[Projekat Rastko - Skadar] Stanovnistvo slovenskog porijekla u Albaniji

Projekat Rastko / Projekti Rastko - Skadar / Shkoder

Пројекат Растко Скадар: Становништво словенског поријекла у Албанији

Павле С. Радусиновић

О неким питањима миграције становништва и етнокултурних односа на територији Старе Зете, односно Сјеверне Албаније и дијела Црне Горе

Извор: "Становништво словенског поријекла у Албанији" - Зборник радова са међународног научног скупа одржаног на Цетињу 21, 22. и 23. јуна 1990. године

Следствено средњовјековном етнокултурном утемељивању српскога народа између садејстава Истока и Запада, и на простору старе Зете одвијали су се истовјетни процеси. То утемељивање било je објективирано развојем српских државних творевина, у којима су три главне компоненте тендирале ка њиховом етничком обједињавању и народносном јединству. Те компоненте су: јединство језика, територијално-економска повезаност и размјена добара и вјерска припадност. Зрелошћу феудалног развоја, која се најпотпуније очитује у Душановом законику и повељама владара и вјерских органа, ово доба је својим моћним утицајима, знатно транспонованим по узору Византије, извршило најбитнији "раскид" и заокрет у односу на старобалканске етничке рецидиве и на претходну потенцијалну супрематију страних утицаја. Отиснувши се до пучине свјетско-историјских збивања, словенско-српски брод, са својим балканским палубама и одредницама нашао се сучељен са царствима Истока (византијским и потом османлијским) чије су се феудалне и војно-феудалне аспирације природом свога друштвено-историјског бића усмјеравале једна противу друге, да би затим она експанзивно свјежија и јача (османлијска) надвладала, настављајући своје ширење даљим походима. Сучеливши се, у продорима према Европи, са изнутра уздрманим српским царством, Османлије су снагом и одлучношћу своје војне силе ређале побједе, којима су, послије главне и судбоносне на Косову, сламале и покоравале остале његове дијелове, те, након више од стотину послије - косовских година, и саму Зету. Сав познати историографски оквир тог времена и свега што je из њега тада и касније проистекло - увјерљиво указује на то шта се све морало збити и промијенити у животу становништва: његовим надасве великим помјерањима према сјеверу, западу и југу и прилагођавањем новим, наметнутим условима самоопстанка. Тиме су се нужно јављали они облици организовања који су, темељећи се на моћној и дубокој традицији и подстицани чиниоцима морфолошке рашчлањености брдско-планинских подручја у овом дијелу наше земље, могли бити, као што су били, најбољи ослонац за отпор и борбу против туђина. Наравно, у односу на дотадашњи формацијски развој феудалног друштва, били су то "ретроградни" облици братственичко-племенске, патријархалне цивилизације и културе, феноменално реактивиране у околностима турске инвазије. Стопљени са примарним српским етносом, они су у новонасталим условима еволуирали у обновљеним специфичним формама црногорско-херцеговачког садржаја и карактера и на тај начин даље богатили српски етнос.

Као територијални дио такве глобалне етноисторијске основе, стара Зета се у свом појасу између старе Црне Горе и дијела Брда на једној и скадарско-малесијске области на другој страни, дјелимично прожимала с албанским етносом. То граничење (јуче и данас) и дјелимично прожимање, сходно друштвено-историјским и природним условима, одразило се на формирање познатих територијализираних племенских организација у црногорско-брдско малесијској контактно-метаморфној зони, тако да су оне по многим својим патријархалним одликама сличне, па и веома сличне. Из генеалошке традиције тог прожимања проистекло je, између осталог, и оно опште познато предање о петорици браће (Пипу, Васу, Озру, Оту и Красу) као родоначелницима истоимених племена (Пипера, Васојевића, Озринића, Хота и Краснића).

Населивши у првој половини VII вијека централне области Балкана и заснивајући своје главно државно-територијално језгро на планинско-долинском сплету горњих токова Пиве, Таре, Дрине, горње Неретве и Западне Мораве, српски народ je током неколико наредних вјекова свој демографско-популациони и економски "прстен екумене" непрестано ширио према плодним долинама и равницама истока, сјевера и југа, да би најзад у свом највећем државотворном успону од почетка XII до краја XIV вијека, "више колонизацијом него ратом" загосподарио областима између Дунава, Саве и Јадранског мора. Такав велики, а и нагли успон преобратиће се, затим у "судару опречних свјетова" у драматично и дуговремене ломове српске царевине. Она ће послије маричке битке (1371) остати без свих области јужно од Шар планине и Скопске Црне Горе, а послије боја на Косову (1389) наставиће борбу за своје старе области још готово седам деценија. Значи, готово цијели један вијек (до 1459) Србија ће одолијевати турској најезди, што ће постати основа за народну традицију о моћи и јуначком отпору једне средњовјековне државе. Међу великим државама које су на Балкану стваране или су га дјелимично захватале (македонска, римска, византијска), била je прва која je имала свој централни аутохтони положај на овом вјетрометном полуострву. У својој историјској претензији да се одржи и учврсти, дефинитивно смјењујући претходне, али и извјесно стасајући на њиховој традицији, српска држава у томе бива прекраћена како унутрашњим раздорима, тако још више турском најездом. Првобитни велики замаси, затим диобе, те силни бојовни отпори и трагични порази, дубоко су уњедрили традицију о слави, величини, државном култу, косовском миту и витешком и слободарском епосу српског народа. Ова традиција у наредним вјековима није изневјерила "народно надање", jep je чинила етнокултурну суштину српскога народа. Тачније речено њену идејно-културну окосницу чинило je православље, које je у својој српској аутокефалности добило ранг државног чиниоца, пошто се послије дугих, неријетко тактичних компромиса и цјелисходне толеранције изборила за свој општи духовни легитимитет. Душанов законик је дефинитивно кодификовао његову супрематију над католичанством и на тај начин утемељио идентитет између народносног и вјерског. Тиме je српски етникон, битно заснован на својој словенској традицији, постао снажан чинилац хомогенизације становништва, која ће у условима османлијске експанзије и освајања балканских земаља бити један од главних ослонаца у дугој судбоносној борби за завојевачем. При томе треба нагласити да "није Српска црква очувала српски народ у турско доба, него je српски народ искористио Српску цркву као аутономну црквено-политичку установу после обнављања Пећне патријаршије 1557. у својој борби за одбрану народне индивидуалности, вјерског увјерења и културне особености у оквиру једне исламске државе, каква je била Турска..." И... "као што je државна идеја Турског Царства имала своју вјерску исламску боју, тако je идеја обнове старе државе код Срба добила своју православну боју".^[1]

У свјетлости ових општих констатација погледајмо сада неке конкретно прилике из домена који разматрамо. Прије свега, покушајмо да ближе сагледамо етнички састав средњовјековног становништва ове области. Као што je познато, неки истраживачи тенденциозно истичу да су Власи извршили некакав велики утицај на стварање неког посебног етноса у Дукљи односно Зети. При томе, често појмовно, етнички мијешају Влахе (старобалканске скупине), затечене од Словена са славенизираним властима, који су тај назив од старих Влаха, као сточари, задржали само у професионалном смислу, па се зато пишу почетним малим словом, jep нијесу никаква етничка скупина. Као сточари, први су за доба Немањића, а можда и прије, имали од државе извјесну признату организацију, па и одређена права, која су доцније и Турци уважавали, из чега је настао појам о такозваном "влашком праву". Душановим закоником (чл. 77) Власи су, усљед вишедневног путовања са зимских на љетње испаше, и обрнуто, морали на неким теренима да "престоје", што су као глобу за повреду земљишне границе плаћали посебном таксом, званом "потка", која је износила 100 перпера, тј. два пута више него што je износила казна коју су у истом случају морали плаћати ратари.^[2] Исто тако (чл. 88) било je забрањено да "Влах или Арбанас престоји" у селу у коме je прије њега неко преноћио итд. За наше разматрање, међутим, потребно je навести бар неку чињеницу о томе колико су ти стари Власи у средњем вијеку били заступљени у етничком саставу становништва ове области. То се извјесно може видјети из два документа друге половине XIII вијека. Тако се у повељи краљице Јелене, супруге краља Уроша I, манастиру св. Николе на Врањини о поклону села Крнице, уљаника у Крушевици и 100 перпера од трга св. Срђа на Бојани, баца проклетство на сваког властелина, великог или малог, који то не би поштовао. У повељи стоји: "или je Србин, или Латинин, или Арбанас или Влах".^[3] Претпоставља се да je повеља написана око 1280. године. Слично je написано и у повељи краља Стефана Уроша којом истом манастиру, око 1296. године прилаже село Орахово. У њој се каже: "А от властел великих и малих кто се обрете и что љубо испакости дому светога Николе или у селех или у људех или од медник сел тех или у чему иноме или Србин, или Латинин, или Арбанас или Влах да прими гњев и наказаније од краљевства и да плати краљевству Т.(300) перпер.^[4] Из ових текстова се види да су Срби, Латини, Арбанаси и Власи у ондашњој Зети навођени као одређене етничке групе, а исти, и два пута поновљени редосљед ове констатације, гарантује њену сигурност. Из ње неоспорно слиједи закључак да су Срби били најмногобројнији, затим Латини, иза њих Арбанаси и тек на крају Власи. Пошто ни број Латина ни Арбанаса није могао бити велик, Власи су, значи били најмалобројнији.

С друге стране, мора се уочити да се у српским средњовјековним повељама и споменицима не помињу Дукљани као нека посебна етничка групација, за које иначе неки испитивачи неаргументовано тврде да представљају мјешавину досељених Словена, али наводно не и Срба, и балканских романско-илирских старосједилаца. А они би, да их je као таквих било, несумњиво били споменути, као што су споменуте наведене групације. Ако су их сачињавали Латини или и Латини и Власи заједно, онда заиста не налазимо разлоге да се њихово име изгуби или замијени туђим. Узмемо ли да су стари Срби Зећани своје још старије претходнике или, зарана, савременике називали Дукљанима, онда тај назив садржи географске, а не етничке одреднице. Јер насељавањем ових крајева сами Срби су, како је то већ првенствено преко византијских извора историјски утврђено, најприје морали бити у географском смислу одређени као Дукљани, a касније као Зећани, док je романски и мање или више романизовани илирски живаљ, у етничком смислу једино могао бити назван тако како je називан - Латини, Арбанаси и Власи. Први назив се, свакако, односио на романски живаљ, више заступљен у приморским градовима, који се држао католичке традиције, настављајући je и у немањићком периоду, а друга два на старобалканске планинско-сточарске заједнице, вјероватно, у раном средњем вијеку, бар дјелимично католицизиране. Но, уз намјеру да овим наводима укажемо на удио Влаха у етничком саставу становништва, односно племена у овој области, напомињемо да ни њих не морамо сматрати хомогеном етничком групом, као уосталом, ни све тадашње Арбанасе. Отворено je питање, на које се највјероватније неће моћи дати сасвим поуздан одговор, у којој мјери су још до тада (више од шест деценија послије стицања аутокефалности српске православне цркве) и једни, па и други, најприје словенизирани, а потом и вјерски "србизирани". Другим ријечима, немамо довољно разлога за тврдњу да су, нарочито први, посебно именовани само по етничкој а не професионалној основи, тј. колико су били Власи или власи. Утолико прије што je њихово име у етничком смислу нешто касније потпуно нестало, укључивши у истом смислу сва она друга поменута имена њихових скупина. У спомен на њих остала je само прилична ономастичка грађа, која се у новије вријеме више проучава".^[5]

Велика покретљивост становништва у српским земљама изазвана турском инвазијом проузроковала je крупне етничке и демографске промјене у односним и другим областима. Њоме je старо српско зетско и друго малобројно становништво захваћено процесом појачане етничке, етнобиолошке, етнопсихолошке обнове и антрополошке хомогенизације. Из обимног истраженог материјала, посебно оног са етнографским карактером, који потврђују историјски подаци млетачке и турске провенијенције, je, јасно којим су се главним правцима миграције становништва одвијале. Одмах се може рећи да je за ову област главна и најмоћнија преткосовска и посткосовска струја, најсходније усмјерена историјским збивањима и природним чиниоцима, долазила из источног правца, тј. од Албаније, поготову њеног сјеверног дијела и напосе скадарске области.^[6]Између других доказа који то потврђују наведимо за сада само два: Скадарски земљишник из 1416. године јасно указује да je у то вријеме дио становништва из Призренског краја прешао у област Скадра и Подгорице, а турски дефтер из 1497. пружа податке из којих се види да je територија Климената, Хота и Куча била преплављена српским катунима родовима (Михољани, Побрежани, Брежани, Љубиците, Павловићи, Петровићи, Љешевићи итд.).^[7] Уједно из тог међувремена додајмо веома значајну потврду о томе ко je био у етничкој супрематији у овој области. Наиме, приликом склапања уговора између Стефана Црнојевића и млетачког начелника у Скадру Боланија (6. IX 1455) на Врањини, између других услова, представници племена, односно катуна Зете поставили су услов, "да ниједан свештеник, епископ или архиепископ католички не може бити над њиховим црквама, него свештеници и црквене старјешине имају бити искључиво православне вјере". Зећани су захтијевали да њихове цркве "не буду под латинским архиепископом из Крајине, већ се мора поставити митрополит словенске вјере, јер се онај митрополит из Крајине назива митрополитом Зете и он поставља наше свештенике, без којих ми не можемо бити".^[8]

Скадарском земљишнику из 1416. године, у смислу трагања за доказима о словенском, односно српском становништву у скадарској области, знатну пажњу посветио je В. Макушев. Његово испитивање показује да је тада у 114 села скадарског округа размјештен их повише и пониже Скадра, са 1.237 кућа (447 у горњим, а 790 у доњим селима) било 387 словенских кућа, и то 246 у горњим и 141 у доњим селима. Тако су, каже он, "у скадарском округу Словени сачињавали готово трећи дио становништва, али тако што су више Скадра сачињавали више од половине, а ниже њега само око једне петине укупног становништва". Према Макушеву, словенска насеља су била: Calidrion, Copenicho, Podegora, Liusta, Hagneva, Bodissa, Saol, Pesugia, Logoa, Bardi, Crvetio, Cusinaci, Monte del oro, de Angrea Shiavo, а албанска: Tussi, Vaiussi, Schreli, Castrati, Marseni, Gostoli, Cuchierchiani, Sigeci, Trompsi, Renisse, Valmi. Daici, Samarisi, Reci и др, док je у осталим становништво било помијешано. Наилазимо на насеља с албанским називима насељеним словенским становништвом (нпр. Caldinon) и насеља са словенским називима, насељеним албанским живљем (Sacholi, Darci, Reci и др.). Највећа словенска насеља била су Copenishoca 87 и Caldiron са 50 кућа, а највеће албанско насеље било je Trompsi са 67 кућа, међу којима 12 словенских. Било je села настањених једним родом као Tussi, Castrati, Govenimiri и др.^[9] У њима су главари били најстарији у роду. Мјесни називи, каже даље Макушев, указују на појаву да je албански живаљ истискивао словенски. Тако je, на примјер, видно да je насеље Tussi прије било насељено Словенима; земљишта у његовом саставу носила су називе: Lugi, Gradeza, Stoici, Vira, Shamenica, Sochiovina. Уопште се може рећи, судећи по мјесним називима, каже он, да je словенско становништво у скадарском округу од почетка XV вијека било много гушће насељено него у вријеме које je слиједило. Мањи дијелови тог становништва које се у тим насељима задржавало, постепено се албанизирајући, губили су народност. У истом смислу и Јастребов напомиње да су Албанци живјели у "колонијама", али да нијесу представљали сједињену масу, као сада, пошто су Словени под притиском поарнаућени. "Словенско становништво постајало je рјеђе још у вријеме млетачке владавине, и то још зато што су се многи иселили у Србију и Црну Гору".^[10] Напоменимо да je тамошње насеље Cucci (Куци) имало 8 кућа, од којих 3 словенске, док je насеље Chacharichi (Какарићи), са чијим je истоименим родом повезан и назив Какарицке горе (на сјеверном ободу Зетске равнице) имало 11 само албанских кућа.^[11]

У истом земљишнику ваља посебно запазити да у селима скадарске области под млетачком влашћу (не у Зети) има много насељеника "чија имена показују везу са именима територијалних заједница у Зети, а нека уједно везу с именима у катуну Арбанаса из 1330. године (Кучи, Тузи, Бушати, Битидоси и Матагужи) па су уписана и два села под именом Тузи и Кучи".^[12] Овдје je ријеч о расипању катуна према равници око Скадарског језера и ка мору до Медове у првој половини XV вијека, што је још раније констатовао Јиречек.^[13] Ријеч je, заправо, о катуну Арбанаса у селу Кушеву, смјештеном на граничној међи са Купелником, односно на граници Зете. Његов старјешина био je Љеш Туз, из чијег рода потичу Тузи. Ту се налазио и Петар Куч, старјешина рода од којег су постали Кучи. Одатле потичу и Бушати, Лазорци, Битидоси и нека друга братства и племена која су се и касније у тој области налазила, као што се нека и сада налазе. Кучи су били у области Болзе (Bolsa), гдје се и данас налази насеље Кућ, као што јужно од Скадра постоји село Кучи и јужније од њега у Задрими мјесто Бушати. Из катуна Љеша Туза умножили су се, свакако, јачи родови, у нове катуне, који се на потезу југозапад-сјевероисток овако ређају: Матагужи, Тузи и Бушати.^[14] Б. Ђурђев сматра да je катун Љеша Туза своја зимска станишта имао јужније од љетних станишта, тј. "у области доњег тока ријеке Прони Сат и слива рјечице Бенуши, а ваљда, и на обалама Језера још јужније". Пошто су се јавили услови, најприје су се "одвојили родови у катуне, а разграничили су се и у зимским насељима", тако да су касније "сјеверно настале заједнице које су споменуте у уговору од 1455. године територијализацијом одвојених катуна на љетњим стаништима, а дијелови катуна који су остали на зимским стаништима територијализирали су се у селу".^[15] Ову појаву Ђурђев основано види као посљедицу процеса умножавања становништва на једној и "опадања и пропадања дотадашњих жупских организација у тим крајевима усљед велике кризе феудалног уређења, каква je била другом половином XV вијека, на другој страни. Тако су се, дакле, у овим крајевима, у одређеној сукцесивној "територијалној стратификацији", у којој су се дијелови катуна или, пак, читави катуни насељавали на својим стаништима и удаљеним мјестима, претварајући их у стална насеља, стварала села.^[16] Међутим, при овој констатацији треба нагласити да, као што се "ни за сјеверно-албанска племена строго научно не може доказати да потичу од једног заједничког претка, што je практично немогуће, исто тако се ни за црногорско племенско друштво не може тврдити да je одметнуто чедо Албаније".^[17] Примјера ради, наведимо Дрекаловиће, који су се у Кучима, као што je познато, развили у веома истакнути српски род. Њихов родоначелник je Дрекале, односно његов син Лапе. Лале Дрекалов се помиње као учесник на два састанка српских главара, који су припремали акцију за устанак против Турака. Ријеч je о акцији коју je покренуо патријарх Јован. Први састанак је одржан у манастиру Морачи 1608. а други у Кучима 1613. године.^[18] Неке претпоставке да би Дрекале могао бити син Јована Ђурђева Кастриота, да je он албанског поријекла, немају реалну основу. Из саме чињенице да je Лале Дрекалов био на поменутим састанцима, лако је закључити да његов отац Дрекале није могао бити рођен 145 година прије тога. Отуда je послије дугих разлагања овог питања, Ердељановић једино могао констатовати да се "заиста не може вјеровати да je Дрекале био непосредан потомак Ђурђа Кастриота, али се може допустити да je био из неке од властелинских породица блиско сродних са Ђурђом Кастриотом, било по мушкој било по женској линији".^[19]

Што се тиче источних приграничних подручја, односног дијела Црне Горе према Албанији, мада она у нас још нијесу детаљно истражена, могуће je, макар и уопштено, у односном смислу укратко рећи сљедеће. Као што се зна, сјеверна Албанија и Стара Србија су у ранијој прошлости често биле чврсто повезане. Добар дио сјеверне Албаније, која се пружа до Шкумбе, у раном средњем вијеку улазио je у састав Зете са сједиштем у Скадру. Старе претензије Зете биле су да се из високог планинског залеђа прошири према плодним равним и долинским областима cjeверне Албаније. Ширењем немањићке државе (XII-XIV вијека) према југу, Срби су заузели и Албанију. Тада, као и у вријеме зетских господара Балшића, сјеверну Албанију насељавали су досељеници из Србије и Зете, појачавајући на тај начин раније насељено словенско становништво, претежно лоцирано у равницама, за разлику од албанског које се више држало планинских крајева. Средином XIV вијека иако су Латини махом живјели у градовима, ипак су "у цијелој земљи Словени (Срби) господари били".^[20] Јаки продори Турака другом половином тога вијека проузроковали су крупне и релативно нагле промјене. У новонасталом тешком стању за православни живаљ, племенски подвојени и са још недовољно развијеном националном свијешћу, Албанци се знатно приклањају турској власти и, постајући њени помоћници, још више отежавају положај Срба. Међу исламизиранима се нарочито истичу представници њихових великашких породица (Аријанити, Зенависи, Дукађини и др.), који су убрзо добили угледне положаје у турској служби и били јој веома одани. Привилеговани као муслимани и популационо експанзивни, појачано су се ширили, тако да je српска живаљ и пред Турцима и пред Албанцима морао да се одупире или измиче или да се у таквим околностима присилно исламизира. Ово утолико прије што je у Скадру "султан дозволио становништву да се исели, па je онда довео у њега нови живаљ, тако да између млетачког Скадра прије 1478. и овог под турском влашћу није било много континуитета и везе".^[21] Исламизирањем и знатно мање католицизирањем, те све већом употребом албанског језика, српски живаљ се постепено претапао у аутохтону албанску народносну масу и на тај начин етнички јењавао и бројно се смањивао. Тај процес се нарочито појачао послије турског пораза под Бечом и великих сеоба Срба за вријеме патријарха Арсенија III Чарнојевића (1690) и Арсенија IV (1737) када усљед ослободилачког буђења хришћана, за православно становништво настаје тешко стање. Томе je увелико допринијела велика покретљивост Албанаца, како према унутрашњим, тако и према вањским крајевима и областима, посебно према Косову и Метохији.

Њену основу чинило je њихово традиционално номадско и полуномадско сточарство. Међутим, чињеница je да се средњовјековно српско становништво у мањим или већим оазама дуго одржавало, понегдје и до првих деценија XIX вијека. Тако се, рецимо, уз Шкумбу и у области Мокре налази повећа оаза албанизираних Словена, који су, бар до недавно, знали за своје словенско поријекло. У области Голог брда, на лијевој обали Дрима, словенско становништво je први запазио француски консул Лежан крајем XIX вијека и означио га да je српско. Цвијетић сматра да je то српска област, чије становништво памти своје српско поријекло, говори српски, одржава српске обичаје и добрим дијелом има српска презимена, иако је ту и знатан дио Помака, исламизираних првом половином XIX вијека. У подручју од Дебра до Пишкопеје претежно je насељено албанско становништво, "али више села има словенских мањина".^[22] У средњовјековном Пилоту (Горњем и Доњем), који je, према Цвијићу, захватао простор око Дрима, помеђу Скадра на западу и Ђаковице и Призрена на истоку, и који je одавно претежно албанска област, било je српско-албанско становништво. Срби су махом били насељени у равници, а особито у Задрими и Забојани, а Албанци поглавито у планинама. Извјесни остаци тог српског становништва одржали су се до средине XIX вијека. Срба и Црногораца било je у селу Сукљи, на Бојани, али су највећим дијелом исламизирани. И Срби и Црногорци, све до новијег времена најбоље су се одржали у околини Скадра, особито на подручју Враке у чији састав улази низ насеља: Нови и Стари Борич, Куле, Раш, Омара, Гриљ, Турајлија, Котробудан и Бегове куће. Уочи првог свјетског рата Врака je, према подацима Ф. Протића, имала 140 домова и сачињавала једну парохију. "Врачани су врло јуначни људи, који су задржали без мало све старе српске обичаје, а говоре онако као што се у Зети говори".^[23] И у селима Каменици (18 кућа) и Деригњату (15 кућа) која су тада припадала скадарској парохији, живио je српски живаљ, каже Протић.^[24]

Осим ових и других чињеница које говоре о животу некадашњег српског и црногорског живља у Скадру, његовој околини и другдје познато je да о његовом старом присуству и развоју говоре и многи остаци материјалне културе, посебно сакралне о којима ће овдје говорити други референти.

Но, све ово припада оном минулом корпусу факата који бар унеколико показује какви су се процеси и односи у сложеном, дуготрајном стицају прилика у историјској прошлости, прије свега уз предоминацију страних господара, својом неумитношћу одвијали и стварали између сусједних, судбински повезаних народа - Срба, Црногораца и Албанаца. И управо из домена те повезаности треба нагласити и наглашавати оне у првом реду традиционалне компоненте, које задиру у нашу посебну, али и заједничку народну еволуцију. Са становишта нашег разматрања, у том смислу веома су значајна и као таква би се и убудуће морала памтити многа народна предања о старом поријеклу и прожетости наших народа у оним крајевима који су захватани покретљивошћу становништва и са једне и са друге стране. Наиме, из предања о мјешовитом поријеклу становништва сјеверне Албаније, према казивању и једних и других, особито je значајно оно које се односи на пет брата: Васа, Пипа, Озра, Краса и Ота, од којих су као родоначелника потекла и развила се племена - Васојевићи, Пипери и Озринићи и албанска Краснићи и Хоти. Разне варијанте овога предања изнијели су домаћи и страни истраживачи. О томе су поред осталих расправљали Јиречек и Ровински.^[25] Друго предање казује да Кучи, Кастрати и Шаљани потичу од три брата - Грче, Крста и Шака. Војвода Марко Миљанов наводи да су Кастрати, Шаље и Берише у крвном сродству.^[26] Треће предање говори да су Гашани и Бјелопавлићи од два брата - Гаврила (Гаша) и Бијелог Павла, чији je отац Лека погинуо на Косову.^[27]Миридити пак сматрају да су род са Гашанима и да им je предак био Словен.^[28] Сматра се да је из Климената у доба Ивана Црнојевића досељен и предак неких цеклинских братстава. Груде, Хоти, Кастрати, Клименти и Шкреље који насељавају Малесију, казују предања да су се њихови преци, изузев једног дијела Груда, доселили из црногорских Брда, Босне и Херцеговине. Углавном, према својој традицији сматрају да њихови племенски преци нијесу били у ближем сродству; свако племе овдје указује не на исто, него на друго поријекло, тако да се, каже Јовићевић, не може доказати да су преци малисорских племена међусобно сродни".^[29] "Хоти се, наставља Јовићевић, доводе у везу и са Васојевићима, Кастрати са Кучима, Клименти са Пиперима и Кучима и Шкреље са Бошњацима... Предак већег дијела Груда je из Суме, искрај Скадра".^[30] У Климентима се оснивање племена везује за једног претка православне вјере, досељеног из Мораче и ожењеног из Куча. По сину Клименту, чији су потомци основали два села, племе je добило име^[31] Мјештани Хота, Кастрата и Груда чија предања "сежу у велику давнину", казивали су Јовићевићу да je ту прије живио "стари народ - Кавури", подразумијевајући да су они били православне вјере... При томе, они спомињу Тихомире, Бошњане и Матагуже.^[32] На основу архивских налаза у Котору, Ковијанић каже да би се могло закључити да je Озро, родоначелник Озринића живио крајем XIII и почетном XIV вијека. "То важи, каже он, и за родоначелнике Пипера, Васојевића и Хота, уколико je тачно народно предање да су родоначелници тих племена били браћа."^[33]

Сва ова предања служила су као једна од основа за рођачке и пријатељске односе. Тако су се Кучи својили са Беришима, Кастратима и Шаљанима, Бјелопавлићи са Гашанима, Васојевићи са Краснићима, Хотима и Бонкећима (Затријепчани), Цеклињани са Климентима. За доба војводе Миљана Вукова, Васојевићи су са сродним албанским племенима, нарочито са Краснићима одржавали појачане везе. У борби са Турцима, Васојевићи су рачунали и на "превјерену браћу" око Ђаковице. То традиционално "једноплеменско сродство по старини" између Краснићија и Васојевића одржавало се све до недавних дана, итд.

Релативно велико етничко, особито етно-биолошко и етно-психичко, па самим тим и карактеролошко - ментално мијешање сјеверно-албанских и неких црногорских племена и крајева (у Малесији, Крајини и улцињско-барском подручју) видно се манифестује у сфери народних обичаја и народносне толеранције. У сасвим друго питање, међутим, улазе они моменти минуле повремене нетрпељивости, која се јављала као последица страних утицаја, срачунатих на подвајање и неспоразуме ради властитих претензија и интереса. Сва досадашња, иако, рекли бисмо још недовољна испитивања односних приграничних крајева указују да све метаморфозе, иначе иманентне контактним етничким зонама, у основи гарантују трајно и присно међусобно разумијевање и пријатељство. Овиме, заправо, не удаљавајући се од наше теме, желимо рећи, да се поред осталог и у многим друштвеним и вјерским обичајима Албанаца у сјеверној Албанији и Црногораца наилази на упадљиву сличност, па и подударност. У тој сличности, па и подударности сријећу се трагови старобалканских културних међу утицаја. Они се видно испољавају у етничкој симбиози паганско-словенских и старо-балканских облика живота и, дакако, каснијих албанско-црногорских етнокултурних односа; а она, по свим својим одредницама чини најбитнији дио наше дојучерашње (у понечему и данашње) патријархалне цивилизације и културе. Примјера ради, задржаћемо се само на једном њеном сегменту, jep су о њој на један или други начин писали А. Јовановић, M. Миљанов и неки етнолози. Она се, наиме, видно огледа у крсној слави, дакле празнику који се у нашем народу најмасовније славио. И католици и православни сјеверне Албаније, као и Црногорци славе углавном исте славе. Добар дио црногорских братстава, чији су преци досељени из сјеверне Албаније славе св. Николу (Никољдан). Племена Малесије, да би се могла посјећивати, умјесто старе заједничке славе, зимског св. Николе, касније су узела друге, али не напуштајући прву, већ и за њу вршећи одређене припреме и извјесно je обиљежавајући. Наравно, тако je било донедавно, а у новије вријеме све мање и мање. Дода ли се томе, рецимо, и богата фактографија из домена обичајно-правне регулативе и успостављених родбинских веза, чак независно од сваке вјерске припадности, о чему се и до сада прилично писало, тада се високи степен те и такве, у основи патријархалне симбиозе још потпуније види.^[34]

Иако својеврсна, у истом смислу су од не мањег значаја ономастичка и језичко-говорна испитивања која су у последње вријеме учестала. Она нам у склопу осталих испитивања појединих крајева битно помажу да у њима установимо поједине народносне слојеве и степен њихових утицаja на формирање разноврсних назива у простору, на еволуцију антропонимије и појединих језичко-говорних облика. Тако се из испитивања M. Пешикана најпотпуније види када се и како у односним проматраним крајевима стварао и мијењао топономастички и антропономастички потенцијал, показујући да je "насеља са изразито разнородним становништвом било у скадарском крају доста."^[35] Но, кано се на основ етно-језичких карактеристика источно-зетских имена XV вијека "за скадарску област генерално може рећи да je у њој преовлађивала албанска ономастика, налазимо доста потврда и за ономастику словенског поријекла... Конкретно анализе по насељима и ужим предјелима, откривају једну значајну дијаспору или оазу у којој доминирају имена старосрпског типа... може се закључити да се током тога вијека нагло мијењало етнојезичко стање у селима источно од Скадарског језера, која смо на почетку вијека могли идентификовати као српска".^[36]

Напомене

1. В. Чубриловић, Историја политичке мисли у Србији XIX вијека, Београд 1958, с.

2. Т. Тарановски, Историја српског права у немањићкој држави, с. 71.

3. Гласник српског ученог друштва, књ. XVII, Београд, 1879, с. 223. Види: Б. Шекуларац, Врањинске повеље XIII-XV вијек, Титоград 1984, с. 39-43.

4. Исти Гласник, с. 226; Б. Шекуларац, Исто, с. 49-53.

5. "Имена Србин и Влах мијењају међусобни однос и у турско доба: с једне стране, у спорном нарочито муслиманском изражавању долази до генерализације имена Влах и његове примјене на све православне, а с друге стране оно се гаси као самоназив и долази до потпуног стапања средине некадашње влашке и српске традиције. Сем тога развиле су се и разнолико локалне примјене влашког имена". (М. Пешикан, Зетско-хумско-рашка имена у почетку турскога доба, САНУ, Одјељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. 3, Београд 1982, с. 34.)

6. "Први подстрек миграције били су турска инвазија и турска владавина, и ова je доцније често била повод исељавању, каже Цвијић. Али су миграције у ствари изазване многоструким узроцима, који се махом преплићу. Има једна група сеоба, чији су узроци најпростији, и то су оне велике сеобе које су махом забележене у историјским изворима. Изазване су историјским догађајима, као што су: најезда Турака, њихови ратови, буне против Турака, аустро-турски ратови за ослобођење итд. Узроци осталих метанастазичких покрета су компликованији, и комбинују се психолошки или морални узроци са економским, који у много случајева превладају. Те се двије групе узрока не могу оштро одвојити. Да би се то могло постићи, могао би се испитивати сваки метанастазички случај". (J. Цвијић, Сеобе и етнички процеси у нашем народу, Цвијићева књига, Београд 1927, с. 29).

7. М. Шуфлај, Срби и Арбанаси, Београд 1925, с. 61; Б. Ђурђев, Из историје Црне Горе, брдских и малисорских племена, Научно друштво HP БиХ, Радови II, Одјељење историјско-филолошких наука, књ. I, Сарајево 1954, с. 173-4. "Дистрикт вароши Скадра био je велики. Сезао je до Јадранске обале, у ријеку Бојану и Дрим, преко Светога Срђа до Виљег Поља (Уилипола) крај Медуе, а на сјевер до села Тузи крај Подгорице, обухватајући знатан дио Доњег Пилота. Према тада посвуда уобичајеној подјели сваке веће провинције у горњу и доњу, тај се градски округ дијелио на "soto Scautari i snora Scuari" у споменутом катастиху, ниже и више Скадра у српским повељама. Године 1416. имао je 114 села, 38 у горњем, 76 у доњем крају, са 1237 кућа. Тај се je округ налазио у сталном и изравном додиру с језгром српскога народа, које се je тек у касно турско доба помакло према сјеверу. У његовом сусједству, a дјелимично и на његовој територији, стала су се развијати баш тада малисорска и миридитска племена која чине нуклеус арбанског народа" (М. Шуфлај, О важности Скадарског катастра из године 1416, Гласник географског друштва, св. 12, Београд 1926, с. 123, 124).

8. Р. Ковијанић, О зетском митрополиту у Пречистој крајинској, Гласник цетињских музеја, бр. 1, Цетиње 1968, с. 92., et veolemo de quele non ooder esser arcivascovo latin in Craina, noma desse messo bitropoliti de la fede schiava, perchie quelo bitropoliti de Craina el se shaima bitropoliti de Henta et lui mete in nostri zagi et preti, e senzacelononpodemoesser". (C. Љубић, Листине, књ. Х, Загреб 1891, с. 67,68; P. Ковијанић, О зетском митрополиту у Пречистој крајинској, с. 92).

9. Према Шуфлају, пастирско племе (а према Макушеву насеље) Тузи, које je захватало подручје до рјечице Риоли на источној обали, па све до зимовишта на Вири на западној обали Скадарског језера имало je 1416. године 150 кућа и 500 ратника. На подручју тог племена налази се и село Каменице, чије je становништво, каже Шуфлај, било врло шарено; половица састојала се од придошлица из села Момуше крај Призрена. (Повијест сјеверних Арбанаса, с. 228; В. Макушев, Историческиа разисканија о Славјенах в Албанији в средние века, Варшава 1871, с. 127).

10. И. Јастребов, Стара Србија и Албанија, СКА, Споменик XLI, други разред 36, Београд 1904, с. 163.

11. В. Макушев, исто, с. 148-153.

12. Б. Ђурђев, Постанак и развитак брдских црногорских и херцеговачких племена, с. 99. "Село Тузи у том попису није идентично са Тузима у Зети који су пописани у уговору из 1455. и чији потомци данас станују код Титограда. По свједочанству дефтера из 1497. у Зети су били Горњи Тузи, a Доњи Тузи су становали јужно од Хота. (Б. Ђурђев, исто, с. 18, 29).

13. Историја Црне Горе 2/1, Титоград 1970, с. 48, 49.

14. Отуда, према Шуфлају, "јаку натруху арбанске крви показују имена неких старих зетских братстава као Матагужи код Подгорице (1335)..." (M. Шуфлај, Повијест сјеверних Арбанаса, с. 227).

15. Б. Ђурђев, исто, с. 5, 99, 100.

16. Б. Ђурђев, Исто, с. 105. Из одредби у дефтеру Скендербега Црнојевића о плаћању пореза за зимовање стоне на обалама Скадарског језера крајем XV и у првим деценијама XVI вијека, види се да су катуни долазили из далека. (Б. Ђурђев, Дефтери за Црногорски Санџак из времена Скендербега Црнојевића, Прилози за оријенталну филологију ... II, Сарајево 1951, с. 13, 16).

17. Историја Црне Горе 3/1, Титоград 1975, с. 477,478; M. Шуфлај, Срби и Арбанаси, Београд 1925. с. 52; исти, Повијест сјеверних Арбанаса, с. 57, 227. Досљедно својој уопштеној и знатно апстрактној схеми, M. Шуфлај између осталог каже: "Год. 1278. спомињу се арбанашки чопори на ријечици Цемви или (арб.) Зему, притоку Мораче. Листина за манастир Дечане (1330) набраја између Лима и Бијелог Дрима бројне катуне арбанашке и влашке, а диплома цара Душана (1348) за манастир призренски девет арбанашких катуна сјеверно Призрена. Преполовљене су дневне жупе словенске, што их на западној обали Скадарског блата набраја кроника попа Дукљанина (око 1200)." (M. Шуфлај, Повијест северних Арбанаса, с. 227).

18. J. Томић. Састанак и договор српских главара у Кучима 1614. године ради устанка на Турке, Београд 1901, с. 55.

19. J. Ердељановић, Исто, с. 24. У српским љетописима као и народној традицији помиње се "арбанашки господин Скендербег Ивановић", тј. Ђурађ Кастриот, Скендербег син Ивана Кастриота. У српској историји Ђурђу Кастриоту је сасвим разложно дато видно мјесто, али без икаквих претензија да ову историјску личност присвоји. (Види: И. Руварац, Монтенегрина, Земун 1899, с. 7.) Кад Његошев Игуман Стефан у Горском вијенцу врши помен "душама витезова нашега народа", заједно са познатим српским јунацима из разних крајева Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Далмације, наводи и витезове Ђурђа Кастриота као и Хрвата Николу Зрињског. Стога није чудно што су Дрекаловићи, као познати српски род, могли да његују традицију да се њихов родоначелник Дрекале унук Ђурђа Кастриота, који je био Арбанас, а по мајци врло вјероватно српског поријекла. Његова сестра била je мајка Ивана Црнојевића.

20. С. Гобчевић, Горња Албанија, Нови Сад 1903, с. 85. Видјети о томе и чланке И. Радуловића: Раније становништво Скадра и његове околине, Зетски гласник, 1933, бр. 40, с. 3, и бр. 42, с. 2; Насељавање Арбанаса у наше земље, исти Гласник, 1938, бр. 19-20, с. 4. и бр. 23-24, с. 3; Затријепчани, исти Гласник, 1933, бр. 50, с. 4).

21. M. Сремић, Турци и Балканско полуострво у XIV и XV вијену, Југословенски историјски часопис, 1-2 Београд 1966, с. 47,

22. Ј. Цвијић, Говори и чланци I, Београд 1921, с. 158, 159, 174, 175, исти Балканско полуострво, с. 256, 257.

23. Ф. M. Протић, Из Скадра и околине, Архив Матице српске (рукопис), М-7598, с. 26.

24. Записи, 1939, бр. 5, с. 311, 312; Ф. M. Протић, Српска школа у Скадру, Цетиње 1914, с. 5-14.

25. Историја Црне Горе II/1, Титоград 1970, с. 42-48; П. Ровински, Черногорија II/1, с 128.

26. M. Миљанов, Племе Кучи у народној причи и пјесми I, Сабрана дјела, књ. 3, Титоград, 1967, с. 23.

27. П. Шобајић, Бјелопавлићи и Пјешивци, с. 175.

28. Ј. Цвијић, Говори и чланци I, Београд 1921, с. 161.

29. A. Јовићевић, Малесија, с. 73.

30. "Сва малисорска племена осим Климената, имају непосредни додир са зетским. По томе што су се преци Малисора населили један до другога, и по томе што су многи из истих крајева, може се мислити, да су њихови преци једног језика и једне крви..." (А. Јовићевић, Малесија, с. 73).

31. Ј. Миловић, Зборник докумената из историје Црне Горе (1685-1782), Цетиње 1956, с. 74.

32. A. Јовићевић, исто, с. 18, 19.

33. P. Ковијанић, Помени црногорских племена у которским споменицима, (XIV—XVI вијен), књ. I, Цетиње 1963, с. 218.

34. На питање зашто се ова симбиоза у прошлости није кретала у "могућем једном или другом смјеру, можда се може наћи одговор помоћу једног општег мишљења Б. Графенауера који у том смислу каже да "интерферирање утицаја сусједних устаљених средишта", како због прекидања и смјењивања" тако и због релативне "неустаљености и несазрелости домаћег политичко-територијалног и етничког друштвеног организма", ни са једне ни са друге стране није било довољно снажно - "да би коначно усмјерило правац развоја у једном или другом смислу..." (Б. Графенауер, Питање средњевјековне етничке структуре простора југословенских народа и њеног развоја, Југословенски историјски часопис, 1, 2, Београд 1966, с. 33).

35. М. Пешикан, исто, с. 35, 36, 43.

36. M. Пешикан, исто, с. 62.