Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Projekat Rastko Skadar: Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji

Miloš Macura

Porodica Popovića-Bulatovića u Skadru od 1819-1938.

Izvor: "Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji" - Zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog na Cetinju 21, 22. i 23. juna 1990. godine

Naučni skup posvećen stanovništvu slovenskog porekla u Albaniji impresionira mnoštvom podnetih radova, širinom i raznovrsnošću tematike koju obrađuje i bogatstvom izvora na koje se naslanja. U tako širokom kontekstu moći će, nadam se, da nađe mesto i ova kratka beleška. Svrha je njena dvojaka. Na prvom mestu, da skrene pažnju na važnost istraživanja naših porodica u Skadru, i u tom okviru, da ukaže na jedan karakterističan oblik evolucije, kroz koji je prošla porodica Popović. Na drugom mestu, da ukaže na neke metodološke mogućnosti istraživanja u ovom pravcu.

U odsustvu podataka polisa stanovništva i porodičnih genealogija, a kada se nema pristupa ni knjigama rođenih, umrlih i venčanih, kao što je ovde slučaj, podaci o istoriji pojedinačnih porodica i, na osnovu ovih - i agregatni podaci, mogu se pre svega dobiti iz porodičnih predanja, a zatim i iz zabeležaka, dokumenata i drugog, što se u porodici čuva. Rekonstrukcija porodične istorije morala bi se osloniti, u takvoj situaciji, na poznati Cvijićev postupak, ali sa određenim izmenama koje nalažu razlike u svrsi i predmetu istraživanja.

Pripremajući ovu belešku, imao sam sreću da su potomci porodice Popovića zadržale pretke u sećanju, da o pojedinima imaju i detaljnije beleške pa i značajnije pisane materijale, i da je o nekim ranijim Popovićima dosta toga objavljeno u štampi. Zahvaljujući predusretljivosti i strpljenju drugarice Evice Popović i Brane Popović, pok. ambasadora Draga Vučinića, sudije Petra Protića, inženjera Aleksandra - Zuka Mijuškovića i dr Dušana i dr Nade M. Protića došao sam do značajne usmene i pisane građe o ovoj uglednoj skadarskoj porodici. Neke podatke proverio sam u naučnim institucijama u Beogradu, no nisam konsultovao građu Istorijskog instituta u Titogradu i Narodnog muzeja na Cetinju, ni crkvene knjige u Skadru.

I

Porodično predanje kaže da su se skadarski Popovići doselili iz Rovaca i živo neguje sećanje na vojvodu rovačkog Vuksana Bulatovića. Kada su se Popovići - Bulatovići doselili u Skadar nije poznato. Međutim, sudeći po bekstvu vojvode Vuksana iz sužanjstva paše skadarskog i po zadužbini Sv. Proroka Ilije koju je sagradio na Veljoj Gori,^[1] kao i po tome da je u posvećenju ove crkve učestvovao Vladika Petar I^[2] i, konačno, po tome da je Aleksa rođen u Skadru 1819. a da je porodica već tada bila ugledna i imućna, datum njihovog doseljenja mogao bi se locirati u poslednje decenije XVIII stoleća. To bi značilo da je u Skadru živelo najmanje pet ako ne i šest generacija porodice Popović i to u vremenskom rasponu od oko 150 godina, a možda čak i više. Razdoblje koje obuhvata ova beleška proteže se od Aleksinog rođenja (1819) do smrti Jelene Popović rođene Vučinić (1938), koja je posle smrti svoga muža Jeremija-Đoka (1932) bila poslednji preostali član porodice u Skadru.

Kaže se da su Popovići nazvani po sveštenicima kojih je bilo u familiji, ali je, kako izgleda, otac Aleksin bio ugledan i imućan skadarski terzija. Aleksa je trebalo da ima dva starija brata, koji su dobili zemlju od ruskog cara, verovatno Aleksandra I - odselili na Krim. ^[3] To bi značilo da su Popovići već od ranije imali veze sa Rusijom.

Sam Aleksa bio je obrazovan čovek, predsednik Crkveno-školske opštine u Skadru, angažovan i vešt narodnim i verskim poslovima. Nije stoga moglo biti nimalo slučajno što je, ubrzo posle osnivanja (1857) postavljen za dragomana ruskog konzulata. Čvrsto formiran i sa velikim autoritetom on je ovu odgovornu funkciju vršio tokom 32 godine, a povremeno je vršio i dužnost ruskog i crnogorskog konzula u Skadru, odnosno Prizrenu. Za svoj rad odlikovan je visokim crnogorskim i ruskim priznanjima.

Prema podacima sa kojima se raspolaže, Aleksa je imao troje dece: sina Jeremija-Đoka i dve kćeri - Vase i Sofiju, sa kojima je u stvari počela burna ali kratka ekspanzija porodice Popovića u Skadru (vidi šemu). Obe su kćeri, sada već po tradiciji, školovane na ženskom institutu Carice Marije na Cetinju. Mlađa Sofija (1874-1936) bila je kraće vreme učiteljica, ali je kasnije odlučila da život posveti pozivu milosrdne sestre, pa se nije ni udavala. Starija sestra Vase (1863-1938), posle dopunskog školovanja u Rusiji, udala se za Ivana Krilova, ruskog konzula u Skadru tokom petnaest godina. Sa njim je imala dve kćeri. Kitka (1883-1967) se udala za Lazara Mijuškovića (1864-1936), rudarskog inženjera i potonjeg predsednika vlade Crne Gore, dok je bio crnogorski konzul u Skadru (1893-1902). Sanča (1896-1974) je bila u prvom braku sa ruskim konzulom Emilijanovim, a u drugom sa inženjerom Dimitrijevićem iz Beograda.

Jeremija-Đono (1852-1932) stupa u život u jeku uspona porodice Popović, čemu i sam izvanredno doprinosi. Školovan u Somboru i Rusiji, on je učitelj u Skadru, predsednik crkveno-školske opštine, dragoman je ruskog konzulata a vrši dužnost i crnogorskog konzula. Oženjen je Jelenom rođenom Vučinić, sa kojom ima tri sina i šest kćeri. Balkanski rat provodi u Skadru na dužnosti u ruskom konzulatu. Godine 1915, on i dva sina povlače se sa vojskom u izbeglištvo, dok Jelena ostaje da čuva kuću, kćeri i unučad. U toku izbeglištva Jeremija je predstavnik Crvenog krsta u Ženevi za pomoć narodu i internircima. Doživljava kraj rata ali ne i oslobođenje Skadra no ipak se vraća u rodni grad. Sva odlikovanja, počast i ljubav koju uživa ne mogu mu ublažiti gorčinu zbog toga što je Skadar pripao Albaniji i što se u njegovoj crkvi Svetog Aleksandra Nevskog služba božija služi na albanskom jeziku. Zbog toga traži da se ne opoji u ovoj crkvi, već u kapeli na pravoslavnom groblju kod Kire.^[4]

U poslednjim decenijama XIX veka, kad je smrtnost odojčadi i male dece još uvek harala, Jeleni i Jeremiji Popoviću deca su se izuzetno držala. Ali, ni njih nije mimoišla roditeljska tuga nad odrom čeda, jep su sahranili dva sina tek što su počeli ulaziti u život. Najstariji sin Aleksa-Leša bio je student u vreme mladoturske revolucije, kada je mučki ubijen u Carigradu^[5] pod nerazjašnjenim okolnostima. Mlađi sin, slikar Ljubo izbegao je sa ocem i najmlađim bratom ispred austro-ugarske najezde, ali ne preživi već preminu u Neapolju. Jedini je od braće ostao najmlađi Risto, koji je bio sa ocem u izgnanstvu do kraja rata. Međutim, posle oslobođenja se nije sa njim vratio u Skadar, već se uputio u Beograd gde se zaposlio u Ministarstvu inostranih poslova nove države. Risto se kasnije oženio ali nije imao dece, tako da su skadarski Popovići-Bulatovići ostali bez muškog naslednika da produži lozu.

Iako je bio pod tuđom i neprijateljskom vlašću Skadar se nije mogao odvojiti od svog crnogorskog zaleđa. Bio je povezan sa Crnom Gorom mnogim nitima, od prostora i jezera, preko razmene dobara i usluga, cirkulacije ideja i poruka, sve do migracije ljudi i mešanja stanovništva. Ta povezanost se naglašeno oseća u domu Popovića, ne samo zbog Jeremijinih poslova i mnogih gostiju, već i po tome kako mu se širila porodica. Posle Jeremija za učitelja srpske škole dolazi Obrad Popović (1878-1947) i ženi se njegovom najstarijom ćerkom Anđelijom - Đušom (1882-1948). Kad se Obrad rukopoloži za sveštenika, za novog učitelja je postavljen Filip Protić (1880-1920), kasniji pisac i upravnik škole, koji sklapa brak sa Nadom (1885-1966). Treća sestra Neda udaje se za Mila Vukovića, trgovca. Dr Pero Šoć, potonji ministar u vladi Crne Gore (1884-1966) stupa u brak sa Anom Popović. Za vreme balkanskog rata sa crnogorskom vojskom dolazi u Skadar mladi Blažo Vučinić (1922-1951), koji se ženi sa Senkom (1897-1981). Najmlađa Julka (1900-1938) udaje se za Jovana Šoća (1889-1968) u Dubrovniku 1927. godine i jedina je od sestara koja je sklopila brak van rodnog Skadra. Roditeljima je moralo biti jasno da će im neke kćeri otići iz kuće za muževima, ali su se mogli i nadati da će se neki zetovi zadržati sa poslom i porodicom u Skadru.

Evolucija porodice Popovića - Bulatovića u Skadru bila je burna i naglo je prekinuta:

U prvoj generaciji - Aleksinoj bilo je troje dece; o dva brata nemamo podatke, jer nisu živela u Skadru;

U drugoj generaciji Jeremijinoj bilo je takođe troje dece; u dalju reprodukciju ušlo je samo dvoje;

U trećoj generaciji iz braka Vase i Ivana Krilova i Jelene i Jeremija Popović rodilo se ukupno 11 dece; od njih se 7 dalje reprodukovalo;

U četvrtoj generaciji bilo je ukupno 33 dece od kojih se 11 rodilo u Skadru, a ostali u drugim mestima Crne Gore i, šire, Jugoslavije.

II

Međutim, od čitavog tog velikog priraštaja niko neće ostati u Skadru. Neki će poći ranije izabranim putem da potraže sreću na drugoj strani. Drugi će napustiti grad ili se u njega neće vratiti zbog pogoršalih prilika koje je donela nova albanska vlast. Posle završetka rata, Jeleni — koja nije uspela da sačuva veliku kuću od razaranja pridružiće se jedino Jeremija i samo će njih dvoje ostati da žive u Skadru. Kada i oni budu u tridesetim godinama ovog veka preminuli, nestaće skadarskih Popovića-Bulatovića zajedno sa drugim crnogorskim porodicama koje se nisu mogle u Skadru održati.

Porodica Popovića bila je po mnogo čemu posebna, pa i izuzetna: odlikovala se obrazovanjem i funkcijama svojih članova, ulogom u društvu i ugledom koji je uživala, izdvajala se burnom evolucijom i složenim sastavom, razlikovala se od drugih načinom obnavljanja a i po tome kako je bila izložena uticaju migracija. Praćenjem sudbine ove porodice mogu se sagledati i razumeti značajni aspekti političkih i društvenih prilika Skadra XIX i s početka XX veka. Dalje proučavanje njeno doprinelo bi, po svoj prilici, boljem poznavanju ove važne i interesantne oblasti. Međutim, porodica Popovića nije tipična za ondašnje skadarske prilike, pa se samo na osnovu njene evolucije ne bi smele izvoditi generalizacije.

U Skadru onoga doba živele su mnoge značajne crnogorske porodice o kojima uspomena traje do današnjih dana. U toku rada na ovom tekstu sreo sam se sa nekima od njih, pa ih navodim po azbučnom redu: Andrići, Bastići, Berovići, Vrbice, Vukićevići, Vučinići, Vučkovići, Golubovići, Guzovići, Popovići, Čerenkovići i Štirkići. Sigurno je da se uspomena čuva i o drugim porodicama, čija imena nisu ovde navedena, a verovatno je da o njima postoje u porodičnim predanjima i drugim izvorima značajni podaci i dokumenti. Nije isključeno da o pojedincima postoje i kraće ili duže monografije, objavljene, u rukopisu ili u skici.

U uslovima kada manjkaju drugi izvori, o čemu je bila uvodna reč, rekonstrukcija istorijskih podataka o pojedinačnim porodicama na temelju predanja i zapisa koje potomci čuvaju može biti od velikog značaja. Ali da bi bila uspešna, rekonstrukcija bi morala biti sistematski vođena - kako bi obuhvatila sve bitne sekvence porodične evolucije, i morala bi biti tako postavljena da se pojedinačni podaci i rekonstrukcije pojedinih situacija mogu kontrolisati. Dok bi za sprovođenje postupka istraživanja trebalo koristiti metode intervjua i korišćenje dokumenata, kako je to svojevremeno Jovan Cvijić preporučio, sam postupak bi trebalo voditi u tri oaze na sledeći način:

a) na osnovu prikupljenih podataka o imenima, datumima rođenja, venčanja i smrti, o roditeljima, supružniku i deci, o mestu rođenja, doseljenja i odseljenja, o zanimanju i profesionalnoj istoriji, kao i drugim relevantnim momentima, treba rekonstruirati porodično stablo, slično priloženoj rekonstrukciji stabla skadarskih Popovića-Bulatovića. Tako sačinjena šema evolucije porodice može se koristiti za dalje prikupljanje podataka, kontrolu njihove potpunosti i tačnosti, i za eventualne dopune podataka procenama, ali i za analizu glavnih demografskih, ekonomskih i socijalnih procesa kroz koje je porodica prolazila;

b) paralelno sa tim treba prikupljati podatke o relevantnim događajima u Skadru i van njega, koji su u vezi sa životom i delatnosti porodice;

c) sve prikupljene podatke, proverene i sistematizovane, treba pohraniti u banku podataka za odgovarajuću porodicu radi čuvanja i radi obrade na računaru. Podaci treba da budu na određeni način kodirani, treba da su identifikovani izvorom iz kojeg potiču, i da budu otvoreni prema naknadnoj kontroli tačnosti.

U ovom momentu moguće je predvideti dva glavna pravca obrade rekonstruisanih podataka za skadarske porodice. Prvi bi vodio izradi monografija za pojedinačne porodice sa svim elementima koje porodične monografije normalno sadrže. Drugi bi pravac išao na zbirnoj obradi podataka za dvadesetak ili više porodica, za koje su izvršene rekonstrukcije njihove evolucije. Iako se unapred mora računati sa malim uzrokom porodica, ipak se može očekivati da bi nam statistički podaci iz njega dobijeni dali više informacija o socijalnim, ekonomskim i demografskim prilikama porodica u pitanju od pojedinačnih monografija.

Napomene

1. Putopisne crte Nićifora Dučića, arh. u septembru 1865, "Orlić - Crnogorski godišnjak stari i novi, za prostu godinu 1867", uredio J. Sundečić, str. 52—53 Arhimandrit Dučić žali "što se ne zna, koje je godine ovaj događaj bio, jep je važan, a divno resi crnogorsku historiju onoga vremena" (str. 53). Pored toga navodi da je o podvigu Vojvode Vuksana pisao Aleksandar Popov u svojim "Putovanjima po Crnoj Gori izdatim na ruskom 1847, ali sa netačnim podacima.

2. Pred jednu svečanost, "Zeta", Podgorica, 28. VIII 1938.

3. Ovaj podatak ne treba mešati sa činjenicom da je, mnogo kasnije, Aleksa dobio od cara Aleksandra III uz odlikovanje i imanje u Berežinskoj, u južnoj Rusiji (Jeremija Popović, "Politika", 9. februara 1932).

4. Sjećanje na Jeremija (Đoka) A. Popovića, "Zeta", 21. februara 1932.

5. Po drugoj verziji bio je ubijen u Solunu, od strane bugarskih agenata. U obe verzije se ističe da je po ubistvu bio bačen u more, i da mu je telo pronađeno tek posle nekoliko dana.