Слободан Ивков

ВЛАДИМИР ЖЕДРИНСКИ

1899-1974

Владимир Жедрински рођен је 30. маја 1899. године у Москви, у породици високих државних чиновника. Родитељи, отац Иван и мајка Нина Јегоровна, рођена Старицки, запазивши његову склоност ка цртању, рано у детињству су му ангажовали професора цртања. Владимира нису занимале мртве природе већ лица. Радије је, по каснијим изјавама, илустровао него сликао. Лицеј у Москви завршио је 1917. Посветио се архитектури и уписао Школу лепих уметности у Петрограду. Револуција је приморала његову породицу да избегне у Кијев. Ту се уписао на Академију лепих уметности и на Архитектонски факултет Политехничке школе. Већ у току прве две године студија одлучио је да напусти архитектуру и сасвим се посвети сликању. Похађао је предавања професора Жука на којима се сликало према живим моделима и предавања графике ректора Академије Јегора Нарбута. Упоредо је радио у комисији за заштиту уметничких предмета и историјских споменика која је деловала под протекторатом архитекте и историчара уметности Жоржа Лукомског. Био је члан удружења сликара Кијева. Офанзива и затим повлачење Беле армије довели су до сељења породице у Југославију. Већ 1920. обрео се у Сомбору. Ту је по кафанама цртао карикатуре и израђивао играчке. У Сомбору је организовао малу позоришну групу која је у једном локалном биоскопу играла представе. Те године је сликар Јован Бијелић у овом граду приредио своју изложбу. Упознали су се, па је на његову препоруку као декоратер још 1920. ушао у београдско Народно позориште у коме је Бијелић био шеф сликара и декоратера. Сарађивао је 1921. на Гогољевом "Ревизору". Прва самостална сценографија била је једна балетска представа (Делибова "Копелија", 1924.). Опремио је у Београду укупно 175 премијера, од којих само за седамнаест година (период од 1924. до 1941.) њих 150. Многи сматрају да је између 1924. и 1941. био најзначајнији сценограф и костимограф Драме, Опере и Балета Народног позоришта у Београду. Већином се старао о представама редитеља Ериха Хецела. У част овог рада Музеј позоришне уметности СР Србије издао је априла 1987. монографију Владимир Жедрински – сценограф и костимограф аутора Олге Милановић. Донацију супруге Маријане Жедрински 1986. Музеју, пратила је изложба у Музеју примењене уметности у Београду.

Карикатуре по којима је био познат својим савременицима углавном су биле везане за позориште. Објављивао их је у издањима "Comoedia", "Политика" (1927. био је у овом дневном листу запослен као илустратор), "Позориште", "Реч и слика", "Позоришни лист", "Звук", "Ошишани јеж"... Колико се зна, под својим именом је публиковао само два стрипа у наставцима (оба у додатку "Политика за децу" дневника "Политика"), али има наговештаја да их, потписаних псеудонимима, постоји више. "Руслан и Људмила" настао је по поеми А. С. Пушкина 1938. године, а "Породица Забавчић" 1939. по сценарију Р. Томића. Значај и утицај ових дела, без обзира на њихову малобројност, на остале ауторе, нарочито из круга руских емиграната, који су поштовали Жедринског као угледног, етаблираног уметника, био је такав да се мора забележити. Током 1941. илуструје рубрику "За нашу децу" листа "Ново време". Крајем те или почетком 1942. пресељава се у Загреб. Једно време радио је у Ријеци и Љубљани. После 1948., када је донета Резолуција Информбироа, као и многи становници руског порекла, долази под удар југословенских власти. Већ 1950. прелази у Казабланку (Мароко) где борави све до 1952. Ваља знати да су многи Руси, који нису успели да избегну на Запад, бивали, попут Лобачева, протерани назад у СССР. Жедрински је 1952. постао грађанин Париза.

Овај изванредни уметник, стрипар, сценограф, костимограф, сликар, карикатуриста и илустратор, умро је у Француској, највероватније у њеној престоници, 1974. године.

Непосредно пред смрт, поводом седамдесетпетогодишњице живота и педесетогодишњице његове прве изложбе карикатура одржане 1924. у Београду, марта 1974. године у београдском Музеју позоришне уметности, организована је самостална поставка позоришних карикатура Жедринског. Аутор изложбе и каталога са мноштвом репродукција опет је била Олга Милановић.