Emilija Cerović, Beograd

Nepoznata narodna pesma o ustanku Sedmoro brda i Arbanasa 1737. godine

Izvor: zbornik "Rad XIV kongresa Saveza folklorista Jugoslavije (u Prizrenu 1967)", Beograd 1974.

Kratko vreme pred svoju smrt folklorist Tomaš Katanić poklonio mi je ovu narodnu epsku pesmu koju je zabeležio 1915. godine od poznatog narodnog pevača Andrije Stanića u mestu Sućeska kod Andrijevice, s željom da je ja objavim. Odužujući se Tomašu Kataniću ja to danas činim.

Odrastao u kraju gde je živa i snažna epska tradicija, Katanić je na tom nepresušnom vrelu junačke pesme beležio još neprikupljene narodne pesme i više s ljubavlju nego znalački objavljivao jednu po jednu u raznim časopisima. Tih i skroman umro je u Beogradu 1956. godine.

Ovu pesmu "Ustanak sedmoro brda i Arbanasa" kao i neke druge, zabeležio je Katanić po kazivanju Andrije Miloševa Stanića koji je tada živeo u Sućesci. Stanić je bio veoma interesantna ličnost: Potpuno nepismen, ali izuzetnog pevačkog dara i pamćenja, on je bio, kako piše profesor Miodrag Lalević, "prava enciklopedija različitog znanja. On zna toliko podataka, događaja, imena, geografskih naziva različitih lokaliteta, svojim raznovrsnim pričama i pesmama u stanju je da satima siplje stihove... I da govori u desetercu o čemu hoćeš".^{[1 ]}Znao je mnogo pesama, no da gusla nije umeo. U kratkoj biografiji koju je posvetio Staniću, prof. Lalević kaže da je "radije popevao nego što je prosto kazivao pesmu... Tada se unese, podigne obrve, pomalo maše glavom i vitla očima".^[2] Prof. Lalević dalje navodi da je katkad pri ponavljanju menjao reči i stihove. Oslanjajući se na Vukova shvatanja kao i zaključke kasnijih naučnika, mi u Staniću nalazimo baš onu vrstu narodnog pevača i kazivača u kome su zrelost epske tradicije i prirodna darovitost stvorile ličnost ne samo izvrsnog kazivača nego i nadahnutog kreatora. Osim toga znao je i obilje priča, od šaljivih do fantastičnih.

Po mnogim svojim karakteristikama ova pesma nosi obeležja dinarske epike nastale na hercegovačko-crnogorskom patrijarhalnom terenu. Ispevana je u besprekornom desetercu, a ispuljena osećanjem čojstva i junaštva. Opterećena je, međutim, lokalnim leksičkim osobenostima. Izostavljajući prethodni uvod u događaj koji se opeva i zbog čega se opeva, pesnik je, u svega 179 stihova, dao ne samo pesnički zanimljiv nego i istorijski bezmalo tačan prikaz učestvovanja Brđana u ustanku protiv Turaka pod patrijarhom Arsenijem IV Šakabentom. Događaji su opevani tako da se pesma može podeliti u tri dela: dogovor, ratovanje i poraz, uz karakteristično objašnjenje poraza izdajom, baš onako kako se i sam tok ustanka do poraza Brđana i odigrao. Pesnik je s tačnošću pobrojao sva brđanska plemena i njihove vođe, zatim sve krajeve kuda se kretala ova ustanička vojska. Ne stavlja on slučajno organizaciju ustanka u ruke vojvodi Radonji Petroviću, veoma uglednom i najstarijem među narodnim prvacima. Istorijska je činjenica da je vojvoda Radonja, na čelu izaslanstva, zajedno sa patrijarhom Arsenijem podneo u austrijskom glavnom štabu, u selu Tešici kod Niša, 24. jula 1737, feldmaršalu Sekendorfu opširan memorandum o ustanku Srba i Arbanasa.^[3]

Knjige piše vojvoda Radonja,
Sa sred Kuča mjesta junačkoga,
Pa ih šalje u Brda ostala
Na Brđane i brcke vojvode.
Prvu posla u Vasojeviće
Na rukama knezu Bojoviću;
Onu drugu u Moraču Donju
Na rukama popu Radoviću,
Treću posla u Bratonožiće
Na Pavića Matijaševića;
A četvrtu u Pipere tvrde
Na rukama Tošku Bajoviću,
Petu posla u Rovca malena
Rovačkome vojvodi Vuksanu,
Onu šestu u Gusinju gradu
Na rukama Deda Đeru Kralju.

Potpunije i suptilnije, nego što su to austrijski izveštaji i savremeni pisci saopštavali, narodni pesnik, budući blizak i objektivniji, kazao nam je, samo sa nekoliko stihova, koliko je bilo poštovanja i uzajamnog poverenja, kao i istovetne želje Brđana i Arbanasa da se oslobode zajedničkog neprijatelja Turaka.

Kad vojvode knjigu razumješe,
Oni odmah na noge skočiše,
Po Brdima vojsku pokupiše,
Pokupiše i staro i mlado,
Sve što može ponijet' oružje,
Pa pođoše Nemanjića crkvi.
Prvi pođe vojvoda Radonja,
A za njime Kuči sokolovi...
Za njim pođe kneže Bojoviću...
A za njima svi Brđani redom
I eto 'naj Deda Đera kralja,

Svi dođoše Nemanića crkvi
I tu svoje smiješaše vojske.
Kad vojvode vojske smiješaše,
Uljegoše u bijelu crkvu
I počeše vodiš razgovore
Kudije će s vojskom udariti.

I u daljim stihovima pesnik ne pravi razliku kome će dati prvenstvo između dvojice prvaka Arbanasa i Brđana, Dede i Radonje

"Čuj Vuksane i braćo ostala,
Neću vratit Deda Đera kralja
I Radonju od Brda vojvodu,
Ni' poslušaš bijorske begove,

U pesmi ima, naravno, i odstupanja od istorijske preciznosti kao što je slučaj sa imenom i narodnošću najverovatnije pukovnika Lentula koji se u pesmi naziva Lauš kapetan. Uostalom dosta je čest slučaj zamene ili mešanja imena u narodnoj pesmi. Izdaja Lauš kapetana, koji truje svoga prijatelja Radonju, ne samo da predstavlja odstupanje od istorijske realnosti, već, što je, čini nam se, u ovom momentu važnije, ostaje u pesmi potpuno bez objašnjenja.

Posle pobedonosnih i istorijski tačnih stihova:

A ujutru rano podraniše (iz Hasa beranskog gde su se sakupili)
I na lomni Bijor udariše,
Poharaše Bijor i Lješnicu,
Pregaziše Pešter i Sjenicu,
Dok dođoše na vodu Kladnicu,
Pa s Kladnice na Javor planinu,
A s Javora niz Moravu ravnu
Do Jelice visoke planine,
Đe nađoše Madžarevu vojsku
I pred njome Lauš Kapetana,
Te araše po Moravi ravnoj.

Mašta pevača pušta sebi na volju, govoreći o Lauš Kapetanu:

Al' da vidiš nevjerni Madžara
On dočeka od Brda vojvodu
I reče mu da su prijatelji.
Pa sjedoše jedan kraj drugoga
I tu oni zbora zaturiše.
Prvi poče Lauš Kapetane,
Poče zborit lako, polagano,
A sve misli prokleta mu duša
Da prevari vojvodu Radonju.
Al' ga Lauš prevariš ne moga
E je mudar Radonja vojvoda,
Pa se ne da lako prevariti
I ne sluša Lauš Kapetana.
Kad šo viđe Lauš Kapetane,
On uzima zelenu jabuku,
Posječe je otrovnijem nožem
I dade je svome prijatelju
I otrova vojvodu Radonju.

Da načini ovako naglo odstupanje od istinitih zbivanja, narodni pesnik mogao je imati, po našem mišljenju, dva razloga. Prvo, što poraz na bojnom polju nije nikako mogao da se dozvoli brđanskom čoveku junaku, već je on došao samo kao plod izdaje, i drugo, što je možda bilo presudnije, istorijska činjenica da je pukovnik Lentul prevario svojim izveštajem patrijarha Arsenija i izdao ustanike napustivši Novi Pazar sa austrijskom vojskom, a da ih nije sačekao ili bar prethodno obavestio o povlačenju. Pred opštim povlačenjem austrijske vojske, a izgubivši jednog od najstarijih vođa, vojvodu Radonju, ustanici su imali ili da pođu za austrijskom vojskom ili da se vrate kućama.

I ponova istorijski osnovano u svega 14 stihova, pesnik opisuje sudbinu brđanske vojske koja nije pošla za Austrijancima.

Tad' Brđani vojsku okrenuše
I odoše vilajetu svome.
Ali na njih udariše Turci,
Rašćeraše od Brđana vojsku,
I Brđane mnoge pohvataše,
Ponajprije Đeku i Vuksana,
Pa ih vežu u teške sindžire,
Oćeraše u Ipeku gradu
I baciše u lednu tamnicu.
Tu ih more i glađu i žeđu
I na muke meću svakojake.
Dok Vuksana šako umoriše,
Kneza Đeku Skadru povedoše
I tamo ga Turci pogubiše.

Razmatrajući pesmu sa svim njenim osobinama, kao što su, na primer, istorijska tačnost, sažetost pričanja, osobenost stila i dr., mogli bismo izvesti neke zaključke i o starosti pesme. Poznato je da je u XVIII veku usled specifičnih društvenih i političkih uslova, epska pesma bila veoma živa, stvaralačka i aktuelna, baš u crnogorskim i hercegovačkim plemenima. Događaj, kao što je bio ovaj ustanak, koji je počeo sa mnogo nada i oslobodilačkog žara, zatim uspeha i najzad poraza i teških stradanja, nije mogao ostati neizražen od strane narodnog pevača. Tolike istorijske tačnosti mogli su da ispričaju jedino učesnici i savremenici samih događaja. Pesma je, dakle, morala nastati u toku XVIII veka.

Tragajući za kojom varijantom ili drugom pesmom o ovome ustanku, nismo bili u mogućnosti da nađemo ništa drugo osim još one koju je objavio Marko Miljanov u svojoj knjizi Pleme Kuči u narodnoj priči i pjesmi.^[1] Mada je to pesma o pogibiji vojvode Ilije, sina Radonje Petrova, ona u početku opeva ratovanja Brđana, smrt Radonjinu i propast ustanka.

Upoređujući pesmu zabeleženu od Andrije Stanića i ovu koju je M. Miljanov čuo od Bega Ivanova Mijovića, možemo konstatovati osim već napred rečene i druge razlike. Mada je Mijovićeva pesma, odnosno onaj deo pesme koji se odnosi na ustanak, kraći od Stanićeve i sa znatno manje stihova, u njoj ne izostaje ni prethodni uvod u događaje, kao ni objašnjenje Laudonovog, kako je ovde nazvan, neprijateljstva prema Radonji Petroviću. S druge strane, istorijski okviri su daleko skučeniji i sam motiv ratovanja proizvoljan, deseterac nedosledan, lepota stiha znatno manja.

Napominjemo da nam je u našem traganju za eventualnim varijantama ostala nepoznata rukopisna zbirka Andrije Luburića.

Na kraju ovog kratkog osvrta neka nam bude dozvoljeno da zaključimo sledeće:

Pesma "Ustanak sedmora brda i Arbanasa 1737." zabeležena od kazivača Andrije Stanića je, na prvom mestu, istorijska, i budući sa dosta sigurnih istorijskih podataka može da se stavi u red sa drugim istorijskim izvorima. Osim događaja i ličnosti o kojima peva, ona nam daje živu sliku međusobnih odnosa Brđana i Arbanasa u njihovoj ravnopravnoj borbi za zajedničke narodne interese. Noseći sva obeležja dinarske epike, pesma poseduje onu dinamiku pričanja, svežinu i ritam stiha koji su karakteristični za to područje. Po načinu pevanja i kazivanja morala je nastati u XVIII veku u sredini koja je događaj doživela ili je učestvovala u ustanku.

Napomene

¹ M. Lalević: Andrija Stanić. — „Prilozi proučavanju narodne poezije." God. V, sv. 1. Beograd, 1938. Str. 124

² Ibid. str. 126.

³ M. Kostić: Ustanak Srba i Arbanasa u Staroj Srbiji protiv Turaka 1737— —1739 i seoba u Ugarsku. — „Glasnik Skopskog naučnog društva", knj. VII—VIII. Skoplje 1930, str. 214 i dalje.

⁴ Marko Miljanov: Pleme Kuči u narodnoj priči i pjesmi. Beograd, 1904.

Autori | Jezik | Folklor | Istorija | Umetnost | Prevodi | O Albaniji | Bibliografija | Linkovi
Naslovna | Promena pisma | Novosti | Mapa | Kontakt