Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Милош Мацура

Породица Поповића-Булатовића у Скадру од 1819-1938.

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Научни скуп посвећен становништву словенског порекла у Албанији импресионира мноштвом поднетих радова, ширином и разноврсношћу тематике коју обрађује и богатством извора на које се наслања. У тако широком контексту моћи ће, надам се, да нађе место и ова кратка белешка. Сврха je њена двојака. На првом месту, да скрене пажњу на важност истраживања наших породица у Скадру, и у том оквиру, да укаже на један карактеристичан облик еволуције, кроз који je прошла породица Поповић. На другом месту, да укаже на неке методолошке могућности истраживања у овом правцу.

У одсуству података полиса становништва и породичних генеалогија, а када се нема приступа ни књигама рођених, умрлих и венчаних, као што je овде случај, подаци о историји појединачних породица и, на основу ових - и агрегатни подаци, могу се пре свега добити из породичних предања, а затим и из забележака, докумената и другог, што се у породици чува. Реконструкција породичне историје морала би се ослонити, у таквој ситуацији, на познати Цвијићев поступак, али са одређеним изменама које налажу разлике у сврси и предмету истраживања.

Припремајући ову белешку, имао сам срећу да су потомци породице Поповића задржале претке у сећању, да о појединима имају и детаљније белешке па и значајније писане материјале, и да je о неким ранијим Поповићима доста тога објављено у штампи. Захваљујући предусретљивости и стрпљењу другарице Евице Поповић и Бране Поповић, пок. амбасадора Драга Вучинића, судије Петра Протића, инжењера Александра - Зука Мијушковића и др Душана и др Наде М. Протића дошао сам до значајне усмене и писане грађе о овој угледној скадарској породици. Неке податке проверио сам у научним институцијама у Београду, но нисам консултовао грађу Историјског института у Титограду и Народног музеја на Цетињу, ни црквене књиге у Скадру.

I

Породично предање каже да су се скадарски Поповићи доселили из Роваца и живо негује сећање на војводу ровачког Вуксана Булатовића. Када су се Поповићи - Булатовићи доселили у Скадар није познато. Међутим, судећи по бекству војводе Вуксана из сужањства паше скадарског и по задужбини Св. Пророка Илије коју je саградио на Вељој Гори,^[1] као и по томе да je у посвећењу ове цркве учествовао Владика Петар I^[2] и, коначно, по томе да je Алекса рођен у Скадру 1819. а да je породица већ тада била угледна и имућна, датум њиховог досељења могао би се лоцирати у последње деценије XVIII столећа. То би значило да je у Скадру живело најмање пет ако не и шест генерација породице Поповић и то у временском распону од око 150 година, а можда чак и више. Раздобље које обухвата ова белешка протеже се од Алексиног рођења (1819) до смрти Јелене Поповић рођене Вучинић (1938), која је после смрти свога мужа Јеремија-Ђока (1932) била последњи преостали члан породице у Скадру.

Каже се да су Поповићи названи по свештеницима којих je било у фамилији, али je, како изгледа, отац Алексин био угледан и имућан скадарски терзија. Алекса je требало да има два старија брата, који су добили земљу од руског цара, вероватно Александра I - одселили на Крим. ^[3] То би значило да су Поповићи већ од раније имали везе са Русијом.

Сам Алекса био je образован човек, председник Црквено-школске општине у Скадру, ангажован и вешт народним и верским пословима. Није стога могло бити нимало случајно што je, убрзо после оснивања (1857) постављен за драгомана руског конзулата. Чврсто формиран и са великим ауторитетом он je ову одговорну функцију вршио током 32 године, а повремено je вршио и дужност руског и црногорског конзула у Скадру, односно Призрену. За свој рад одликован je високим црногорским и руским признањима.

Према подацима са којима се располаже, Алекса je имао троје деце: сина Јеремија-Ђока и две кћери - Васе и Софију, са којима je у ствари почела бурна али кратка експанзија породице Поповића у Скадру (види шему). Обе су кћери, сада већ по традицији, школоване на женском институту Царице Марије на Цетињу. Млађа Софија (1874-1936) била je краће време учитељица, али je касније одлучила да живот посвети позиву милосрдне сестре, па се није ни удавала. Старија сестра Васе (1863-1938), после допунског школовања у Русији, удала се за Ивана Крилова, руског конзула у Скадру током петнаест година. Са њим je имала две кћери. Китка (1883-1967) се удала за Лазара Мијушковића (1864-1936), рударског инжењера и потоњег председника владе Црне Горе, док je био црногорски конзул у Скадру (1893-1902). Санча (1896-1974) je била у првом браку са руским конзулом Емилијановим, а у другом са инжењером Димитријевићем из Београда.

Јеремија-Ђоно (1852-1932) ступа у живот у јеку успона породице Поповић, чему и сам изванредно доприноси. Школован у Сомбору и Русији, он je учитељ у Скадру, председник црквено-школске општине, драгоман je руског конзулата а врши дужност и црногорског конзула. Ожењен je Јеленом рођеном Вучинић, са којом има три сина и шест кћери. Балкански рат проводи у Скадру на дужности у руском конзулату. Године 1915, он и два сина повлаче се са војском у избеглиштво, док Јелена остаје да чува кућу, кћери и унучад. У току избеглиштва Јеремија je представник Црвеног крста у Женеви за помоћ народу и интернирцима. Доживљава крај рата али не и ослобођење Скадра но ипак се враћа у родни град. Сва одликовања, почаст и љубав коју ужива не могу му ублажити горчину због тога што je Скадар припао Албанији и што се у његовој цркви Светог Александра Невског служба божија служи на албанском језику. Због тога тражи да се не опоји у овој цркви, већ у капели на православном гробљу код Кире.^[4]

У последњим деценијама XIX века, кад je смртност одојчади и мале деце још увек харала, Јелени и Јеремији Поповићу деца су се изузетно држала. Али, ни њих није мимоишла родитељска туга над одром чеда, jep су сахранили два сина тек што су почели улазити у живот. Најстарији син Алекса-Леша био je студент у време младотурске револуције, када je мучки убијен у Цариграду^[5] под неразјашњеним околностима. Млађи син, сликар Љубо избегао je са оцем и најмлађим братом испред аустро-угарске најезде, али не преживи већ премину у Неапољу. Једини je од браће остао најмлађи Ристо, који je био са оцем у изгнанству до краја рата. Међутим, после ослобођења се није са њим вратио у Скадар, већ се упутио у Београд где се запослио у Министарству иностраних послова нове државе. Ристо се касније оженио али није имао деце, тако да су скадарски Поповићи-Булатовићи остали без мушког наследника да продужи лозу.

Иако je био под туђом и непријатељском влашћу Скадар се није могао одвојити од свог црногорског залеђа. Био je повезан са Црном Гором многим нитима, од простора и језера, преко размене добара и услуга, циркулације идеја и порука, све до миграције људи и мешања становништва. Та повезаност се наглашено осећа у дому Поповића, не само због Јеремијиних послова и многих гостију, већ и по томе како му се ширила породица. После Јеремија за учитеља српске школе долази Обрад Поповић (1878-1947) и жени се његовом најстаријом ћерком Анђелијом - Ђушом (1882-1948). Кад се Обрад рукоположи за свештеника, за новог учитеља je постављен Филип Протић (1880-1920), каснији писац и управник школе, који склапа брак са Надом (1885-1966). Трећа сестра Неда удаје се за Мила Вуковића, трговца. Др Перо Шоћ, потоњи министар у влади Црне Горе (1884-1966) ступа у брак са Аном Поповић. За време балканског рата са црногорском војском долази у Скадар млади Блажо Вучинић (1922-1951), који се жени са Сенком (1897-1981). Најмлађа Јулка (1900-1938) удаје се за Јована Шоћа (1889-1968) у Дубровнику 1927. године и једина je од сестара која je склопила брак ван родног Скадра. Родитељима је морало бити јасно да ће им неке кћери отићи из куће за мужевима, али су се могли и надати да ће се неки зетови задржати са послом и породицом у Скадру.

Еволуција породице Поповића - Булатовића у Скадру била je бурна и нагло je прекинута:

У првој генерацији - Алексиној било je троје деце; о два брата немамо податке, јер нису живела у Скадру;

У другој генерацији Јеремијиној било je такође троје деце; у даљу репродукцију ушло je само двоје;

У трећој генерацији из брака Васе и Ивана Крилова и Јелене и Јеремија Поповић родило се укупно 11 деце; од њих се 7 даље репродуковало;

У четвртој генерацији било je укупно 33 деце од којих се 11 родило у Скадру, а остали у другим местима Црне Горе и, шире, Југославије.

II

Међутим, од читавог тог великог прираштаја нико неће остати у Скадру. Неки ће поћи раније изабраним путем да потраже срећу на другој страни. Други ће напустити град или се у њега неће вратити због погоршалих прилика које je донела нова албанска власт. После завршетка рата, Јелени — која није успела да сачува велику кућу од разарања придружиће се једино Јеремија и само ће њих двоје остати да живе у Скадру. Када и они буду у тридесетим годинама овог века преминули, нестаће скадарских Поповића-Булатовића заједно са другим црногорским породицама које се нису могле у Скадру одржати.

Породица Поповића била je по много чему посебна, па и изузетна: одликовала се образовањем и функцијама својих чланова, улогом у друштву и угледом који je уживала, издвајала се бурном еволуцијом и сложеним саставом, разликовала се од других начином обнављања а и по томе како je била изложена утицају миграција. Праћењем судбине ове породице могу се сагледати и разумети значајни аспекти политичких и друштвених прилика Скадра XIX и с почетка XX века. Даље проучавање њено допринело би, по свој прилици, бољем познавању ове важне и интересантне области. Међутим, породица Поповића није типична за ондашње скадарске прилике, па се само на основу њене еволуције не би смеле изводити генерализације.

У Скадру онога доба живеле су многе значајне црногорске породице о којима успомена траје до данашњих дана. У току рада на овом тексту срео сам се са некима од њих, па их наводим по азбучном реду: Андрићи, Бастићи, Беровићи, Врбице, Вукићевићи, Вучинићи, Вучковићи, Голубовићи, Гузовићи, Поповићи, Черенковићи и Штиркићи. Сигурно је да се успомена чува и о другим породицама, чија имена нису овде наведена, а вероватно je да о њима постоје у породичним предањима и другим изворима значајни подаци и документи. Није искључено да о појединцима постоје и краће или дуже монографије, објављене, у рукопису или у скици.

У условима када мањкају други извори, о чему je била уводна реч, реконструкција историјских података о појединачним породицама на темељу предања и записа које потомци чувају може бити од великог значаја. Али да би била успешна, реконструкција би морала бити систематски вођена - како би обухватила све битне секвенце породичне еволуције, и морала би бити тако постављена да се појединачни подаци и реконструкције појединих ситуација могу контролисати. Док би за спровођење поступка истраживања требало користити методе интервјуа и коришћење докумената, како je то својевремено Јован Цвијић препоручио, сам поступак би требало водити у три оазе на следећи начин:

а) на основу прикупљених података о именима, датумима рођења, венчања и смрти, о родитељима, супружнику и деци, о месту рођења, досељења и одсељења, о занимању и професионалној историји, као и другим релевантним моментима, треба реконструирати породично стабло, слично приложеној реконструкцији стабла скадарских Поповића-Булатовића. Тако сачињена шема еволуције породице може се користити за даље прикупљање података, контролу њихове потпуности и тачности, и за евентуалне допуне података проценама, али и за анализу главних демографских, економских и социјалних процеса кроз које je породица пролазила;

б) паралелно са тим треба прикупљати податке о релевантним догађајима у Скадру и ван њега, који су у вези са животом и делатности породице;

ц) све прикупљене податке, проверене и систематизоване, треба похранити у банку података за одговарајућу породицу ради чувања и ради обраде на рачунару. Подаци треба да буду на одређени начин кодирани, треба да су идентификовани извором из којег потичу, и да буду отворени према накнадној контроли тачности.

У овом моменту могуће je предвидети два главна правца обраде реконструисаних података за скадарске породице. Први би водио изради монографија за појединачне породице са свим елементима које породичне монографије нормално садрже. Други би правац ишао на збирној обради података за двадесетак или више породица, за које су извршене реконструкције њихове еволуције. Иако се унапред мора рачунати са малим узроком породица, ипак се може очекивати да би нам статистички подаци из њега добијени дали више информација о социјалним, економским и демографским приликама породица у питању од појединачних монографија.

Напомене

1. Путописне црте Нићифора Дучића, арх. у септембру 1865, "Орлић - Црногорски годишњак стари и нови, за просту годину 1867", уредио J. Сундечић, стр. 52—53 Архимандрит Дучић жали "што се не зна, које je године овај догађај био, jep je важан, а дивно реси црногорску хисторију онога времена" (стр. 53). Поред тога наводи да je о подвигу Војводе Вуксана писао Александар Попов у својим "Путовањима по Црној Гори издатим на руском 1847, али са нетачним подацима.

2. Пред једну свечаност, "Зета", Подгорица, 28. VIII 1938.

3. Овај податак не треба мешати са чињеницом да je, много касније, Алекса добио од цара Александра III уз одликовање и имање у Бережинској, у јужној Русији (Јеремија Поповић, "Политика", 9. фебруара 1932).

4. Сјећање на Јеремија (Ђока) А. Поповића, "Зета", 21. фебруара 1932.

5. По другој верзији био je убијен у Солуну, од стране бугарских агената. У обе верзије се истиче да je по убиству био бачен у море, и да му je тело пронађено тек после неколико дана.