|
|
 |
 |
 |
 |
|
|
Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији Јован ВукмановићЕтнички и културни трагови Срба у Сјеверној АлбанијиИзвор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. годинеПриродна област Сјеверне Албаније са Метохијом и Косовом чини географску цјелину. Све три области су и историјски често повезиване у прошлости. Географске особине су утицале на њихове историјске догађаје и на кретања њихова становништва. У првим временима средњега вијека у приморју Средње Албаније формирана је српска држава Зета са пријестоницом у Скадру. Кад je, у доба Немањића, ојачала српска држава, она je заузела албанску обалу и јужније од Скадра. "Затим je, кроз дуго време, до турске инвазије, већим делом Северне Албаније владала династија Балшића".[1] У току дуге српске владавине у албанским областима насељавали су се многи српски досељеници и тиме појачавали првобитно словенско насељавање. Због српског насељавања настало je у XIII вијеку исељавање Албанаца на југ, у Епир и Тесалију, које је нарочито ојачало у XIV вијеку за доба цара Душана.[2] Становништво сјеверне Албаније било je мјешовито, српско-албанско. У равницама су изгледа превлађивали Срби, а у планинама су били многобројнији Албанци. Насељавање Срба у скадарској равници и у долинама Дрима и Бојане нарочито je било живо у току XIII и XIV вијека. У маси српскога становништва била су острвца албанскога живља. Српски утицај у то вријеме био je велик и значајан дио Албанаца се посрбио. Зна се да су албанске великашке породице, као вазали српских краљева, говорили и писали српски. У ово вријеме Срба у Сјеверној Албанији, каже један испитивач, морало je бити много више него Албанаца, jep иначе не би било могуће да једна мала српска држава, као што je била Зета, изабере себи пријестоницу у страном етнографском елементу.[3] Француски калуђер Брокард јавља 1332. године "да су Латини у посједу имали само десет градова, а у цијелој земљи Словени (Срби) били (су) господари".[4] Према скадарском земљишнику из 1416. године у селу Коплик, у скадарској равници, било je осам ортодоксних свештеника, распоређени на по двадесет кућа".[5] Један млетачки посматрач пише 1559. године "да се крај на зеленим обалама Бојане, са својим плодним њивама и добро насељеним селима, може упоредити са Италијом".[6] Насељавајући Сјеверну Албанију Срби су дали нова имена читавом крају, појединим областима, градовима, селима и многим другим разним географским објектима. Скадарска област добија име Доња Зета и њен центар постаје Скадар. За поједине српске владаре, највише за цара Душана, везана су имена мјеста. Природно богатство подручја Скадра било je познато по ратарству, сточарству и рибарству".[7] Због турских освајања, још од друге половине XIV вијека, настаје тешко стање за српско православно становништво, нарочито у њеним приступачнијим предјелима скадарске области. Турци уништавају средњовјековне тековине и становништво православно приморавају свим средствима да прелази на ислам. Албанци, поцијепани на племена, без пробуђене националне свијести, прилазе Турцима и постају им поуздани помоћници у злостављању православнога живља. Чланови њихових великашких породица (Зенависи, Аријанити, Дукађини и сродници Скендербегови), примивши ислам, постали су најоданији турски сарадници у угњетавању Срба.[8] Многи Срби, оставши без икакве заштите, да би се спасли, примили су ислам и поступно албански језик. За кратко вријеме исламизирао се велики број сеоског становништва. Досељавањем Албанаца потискивано je српско становништво, остало je само понегдје разређено у мањим групама до иза првога свјетскога рата. Испитивачи су почетком овога вијека, од ранијег многобројног становништва, запазили његове остатке на ширем албанском простору. Спиридон Гопчевић je у сливу ријеке Шкумбе село Сушице на својој карти означио као српско.[9] По подацима Светозара Томића у изворишту Шкумбе је мала православна оаза српскога поријекла.[10] На лијевој обали Дрима je област Голо Брдо у којој je словенско становништво први запазио француски конзул Лежан половином XIX вијека и обиљежио га као српско. То je српска област, каже Јован Цвијић, али са знатним бројем Помака, који су исламизирани поглавито у првој половини XIX вијека. Ово становништво памти своје српско поријекло, говори српски, држи српске обичаје и има великим дијелом српске празнике. [11] Сјеверно од Голог Брда, у областима Черменики и Булчизи, као и у долини Маће, има албанских породица које су одржале српске хришћанске обичаје. У крајевима од Дебра до Пишкопеје превлађује албанско становништво, "али у више села има словенских мањина".[12] Зна се да je у области Љума, сјеверно од Пишкопеје, живио знатан број Срба, на које подсјећа унеколико очувана српска географска номенклатура".[13] Дукађин за дуго - каже Јован Томић - није припадао Албанији. Тек у току XVII вијека Албанци прелазе оба Дрима у већим масама и стварају поремећај у српским крајевима."[14] Ипак се српски језик одржавао у многим сјеверноалбанским племенима све до XVIII вијека. То доказује својим испитивањима око 1910. године и фратар Ловро Михачић.[15] Област Пилот, која се простире око Дрима, у средњем вијеку била je насељена српско-албанским становништвом, тако да су Срби превлађивали у равници, нарочито у Задрими и Забојани, а Албанци једино у планинама. Од старога српскога становништва били су се одржали до половине XIX вијека извјесни остаци које помињу испитивачи J. Хан, X. Хекар и J. Милер. Ову област насељавали су, поред правих Албанеза, поарбанашени Срби или Арнауташи. Један број Срба - Црногораца био je у селу Суљки, на Бојани, али су се већим дијелом исламизирали. Доскора се било боље одржало српско становништво у неким селима око Скадра: у Деригњату, Младом и Старом Борићу, Љубићу, Голешу, Добрачу, Омари, Рашу и Кули, у којима je језик био српски и обичаји православни. И у самом Скадру je био знатан број Срба. Испитивач Bianconi je "око половине XIX вијека утврдио да их има у Скадарском вилајету 70,000", а Лубор Нидерле наводи "око 100,000 душа".[16] По извјештајима из 1907. године о српском живљу у Скадру и околним селима било je неколико стотина породица од старог српског становништва.[17] Црногорци су балканског рата 1912. наилазили у Каменици и у другим малисорским селима на понеког албанизованог Србина, који је још знао српски а било их је и са српским презименима. Познато село Врака, сјеверно од Скадра, имало je до посљедњега рата преко хиљаду становника, од којих је један број породица због насиља прешао у Метохију. Врачани су чували свој језик, обичаје и ношњу. Одржавали су сродничке односе са својим сродницима у Црној Гори и многи су имали иста презимена као доказ заједничког поријекла (Поповићи, Секулићи, Мартиновићи и други). Српска географска номенклатура у Сјеверној Албанији указује такође на некадашњу бројну и пространу распрострањеност Срба у овој области, много већу него што изгледа на аустријским картама.[18] Српски живаљ на подручју Сјеверне Албаније, одупирући се разним утицајима, вјековима je одржавао своју националну свијест. Највећу наду за слободу су им давали успјеси Срба, нарочито Црногораца у борбама са Турцима. Становништво je било под утицајима духовне власти Србије или Црне Горе и чувало је своју традицију. Православни Скадрани били су одлучили 1860. године да отворе богословију, али су им се успротивиле аустријска и италијанска вјерска пропаганда.[19] Српско и албанско становништво у Сјеверној Албанији живјело je у сусједству, а понегдје и у истим селима. Нека предања говоре и о заједничком поријеклу неких црногорских и малисорских племена. По општем називању једних и других три црногорска и два малисорска племена воде поријекло од петоро браће (Васо, Озро, Пипо, Ото и Красо). О овом предању постоје разне варијанте, које су измијенили домаћи и страни испитивачи.[20] На основу ових предања између неких црногорских и малисорских племена развили су се рођачки односи и доскора су се одржавали. Сродничка племена су у извјесним приликама, нарочито у борби против Турака, прискакала једна другима у помоћ "као провјереној браћи", како су Васојевићи говорили за Красниће.[21] Етничко мијешање и срођавање неких црногорских и малисорских племена види се и на подручју народних обичаја. Између њих, у многим друштвеним и вјерским обичајима, наилази се на упадљиву сличност или чак подударност. У тим заједничким цртама очувани су многи трагови старобалканских узајамних културних утицаја. Они јасно указују на етничку симбиозу паганско-словенског и старобалканског живља, као и на касније црногорско-малисорске односе. Многе сличности и истовјетности огледају се у одржавању крсне славе. Сви Малисори и сва Сјеверна Албанија - каже један испитивач празнују зимски Никољдан "као општу народну славу". Никољдан су од старине празновали и хотски муслимани. Свети Никола je крсна слава скоро и свих братстава у Црној Гори "која воде поријекло из Малесије". Иста слава неких црногорских и малисорских братстава указује на њихов некадашњи заједнички живот и на припадност истој вјери. То потврђују и многобројне црквине православног типа на подручју Малесије. По предању Малисора њихови преци су досељени из Црногорских Брда, Босне или Херцеговине и међусобно нијесу сви сродни.[22] Из вјековног српског, односно зетског државног живота у Сјеверној Албанији остали су многи трагови њихове културе и просвјете. У прошлости, поплавама разних народа, они су уништени или претворени у друге сврхе. Многобројни њихови трагови опомињу на духовни живот Срба у Сјеверној Албанији. Храмова je било на цијелом подручју српскога живља. Недалеко од Скадра je рушевина манастира св. Срђа и Вакха коме je олтар оборен у Бојану. Црква je сазидана на мјесту прастаре, која је била гробна црква зетских и рашких кнезова и краљева: Михаила, Бодина, Владимира, Доброслава, Градине и Драгиње. Краљица Јелена je, поштујући старину и значај ове цркве, саградила са синовима, Драгутином и Милутином, 1290. нову на темељима прастаре.[23] Њен иконостас - каже И. Јастребов - није византијски, него управо српски. Сви свеци имају одијело онако, као што га имају на иконама у данашњој лаври Пећкој патријаршији и у грачаничкој цркви.[24] У селу Дајачи, у Хотима, била je црква Св. Срђе са знацима православног храма, али je одавно покатоличена. У мјесту Риоли, сјевероисточно од Скадра, стара православна црква, такође је одавно претворена у католичку. Близу ње je била црква св. Јована, такозваног Рашког. У предјелу Шлака, источно од Скадра, налазе се рушевине Мазренске цркве, која je грађена истом архитектуром као Св. Јован у Рашу и Св. Госпођа у Крајини. У селу Вукли je рушевина мале цркве у којој се чувао црквени кључ, израђен на стари српски начин у облику птице.[25] У граду Балеш, данас Балеза, и на другој страни Бојане налазе се у рушевинама двије цркве, грађене са олтарима према истоку. Православних цркава још je било у неколико села: Св. Јован у Ђурмолу, Св. Никола у Сеоцу, Св. Јован Богослов у Шестану, Света Параскева у Махали, црква у Штитару и манастир у Каменици. У самом Скадру било je више цркава које су претворене у џамије, узете у војне сврхе или су срушене. У најстаријем дијелу града, у Росафу, помиње се као најстарија зграда црква Св. Стефан, који су Турци 1479. претворили у џамију и назвали je Aja Софија. У скадарској тврђави била je црква Св. Матија коју су Турци узели за Војну тамницу. У близини тврђаве, на мјесту некадашње цркве св. Павла, подигнута је џамија Бабаку. Испод тврђаве, близу моста Бакчелик, био je манастир Свети Јован, употријебљен за барутану. Цркву св. Николе основала je супруга Уроша I и у њој je подстрижена за монахињу, добивши име Јелена. Још се помињу цркве: светог Петра, светог Илије, светих Врачева, светог Тодора и светог Граца, али о њима нема поузданих података. У Дању je била црква свете Богородице коју je цар Душан даровао својој задужбини светом Арханђелу Михаилу и Гаврилу у Призрену. Истом манастиру био je поклонио и село Коплин у близини Градеца. У селу Оботи, на Бојани, била je црква светога Сергија, већ одавно у рушевинама.[26] За православни свијет je у Скадру 1864. подигнут храм Александра Невског. Оволики број српских цркава и манастира на скадарском подручју свједочи о густо насељеном становништву и о његовом вјерском животу. Славни средњовјековни град Скадар, сијело дукљанских кнезова и српских младих краљева, имао je значајну културно-историјску улогу у српском државном животу, нарочито у доба Немањића и касније Балшића. У маси православнога свијета незнатну мањину су чинили католици. Духовни живот Срба био je под управом Зетске епископије. Он ниje био нарочито угрожен до друге половине XVII вијека, док je турска држава била јака. Поразом Турака под Бечом 1683. настаје покрет хришћана за ослобођење у многим земљама под Турцима и ови врше велики притисак на Србе. Да би се спасли турских насиља, Срби прелазе на ислам и католицизам или се исељавају према Црној Гори. Албанизовани Срби су и даље, пошто су прешли на другу вјеру и примили албански језик, за дуго чували успомену на "стару вјеру" и одржавали разне православне српске обичаје. Предањима су преносили традицију о заједничком поријеклу и сродству са неким црногорским племенима. Географски положај Сјеверне Албаније и морфолошке особине њенога земљишта, нашироко отворени према залеђу, били су предодређени природни услови за покретања становништва, етничка мијешања и историјска збивања. На етничке процесе у овој области указује и поријекло више данашњих братстава у Црмници и Ријечној нахији, чији су преци досељени као Срби-Зећани из Малесије, вјероватно у XV вијеку. Напомене1.J. Цвијић, "Говори и чланци", II, Београд 1921, 18. 2. Ј. Цвијић, "Говори и чланци" I, Београд 1921, 20.
4. Спиридон Гопчевић, "Горња Арбанија и њена лига", Нови Сад 1903, 5. 5. Милан Шуфлај, "Срби и Арбанаси", Београд 1925, 93. 6. К. Јиречек, "Историја Срба" III, Београд 1923, 172. 7. К. Јиречек, наведени рад, 228. 8. Ј. Цвијић, "Говори и чланци" I, Београд 1921, 176. 9. Ј. Цвијић, наведени рад, 150. 10. Ј. Цвијић, наведени рад, 157 и 158. 11.J. Цвијић, наведени рад, 158 и 159; Исти, "Балканско полуострво" I, Београд 1922, 12. J. Цвијић, "Балканско полуострво" I, Београд 1922, 257; Исти, "Говори и чланци" I, 1921, 159. 13. J. Цвијић, "Балканско полуострво" I, Београд 1922, 258. 14. J. Томић, "О Арнаутима у Старој Србији и Санџаку", Београд 1913, 71. 15. Ловро Михачевић, "По Албанији", 1911, 62-64; Балканикус, "Албански проблем и Србија и Аустро-Угарска", 1913, 8. 16. J. Цвијић, "Говори и чланци" I, Београд 1921, 160 и 161; "Географски гласник", Београд 1913, 243 и 244. 17. "Записи", јануар, Цетиње 1940, 50; A. Јовићевић, "Малесија", "Српски етнографски зборник" XXVII, Београд 1923, 76. 18. Ј. Цвијић, "Говори и чланци" I, Београд 1921, 160 и 161. 19. .Записи", књ. XXIII, 1940, 50. 20. К. Јиречек, "Историја Срба" III, 1923, 40. 21. К Јиречек, наведени рад, 40; A. Јовићевић, "Малесија", "Српски етнографски зборник", Београд 1923, 73. 22. A. Јовићевић, наведени рад, 73, 74, 125, 126. 23. И. Јастребов, "О православним српским старим и новим црквама у скадарском округу", Гласник Српског ученог друштва, књ. 48, Београд 1880, 366. 24. И. Јастребов, наведени рад, 367. 25. И. Јастребов, наведени рад, 382. 26. Ј. Васиљевић, "Скадар", Братство Друштва Светог Саве, књ. 27, 209. |
