Мехмеда Ћуприлића у Ердељу (1658), у опису свог пута у Цариград даје језиво сведочанство о главама хајдука које су, још свеже, изложене на зидовима паланке Параћин, како би послужиле као пример другим разбојницима[68]. У белешкама једног енглеског племића (1665) набрајају се страшна мучења којима Турци подвргавају хришћане[69]. На путовању из Великог Варада у Босну чувени турски путописац Евлија Челеби даје непосредно сведочанство о сусрету са разбојницима[70]. Носећи харач на Порту, дубровачки поклисари који пролазе кроз Србију током 17. века редовно извештавају Сенат о опасностима које путницима прете од хајдука[71]. На живу активност хајдука у Србији почетком 17. века упозоравају и католички мисионари у својим извештајима Римској курији[72]. У борби против хајдука веома су активни хришћани у турској служби, мартолоси, дербенџије и др. Није редак случај да се ангажује и целокупно цивилно и војно становништво одређеног краја. Дизање Турака на тефтиш у 19. веку детаљно описује Вук Караџић[73]. Путописци говоре о веома окрутним казнама намењеним хајдуцима. По правилу то је смрт. Турци хајдуке убијају веома споро и свирепо. Најчешће их набијају на колац, уздуж или попреко, или их каче о ченгеле, понекад вешају. Њихова трупла постављају се поред важних саобраћајница као речита опомена, њиховим главама ките се бедеми паланака по Србији. За виђеније хајдуке приређују се јавна смакнућа. Један француски путописац из 1621. године помиње праксу да се хајдуци, набијени на колац, месецима остављају на друмовима, мостовима и раскрсницама. Приликом аудијенције код острогонског паше, Андрија Волф (A. Wolf) са ужасом гледа хришћанске главе натакнуте на колац. Енглеског амбасадора на улазу у Ниш дочекују одеране хришћанске главе испуњене сламом[74]. И Евлија Челеби помиње главе хајдука нанизане по градским бедемима у Нишу[75]. Нимало случајно, низ страних путописаца у 16. веку – Антун Вранчић (Antonio Verantio)[76], Марко Антонио Пигафета (Marco Antonio Pigafetta)[77], Стефан Герлах (St. Gerlach)[78], Мелкјор Бесолт (Melchior Besolt)[79], Андрија Волф (A. Wolf)[80] – пролазећи кроз Трајанова врата на планини Ихтиман у Бугарској, код места које су Турци звали Капу Дербенд (“врата страже”), помиње остатке неког средњовековног града чије се порекло, на основу локалних предања, приписује Марку Краљевићу (Marco Cralowitzo) или Новаку Дебељаку (Novag Debeli). Управо ће поетска стратиграфија тематско-мотивских кругова који се формирају око хајдучке дружине Старине Новака и епске биографије Марка Краљевића на најадекватнији начин илустровати сложену дијахронијску вертикалу усменог певања и приповедања о епским јунацима на Балкану. Постоји велики број песама, нарочито када је реч о старијем слоју певања о Марку Краљевићу, које номинално не опевају ни хајдуке ни ускоке, али које по свом тематско-мотивском и стилско-изражајном регистру несумњиво припадају хајдучким песмама. С друге стране, све песме о хајдуцима не морају нужно бити и нису увек и хајдучке песме[81]. Процес наслојавања мотива у грађењу епске биографије најбоље се да илустровати поређењем Марка Краљевића и Старине Новака, у бити јединих аутентичних балканских хероја. Први је хајдук међу витезовима, други витез међу хајдуцима у усменом епском памћењу народа на Балкану. Балканску репутацију Марка и Новака потврђује мртва стража на којој се у културноисторијском предању и колективном усменом памћењу смењују у Родопима, на капијама Балкана. Смрт и једног и другог јунака у историји представља могући зачетак новог живота у поезији, у усменој библиотеци народа који своје памћење гради на нерушимости речи у рушној синтакси времена. Хајдучка дружина Старине НовакаТрадиција о Старини Новаку представља балканску традицију у најбољем смислу те речи. У историјским изворима несумњиво је утврђено постојање Баба Новака који је четовао у Банату за време Дугог рата, и у војсци влашког војводе Михаја Храброг (Mihai Viteazul) у 16. веку[82]. Окривљен за наводну издају, скончао је трагично, као и устанак сам[83]. Историјска интерпретација Новакове хајдучке биографије умногоме кореспондира са епском поезијом. Савремени историјски извори у животопису војсковође Баба Новака акцентују три основна догађаја: његову епску иницијацију (прелазак преко залеђеног Дунава са 2000 хајдука како би се прикључио војсци влашког војводе Михаја Храброг и учествовао у ратовима за уједињење Влашке, Трансилваније и Молдавије), херојско држање у биткама (око села Калугарени, у освајању градова Трговиште, Букурешт и Ђурђу 1595. године, у нападу на Софију у пролеће 1596. године, у бици код села Мираслауа 18. септембра 1600. године[84]), као и мученичку смрт под Клужом[85]. Новаково четовање представљено је у узвишеној епској стилизацији[86]. Иза страшне смрти Баба Новака назире се типски лик оклеветаног јунака који умире у страшним мукама на ломачи на тргу у Клужу 5. фебруара 1601. године[87]. Када је реч о историјском посредовању у грађењу епске биографије хајдука Новака, највише што се може допустити јесте контаминовање магловитог колективног сећања на више историјских личности из различитих времена и поднебља (велики војвода Новак Гребострек[88], цесар Новак из 14. века[89], народна персонификација “новог византијског стратиоте”[90], “лавообразни” хајдук Караљук/Новак из Житија деспота Стефана Лазаревића с почетка 15. века, Новак Дебељак или Новак Дебелић о коме говоре страни путописци у 16. веку, Разбојник из манастира Светог Ђорђа у Темској[91], Баба Новак с краја 16. века, Новак ковач – типски лик мачара у епској поезији Срба[92]). Најмање што се пак може претпоставити јесте то да су јуначка предузећа овим јунацима, поред смрти, морала донети и песничку славу, баштињену у народним песмама и предањима, усменој речи која је временом брисала границе и уједначавала разлике. Тако је, из лагума повесних наслага, шикнуо незаустављив лук усмене речи, разгранавши се у рукавце националних мотива и токова, магловито памтећи општебалканске историјске и етнографске обрисе, исцртавајући славне и старе византијске топониме на новој мапи поробљеног Балкана. У овом процесу кључне су морале бити лимитрофне области између североисточне Србије, западне Бугарске и Румуније, око Подунавља, одакле се легенда дисперзивно ширила у времену и простору. Епски живот Старине Новака и његове хајдучке дружине, међутим, не одвија се на овим просторима. Поједини топоними се само фрагментарно помињу у народним песмама. Традицијско станиште хајдучке дружине Старине Новака је гора Романија код Сарајева. Којим путевима је традиција о Новаку у 16. и 17. веку пренета на Романију, ако је уопште тамо и преношена, још увек представља отворено питање. Теза да је у тим временима Романија постала “једно од главних стецишта хајдука”, те да су на Новака пренете и многе раније хајдучке традиције[93], пружа само делимичан одговор. Гора Романија из народних песама не упућује ни на терен данашње Румуније, поприште историјске активности Баба Новака – до лингвистичког изједначавања топонима Романија и Румунија није могло доћи пре 19. века[94]. Пре би се могла прихватити етимологија М. Стојановића по којој је колективно памћење јунака и догађаја са подручја византијске теме Тракија (Романија) и клисуре (теме) Стримона пренето, на основу језичке сличности, на планину у Босни, што посредно показују и очувани топоними у песмама “Женидба Грујице Новаковића” (Вук, СНП III, бр. 6) и “Невјера љубе Грујичине" (Вук, СНП III, бр. 7). По Миодрагу Стојановићу, око лика Новака Дебелића, “новог победника”, могла се развити снажна дијахронијска вертикала усменог певања, која је текла од древне заборављене средњовековне епике, на шта упућују географски и етнографски палимпсести у очуваним песмама предвуковских и вуковских записа, све до хајдучких елемената пројектованих у епски лик горског четобаше који столује на планини Романији и подвизава се, у духу времена, на челу и у заједништву са својом породичном хајдучком дружином. Наслојавање мотива и синкретичност певања о Новаку у распону од древних легенди и, вероватно, заборављених епских песама које се корене у епоси пре Немањића и косовске епопеје, све до оснивања националних држава на Балкану, онемогућују било какво прецизно ситуирање Старине Новака у круг хајдучког певања 16. и 17. века. Контаминација поетског сећања на легендарног Новака Дебелића, које потиче можда још из периода раног средњег века, са познијим певањем о хајдучком харамбаши који четује у планини Романији, резултат је континуираног процеса уопштавања и трансформације, те представља снажан израз непрекинуте вертикале усменог епског певања на Балкану, које је од много веће старине него што то могу показати датуми бележења песама. Отуда су у кругу певања о Старини Новаку и његовој хајдучкој дружини, у односу на друге хајдучке дружине, митолошки елементи највише заступљени. И око епског лика Грујице Новаковића, другог инваријантног члана Новакове хајдучке дружине, историја неуморно плете мрежу саткану од чињеничне грађе. Тако се из прашних архивских извора помаљају Грујица Жеравица[95], Грујица Милошев[96], Грујица Милош Мали[97], Грујица Вуковић[98] (то је онај “морлак са Зубаца” за чију главу су Дубровчани расписали уцену од хиљаду дуката), као и хајдук који се помиње под надимком Putto у дубровачким документима из 1664. године. Салко Назечић сматра да би епског Грујицу Новаковића понајпре требало тражити у спајању две личности, хајдука Грујице Жеравице с једне и “морлака” Грујице Вуковића с друге стране[99]. Да се о дели-Радивоју, трећем кључном члану хајдучко-породичне дружине Старине Новака, веома рано певало у Далмацији, и то у вези са Новаком и Мијатом Томићем, показује нам “Pisma najposlidna od slavne Bosne” (br. 136) у Razgovoru ugodnom naroda slovinskoga Андрије Качића Миошића (1756). Уколико се појављује у песмама, дели-Радивоје у дружини по правилу има функцију Новаковог брата/побратима. За разлику од Новака и Грујице, име дели-Радивоја се у равни номенклатуре, по механизму алтернације засноване на звуковном подударању, веома лако замењује другим варијететима. Поетски лик Старине Новака заправо је само рецидив историјског прототипа (име, ознака старости као доминанта поетске карактеризације лика, антитурска борба). Чврстом сродничком везом и контрастном карактеризацијом јунака маркиран је однос Старине Новака (Дебелић, Баба) и Грујице Новаковића (дијете, Новаков). Интеракција Новака и Грујице почива на неколико основних опозитних парова традиционалне културе (отац:син, старост:младост, мудрост:храброст, искуство:лепота)[100]. Атрибуција Грујице Новаковића као младог и лепог јунака проистиче из Новакове везе са вилом која припада старијем слоју усменог певања. Као израз и последица тежње за фолклорном симетријом у хајдучкој дружини Старине Новака појављује се и Грујичин брат, “дијете Татомир”. Сам почетак Новакове епске биографије у складу је са његовом двоструком природом средњовековног јунака и горског хајдука[101]. У песми “Старина Новак и кнез Богосав” (Вук, СНП III, бр. 1) Новак се доводи у везу са владавином деспота Ђурђа Бранковића и кулуком наметнутим приликом зидања Смедерева. Није, међутим, само Јеринин зулум разлог због којег се Старина Новак одмеће у хајдуке. Младожења Турчин и његова осионост су присутни како би се нагласила национална димензија одметања у хајдуке и извршило релативно стабилно ситуирање Старине Новака у круг песама који му по традицији припада. У другој варијанти (Вук, СНП VII, бр. 33) очуван је само овај “хајдучки” елеменат. У тематско-мотивском кругу усменог епског певања који је створен око дружине Старине Новака равноправно су заступљени интернационални и хајдучки мотиви. Интернационални мотиви чији су носиоци чланови хајдучке дружине Старине Новака јесу женидба човека вилом (Богишић, бр. 39), женидба јунака (Вук, СНП III, бр. 6), учешће у каталогу сватова (Ерлангенски рукопис, бр. 92, 188), спречен инцест између непознатих сродника (Шкарић, бр. 10), надметање просилаца око девојчине наклоности (Вук, СНП VII, бр. 36), завада браће и братоубиство (Ерлангенски рукопис, бр. 112; Томазео, бр. 25), новелистички мотив продаје јунака као роба жени (Богишић, бр. 107; Вук, СНП III, бр. 2), неверна љуба (Ерлангенски рукопис, бр. 117; Вук, СНП III бр. 7), верна/неверна посестрима (Ерлангенски рукопис, бр. 150; Вук, СНП III, бр. 5), ослобађање јунака из тамнице (Пјеванија, бр. 78; Живанчевић-Недић, бр. 4), стари епски мотиви о избору смрти и ослобађању подвигом из заробљеништва (Ерлангенски рукопис, бр. 67; Живанчевић-Недић, бр. 25), укидање свадбарине (Вук, СНП III, бр. 5). Поред ових, бележимо и типичне хајдучке мотиве, као што су одметање у хајдуке и окупљање чете (Вук, СНП III, бр. 1; СНП, VII, бр. 33), избор харамбаше и деоба дружине, са мотивом "хајдучке среће" (Ерлангенски рукопис, бр. 66; Вук, СНП III, бр. 3; Вук, СНП, IIIр, бр. 2), гора проклиње хајдука (Ерлангенски рукопис, бр. 96), сукоб око поделе плена (Богишић, бр. 106), попевање кроз гору (Карановић, бр. 262), смрт хајдука (Ерлангенски рукопис, бр. 96)[102]. Из перспективе поетике жанрова, можемо рећи да песме о Новаку и Грујици гравитирају ка епским песмама. Нису ретке, међутим, ни хајдучке баладе нити лирске песме (Ерлангенски рукопис, бр. 96; Живанчевић-Недић, бр. 5; Верковић, бр. 192). Митолошких елемената има особито у предвуковским записима и у румунској народној поезији. У румунској епици задржали су се древни садржаји о сукобу Новака са женским митским бићима[103]. Новаково порекло изводи се из везе са вилом. У српској епској поезији такође се опева веза човека и виле. На архаичну основу епског лика Старине Новака посредно указује номенклатура (Новак), атрибуција (епитети “Старина” и “Дебелић”), опис (Новаково рухо у песми “Женидба Грујице Новаковића”), пребивалиште (“Новакова пећина”), формуле (формула гласа од чије јачине опада лишће са дрвећа)[104]. Новакови пријатељи и побратими, као и чланови његове хајдучке дружине, приказани су веома уопштено, у атрибуцији која не одаје више од њиховог социјалног статуса и сижејне функције: Бороје и Средоје (Вук, СНП III, бр. 6), кнез Милутин (Вук, СНП III, бр. 5), кнез Богосав (Вук, СНП III, бр. 1)[105]. Противници чланова Новакове хајдучке дружине могу се типолошки разврстати на основу два устаљена мерила. По критеријуму реално:фантастично издвајају се двобоји и мегдани са реалним и митским/полумитским јунацима. По критеријуму опште:појединачно противници могу бити колективни или индивидуални ликови. У млађем слоју епског певања Старина Новак се доводи у везу и са познатим муслиманским јунацима (MH VIII, br. 15; Пјеванија, бр. 149). Каталози пријатеља и противника Старине Новака представљају добар пример епске деисторизације и типизације, при чему је процес трансформације и уопштавања најуочљивији у равни номенклатуре. Ако се и памте стари садржаји, имена јунака су очито резултат познијег наслојавања. Атрибути Старине Новака, поред историјског и митског хронотопа, упућују и на обичајне норме патријархалне заједнице, будући да појам старости у традиционалној култури формулативно подразумева искуство, сталоженост, честитост, врлину[106]. У кругу певања о хајдуцима најстарији и најискуснији припадник дружине врши и регулативну функцију унутар заједнице. Он води рачуна о томе да се циклуси хајдучке активности и мировања правилно смењују; да се неверни јатаци и побратими праведно казне, а лојални награде; да унутар чете владају ред и хармонија. Такође се стара о расподели плена, посебно блага и оружја. Певање о украјинским опришкима и о румунским хајдуцима на најбољи начин показује до које мере је усмена традиција о хајдучкој дружини Старине Новака наткрилила етничке и географске границе на Балкану те постала општебалканском својином. Уочљиве су типолошке сличности, као што је истоветно сликање разлога одласка Старине Новака у хајдуке/опришке, богато рухо и оружје, свесна идеализација хајдука, постављање оштре дистинктивне линије између хајдука и разбојника, обичајни кодекс побратимства, провера храбрости као услов примања у чету, императив извлачења рањенога или убијеног друга из боја, веза са натприродним бићима која се корени у миту, борба са Арапином, хиперболизација снаге хајдука, истицање њихове лепоте[107]. У македонској и у бугарској усменој поезији Старина Новак је превасходно јунак “старијих времена”. Појављује се најчешће у вези са Краљевићем Марком. Карактеристично је његово учешће у сватовским поворкама, најчешће у функцији кума који спасава невесту од многоврсних опасности које јој прете док је култно нечиста током свадбе као обреда прелаза (Шапкарев, III, бр. 485). Карактеризација се врши у складу са средњовековним обрасцима – јунак је овенчан круном и жезлом, оружан сабљом и буздованом (Миладиновци, бр. 143, Качановски, бр. 164). Најупечатљивији опис Старине Новака дат је у песми “Женидба Груице Новаковића” (Вук, СНП III, бр. 6). Новак је овде одевен у страшну одору. На глави има “капу вучетину”, на плећима "кожух од међеда", за капом “крило од лабуда”. Зооморфна маска коју он носи може се довести у везу са митским прототипом. Медвед и вук из аспекта симболичког статуса животиња (зооморфни код) представљају животиње које су најближе човеку[108]. За изглед Старине Новака у овој песми илустративан је, међутим, и историјски прототип. Лако је уочити типолошку сличност између одеће Старине Новака и описа једног делије у Једрену који нам оставља француски путописац Никола де Николе са својих путовања по Турској у 16. веку. “Он је изгледао овако. Доњи део његове хаљине и његове дуге и широке гаће, које Турци називају шалварама, били су од коже младог медведа са длаком напољу. Испод шалвара имао је ципеле или кратке чизме од жутог сафијана, спреда шиљате, а позади веома високо, одоздо потковане, окружене дугим и широким мамузама. На глави је имао капу, начињену као код пољских коњаника или Ђурђијанаца, која му је падала ка једном рамену. Она је била од пегаве леопардове коже. Делија је на њу, на челу, прикачио једно широко орлово крило како би изгледао што страшније. Два друга крила била су причвршћена великим позлаћеним клинцима на његовом штиту који је носио са стране, обесивши га о појас. Његово оружје била је ћорда и јатаган, док је у десној руци држао буздован, тј. топуз, са златним перима. Међутим, неколико дана после тога овај делија је кренуо из Једрена с војском коју је Ахмед-паша (онај који је, после тога, по султановом наређењу, задављен у свом кревету) водио, уместо султана, на Ердељ. Тада сам га видео на коњу покривеном, уместо покровцем, читавом кожом једног великог лава, која је предњим шапама била причвршћена на грудима коња док су друге две висиле позади. Буздован му је висио о задњем ункашу седла. У десној руци држао је копље дуге и шупље дршке, а врха добро заоштреног.”[109] Да ли је Новак овде одевен у одећу турског мегданџије[110], или је карактеризација настала наслојавањем митског и историјског хронотопа, питање је на које се не може дати дефинитиван одговор. Чини се да се у карактеризацији и атрибуцији Новаковог епског лика не могу занемарити ни митски ни историјски елементи. Ниједан од ових чинилаца, међутим, не опстаје самостално у традицији. У питању је процес који подразумева иманентно присуство епског подтекста кадрог да активира целокупну епску биографију популарног јунака. На делу је аутоматизам епске формуле и механизам поистовећивања колектива са опеваним догађајем или јунаком, проистекао из естетике истоветности, којим се не желе довести у питање стил и афинитети народног певача, као ни утицај средине, епохе и етнокултурних елемената поднебља у коме је одређена варијанта забележена. Ка поетици песама о хајдуцима и ускоцимаПод хајдучком епиком обично се подразумевају епске народне песме које је Вук сврстао у тематску групу “пјесме јуначке средњијех времена”, заједно са песмама о ускоцима. Издвојено посматрање кругова ускочких и хајдучких песама у пракси се, међутим, суочава са одређеним проблемима. Хајдучке народне песме јесу песме о хајдуцима, али све песме које опевају хајдуке нису хајдучке песме[111]. У развијеним епским биографијама најеминентнијих хајдука српске и хрватске усмене поезије преплићу се веома стари мотиви, какви су мотиви јуначке женидбе, неверне љубе, мегдана са вилом и Арапином, женидбе јунака вилом ради добијања изузетног порода и сл., који су стекли широку интернационалну распрострањеност, и “хајдучки” мотиви који рефлектују историјску димензију хајдучког покрета на Балкану: окупљање дружине, четовање, заседе, пљачка као начин привређивања, отмице, потере, деоба дружине, мотиви “хајдучке среће”, попевања кроз гору, до средишне националне и социјалне димензије која хајдучки покрет сагледава у релацијама спонтаног бунта угњетених народа који је изазван историјским околностима вековног ропства под Турцима. Епска биографија хајдука почиње његовим изласком у гору. Време које претходи хајдуковој епској иницијацији неутрално је, сижејно мртво време. Отуда хајдучка песма не инсистира на мотивима који се баве јунаковим пореклом, стицањем снаге и оружја. У средишту пажње народног певача налазе се узроци хајдуковог одметања који се, у складу са опозицијом своје:туђе као темељном опозицијом фолклорне културе, тумаче националним, али не мање и класно-социјалним разлозима. У хајдуке се одлази превасходно због турских зулума или намета. Старина Новак одлази у хајдуке услед кулука који намеће “проклета” Јерина приликом зидања Смедерева, али и због обести турских сватова (Вук, СНП III, бр. 1). Мијат Томић се одмеће од зулума бега Љубовића (Вук, СНП III, бр. 63), Лимун харамбаша пак због губитка стоке и оружја (Вук, СНП III, бр. 68). Баја Пивљанина љута неправда тера у “горске хајдуке”:
Да је јунак без дружине изданак без корена показује посве реалистички опис Мијатовог гладовања и оскудице док се, окупљањем дружине, не створе неопходни услови за регуларно хајдучко четовање: Од глади је црну земљу јео, У песмама о хајдуцима величина хајдучке чете (која броји од три до неколико стотина припадника), по правилу је у функцији наглашавања колективног духа хајдучког покрета. У чети се, поред харамбаше, истичу још и калауз и барјактар. Калауз је путовођа, вешт језицима и планинским пролазима. Барјактар пак има важну улогу приликом окупљања дружине. Он је тај који бира друштво под барјак[112]. Барјак је симбол који се у чети морао пазити као највећа светиња[113]. Хајдучка дружина је најчешће анонимна, а њена величина изражена је стајаћим епским бројевима (тридесет). Никада се не набрајају сви чланови једне дружине, а ако се и даје епски каталог, имена су симболична, повезана са функцијом коју њихови носиоци унутар дружине обављају. Мијат Томић тако окупља следеће хајдуке: Бојца Вука, рођена нећака, Хајдучка песма никада не тежи да исприповеда целокупну епску биографију хајдука. Она захвата период од одласка у гору до извршења подвига[114]. Сижејно време почиње да тече хајдуковим одметањем. Епизоде су сукцесивно поређане. Обично се приповеда о једном подвигу, али некада се обухвата и дужи период хајдуковог четовања. У песмама о узроцима хајдуковог одметања даје се у ретроспективи и један вид предисторије како би се приказао живот који претходи његовој хајдучкој биографији. Док је централни сегмент епске биографије јунака “старијих времена” усмерен на опевање њихових знаменитих подвига и глорификовање епских и људских врлина, у песмама о хајдуцима присутна је једна горка реалистична црта која перманентно упућује на тегобе и опасности одметничког живота, на извесност стравичних мучења и неминовност смрти која хајдука, на крају његовог епског и људског века, неизоставно чека (Вук, СНП III, бр. 50). Поред узвишених подвига, хајдук је присиљен да чини и разноврсне уступке, да бежи и да се скрива како би преживео. Отуда најбољи јунак не мора бити најхрабрији, и најбољи мегданџија. Најбољи јунак, онај који је достојан части и одговорности да предводи хајдучку дружину, јесте најискуснији, најстарији хајдук, који је највише успео да “отме” од свога страшног одметничког века. Хајдучка срећа постаје девиза којом се именује јунаштво (Вук, СНП III, бр. 3, 42). Слога и солидарност у невољи значе опстанак (Ерлангенски рукопис, бр. 119). Освета постаје једини начин да се предупреди смрт (Пјеванија, бр. 103)[115]. У складу са поменутим премисама врши се и карактеризација јунака. Хајдук може бити само онај који је "кадар стићи и утећи/ и на страшну мјесту постајати", који се не боји “никога до Бога” (Вук, СНП III, бр. 1). Искушавање храбрости у песмама о хајдуцима и ускоцима натуралистички се приказује мотивом одраног овна, што симболизује муке које чекају хајдуке: Проговори Сењанин Тадија: “Видите ли, моја браћо драга, Епска активност хајдука одвија се у окриљу хајдучке дружине. Уколико се епски јунак истиче, онда је то у оквиру чете[116]. Гора, која у песмама „старијих времена“ представља хтонско место, митопоетско пространство, сада се дефинише као реални топографски и историјски простор, уточиште и заштитник хајдука[117]. Начин борбе у усменим хајдучким песмама одговара историјским и архивским изворима. У питању је четовање из бусије, са муњевитим герилским ударима и тактичким узмицањима[118]. По правилу, хајдуци у борби користе ватрено оружје. Мотив мегдана је обично уклопљен у шире тематско-мотивске целине, као што је случај у песми “Женидба Грујице Новаковића” (Вук, СНП III, бр. 6), али може постати и сижејна окосница песме. Такве су песме “Бајо Пивљанин и бег Љубовић” (Вук, СНП III, бр. 70), “Иво Сенковић и ага од Рибника” (Вук, СНП III, бр. 56), “Јанко од Котара и Мујин Алил” (Вук, СНП III, бр. 20) и др. У развијеном приказивању мегдана певач се мора придржавати “устаљених епских оквира”[119]. О мегдану, као јуначкој пракси у сталном четовању између хришћанских и турских крајишника у 16. и 17. веку, сведоче и писани извори[120]. Јунаци на мегдан излазе најчешће у пратњи секунданата (девера), који воде рачуна о стриктном поштовању утаначених правила. Лакоми на благо и јуначко рухо, секунданти понекад бацају образ под ноге и свесно крше процедуру (Његошевић Мато). Није редак случај да одмах након мегдана никне народна песма, особито ако су протагонисти двобоја знаменити јунаци[121]. Хајдучка песма, у дослуху са традицијом, ствара своју, релативно самосталну стварност, свој епски колорит, своје јунаке и сижејне моделе. У јужнословенском ареалу широко су распрострањене теме о делији девојци, о неверној Грујовици, сину који одмењује остарелог оца на мегдану, о лову на Божић (промрзлим хајдуцима који ложе ватру у цркви), неверном побратиму (куму, јатаку), избављању јунака из тамнице, хајдучком мегдану. Јуначка женидба је једна од најраспрострањенијих тематских целина у песмама “средњих времена”. У питању је интернационална тема, али и одраз реалија које попримају активну улогу у обликовању хајдукове епске биографије[122]. Најпознатији тип женидбе хајдука и ускока је женидба отмицом испрошене девојке из непријатељског табора. Постоји неколико видова реализације овог сижејног модела. Први младожења одлази по девојку сам или шаље заточника. Долази до сукоба између сватова и крвопролића (Вук, СНП III, бр. 6, 24). Карактеристика овог сижејног модела јесте композициона схема која подразумева паралелизам као основни поетички поступак. Представљају се две сватовске поворке. Обично се даје каталог сватова у писмима и у окупљању. Сам сукоб је регулисан доследном симетријом. Сваки учесник сватовске поворке има “свог” противника, аналогног по функцији у непријатељској свадби (кум удара на кума, девер на девера итд). У заплету радње може се појавити и типски лик неверног девера, кума или побратима (Вук, СНП III, бр. 81). Својом вишеепизодичношћу, композиционом двопланошћу, занимљивошћу приповедања, живописним детаљима и сензуалним описима јунака/девојке ове песме се највише приближавају моделу крајишке епике[123]. Особито се детаљно и са неприкривеном сензуалношћу описује лепота девојке која изазива љубавну жудњу. Имена девојака су типизована, а догађај, поред личног подвига, отмицом девојке из непријатељског табора поприма обележје и националне хероике, те посредно означава и прослављање рода који је у јунаку оличен[124]. Финални сегмент је типизован – после низа искушења јунак доводи девојку кући (најчешће у Сењ, или Равне Котаре), те је покрсти и ожени се њоме. Једна од најлепших песама из ове групе је песма “Женидба од Задра Тодора" (Вук , СНП III, бр. 24)[125]. Други тип женидбе “средњих времена” јесте сижејни модел у коме се јунак налази у тамници или, прерушен, у служби турског јунака чију кћер/сестру хоће да отме. Основна функционална карактеристика овог типа је динамичка карактеризација девојке која пружа јунаку сву неопходну помоћ што је мотивисано њеном љубавном жудњом изазваном јунаковом лепотом и херојском славом која га прати. У финалном сегменту појављују се мотиви бекства и савладавања потере (Вук, СНП III, бр. 21, 22). Трећи тип је отмица девојке, при чему обавезно долази до прерушавања и подвале. У склопу овог обрасца најчешће се развија сукоб са Турчином чијим се именом јунак послужио како би преварио девојку (Вук, СНП III, бр. 18, 26, 27). У неким песмама о женидбама невеста преузима главну улогу (Вук, СНП III, бр. 73). Уколико се у радњу уплете виша сила, неизоставно добијамо баладичну интонацију, као што је у песмама о урокљивом невестином или младожењином роду (Вук, СНП III, бр. 77, 78), а није редак случај и да се, интерферирањем мотива, песма приближи лирском обрасцу (Вук, СНП III, бр. 22, 34). Једна од најраспрострањенијих тема у јужнословенском ареалу је прича о грешном хајдуку[126]. У свом стандардном облику она има трочлану композициону схему: а) Јунак лежи болестан девет година; мајка га пита о узроцима болести. б) Исповест хајдука који је починио многе и тешке грехе. в) На крају песме обавезна је типизована мајчина клетва. Исповедни и ретроспективни карактер нарације, као и сам избор теме, натуралистички опис хајдукових сурових злочина и казне која га очекује/ коју подноси, све су то жанровске одлике фолклорне баладе (MH V, br. 148). Завршни стихови по правилу садрже формулативно уобличену мајчину клетву. Песме о грешном хајдуку најчешће имају овакву схему:
Тема позната под називом “јунаков завет” или “умирући јунак опрашта се од дружине” распрострањена је у фолклору свих народа европског југоистока[127]. Упућивање загробних упутстава/аманета са оне стране живота има богату традицију и у српској и у хрватској поезији[128]. У песмама о заветима рањеног јунака даје се статичка слика хајдука који је, суочен са смрћу, временски и просторно издвојен, изопштен из уобичајеног епског амбијента. Хајдук се најчешће налази на врху планине, лишен својих основних епских атрибута, поништен као јунак (MH V, br. 136). Исповест јунака обликује се у дијалошкој форми, обраћањем јунака соколовима или гаврановима са последњим порукама, без остваривања повратне комуникације. Елегичност нарације, дискретност хајдуковог општења са гласницима смрти/са смрћу самом, метафоричност слике и драматичност последњег завештања, све су то формални елементи баладе као врсте, укључујући и карактеристичну композициону схему исповедне монолошке песме. Поред епске биографије хајдука, у изворима се може пратити и “биографија” епске песме, од најстаријих до најмлађих варијаната обраде једне теме. Процеси епске идеализације и деисторизације догађаја и личности уочљиви су у обрадама теме о удару хајдука на сватове у дијахронијској перспективи. У старијим записима даје се хроничарски приказ опеваног догађаја, хајдуци без предомишљања ударају на сватове, нема покајања, девојка и сви сватови најчешће гину (Ерлангенски рукопис, бр. 109, 180). У познијим се појављује тенденција за оправдавањем хајдукових поступака, као и за епском идеализацијом јунака (“Ришњанин хаџија и Лимун трговац”, Вук, СНП III, бр. 68; “Женидба Плетикосе Павла”, Вук, СНП III, бр. 74; “Бајо Пивљанин”, Пјеванија, бр. 144; “Сватовско гробље на Коритима”, Hörmann, I, бр. 6; “Бајо Пивљанин и Але Новљанин”, Вук, СНП VII, бр. 47). Сличан процес се очитује у реализовању сижејног модела о неверној Грујовици[129], при чему су уочљиви функционално еманциповање Грујице Новаковића од хајдучке дружине Старине Новака и тенденција укључивања у нове обрасце усмене поезије (Ерлангенски рукопис, бр. 117; Вук, СНП III, бр. 7; Вук, СНП IIIр, бр. 4, 5, 6). У песмама о хајдуцима и ускоцима, у зависности од сижеа, јунаци се прилагођавају старијим обрасцима, али се и сами обрасци, у оквиру законитости епског певања, могу преобликовати у правцу приближавања времену и средини у којој се песма пева. Познат је сижејни модел који је настао контаминовањем “два стара епска мотива", “исповести (у првом лицу) о храбрости три добра јунака и приче о избављању из тамнице једнога од њих”[130]. Овај модел је присутан већ у изврсној бугарштици “Попевка од Свилојевића” из 17. века, пројектован на тлоцрту историјске судбине Михаила Свилојевића, у контексту његове смрти у турском заробљеништву. Кроз варијанте на целом јужнословенском терену[131] модел се преноси без крупнијих измена. У песми у којој главни јунак постаје Старина Новак (Ерлангенски рукопис, бр. 67), сиже се модификује у складу са променама номенклатуре. Будући да се у главној улози уместо јунака “старијих времена” налази популаран хајдук, мотив о подвизима три добра јунака постаје дисфункционалан. Остаје само магловито сећање на изворну причу о тамновању јунака у Стамболу након извршеног подвига. Други мотив, избор смрти и ослобађање из тамнице подвигом/чудом, остаје, али се прилагођава традицији о Новаковој дружини. Проучавањем старијих и новијих извора и њиховим сучељавањем може се повући низ паралела које указују на заједничко порекло мотива, али и на место и улогу певача у обликовању усмене песме. Могу се упоредити и збирке. “Старији слој песама о ускоцима”[132] у Ерлангенском рукопису, у односу на Вукову збирку, одликује се порознијом границом између елемената хајдучије и хајдуштва, догађаји су много ближи историјској стварности и реалном животу. Однос унутар хајдучке дружине приказан је без улепшавања и епске идеализације. Широко су развијени мотиви деобе дружине, сукоба око плена, мотиви издајстава и мешовитих хајдучких чета, примери сарадње хришћанских са муслиманским јунацима. Епска идеализација у песмама Вукове збирке и примарни антитурски карактер деловања хајдука и ускока одговарају времену у коме су песме добиле завршну редакцију и када су забележене, времену Првог српског устанка, свеопште духовне мобилизације и националног прегнућа. ХронотопПростор и време су својеврсне “координантне осе епског света”, тесно повезане са сижејном основицом конкретне песме. Оса времена се формира на тлу биографије главног јунака – “она се заснива на садашњости – перспектива будућности изостаје". Категорија прошлости се очитује у ретроспективи. Непријатељ, по правилу, нема ни прошлост ни будућност – он је статичан и непокретан у времену[133]. Време трајања радње хајдучке песме затворено је. „Нема времена ван догађаја", као што нема ни простора ван јунака. Време прати јунакове подвиге само у једном смеру[134]. У хајдучким песмама врши се оштра поларизација времена у складу са цикличним смењивањем периода хајдукове епске активности и његовог мировања код јатака. Историјско време хајдучке епске песме затворено је и споља и изнутра. У најопштијем смислу оно почива на статичком времену епохе[135], али се реализује као конкретно сижејно време које представља један сегмент хајдуковог биографског времена, заснован на динамици конкретних узрочно-последичних односа у одређеној временској секвенци[136]. Време у хајдучким песмама тече у етапама, што је условљено историјском чињеницом да је живот хајдука био укључен у циклично смењивање годишњих доба. Ђурђевдан и Митровдан су стожерне тачке које маркирају циклус унутар којега се одвија епска активност хајдука. Док је главни јунак одсутан, рањен или болестан, време је заустављено, никакво кретање не постоји. Тек повратак јунака на сцену покреће механизам епског времена. Општекосмогонијски модел, саздан на опозицији своје:туђе пространство, који се на нивоу архаичног мишљења и старих представа о свету схвата као митска опозиција, у хајдучким песмама постаје историјска категорија која представља израз дубоке националне, верске и људске поларизације[137]. Када је реч о просторном ситуирању јунака, у експозицији песме карактеристично је статичко смештање јунака који су окупљени на родном тлу уочи извршења подвига. У песмама о ускоцима експозиција је најчешће кинетичка – већ у уводној формули исказује се покрет и динамичко премештање јунака, најчешће у оквиру чете (“мала се је чета подигнула”), из једног места у друго (“епски путопис”). Сусрет са непријатељем одвија се најчешће на туђој/некада својој територији, а победа и повратак у родно пространство представљају израз националног подвига. Хајдучка песма се налази у раскораку између реалног историјског (иницијална позиција) и жељеног етнокултурног простора (финална позиција). Отмица девојке из непријатељске средине, или повратак са пленом и робљем, представљају симболично помирење ове две позиције, израз супериорног овладавања непријатељским етнокултурним простором. Простор у епици постаје жив, сижејно активан онога тренутка када јунак крочи на сцену[138]. А главна сцена хајдукове људске и историјске драме, поприште његовог епског живота је гора. Гора, као родно место хајдука, постаје веома значајна тема хајдучких песама[139]. Тако у хајдучким песмама срећемо мотив хајдуковог проклињања планине (Вук, СНП III, бр. 73), мотив горе која проклиње хајдука (Ерлангенски рукопис, бр. 96), мотив хајдукове захвалности гори (Ерлангенски рукопис, бр. 180), или опроштаја са гором, који симболично означава и опроштај са (епским) животом. Хајдучке песме ситуирају хајдуке и ускоке у релативно стабилан топографски простор, маркиран шумама, насељеним местима, рекама и планинама. Хајдучка дружина Старине Новака тако четује око горе Романије, Костреш-харамбашу затичемо на Тијани планини, ускоци су активни од Сења или Котара до Удбине и Новог, а највише око Кунаре и Папуче планине, стари Вујадин и његова два сина налазе се у пределу око Ливна, херцеговачка и црногорска брда уточиште су дружинама Баја Пивљанина, Лимуна харамбаше, Станка Сочивице и других хајдука[140]. Збиром ових микротопонима добијамо имагинарну мапу хајдучког покрета на Балкану, са локалитетима који се базирају превасходно на историјском хронотопу. Уколико и долази до размештања хајдука, у питању је “унутарлокална” дислокација, која се одвија унутар историјски одређене и традицијом утврђене зоне епског пространства. “Ванлокалне” дислокације јунака као висококвалитетна сижејнотворна померања у простору срећемо у интернационалним сижејним моделима. Том приликом хајдуци губе историјску димензију јунака “средњих времена” и бивају сведени на име, довољно славно да се, поступком анахронизама, споји са другим најпопуларнијим јунацима једне националне заједнице у дијахронијској перспективи, најчешће у епским каталозима сватова или подвижника у бојевима. У хајдучким песмама кретање се одвија по хоризонталној оси. Нема кретања по вертикали. И ретка натприродна бића (вила, Арапин) крећу се линеарно у простору. Трихотомна структура света која се у бајкама и епским песмама “старијих времена” простире на оси божански – демонски – људски свет[141], у хајдучким песмама разлаже се на хоризонтални епски простор у коме чак ни гора не поседује материјалне квалитете висине и непробојности. Формуле и композициони моделиКомпозиција хајдучке песме настаје линеарним низањем догађаја, мотива и епизода. У експозицији и финалној позицији песме смештене су одговарајуће спољашње опште или посебне формуле, док се унутар самог модела, на јаким местима у “тексту”, користе унутрашње (спојне) формуле, које повезују сегменте у целину. Надовезивањем и уланчавањам наративних секвенци добија се степенаста или ланчана композиција. Хајдучке песме могу бити засноване и на паралелизму делова (крајишка епика). Певач наступа као свезнајући наратор који не учествује у самој радњи, али повремено излази на сцену и коментарише поступке својих јунака. На линијама преокрета радње користе се “пребацивачи” у виду формула или ауторских коментара. Извођач у најопштијем смислу преклапа своју почетну ауторску позицију са тачком гледишта колектива која се у свести учесника у усменој комуникацији обликује као “превентивна цензура средине” и повратно се учитава у “текст”. Коментар наратора у хајдучкој поезији више је везан за контекст извођења него за предмет песме[142]. Нарација је дата у трећем лицу, епизоде су праволинијски поређане и представљене у узрочно-последичном следу. Композициони модел хајдучке песме одликује се строгим обликовним принципима, изграђеним системом епских формула и ефикасним епским подтекстом[143]. Његове основне карактеристике су заокруженост и целовитост радње, избегавање промене сцене, праволинијски ход нарације. У хајдучким песмама прецизно су дефинисане иницијалне, унутрашње и финалне формуле, као израз тежње за што већом концентрацијом радње. С друге стране имамо развијену технику епског понављања која успорава епску радњу, али јој даје и карактер неопходне чврстине и геометријске композиционе строгости[144]. У односу на јуначке песме најстаријих времена у којима се могу наћи митолошко-фантастичне представе, у хајдучким песмама долази до редуковања елемената фантастике у прилог развијању психолошке и етичке мотивације јунакових поступака. Хајдучке песме доследно приказују и поступке који су неприхватљиви са етичког становишта колектива, попут колаборације са непријатељем, издајства и кукавичлука, што је израз једног реалистичког проседеа, али их по правилу и осуђују. Тежња за редуковањем нарације у хајдучкој поезији испољава се преко два карактеристична композициона модела. Први је модел дијалошке песме, који се састоји из кратке експозиције и дијалошки обликоване радње (техника питања и одговора)[145]. Он је широко заступљен у македонској и бугарској хајдучкој поезији. Дијалошке песме су, најчешће, лирске минијатуре, поетске интроспекције којима се задире у хајдукову интиму. Расклапа се изнутра хајдуков свет, проблематизују породични односи, наглашава се његова емоционална везаност за гору. Стварни предмет епске поезије – хајдукова епска биографија, његови подвизи и, уопште узев, јавна делатност, остају по страни (Каравелов, бр. 10). Други је модел исповедне песме[146] у ком се, нарацијом у првом лицу, даје ретроспективна исповест главног јунака. Овакву композициону схему најчешће развијају песме у којима јунаци објашњавају разлоге свога одметања у хајдуке (Вук, СНП III, бр. 1). Мотив у епској поезији има моделирајуће квалитете – појава одређеног мотива условљава, или бар делимично утиче на сиже. У том смислу веома је важан уводни мотив. Он не само да уводи, већ и маркира јунака, чак ако га и не именује – у питању је епски јунак, “и то јунак одређеног типа"[147]. Када је реч о експозицији песме, хајдучке песме карактерише изразито присуство посебних иницијалних формула (М. Детелић), од којих су најчешће: “књигу пише” (Ерлангенски рукопис, бр. 17, 136; Вук, СНП III, бр. 20, 28, 29, 30, 34, 41, 42, 46, 55, 56, 66, 67, 69, 70); “вино пије” (Богишић, бр. 105, 106, 108, 111; Ерлангенски рукопис, бр. 63, 72, 76, 100, 106, 135; Вук, СНП III, бр. 18, 24, 26, 35, 36, 37, 43, 52, 53, 54, 58, 60, 61, 65, 77); “бога моли” (Вук, СНП III, бр. 44). Ту су и иницијалне формуле за време, типа: “Још од зоре нема ни помена” (Вук, СНП III, бр. 21); “Мили боже, чуда великога/ Кад се д’јели срећа од несреће” (Вук, СНП III, бр. 38, 78); “Још зорица не забијељела/ Ни Даница лице помолила” (Вук, СНП III, бр. 39, 47); “Ни зорице ни бијела данка” (Ерлангенски рукопис, бр. 81, 88, 89, 90), формуле словенске антитезе (Ерлангенски рукопис, бр. 80, 123, 163, 172; Вук, СНП III, бр. 32, 51, 74, 76), пророчког сна (Вук, СНП III, бр. 31), женидбене уводне формуле (Вук, СНП III, бр. 73, 81, 82), или формуле тужења јунака у тамници (Ерлангенски рукопис, бр. 79, 82; Вук, СНП III, бр. 57, 64). Само у песмама “средњих времена” појављује се иницијална формула типа "подигла се једна чета мала". Ова семантички напрегнута формула представља поетички сигнал којим се маркира жанр. Када се у експозицији песме појави стих о подизању чете, знамо да се ради о хајдучко-ускочком начину четовања[148]. Финалне формуле хајдучке поезије значајне су из аспекта моделативне улоге коју има почетак и крај уметничког дела. Овим формулама остварује се контекстуална веза етнокултурног света епске песме са најопштијим културним моделима заједнице[149]. Финалне формуле носе ознаку о жанру, о целовитости приче, о типу сижеа. Оне могу имати и мотивациону функцију: Вита јело, истина је ово. (Ерлангенски рукопис, бр. 17) Вита јело, узаман зелена, (Вук, СНП III, бр. 26) Коментари су најчешћи у финалној позицији, чиме се заокружује поетски микрокосмос и сугеришу елементи уређености епског света који певач ствара. Доби блага, весела му мајка, (Богишић, бр. 110) То говори, а с душом се бори, (Вук, СНП III, бр. 31) У ауторским коментарима у финалној позицији певач се може дистанцирати од догађаја опеваних у песми, најчешће истицањем разлике између извођачког времена и времена радње:
Давно било, сад се спомињало, (Вук, СНП III, бр. 24.) У функцији привлачења пажње коментари се могу јавити и у иницијалној позицији, у виду директног обраћања певача публици: Стан’те мало да се послушамо, (Вук, СНП VII, бр. 34) “Смрт Сењанина Ива” представља један од најбољих примера функционалне употребе формула у њиховом узастопном следу, чиме се сугерише складна композиција и каналише драмски набој радње. Формула сна проширује се на целокупни сиже и упозорава „на схему композиционе поделе"[150]. Хајдуци-гуслариПоетско образовање у народној књижевности претпоставља један дуг и свеобухватан процес учења и овладавања основним поетичким принципима усменог песништва. Талентованост певача и казивача очитује се у креативној способности импровизације током извођења одређеног "текста". И када импровизује, стваралац-извођач (“творец-исполнитель”) је спутан узусима које му намеће традиција[151]. Својим “рачуном од пјесама” Вук је на најбољи начин указао на креативно прожимање индивидуалних поетика, утемељених на дуготрајном усменом песничком образовању, и традиције, оваплоћене у збиру начела који обично зовемо естетиком истоветности. “Који човек зна педесет различни пјесама (ако је за тај посао), њему је ласно нову пјесму спјевати”, писао је Вук. Чак и у кратким лирским текстовима „могу се сагледати песничке индивидуалности"[152]. Удео певача у завршној обради једне теме „од велике је, чак пресудне важности"[153]. То нам најбоље показује Тешанова редакција лика Марка Краљевића у песмама из Вукове збирке у поређењу са епском биографијом Марка Краљевића у старијим записима. Устаничка епика Филипа Вишњића промовише низ формалних решења која указују на индивидуални принцип, у складу са идеолошком концепцијом Устанка као једног од најважнијих повесних догађаја чији је носилац српски народ[154]. Хајдуци представљају важну карику у процесу спевавања и преношења усменог епског наслеђа. “Пјесме јуначке по народу највише разносе слијепци и путници и хајдуци", истиче Вук[155]. Ствараоци хајдучке епике су најчешће сами хајдуци, а затим професионални певачи. У процесу спевавања и преношења песама ускоци и хајдуци су важни колико и слепи гуслари[156]. Описујући догађаје у којима су непосредно учествовали, или су само чули за њих, хајдуци врше прву редакцију песме која се затим, уколико је тема од значаја, а певач од вредности, еманципује од изворника и почиње властити, самосталан живот. Певање песама на одмориштима и код јатака, “ради свога разговора”, али и као специфично “средство за пропаганду”[157], снажно доприноси потенцирању историјске димензије хајдучког покрета. Песме се преносе и обликују по узору на старију епску традицију. Певачи увек изнова врше редакцију постојеће теме на основу критеријума властитог умећа, поетског образовања и талента, али и потреба времена и утицаја средине у којој живе и стварају[158]. Не треба сметнути са ума да је већина певача Вуковог доба поседовала хајдучко искуство у довољној мери да би га на тлу епске традиције могла уобличити у снажан и аутентичан песнички исказ[159]. Довољно је сетити се Тешана Подруговића, хајдука Стојана Ломовића, старца Милије Колашинца, Сава Матова Мартиновића и др[160]. Компаративна перспективаИако епска поезија израста на националном тлу, проучавање упоредних појава у њиховој динамици и историјском кретању, ако се не своди на пуко изналажење мотивских аналогија и паралела, вишеструко је користан посао[161]. Међу компаративним истраживањима српских народних песама о хајдуцима у балканском контексту издваја се студија Миодрага Стојановића Хајдуци и клефти у народном песништву (Београд 1984). Компаративним истраживањима српске и бугарске хајдучке поезије у бугарској фолклористици највећи допринос дале су Цветана Романска[162] и Стефана Стојкова[163]. Компаративна перспектива приликом проучавања једног до те мере сложеног друштвеноисторијског, социолошког и културног феномена на Балкану као што је хајдучки покрет, једина може да нам пружи свеобухватну слику и да ваљане одговоре на питања о тематско-мотивској основи, поетичким решењима, формулама и формулативности, варијантности, идеолошкој позадини и антитурском карактеру песама о хајдуцима. Најдрагоценијим ће се овај поступак показати у равни поетике жанрова усмене књижевности. Када се за јунаке песама о хајдуцима и ускоцима вежу познати интернационални мотиви, и они се везују за нове просторе, измештају се из родног тла и времена, уклапају у већ формиране сижејне моделе и композиционе обрасце. Границе овог процеса су Балкан. А Балкан, бар када је о усменој поезији реч, није граница. Балкан је мост[164]. Трошан мост, додуше, као и све што је саздано од материје човекове речи и сећања, лук који се стално обнавља у напорима да вековно трагично историјско искуство народа на овим просторима преведе на другу страну обале, у поезију. Напомене
// Пројекат Растко /
Kњижевност /
Усмена књижевност // |