Петар Кочић

Приче о Симеуну Ђаку

• Зулум Симеуна Ђака
• Истинити зулум Симеуна Ђака
• Мејдан Симеуна Ђака
• Из староставне књиге Симеуна Ђака
• Ракијо Мајко!
• Речник мање познатих речи и израза

Напомена уредника

У Кочићев се језик готово није дирало, али се дирало у правопис, најчешће у интерпункцију и велико слово, према савременом правопису. Читалац ће у многим случајевима, особито у Суданији, наћи језик извргнут подсмеху, искварен на "књижевну", тј. према званичним актима и службеном језику ондашње аустријске власти у Босни. И многе речи су посебно на тај начин прекрајане, а каткад и само по народном изговору (гереналина и сл.).

Приче

Зулум Симеуна Ђака

Јесен се је поодавно одомаћила. Све је срађено, кукурузи се перушају, конопље набијају, а и котлови су почели пећи.

Игуман је извадио дозволу и јуче још пред зору наставио котао. Примакао је један ред преко дозволе, али игуман је а неће на њег' ни свијет ни суд. Тако он, кажу, ради сваке јесени.

Сједи се око котла, помало пије и прича, да котлар не задријема. Одмах до пинте сједи Симеун Ђак.

- Знаш ти, збиља, Петрићу, какав је зулум Симеун починио у Бронзаном Мајдану? - упита ме котлар Мићан и сагну се да сјарне ватру.

- Још мало па ће прокапати! - Зар не знаш збиља?

- Не знам. Какав зулум? Кад?

- Ето га нек' ти приповједи. - Само што није прокапало! - И данас још Мајданци на њег' шкрипе зуб'ма.

- Наточи ти мени, Мићане, једну чашу - вели Симеун - да ја видим каква је нова ракија, а за то... боже лијепог здравља, наша је ноћ и божја.

Мићан наточи. Симеун узе чашу, мало нагну, отпијуцну, па ће:

- Браћо моја, што која година, све слабије! И берићет, и ракија, и људи, и сви, све!... Опогани се свијет, истрова се, па крај! Ни оне старе пјесме, ни оније' људи, ни оног весеља и шенлука, ни оног старинског јунаштва... Све се изродило и некако асли преокренуло.

- Богме је тако, Симеуне! - уздахну неко у мраку. Мићане, Мићане! Дај свијећу, - прокапа кото! Котао прокапа, Симеун отпоче:

- Па баш 'оћете да вам приповједим? Е, 'ајде де, кад сте навалили. Онако од истине што је за дружине. То вам је било некако прве ли, друге ли - не знам сад право - неђеље... Биће баш прве неђеље иза укопације. Крајишници се враћају... бјеже од Бање Луке. Јадно, чемерно, убијено, бјежи, не обазире се... Ја и покојни Партенија - вјечна му памјат - стојимо горе код кошара, па гледамо... Врви Крајишник ко да из земље изниче! Стали ми па бројимо... људи, нећете ми вјеровати, а ово је цијела цјелцата истина: седамдесет и три ли, и двије ли - сад ћу вам, бој се, слагати - 'иљаде све сама Крајишника набројисмо! Та силесија прође испред нас док би чојек ударио длан о длан. Голо, јадно, чемерно, бјежи, не осврће се... Један, сирома', ижеднио, лијепо му пјена тргла на уста, сврати се оном точку код горњије' млина да се напије воде, а покојни Партенија - вјечна му памјат - затеже из острагуше, па у по поле чела - прас! А ја зграби' штуц, па посред сриједе оног мјеста ђе је Партенија згодио! Ено му гроба, нек' ми не да лагати, - викну одушевљено Симеун и показа на гроб покојног Партеније.

- Так'и ми се рађали! - узвикну весело Мићан и пружи му пуну чашу башице. Сама прва кап! - Де-ђе, даље причај.

- Е, људи моји, нит' је так'ије' нишанџија кад било, а какав је земан насто, тешко да и' и буде - дочека неко из мрака.

- Вели покојни Партенија: "Симеуне, сине мој ду'овни, - настави Симеун кад искапи чашу - ти добро, вели, знаш, Шта су, каже, Мајданци радили... какав су вели, зулум и безаконије чинили на нашије' светиња' по нашије' намастирије' и црква'. Видиш: Крајишници су, вели, разбијени; настаје, каже, друга судија. Мутно је, вели, данас вријеме у нашем отечеству, ама ће се, каже, брзо избистрити. Већ мој, вели, ду'овни сине, док је 'вако вријеме, требало би на Мајданце". - Наточ'-де ми једну, Мићане! - "Требало би, каже, на Мајданце 'нако јуначки ршум учинити; јер доста су и они нами и овој нашој светој ћаби јада дали Добро то, вели, знаш, шта би ти, каже, говорио!" - "Знам, како ћемо?" - "Лијепо", вели. "Оно неке године, кад сам...^" - Ама, наточи ми, Мићане, једну, пост' јој њезин! - Оно неке године, вели, кад сам ишо у Каурску донио сам једну швапску шкрљачину и једну овинцирску... гереналску кабаницу. Купио сам то, каже, неђе у Задру од једног Прајза. Опазио сам ја већ одавно да ће нешто бити, па велим: нек' се и ово нађе, злу не требало! Ето ти, вели, те шкрљачине и гереналске кабанице, а ено ти мога 'ата, што ми га је покојни владика Прокопије, каже, поклонио за стотину жутије' дуката... Наби' вели, ту шкрљачину, обуци кабаницу, припаши сабљетину, узјаши 'ата, а већ, вели, не гине ти оку-двије ракије попити, па..."

- Што не наточиш чојеку чашу ракије, Мићане?! - набрекну један на котлара. - Видиш, стегло се чојеку грло па не мере да приповједа.

Симеун искапи на душак.

- Де оно стадо' ја?

- 'Нође: "а већ, вели, не гине ти оку-двије ракије попити, па..." - исправи га котлар.

- Да! "А већ, вели, не гине ти оку-двије ракије попити, па онда ко каква швапска гереналина међу Мајданце, те чини, каже, како те памет твоја учи! А само, вели, да ми није браде, ја би' ишо, ама не мерем с брадом. Бојим се, вели, познаће ме, па оде и брада и глава."

Ја укабули', па што Бог и срећа јуначка дадне... Те цијеле боговетне ноћи нијесам мог'о ока на око склопити. Мријети, људи, ваља, а душа излази на тијесна врата: мало сам се и бојо кад вамо знам какви су Мајданци...

Шјутрадан устадо' рано. Истом зора почела бијељети. Помоли' се Богу, па се онда обуко'. Најприје човали чакшире, па чизме пре'о кољена, онда припаса' сабљетину, по земљи се вуче, па натуко' шкрљачину, па онда обуко' кабаницу и сапе' златали пуца. Ни игуман ме не могаде познати, како сам се био прерушио. Све то док би чојек попушио лулу дувана. - Ули-де једну, Мићане! - Још сунце и не мисли огранути... људи, нећете ми вјеровати, а ово је цијела цјелцата истина: кад се огледа' на шјену - ни узми, ни подај - права правцата швапска гереналина!

- Е, људи, да и то чујем док нијесам умро: шјен брез сунца! - чу се неко иза каце.

Симеун погледа попријеко у мрак, изврну чашу башице, па настави:

- Кад сам узјо 'ата и изишо на Козијерац, било се подобро одјутрило ко иза јучерањше кише изведрило, ниђе облачка! Само доље над Козаром наднијели се црни облаци, а горе око Кочића главице врза се густа маглуштина... Језди ђогин, по'ладан вјетар пирлија, а срце ми се у прсије' разиграло. Зађо' у Медењак па загрокта':

Симеун у одушевљењу одиста и отпјева, а неко дочека из мрака:

- Не чуј, вило, не преузми гласа!

- Е, људи, баш 'нако по старинску! - чуди се котлар.

- Да. Шта ти мислиш? - продера се Симеун. - Кад сам стиго у Мајдан, мртво све ко гробље. Ниђе никог!... Паче није! Нијесам још био стиго... Ама, немој, оца му, пометати, па чојек не зна како ће... Заборави' се! А давно је, браћо, и била укопација...

- Давно, предавно, мој Симеуне! - уздахну Мићан и сјарну један угарчић. - људи, бојим се, да неће загорјети? - Де-де, Симеуне, што си стао? Приповиједај да видимо шта ће бити, - вели Мићан и пружи му опет пуну чашу башице.

- Кад се мало одмори' на 'ној страни под Медењаком и привати' крува - настави Симеун - узја' јопе' на дорина ко' на горску вилу, па повади' сабљу из корица и подвикну' грлом јуначкијем: "Ан банга баталијун гитара јорда Бања Лука, Кадина Вода, Бронзани Мајдан сема пирден! Баталијун! Баталиј-у-н". Јече, људи, горе и гудуре - од стра'оте се божје ћутећи не мере... Крпатим ја грчки, наносим мало на арапски, забркљачим коју каурску, а понека се и каравлашка омакне!...

- Ко белћим: ја сам геренал, а за мном иде баталијун..., табор војске. А ударио сам по гори барјаке и оставио разапет чадор, нек' виде Мајданци да баш иде за мном војска, а ја ко гереналина напријед измако. Нека ко мисле: пошо Швабо од Бање Луке ударио на Кадину Воду, па ће сад преко Бронзаног Мајдана тамо у дубоку Крајину... Гони Крајишнике! - Налиде ми једну, Мићане! - Тако сам ја то инжињо и уредио. Али давно су јопе' казали: ђе је среће, ту је и несреће.

Кад бијадо' испод Маслишта, па ћу 'вамо кроз Кланац, сретоше ме два Циганина: "Помози бог, Симеуне! Суњ, куда с богом?" Познаше ме. Ја протрну' сав, ама се брзо сабра'. Звизну сабља, са Цигана полећеше главе, а ја ободо' 'ата кроз Кланац. Ево ме у Мајдану. Е, де-де ми сад једну, Мићане, уточи! Де-де, Мићане! Нали' чојеку чашу ракије. Боже мој! - чуди се један. - ко оно вријеме! Онда је могло свашта бити.

Симеун изврну чашу, стресе се, па настави:

- Кад сам дошо у Мајдан, све се дигло! Јаучу жене, дрече дјеца... људи моји, мене обузе некаква жалост. Али кад се шјети њи'овије' зулума и безаконија, нестаде жалости ко да је руком однесе. Освета, освета! Каква милост! Оно, истина, јеванђеље и Свето писмо... ама, чојек је чојек. "Турк пезевенк, бре!" - закрпати на муктара кад изиђе преда ме. Цепти на њему ћурак, ко да га је грозница у'ватила. Нареди' му да сазове све Мајданце, и ја се окрену' према Медењаку, па забркљачи': "Баталијун, гирдена сора!" Знаш, да, се не би побунили... Скупише се сви. Само Шаћир Пулац заграби уз ону страну од џамије, а ја зажего' из штуца, - прас! Жива га земља не дочека...

- Буди на ријечи при којој си, а мен' с' чини да је Шаћир лањске године на сараорини погино?

- Није то, чоче, онај Шаћир.

- Ама, јест, чоче! Један је Шаћир Пулац. Нема и' стотина!... Шаћир Пулац, онај зулумћар што је за турског суда сто пута макар за часном трапезом ручо...

- Ма да, чоче, тај! Зулумћар? Зулумћари су сви они били, осим честитије' и паметније' Џинића... Бога ти немој ме пометати, јер... Кад се скупише пред џамијом, нареди' да се усијече нарамак, ама подобар нарамак прућа. "Лијежи, Турк пезевенк, бре!" - загрми' ја с ата. Један по један, док дође ред на муктара. "Аман, господару..., царски сине! Аман, не срамоти Турчина!" - "Лијежи, Турк пезевенк, бре!" Кад виђе да ништа не помаже, истрже се ко рис од оне двојице што су га држали: "Мртва ме, каурине, мореш..." Не доврши. Звизну сабља! људи моји, нећете ми, море бити, вјеровати, а ово је жива живцата истина: сат ли, подруг ли, стајо је труп усправ, а глава се откотрља па говори: "Каурине, вели, при'ватио си Босну, ама наш цар има још земаља... Чок јаша падиша!" Мени би нешто жао.

- Шјетио си се, море бити, оне пјесме: "Јао мени до бога милога, ђе погуби' од себе бољега?"

- Јесам се, вала, баш те пјесме шјетио! - потврди Симеун - Али се загазило. Мора се гавељати. Нашједе ми крв на очи "'Оџа, на џамију!" Моле, преклињу. "Вакасуз је, честити господару... царски сине!" - преклиње 'оџа. Ја се окрену према Медењаку, па подвикну: "Баталијун гитара јорда Бронзани Мајдан!" Препаде се 'оџа и попе се на мунару. Ја одја' ата и дадо да га водају, па се онда ко какав кесеџија крени; силовито кроз сокаке и мале. Све мртво ко гробље. Само сабљетина о калдрму звецка, а 'оџа на џамији учи. "Учи, 'оџа и ја сам учио!" Наредио сам био да се и ручак спреми, ама кесеџијски ручак: погача на копрен, печен крмак и десет ока вина. Кад се врати', - а оно све стоји готово на 'ној равни пред џамијом. Рушим ти ја крметину, пијем вино, а 'оџа једнако учи. "Учи, 'оџа, и ја сам учио!" Ту сам 'нако кесеџијски ручо и покупио нешто намета. (И данас се од тог, међу нами буди речено, помало беслеишем и дуваним.) "Мајданци, на окуп!" Скупише се. Ја узја' 'ата и завитла' сабљетином: "Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице!" - па ободо' ђогу низ Котаре Равне. Мићане, наточи ми једну, пост јој њезин, да разбијем старе дерте!

- Људи моји, нит је так'ије јунака кад било, а какав је вакат насто, тешко да и' и буде! - чуди се и крсти онај за кацом.

Истинити зулум Симеуна Ђака

- Ја млим, људи, требало би претргнути; шта би ви рекли? - упита котлар, па спусти справу у пинту и поче "градијерати".

- Зар ти то мореш, Мићане, брез свијеће? Не видиш, болан!

- Свеједно, брате! Донио ти миљун свијећа а не донио ни једне - не знам ти ја овије' лумера. Гурнем ову у пинту, па ако стоји, добро и јест; а ако се врти, нек' се врти. Шта ћу му ја? Ништа му ја не знам, да простите, ко нека ствар кантару.

- Да нијеси ти, Симеуне, почем вјешт овим швапским лумерама?

- Бјежи, чоче, какве лумере, каква ли... Нали-де, Мићане, једну чашу, па додај 'вамо. Ја ћу њу градијерати. Док окусим, знам колико је гради.

Мићан му додаде пуну чашу.

- Знаш што је, Мићане: ако још само једна кап кане, - слободно мореш цијелу пинту пролити: не ваља! Управ ти је сад под мјеру: десет гради.

Симеун се нешто присјети, па нагну још једанпут. - Није! Нијесам добро погодио. Чекај, чекај! - забрза, изврну до дна, па се стресе. - Десет и по! Управ под мјеру. Толико ти је. Ако ми почем не вјерујеш, ено ти Бање Луке и царске мјере... Свачем ја знам верак. Нит' ми требају какве справе, ни каурске лумере. Шта ће ми тај гад? И досад је свијет брез тог био, па је некако живио... Ја ти кажем, Мићане, ено ти царске мјере, па вали ли, што 'но кажу, један драм од десет и по гради, горио ти ја ка ова што ће сад планути! - вели Симеун, па сасу двије-три заостале капијице на ватру, а плавичаст пламен лизну уз један угарак.

- Е, кад је тако, Симеуне, онда боже помози - осмјехну се Мићан, засука рукаве, па измакну пинту испод цијеви. - Помоз'те људи!

За часак накладоше нов котао, и подјарише ватру.

- Симеуне, зове те отац Сопронија - долетје ђаче. - Теби је, Мићане, реко да у 'вај ардовић улијеш ракије, ама добре... Игуман ти је прикричио да добро припазиш, јер би, вели, могла оклен виланција трнапити... 'Ајдемо, Симеуне!

Одоше и однијеше пун ардовић башице. Симеун посрће и крупно уздише:

- О, мајко моја! О, свети мој оче, не мереш да спаваш. Разбио ти се сан. Ето теби твог Симендаша.

- Симендашу! Пострагијо стара! - чу се громовита гласина оца Сопроније.

- О, мајко моја! О, свети мој оче! - јаукну од радости Симеун, удари главом о олтар, паде и једва се диже, па се изгуби у мраку.

***

Мићан прегледа још једанпут котао. Кад нађе да је све у реду, огрну хаљину, сједе пред ватру, извади лулу, па напуни. - Оно нам је, - вели Мићан, па се сагну да метне угљен на лулу - оно нам је малоприје причо Симеун какав је зулум починио у Мајдану. Млого је, бог и душа ударо у страну, ама није му замјерити: остарио је. Ја ћу вам сад један зулум његов приповједити, - али прави, истинити зулум. Ја млим да нијесте задријемали? Слушате? Е, онда добро; чујте:

Било је то на двије године пред ову пошљедњу буну, да бог да не била пошљедња! Баш те је године, ако почем пантите, пао Ђурђевдан у Велики петак. Добро то тубим, ко да је јуче било.

Био сам уз покојног Партенију момак. Тог цијелог прољећа препили су Партенија и Симеун и учили некакве депешине... лепешине, како ли се каже. Те су им лепешине долазиле из Црне Горе и од српског књаза из Биограда. Увијек су им стизале око поноћи у глуво доба. Тако су барем они говорили и народу казивали. Ко им је то доносио, ја вам ни данас не знам казати. На моју душу, не знам, браћо! Лепешине су стизале, они су учили, а ја сам износио из подрума ардовић по ардовић. Једног дана пребаци Симеун штуц пре'о рамена, па ће покојном Партенији:

- Свети мој оче, ти чувај ову нашу свету ћабу, а ја одо ешкију. Више се, вели, овај зулум не мере трпљети.

Про'ода се горе до млина, па се пред мрак врати:

-Још, вели, није дошо земан за крст часни крвцу проливати, за 'Ристову вјеру умријети. Донес'-де, Мићане, још један ардовић!

Другог дана јопе' штуц на раме. Испратисмо га ја и Партенија надомак оног моста на Гомјеници. Туј још попише по неколико полића, ижљубише се и алалише. Ми се вратисмо, а Симеун некако жалостиво отпјева уз Куреповац тамо према Грмечу:

Партенији се нешто ражали. Иде, а сузе му врцају, крупне ко љешници:

- Е, мој Симеуне, моја грдна рано! Проклете те твоје ћуди!

Не прођоше ни двије неђеље, ето ти Симеуна ђе иде:

- Нема, вели, сложна и једина друштва. С овим се народом не мере ништа почети. Понеси, Мићане, побогу брате, ако иђе кап имаш!

Наставише јопе' пити. Ардовић по ардовић - љето дође; ардовић по ардовић - љето прође, јесен дође. Ниђе капи ракије!

Шједе они мамурни. Шљива премакла, па се забринули. Кажем вам, ниђе капи ракије!

У цијелој намастирској нурији само је те јесени у Гавре Брадаре пек'о кот'о. Три пута ме је слао Партенија Брадари по ракију. Не да се Брадара ни доћи. Вели:

- Да те посл'о мутесарип бањалучки, не дам! Не дам, брате, ни за паре, ни за љубав, не дам никако!

Мисли омсица: шљива је премакла, сад ћу шићарити. Сад ил никад! А ви знате, кад Вла', што 'но веле Турци, у'вати вурсат - мјере му нема!

Кад се ја трећи пут врати' од Брадаре, затеко' и' у Партениној соби. Вргли руке, прошћете, остраг, па одају гор и доље по одаји. Намргођени, људи, ко гладни курјаци; шуте.

- Зар не да? - викну Симеун кад ме угледа празни' шака.

- Не да. Каже: "Да те посло мутесарип бањалучки, не дам!"

- Даће! - загрми Партенија. - А тебе није посло мутесарип бањалучки већ главом Партенија Давидовић Делић, игуман од намастира Гомјенице.

- И Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице! - додаде Симеун, а очи му сијевнуше ко у катила.

Задркта' ја од главе до пете. Кажем вам, браћо, ко калуђера није служио - тај се не зна богу молити!

- Мићане, 'ајд' опремај коње. Ићи ћемо тамо у Мелину чатати некаквој бабетини страшну молитву... Симеуну опреми мог 'ата, мени зекана, а ти себи осамари ону ћораву кобилетину. 'Ајд' сад!

Ја изиђо' пред собу и стадо'. Од калуђера сам се научио прислушкивати. Врата су одшкринута, па се види. Партенија отвори своју собицу за оставу, па поче избацивати одећу:

- Ево ти, вели Симеуне, те моје ћурчине, што ми је покојни владика Антим - 'алал му курдељ! - поклонио за педесет бијели' меџедија. Ето ти и те шубаретине, а ево ти оружја, па се наоружај, што'но има ријеч, до зуба. Чу сад што сам ја ижињо. По Крајини се прочуло да ћеш се ти одметнути у ешкију. Је ли? Јест... Е, добро. Кад сад пођемо од намастира, ти ме поћерај на 'ату, па кад будемо поред Брадарине куће, ја ћу котлу, а ти за мном. Казаћу им да си се одметно, поробио и намастир и мене, па 'оћеш и главу да ми узмеш... Ја не знам како би друкчије разбили овај несрећни мамурлук?

- О, свети мој оче, твоје памети, твоје науке од истока до запада нема! - викну Симеун и пољуби Партенију у браду.

Ту ћурчину - вели Партенија - мореш и наизврат' обући. Наоблачило се, па се бојим: биће кише... Мићане, поведи коње!

Ја стрка' низ басамаке и бржебоље оседла' и опреми' коње.

Кад доведо' коње, а они већ изишли пред авлију, па 'одају и једнако се нешто договарају. Ја да вам је било видити Симеуна, побогу браћо! Обуко ћурчину наизврат, па је сапо под грлом пуцетом колик' највећом крушком ми'ољачом. На глави му шубаретина, има у њој у дуљину, боже ме не покарај, по аршина. На десно раме метно свој штуц, а на лијево Партени'ну острагушу, па пребацио пре'о себе вишеклију. За припашајем се испријечиле двије зеке и 'анџар, има у њему аршин. Кад се окрене, шкрипне оружје, а ћурчина се око њег' засалампија. У'ватио га некакав мерак, па 'ода и сијева очима.

Партенија нешто облијеће око њег', а он га мрко погледа и вели: "Знам! Доста! Буди мене миран!"

Објеси' ја још на 'ата кубурлуке са двије граше и кожне бисаге.

Ја и Партенија узјасмо и пођосмо.

- Ти, Симеуне, - вели Партенија с коња, - мореш одма' двије-три пушке испалити, а послије... Знаш већ!

- Знам! Доста! Буди мене миран!

Кад бисмо на 'ној окуци у гају, јекну штуц ко небески гром; за штуцом цикнуше двије мале, па се раздера острагуша ко свети Илија. Зуји куршум око ушију. Препаде се покојни Партенија, па се обазрије и викну:

- Устави, Симеуне! Устави, болан; доста је! Симеун и не 'аје, већ једнако пуни и подврискује:

- Стан', курвићу, црни калуђере, данас мени измакнути нећеш!

- Устави, Симеуне! Устави, болан! - стадосмо и ја и Партенија викати.

Не помаже. Пушка једнако прашти, не престаје. Партенији паде с главе камилавка и одваља се у поток, а једно му зрно проби џубе на два мјеста.

- Гони, Мићане, поплаћасмо главама на правди бога! - Јаукну Партенија. - Ја мислио 'нако мало... а он сад почо озбиља. Да будела, боже мој!... Гони, Мићане!

Поћерасмо колико игда могосмо. Ми на вр' гаја, а он на окуку; он на вр' гаја, а ми у луке; он у луке, а ми под Брадарину кућу.

- Ето калуђера! Сакри', дијете, ту ракију! - чу се неко код котла.

Доћерасмо коње управ пред кото.

- Побогу отац, какво је то так'о пушкарање отуд? Да нијесу Мајданци? - пита Брадара.

- Не питај, већ спасавај! - 'укну Партенија и једва сја с коња. - Одметно се Симеун у ешкију, поробио и намастир и мене, па 'оће и главу да ми узме...

- Стој, калуђере, губу ти твоју! - подврискује Симеун и једнако пуца из луке.

- Ето га, Гавро! Спасавај!

- Бјежи, оче, у кошару..., у сијено! Ми се завукосмо у сијено. Партенија се завлачи, 'нако гологлав, и уздише: "Еј, блентави Партенија, Шта учини сам од себе!" Извуко' се ја из сијена и примако' се брвнима.

- Шути, Мићане! - виче Партенија. - Шути, не диши! Ето га.

- Брадара, с калуђером на сриједу! - викну Симеун и сја с 'ата.

- Није, Симеуне, 'вође калуђер. Малоприје протрка тамо у село - одговара Брадара и дрхће.

- Мени је свеједно. И ти си брадат - рече Симеун, па га у'вати за браду и стаде водати око котла.

Вода га и чата баш ко на вјенчању: "И Брадара роди сина Мануила..."

- Да теби, Гавро, није почем тешко? - пита га Симеун, па на сваком ћошку застану. Брадара се кукавни поклони, а он га дрмне штуцом међу плећи. - Е, не мереш, брате, друкчије. Ово је јерусалимско вјенчавање. Девет пута ваља обићи око котла. Тако је то на нашој светој ћаби.

Обиђоше девет пута.

- Е, сад си вјенчан, ама 'нако јерусалимски вјенчан! Сад понеси ракију!

Јадни Брадара нали плоску и стаде више котла. Почеше пити.

- Гавро, брате! - вели Симеун, пошто попи неколико полића.- Гавро, брате, ја се огријеши' о те! Опрости, брате! О, проклете моје ћуди!

- Вала, Симеуне, не ваља ти посо.

- Опрости, брате, опрости! - викну Симеун и скочи, те се пољубише. - Збиља, Гавро, је л' вође отац Партенија? О проклете моје ћуди!... Мало не уби' калуђера... Да сам га којом несрећом, убио, куд би ми онда душа! Зови га, Гавро! О, оче мој свети!...

Једва Партенија изиђе из кошаре. Кад се угледаше обојица заплакаше, загрлише се и пољубише, па онда отреше сузе и шједоше пити.

Мејдан Симеуна Ђака

Тишина. Само котао кврца и каткад варница прсне, па се као у љутини распршти и утрне. Кроз поразбијане црквене прозоре шири се тежак, загушљив мирис од зејтина и тамјана и мијеша се с млаким ракијавим задахом који се диже поврх узаврелог котла.

- Дај ми кажи, Мићане! - трже се мајстор Глишо као из дубоког премишљања, примаче се ватри, истресе лулу о длан, па је опет напуни и метну угљен... - Дај ми кажи, Мићане, мореш ли икако знати што Симеуна не закалуђерише? Ето, ре'ћемо, служиш већ пуни' тридесет година калуђере, па ћеш то, ја мислим, боље знати него ико други. Е да 'вамо речеш да није учеван, јест брате, богме дупло, кабасто учеван! Ено у намастиру има макар два товара књига, па коју гођ отвори, зна у њој, на моју душу, ко и сарајевски владика, а да и не мећемо у рачун овог бањалучког трбушатог Ликоту што носи шкрљак ко и сваки швапски шикутор, срам га и стид било Кристова лишца!

- И ја се, људи, томе чудим: што би то могло бити посриједи? - чу се неко иза каце, па зијевну и стресе се.

- Е мој брате, учеван велиш! Он 'вамо учеван јест, ама није све ни у науци. Сјарни-де, Глишо, тај угарчић!

- Јунаци моји, ја би' реко да је томе ракија највише крива.

- Оно да..., додуше..., 'нако по прави...

- Ја не знам - завија и заплеће Мићан.

- Ракија, Мићане, ракија! Немој завијати. Часног ми крста, крстио се њим већ клањо ко Турчин или носио шкрљак ко трбушати Ликота - срам га и стид било Кристова лишца! -, ако Симеун није до сада попио толико ракије да би се на њој, кад би се пуштила кроз бадањ, могло самљети двадесет улчека сирове зоби!

- Ти, мајсторе, увијек прегониш! - љутну се Мићан. - Двадесет улчека сирове зоби! Не гријеши, болан, душе!

- Не гуди ни ти, Глишо, баш тако дебело! - чу се онај иза каце и опет зијевну. - Пију, а и пили су, драгости моја, и други. Или је покојни Силавестар пио, или је жив роб није пио, па га јопе' заигуманише, па запроигуманише, док га чак и не зајермонашише. Шта ти велиш Мићане?

- Боље да и то раде него да носе шкрљаке и да се по Бањој Луци шајцају са швапским роспијама ко трбушати Ликота, срам га и стид било Кристова лишца! И то ми је владика и један Кристов свјештеник! - викну мајстор Глишо и презриво пљуну.

Мићан их погледа мрко, дебело, па мирно, као с неком тугом настави:

- Ћуд је њему његова крива, ћуд! Он ће шјеђети с тобом, разговараће се, братски ће се љубити и грлити, онда ће скочити и подвриснути: "Стој! Буди мене миран" - па ће те на мртво име испребијати ако је јачи. Крошто, зашто, то нек' сами бог зна. А право, по души кад будемо говорити, мекана је срца и податне руке: залогај би човјеку из уста дао. Нема вајде крити, воли браћо, и да мало удари у страну кад што о себи говори. Али његова лаж, његове, 'оћу рећи, бешједе, нијесу ником на штети.

- Какав је да је, наш је! Драг нам је.

С ону страну цркве чуше се промукли гласови, одјекнуше потмуло кроз цркву, разлише се и тихано, дршћући изумријеше у врховима четвртастог звоника и обло сведеног кубета.

- Ето и', на моју душу, котлу! - трже се Мићан као да га нешто за срце уједе и устаде са стоца.

На авлијском зиду више котла затрепери свјетлост од свијеће, па се заигра по котлу док се и по нама не расу. Изнад олтара према ватри указа се Сопронија Лубурић Кнежопољац, проигуман од намастира Гомјенице, и Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице. Огрнули некакве старе, лисичином постављене ћуркове, испријечили подугачке чибуке, па иду и помало посрћу, а ђаче пред њима носи дебелу, воштану свијећу.

- Добро вече, ктитори и приложеници сија свјатија обитељи всего мира!

- Бог добро дао, оци наши ду'овни! - одазваше се сви и поскакаше на ноге.

- Ракијо мајко! - прошапта неко у мраку.

- Ама, ви се нешто заговорили о Симеуну и о старим калуђерима, па чусмо... Не да нам се спавати... те дођосмо да... - заплеће језиком отац Сопронија.

- Не шједај, Симеуне, на ту клупу! - викну Мићан и поодмаче му свој столац да сједне. - Малоприје нам се не'отице просу ком, па је, прошћеш, мокра.

- Није ни он најсувљи - промрмља неко иза каце.

- Шта ви то причате о мени? - учини се Симеун као да и не чу што онај у мраку рече.

- Збиља, брез шале, шта ви то причате о мом Симендашу, о мом старом делији и бранитељу ове обитељи и ове наше свете ћабе? - рече врло меко, готово побожно, отац Сопронија и сједе на праг од подрума. - Ја најволим на прагу...

- Од подрума! - додаде неко из мрака.

- Ама, ко то вечерас непрестано надовезује и бронда у мраку?! - разгоропади се Симеун, скочи помамно са стоца и живо сијевну очима. - Часне ми трапезе, ја ћу ш њим вечерас морати подијелити мејдан ко бирземаниле с Асан-бегом Чеком од Сане, па коме бог и срећа јуначка вољадне!

Једва га умирише и свладаше да не подврисне: "Стој! Буди мене миран!"

Мићан им, и њему и оцу Сопронији, наточи по чашу ракије. Слетише са свију страна Симеуна да им приповједи како је дијелио мејдан с Асан-бегом Чеком.

- Ви 'оћете да вам то приповједим? Е, моја дјецо, истрово је Швабо свијет, испоганио и превјерио. Ушла у народ некаква невјера и проклетство. Нико ником не вјерује, па се бојим да мени нећете вјеровати...

- Јест богме, Симеуне! Пошљедње је вријеме настало, видим ја. И владике почеше ко и шикутови носити шкрљаке и шајцати се по чаршији у по бијела дана са швапским роспијама, стид и' и срам било Кристова лишца! - уздахну мајстор Глишо и опет презриво пљуну.

Послије дугог мољакања и устезања, Симеун изврну чашу и поче:

- То је било прве неђеље иза укопације, а управо на неђељу дана пред онај мој, ако се почем шјећате, зулум у Бронзаном Мајдану, кад сам оно 'нако по старински мало преплашио Мајданце и покупио нешто намета. 'Устрија је, ко што знате, била већ заступила. Швапски солдати изишли су с једним капетаном на Кадину Воду, поразапињали чадоре, па 'нако ћуте. Свијет се био мало смирио, али још, што 'но веле, заудара кокија од барута. Тако то потраја једно два-три дана, док повикаше: "Ето, вели Турака Крајишника на Бању Луку! Ето и' кажу, ко на гори листа!" Једни ће, чује се, ударити, под Дервиш-агом Поздерцом, преко Полоја, па на Бронзани Мајдан, па онда већ преко села доље на Бању Луку; а други ће - нали'-де, Мићане, још једну чашу оцу Сопронији! - а други ће, под Асан-бегом Чеком, кренути са Сане уз Козицу, па ће пријећи на Томином мосту преко Гомјенице и ударити на намастир. Туј ће, поговара се, у'ватити конак, вечерати, шенлучити, па онда, управо пред зору кад се дијели дан и ноћ, запалити цркву и кренути на Бању Луку. Тако се у оно вријеме новтало и говорило, и ово вам је, дјецо моја и Србови моји, ко једно историческо збитије.

Свијет се јопе' узнемири. Почеше људи склањати нејач и сермију у збјегове. Свеједно вам је, браћо, било ко кад чојек иза великог умора легне да спава, па га упола сна пробуде.

Изишли ја, покојни Партенија и Исаија у авлију, па 'одамо и једнако погледамо у Гомјенце и ослушкујемо.

- Шта ћемо, браћо? Да бјежимо? - узврти се Исаија.

- Шта ти велиш, Симеуне? - окрену се покојни Партенија мени.

- Ја велим, ако ћете ме послушати: да свете књиге, иконе крстове, одежде и све што се могне из цркве дигнути, склонимо у збјег.

- Па и ја тако мислим - утаче се Исаија. - Онда би вели, и ми могли ђегођ склонити.

- Па онда - настави' ја и не гледећи на Исаију, јер знам какав је јунак - па онда да скупимо једно пет-шест стотина људи, па да бранимо ову нашу свету ћабу од проклети' Агарјана.

Говоримо ми тако, док улети у авлију Станко Даковић:

- Ето, вели, Крајишника уз Козицу! Чују се пушке.

- Шта ћемо, побогу браћо?! - узвртио се Исаија ко Циганин у котлу, па дркће ко прут и 'ода горе и доље по авлији.

- Шта је? Што си се уплашио толико? Калуђер си. Немаш дјеце, па да ће, ако вечерас погинеш, плакати гладна и гола за тобом. "Шта ћемо, побогу браћо!" Добро. Шједићемо, пићемо и разговараћемо се ко и досад, док се људи не скупе, па...

- Теби је, Симеуне, увијек до некакве бреспослице! Глава, болан, игра.

- У тебе игра, видим ја, да ми и не кажеш.

Препо се Исаија, замислио се, док се нешто не дошјети:

- Да зовнемо, вели, капетана и солдате с Кадине Воде да нас бране?

- Тешко оном кога други брани! - дочека' га ја к'о из свог штуца; састави' ватру у ватру.

Попасно је доба. Сунце привило крај и већ пада на заранке. Пушке учестале. Пуцањ се све ближе и ближе примиче. Исаија узја коња и побјеже капетану на Кадину Воду.

- И стари су ти бјежали, кукавицо сиња! - викну' ја и испали' штуц за њим, онда нареди' момцима да сазову људе, па шједо' с Партенијом пити. - Ули'-де, Мићане, још једну чашу оцу Сопронији!

- Ули', Мићане, ули', - чу се неко из мрака. - Па мореш и Симеуну једну узгред наточити.

- Нек' је отац Сопронија задовољан и почестован, а за ме је лако! - рече Симеун, искапи чашу, па настави: - Скупи се свијета пуна, равна равцијана авлија. Све наоружано до зуба дошло да брани од мрски' Агарјана ову свету цркву. Покојни Партенија - и у гробу му 'вала! - изваља цијело цјелцато буре ракије из подрума да се народ мало ослободи и прибере.

- Пи'те, браћо и Србови моји! Боље да ми попијемо него Турци Крајишници и Асан-бег Чеко, булешику му његову и џамијски шиљак!

И бога ми, свијет се лијепо и подобро прибра. Станко Ђаковић узе гусле, превуче два-три пута гудалом, па кликну:

Вјешт Станкела, бог га не убиће, па превлачи ситно по струњи, а грло укоритио, па мисли чојек: не пјева, већ заједно са струњом плаче, јеца, цвили. Мене обузе некакав силан мерак, очи ми успламћеше ко двије живе жеравице, па подврисну' колико ме грло доноси:

- Стој! Буди мене миран, Асан-беже Чеко, булешику ти твоју!

- Гинућемо, браћо, сви ћемо гинути за ову свету ћабу!

- Сви ћемо гинути! - оде одјек гором и планином из пет стотина грла.

- 'Вала народу, који ће нас тако спомињати кад вечерас погинемо, бранећи Христов олтар и свету ћабу од мрски' и нечастиви' Агарјана! - јекну покојни Партенија ко убоден, а глас му жалобитно задркта и сузе га облише.

- То нешто, Симеуне, млого жалобитно. Ули'-де му, Мићане, једну чашу.

- О, људи, ово укрстило с обадвије стране, па не да ока отворити! - прошапута зловољно Мићан и поче точити. - Јадан ли сам и кукаван, како ћу шјутра старјешини изићи на очи!

- Уточи, Мићане, узгред и мени једну - пружи му и отац Сопронија чашу.

- Истина, оче Сопронија, то се чини чојеку жалостивно, али ти је једна жалобитна приповјест, ко једно, што вели Симеун, историческо збитије - разлаже онај у мраку.

- Да, да, дјецо моја и Србови моји, млого сам ја црни' и мучни' дана претурио преко ове сиједе главе бранећи ову свету цркву од немилостиви' и безбожни' Агарјана, те вам је и ово ко једно историческо збитије! - уздахну дубоко Симеун и пружи руку да прими чашу.

- Па то је, болан Симеуне, ко једна историја! - узвикну отац Сопронија меко и као мало зачуђено, па изврну чашу наискап.

- Тако је, тако, оче Сопронија: управо ко једна, што реко ти, историја, ко једно историческо збитије, што кажу наше свете православне књиге - потврди Симеун, испи чашу надушак, отра бркове, напуни и припали лулу, па одушевљено настави:

- Стоји народ спреман и наоружан. Свијетли се и шкрипи оружје, а чаша иде од руке до руке. Турци се све више примичу. Пушке једнако праште, не престају. У'ватила се, боже мој, она барутна думагија од неба до црне земље! Ништа се не види, а подави нас кокија од барута. Док одједном ударише таламбаси, цикну турска борија, и пуцањ престаде. Наша мртва стража повика с Томиног моста: "Чујте и почујте! Окренуше Турци на Вилусе! Увано ће у Доњем Первану пасти на конак!" - "За мном, браћо!" Врисну' ја ко...

- Не, Симеуне побогу брате! Превали кото, ако за бога јединог знаш! - викну преплашено Мићан и ухвати га за рукав, јер се бијаше у причању толико занио да би ударио у јуришу посред котла да га не зауставише. Симеун се само мало трже натраг, ни најмање се не збуни већ још одушевљеније и силније настави:

- За мном, браћо! За мном, ко се часним крстом крсти и чији су стари на Косову кости оставили за вјеру и отечество! - вичем ја ко рис, а обузело ме некакво снажно дрктање и огњевит мерак, те од велике силе поче одећа на мени пуцати.

- За тобом и у гору и у воду, делијо и војводо наш! - оде одјек гором и планином из пет стотина грла.

Покојни Партенија на брзу руку очата војинствену молитву и свети барјак, па га с благословом предаде Станку Ђаковићу. Онда мене исповједи и причести, а осталу војску само благослови и пошкропи водицом. Опреми' се ја за трен ока. Даде ми Партенија своју панцијер-кошуљу, гереналску кабаницу и ону шкрљачину што је неке године, кад је ишо у Каурску, купио од неког Прајза у Задру. Обуко' најприје панцијер-кошуљу - неће ми ни она, мислим у себи, бити наодмет - онда обуко' кабаницу, па подобро натуко' шкрљачину, припаса' сабљу а штуц и острагушу пребаци' преко себе, па се врго' ђоги на рамена. Вришти ђогин пода мном ко царски ат, гризе ђем и разбацује пјену, пропиње се на предње ноге, а из стражњи' прште варнице ко небеске свјетлице. А кад пирне кроз ноздрве нећете ми, браћо, вјеровати... а кад вркне и пирне кроз ноздрве, са дрвећа полијеће лишће!

- Вјерујемо, вјерујемо, Симеуне! Што не би' вјеровали? Ули'-де му, Мићане, једну чашу.

- Нека! Нећу! - одгурну Симеун осорно руком чашу, јер је био пао у онај непојмљиви, ватрени занос кад сви живци дршћу и трепере у огњевитом одушевљењу, кад ријечи живо прште као варнице, а слике се нижу неизмерном лакоћом, кад лаж постаје истина у коју се тврдом, каменом вјером вјерује и кад се обичан лажовчина претвара у чудновато, загонетно створење. - Али, чујте ви шта ће сад бити! - викну Симеун и продужи: - Пођосмо. Поврви војска, народ, за мном ко, не буди примијењено, овце на солило. Код млина неко повика:

- Стој! Ко је?

- Војвода Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице и његова ордија - јави по команди барјактар. - А ко сте ви?

- Не питај, већ удри! Зар не видиш да су балије, шиљак им џамијски! - повика неко из ордије и испали из пушке.

- Стој, не пуцај! - викну' ја. - Стој, не пуцај! Држ'те се реда и команде! Ово је турски аскер. Да и' најприје питамо, браћо, што траже они овуда?

- Ама што ћемо и' питати, крст им њи'ов! - рикну ко лав покојни Белемез и исука некакву 'анџарину да и' све искасапи.

- Стој, не сијеци! Стојте, браћо, не сијеците, јер ово могу бити и наши људи - сину мени нешто кроз главу.

- Па, браћо и јесмо ваши ако сте Србови - одговара један а цепти на њему ођећа ко да га је грозница у'ватила. - Арна не би', вели, реко да сте Србови... Какав вам је то војвода ко каква швапска гереналина... капетанина! Збиља, да то није капетан с Кадине Воде?

- Ама, какав капетан, какви наши, крст вам, 'оћу рећи шиљак џамијски! - завитла Белемез 'анџарином!

- Не сијеци, Белемезе, ја сам... - Давид - викну један мален човјек, готово прирасто за земљу.

- Ама, јеси ли ти то, Давиде? Из даљине реко би човјек да си прави мустапез. Ама, крсног ти имена, ђе набави мустапеску ођећу? О, људи, људи! - чуди се Белемез и облијеће око њег'. Ко би, вели, реко и помислио да је ово Давид Штрбац! У свашто ли се овај чојек претвара, Кристе, истини боже!

- Не претварам се од бијеса, већ од невоље љуте, браћо' Асан-бег ће на намастир! - уздахну Давид, па се окрену мени: - Јуначе и бранитељу ове наше свете ћабе, твоја глава прва ће пасти. Турци су љути на те и на оца Партенију, јер се пронио глас п'о Крајини да сте вас двојица кријући око поноћи сваке ноћи добивали некакве несретне депешине из Црне Горе, и од српског књаза из Биограда. А сад се јопе' говори да сте вас двојица неке ноћи у глуво доба некакве чет'ри проклете и несретне депешине - из Беча добили. 'Вамо, веле, око Сане свак' вјерује да сте ви довели Швабу у Босну.

Истом то Давид говори, а од Томина моста пуче пушка, па се разлијеже пјесма и попјевка:

- Курво кучко, Симеуне Ђаче! Курво кучко, Парто калуђере! - Познадо' му грло.

- Ето га, на моју душу! - повика неко. - Ама, каква је то наша мртва стража? Они јавише да Турци окренуше на Вилусе, а види сад!

- Стража је побијена, а оно је био балијски мариветлук - вели паметни Давид.

- Курво кучко, Симеуне Даче! Курво кучко, Парто калуђере. Јесте ли ми конак приправили? - гигија и попјева Асан-бег.

У мени узавре крв. Поче одећа на мени од некакве силине и пасјалука пуцати. Ободо' коња, па подврисну':

- Курво кучко, Асан-беже Чеко, у сусрет ти иде Симеуне! Вришти ат пода мном, баца пјену, пропиње се на предње ноге а испод њег сијевају варнице ко небеске свјетлице. А кад вркне кроз ноздрве, - море бити да ми нећете вјеровати - кад пирне и вркне кроз ноздрве, са дрвећа полијеће лишће! Сретосмо се. Он сам, ја сам. Ја подврисну' колико ме грло доноси:

- Стој! Буди мене миран, курво кучко, Асан-беже Чеко!

Кад ме угледа, препаде се силно, поблиједи, обамрије. Оружје му испаде из руку.

- Сјаши, балијо! - загрми' ја и напери' штуц. Он сја и стаде ко укочен, онијемио од стра.

- Бацај све што имаш од оружја уза се још! Побаца све.

- Узјаши, Турчине! - вичем ја и увијек држим наперен штуц - није штуц већ мајку своју. - Сјаши, Турчине; узјаши, Турчине, балијо; узјаши, јопе' балијо! Сјаши, Асане; узјаши јопе', Асане! Сјаши, беже; узјаши јопе', беже! Сјаши, Чеко; узјаши јопе', Чеко! - командијерам ја, а он сја'ива и узја'ива.

- Аман, доста.

- Није доста, није. То се теби чини, Асан-беже, да је доста! - дрмну' га штуцом међу плећи и викну':

- Нек' сјаше аскер да узјаше башибозук! Нек' сјаше башибозук да узјаше царски редип! Нек' сјаше царски редип да узјаше царски сухарија! Нек' сјаше царски сухарија...

- Аман, доста је; аман, доста је! - виче Асан-бег, а ознојио се па једва дише.

- Није доста, Асан-беже, није! То је пред вечеру, па ћеш боље и слађе јести. То је, Асан-беже, и здраво у једну руку. - Дрмну' га јопе' штуцом и подвикну': - Нек' сјаше сухарија да узјаше субаша! Нек' сјаше субаша да узјаше паша! Нек' сјаше паша да узјаше везир! Нек' сјаше везир да узјаше валија! Нек' сјаше валија да узјаше газија! Нек' сјаше газија да...

- Аман, доста је! Помагајте, људи!

- Ама, није доста, Асан-беже. Шта је теби вечерас? Е кад си се уморио, узми ту серџаду из теркија и простри је, па мало одмори.

Прострије он серџаду и поче да сједа.

- Не шједај, Асан-беже! - викну' ја и дрмну' га јопе' штуцом међу плећи. - Е, баш ти ја ништа не знам, Асан-беже' боље ћеш се на коњу одморити. Јаши!

- Ливше ће ми бити на трави.

- Неће, Асан-беже, неће. Мене ти питај! боље ја то од тебе знам. Јаши, шиљак ти џамијски! - пуче штуц по леђима, и Асан-бег узја.

- Ама шта је то вечерас, ако за бога јединог знаш?! Уби' ме, не мучи ме више. Алал ти крв, уби' ме! - преклиње Асан-бег. - Алал ти крв и овог и оног свита.

- Шта је теби, Асан-беже, вечерас? Да се нијеси збиља богами, уморио? Е, баш ја ништа не знам! Сјаши, сјаши, ливше ће ти бити на трави. И ти имаш право. Скини узгред и седло, па се мало наслони и одмори, у том ће ти и Партенија припремити госпоцку вечеру. Надамо се ми теби има неђеља дана. Довели смо и двије Влахиње. О, да и' видиш, Асан-беже, па да ти се очи двије нагледају, дао би пола Крајине!

Он скиде седло, шједе, па се мало наслони и ода'ну, а ја потего' острагушу међу плећи:

- Е, баш ја, Асан-беже, ништа под богом живим не знам, а видим не знаш ни ти. Јаши! Најбоље се болан, чојек море на голу коњу одморити кад је зорли уморан. Јаши, Јаши!

- Аман, шта чиниш вечерас са мном?! - јекну Асан-бег и једва узја гола коња.

- Ништа зло, Асан-беже, не чиним. Дијелим мејдан.

- Аман, зар се тако дили мејдан?

- 'Вако дијели мејдан Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице, ако нијеси почем знао. Он друкчије не зна. Уби' га, Асан-беже, посијеци, он друкчије не умије. А баш би му драго било кад би и друкчије знао, али шта ћеш кад не зна!

Сјаши, узјаши! - вичем ја, штуц му исправља леђа, а он сја'ива и узја'ива на онако гола коња. - Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши...

- Доста је, ако за бога јединог знаш!

- Није доста, болан Асан-беже! Још једно двије-три'иљаде пута, па ће бити доста, да ти и не кажеш... Сјаши, узјаши! Узјаши, сјаши! Узјаши, сјаши! Сјаши, узјаши! Сјаши, узјаши!

Срце му препуче. Удари му крв и на нос и на уста, и на уши и на очи. Стра'ота, браћо, погледати! Шта би вам, дјецо моја и Србови моји, више дуљио? Све вам је ово 'вако било, и ово вам је ко једно историческо збитије - заврши Симеун као с неком тугом.

Онај изиђе из мрака, пољуби га у руку, и пружи му чашу хладне ракије:

- Ово сам ја цијелу вече за тебе 'ладио, делијо наш и бранитељу ове наше свете ћабе! Прими ову чашу, наздрави ми, опрости ми и благослови ме!

- 'Вала ти, синко, на твојој части и чествовању: Бог нек' те благослови, ова света црква и отац Сопронија! - једва изговори Симеун и принесе чашу устима, а сузе га облише.

Из староставне књиге Симеуна Ђака

"Света је ово и мудра књига. У њој је списана и запечаћена судбина свију земаља, свију народа, свију намастира, текија цркава и други' божји богомоља. Земље и народи, слушајте ријечи њезине, љубављу зада'нуте, свјетлошћу божанском и измирном окађене земље и народи! Слушајте ријечи њезине и спасавајте се!

У Босни, у срцу и снази сербског отечества, на 'иљаду и осам стотина и неколико година послије Кристова рожденија настаће превртанија и друга судија. Земљом ће завладати два господара. Један ће се звати Ићинђи а други Биринђи. Ићинђи ће се почети силазити са пријестола а Биринђи пењати. Ићинђи, кад се буде силазио са пријестола, запеће ћурчина за златан ексер, и неће моћи саћи; а Биринђи, кад се буде пењао, стаће Ићинђи ногом на подрпану лисичју ћурчину, те се неће моћи попети. И тако ће то чудо и ругло остати за млого и млого година на поругу и срамоту роду целовјеческом.

Са Биринђијом доћи ће црни људи у бијелој кожи. Обрадоваће им се и тежак и лежак. Истом ће се послије видети да ти црни људи црно мисле, а још црње раде. Све што буде чесно и поштено у овом сербском отечеству, пропиштаће од невоље љуте.

Опасност за вјеру и учевину. Дигнуће се људи аршинџије и рачунџије да бране вјеру од проклетог запада и од отпадног Рима. Народ ће листом за њим поћи, али ће и' на по пута оставити.

Одмах у почетку, кад се појави Биринђи са црним људима у бијелој кожи, пострадаће и осиротиће и млоге задужбине. Тако, на прилику, манастир Гомјеница на Крајини љутој. Али ће се јавити човјек, истина зулумћар и делија, и у ракији извршиће свето богоугодно дјело, и спашће од пропасти пребијелу Немањића задужбину.

Након млого година иза тога јавиће се нови људи и прави синови овог сербског отечества. Кад се они јаве, залепршаће се барјаци, црљени ко крв, на свима брдима и по свим раскршћима, и на њима ће писати свјетлоснокрвавим словима: Десетина и Трећина. Народ ће разумјети то божанско знамење, поврвиће за њим, и тако ће се заметнути љута и крвава кавга. Од свете и племените, за род и отечество проливене крви створиће се дубоко крваво море. Настаће морске буре и вјетрови. Морем, од восточне стране, удариће силна далга о подривени и заљуљани пријесто, на коме ће дрхтати и стријепити привезани Ићинђи и Биринђи, поду'ватиће га и са страшним јауком и лелеком стрмоглавити у мрачни и бездани тротрокан на славу истиног бога и вјечите правде.

Утолиће вјетрови и морске буре, изведриће се и уљепшати вријеме и, другог дана при рођају жараног сунашца, из тог дубоког, крвавог мора испливаће у свјетлосноцрљеној одећи Мрко Унуче Црнога Ђеда и завладаће овом благословеном и млого напаћеном земљом. У славу и чест његову пропјеваће брда и долине, поља и планине које су нијемо и језовито шуштиле за ' царевања Ићинђијева и Биринђијева.

Света је ово и мудра књига. У њој је списана и запечаћена судбина свију земаља, свију народа, свију намастира, текија, цркава и други' божји богомоља. Земље и народи, слушајте ријечи њезине, љубављу зада'нуте, свјетлошћу божанском озарене, крвљу списане и запечаћене, а тамјаном и измирном окађене. Земље и народи! Слушајте ријечи њезине и спасавајте се!"

Ракијо Мајко!

Већ се и пети дан примаче крају, а котао једнако кврца и ври. Говори се о свачем, као и увијек кад котао пече, а највише о ракији, јунаштву и пошљедњој буни. Котлар непрестано куди ракију и огорчено је назива кугом људском.

- Немој тако, Мићане! - викну мало љутито Симеун, који већ пет дана тачно и редовно долази и опомиње котлара да пази да не би ракија загорјела. - Не ударај ми, Мићане, на ракију тако ти очњег вида и часног крста! Ти мореш говорити шта гођ 'оћеш, али ракија је ракија! Брез ње не мереш никуд; ни намастиру ни цркви, ни калуђеру ни попу, ни кнезу ни десетару, ни куму ни пријатељу, а у род женин не би' шјетовао ни најгрђем душманину свом да иде брез плоске. Кад пођеш овим и оваким људима с плоском добре ракије, сигурнији си и слободнији него да си пошо с најбољом пушком. Знам ја то, болан! Ракија свађе и увијек треба: и на дому и на збору, и у весељу и у жалости. Брез ње не мереш ни крстити, ни запросити ни испросити, ни вјенчати ни са'ранити. Ама, да ти не дуљим више, само ћу ти још ово казати: да ракија није добра и да није од бога не би се она тако зорли штимала у нашој светој и православној Русији. Сами цар светога православља, цар над царевима, попије сваки дан, не лажем ти већ тако у књигама стоји, по пет-шест ока вотке. Тако се у њи' ракија зове, белћим што није јака као наша што је, него је, да речемо, млого водена. Болан, болан кад би се сва света и православна Русија подобро напила ове наше снажне и жестоке препеке, све седам би царевина од стра' задрхтало! Зато, Мићане, - викну одушевљено Симеун - не ударај на шљивин род и пород, родио он нама и по дрвету и по камену на страх врагом, већ ми наточи једну чашу, па ћу вам сад приповиђети шта све ракија учинити море на ползу светом православљу:

На неђељу дана иза укопације, кад оно све седам царевина договору с Русијом, Србијом и црногорским књазом отеше наше отечество испод скута султанова и дадоше га ћесарокраљу на изор помијетише нам се овце. Од тог времена пође сваком нагоре у 'вој земљи, па и овој светој обитељи. Почеше нам овце полијетати и умирати. Сваки дан освитало и' је тридесет, четрдесет мртви' у тору. Чатали смо масла, светили со, писали записе, бацали водицу по тору; све, све смо радили и чинили, али ништа не помаже! За подруг мјесеца скапа нам и пропаде око осам стотина што мали' што велики' глава. Чобани се растужили и ражалостили као да' су све живо на дому покопали, а ја и покојни Партенија готово сишли с ума, те се од те тешке жалости прописмо. Да ракије не би, пресвисли би' од јада и чемера.

Свуд обладала црна жалост и тешка туга, Спустила се чама и невоља љута на пребијелу Немањића задужбину. Све бијаше опустило и онијемило. Не одјекује кроз долове чобанско пушкарање и довикивање, не чује се блејање оваца ни јањаца, ни милосно јецање звона на овну предводнику. Опустише и онијемише брда и долине, поља и планине.

- Симеуне, сине мој ду'овни, задрма се темељ Немањића светој задужбини! - јаукну покојни Партенија кад нам чобани јавише да је и пошљедња глава скапала, да је тор ост'о празан. - Симеуне, сине мој ду'овни, шта ми драгом богу згријешисмо да за наше владе и управе осироти и опусти ова света ћаба?!

- Не ридај и не јадикуј, свети мој оче, већ нам нали' по један полић да разбијемо овај црни дерт што нам је пао на душу.

Он уточи и попи, онда уточи и мени, те и ја изврнух надушак. Док ми ракија угрија утробу и запали образе, сину ми кроз главу: "Симеуне, ђе ти је Староставна књига?" Одма' се ја шјети своје свете Староставне књиге, коју ми је прије тридесет година поклонио један Светогорац кад је писо парусије за пет-шест дуката. Три су, вели, 'ваке књиге на земљи: једна у јерусалимског патријара, друга у светој Москви, а трећа ево сад у твојим шакама. Она је, каже, била у патријар'а константинопољског, па кад мрски и проклети Агарјани заузеше Цариград и претворише цркву Софију у џамију, стани се ова света књига послије дугог лутања и басања, на Атонској Гори у нашем манастиру. Њу су ко и оне друге двије списали, вели, крвљу и љубављу свети пророци и богоносни оци на ползу и упражненије роду человјеческом. У њој, каже, списана је и запечаћена судбина свега што живи и оди по 'вој грешној и плачевној јудоли белћим земљи.

Не ридај, свети мој оче, не ридај и не јадикуј. Пало ми је нешто на ум. Отворићу своју Староставну књигу, па ћу виђети и проучити шта она пише о 'вој нашој стародревној ћаби. Ако буде богу драгом и милосном било мило и угодно да за наше, што 'но ти велиш, владе и управе осироти и опусти ова пребијела задужбина Немањића свети', што моремо ми против божје воље и наредбе? Моремо само плакати и цвилити као два згажена црвића у прашини, трајући своје пошљедње црне и чемерне дане у посту и молитви.

Отворих ја књигу и поче' учити. Нема вајде, браћо, крити, дуго сам се мучио и учио, док ми 'нако као изненада, ко сама од себе, не излетише пред очи крупна црљена слова:

"Одма' у почетку, кад се појави Биринђи са црним људима у бијелој кожи, пострадаће и осиротиће и млоге свете задужбине. Тако, на прилику, намастир Гомјеница на Крајини љутој. Али ће се јавити чо'јек, истина зулумћар и делија, и у ракији извршиће свето богоугодно дјело и спашће од пропасти пребијелу Немањића задужбину".

Разумјесмо књигу, те се ја у једну руку развесели' а у другу ражалости'.

- Симеуне, мој тврди стубе и јуначни бранитељу ове свете обитељи, српске и ришћанске! - заплака се покојни Партенија и загрли ме. - Над Босном се промијени цар, а море бити да ћемо и овога убрзо промијенити, прије 'оћемо него нећемо, јер се ова земља научила мијењати господаре ко Циганин коње. Нека се мијењају господари и цареви, нека падају, ако 'оће и царске главе, али не дај, тако ти твога штуца и јунаштва, да замукну пјесме свете и молитве у 'вом стародревном српком манастиру. Сине мој и чедо моје ду'овно, не дај да се на те и твог осијеђелог Партенију заплачу часне мошти свети' Немањића што им не знадосмо сачувати задужбину њи'ову. Не дај заклињем те свим на свијету, да на нас пане клетва и проклетство Немањића свете лозе!

- Све ја то разумијем, свети мој оче, и срце мене моје и душа боли, али шта ћу, јадан ли сам и кукаван, кад је са свију страна и проклета милитерија обладала: капетан у Бронзаном мајдану, капетан на Ситници, капетан на Кадиној Води, а гереналинама каурским у Бањој Луци ни броја нема! О како је грк и тежак јад и чемер што ми је обузео душу! Оче свети мој, уточи нам још једну - викну' ја и уздахну'.

И вјерујте ми, дјецо моја, да не би ракије никад ми ово не би пало на ум што ћу вам казати.

Кад се подобро раскрависмо и угријасмо, мени се одријеши језик, и ко да, асли, доби' другу памет:

- 'Вако ћемо ми то, свети мој оче, учинити.

- Помози, чадо моје ду'овно! Твоје памети и науке од истока до запада нема! - Претрже ме у ријечи Партенија и изврну полић, па мени други наточи.

- Да је турски суд - настави' ја - и да је стара права и суданија, лако би' ми спасли од сиротиње и пропасти ову свету обитељ. Пошли би' одма' што је данас у писанију по свијету, па неко јање, неко шиљеже, неко овцу, а неко богме и овна, па би се опет разлијегале пјесме и молитве са олтара Немањића задужбине свете, и тако би' подигли на ноге све што је било пало и оборено. Али шта ћемо, јадни и кукавни, кад су други суци на Бањој Луци! Не смије се чојек никуда макнути без пашоша и дозволе... Него сам ја ово ижињао и овако сам Староставну књигу у својој памети протолково: ја треба да се добро напијем, па да обучем ону швапску кабаницу и шкрљачину што си је неке године донио из Каурске, па онда да узјашем ата и да одјездим капетану на Кадину Воду и да затражим пашош и дозволу да се смијемо дигнути по свијету у писанију. Ето, тако сам ја свету књигу протолковао.

- Симеуне, дијете моје, добро си и паметно књигу протолковао, али чувај се, синим те, да не платиш главом! - шјетује ме покојни Партенија, вјечна му памјат, и плаче. - Сине мој сине, па мореш у ракији лудо главу изгубити, те ћу под старост своју остати без вјерног друга и десне руке.

- Кад света књига каже да ћу у ракији спасти од пропасти ову Немањића стародревну задужбину, ја се немам ничега бојати. Па и ако погинем остаће ми име и глас да сам страдао за српску и 'ришћанску светињу. Свети мој оче, нема друге! - викну' ја и шкрипну' зуб'ма. - Ја ћу се зорли накресати ракије и поћи ћу, па ако се у том тутњу што добро и богоугодно учини и изврши, добро и јест, ако погинем, то и би - и послије ћу умријети!

- 'Вала ти, дијете моје, кад се толико бринеш и главу своју за 'ву светињу залажеш! - скочи покојни Партенија и пољуби ме у образ.

- Ала кити и везе, Кристе истини боже! - пуче неко у мраку од тешког смијеха. - Ама како умије онако срочити, бог га не убио! То да ми је само знати! Уточ'-де, Мићане, Симеуну једну чашу ракије! - викну онај иза каце озбиљно и ушути се.

Симеун изврну чашу наискап, па настави.

- Што рекосмо, то и учинисмо... Добра ти је, Мићане, ракија - као да се Симеун нечег сјети. - Само заудара мало на загоријел и ко да на нешто тукне. Па кажем вам: што рекосмо, то и учинисмо... Асли је лањске године, људи, била боља ракија... јача. Ове је године млого киша падала, па су шљиве одвећ испуцале, а кад шљиве испуцају, ракија је од њи' слаба, нејачка и увијек као да на нешто заудара... Де оно стадох ја? А! - досјети се и настави: - Што рекосмо, то и учинисмо. Наредисмо по мом свјету да се испече подебело прасе и да се уточи један ардовић препеке за капетана, а за мене плоска башице. Док се прасе испече и ат оседла, у том се и ја обуко'- и изиђо' у авлију. Кад ме покојни Партенија угледа, зачуди се, па ко да од чуда занијеми.

- Симеуне, синим те, јеси ли ти то? - једва проговори.

- Ја сам, оче мој ду'овни.

- О људи, људи, свашта на свијету. Да сам те срео ђе на путу или у чаршији никад те не би' познао. Права гереналина! На моју душу, синко, сав ћеш логор узбунити кад се помолиш на ту низ ону страну од Цвијетића гаја, јер ће помислити да си генерал. Мудро се држи и понашај, док не допреш кроз логор до капетанова чадора, јер мореш лако и главу изгубити.

Нема вајде крити, браћо, мене обузе некакав стра' и ледени ме трнци почеше подилазити.

- Ракијо мајко! - врисну' ја и натегнем' плоску. - Ракијо, и отац и мајко, помози сад ил' никад! - предуши', па натегну' опет и шћера' до пола плоске, те ободо' ата, а за мном момак на коњу са ардовићем и прасетом.

- Бог ми је, браћо, свједок - настави Симеун кад искапи чашу - да се не би' усудио кренути капетану на Кадину Воду да ме ракија својом чудесном моћи не охрабри и оснажи.

- Ко, болан? Зар ти, Симеуне?! - чу се онај иза каце. - Немој ти нами бацати луг у очи, а немој ни себе баш толико шмањити и ништити. На моју душу, брез капи би ти ракије на табор царске редипе ударио кад те обузме она твоја зулумћарска краброст и срклет! Зар није тако, браћо?

- Тако је! - повикаше сви осим котлара који је нешто зловољно шутио.

- Мићане! - викну Симеун радосно - уточ'-де људима по чашу ракије! Ово је црквењско и народско, болан, па кад црква не пије, нек' пије народ. Зар није тако, браћо?

- Тако је! - повикаше опет сви осим котлара, а Симеун, кад изврну чашу, настави још живље и одушевљеније.

- Додуше, кад буде, ја се нијесам био толико ни уплашио. Једном је, мислим у себи, мријети али ме је, ваља истину говорити, било обузело некакво чудновато и ледено дрктање. - Баш слаба ракија ове године мимо све досадашње године! - застаде Симеун у причању и презирно отпијуцну. - Швабо, Швабо, жив се ти распадао што нам отрова земљу и уби у свачем снагу и берићет! Али кажем ја, био ме обузо стра ко никад дотада. Зашто, крошто, не знам, већ ако није зато да се испуни пророчество Староставне књиге...

- Е, па то ће и бити! - дочека онај из мрака, иза каце.- Ништа друго него то. Што би могло друго и бити кад си чо'јек са од правде и јунаштва?

- Е, мој синко! - одмахну Симеун тужно руком. Био некад, а данас - више нема! Све прође и мину као у сну - Еле, сад како му било, ја и момак пођосмо, а покојни Партенија остаде плачући. У трку прејездисмо Радмањско поље, па се почесмо брда 'ватати, и кад се помолисмо низ ону страну од Цвијетића гаја, цикнуше барије, ударише таламбаси диже се вика и граја: "Ето геренала! Ето геренала!" Циче борије као змије у процијепу, разлијежу се таламбаси, а стра'овита вика и галама пролама небеса. "Ето геренала! Ето геренала!" Од стра'оте се божје, браћо, не мере слушати. Момак се следио и замро од тешког стра.

- Ја бјежим - вели, а очи му се укочиле ко у мртваца.

- Нека, нека. Не бој се, дијете. Оно они мени одају чест. Оно је, ако почем нијеси знао, каурска манавра... Не бој се ти ништа док је теби твог старог Симендаша! - викну' ја и искапи' плоску надушак, па исука' сабљетину из корица и укочи' се на ату ко каква, не буди примијењено, швапска гереналина...

- Јадни солдати, жалосна им мајка! - дочека опет онај иза каце. - Колико ће и' сад, ни криви' ни дужни', платити главом.

- Нека, дијете! Не пометај ме! - љутну се Симеун, па додаде блаже: - Не бој се, синко, све ће лијепо и у миру проћи. - Истом ја то реко' и не реко', а топ рукну, борије опет зацичаше, таламбаси ударише, а граја и галама небеса пролама: "Ето геренала! Ето геренала!" Вришти пода мном ат и пријеча упопријеко, а ја само ћевшим и пазим ђе ћу угледати капетанов чадор, док га не угледа' управ 'ном мјесту ђе је сада кантина и дућан наше поштене и честите газдинице Милеве, бог јој сваку срећу дао! Бијели се чадор, и видим, капетан стоји пред њим са исуканом сабљом, а солдати се уредили с обје стране пута куд ћу ја проћи да ми, белћим, одају чест. Кад се приближисмо на један прушљај волова, ободо' ја оштрије ата бакрачлијом залети' се у највећем трку кроз солдате. То само знам, а како сам се створио пред капетановим чадором, ни данас вам не умијем казати. На моју душу, не умијем, браћо. Само још ово знам да је капетану, кад ме је пред собом угледо испала сабља из руку и да је готово по сата преплашено и зачуђено у ме гледо, док се једва језик одријеши, па забркљачи. Бркљачи на ме, бркљачи ја на њега! Бркљачи он на ме, Бркљачи ја њега! Удри он на ме, удри ја на њега! Удри он на ме, удри ја на њега! Удри, удри! Удри, удри, удри, удри!... Поче он мене резил чинити.

- Ја капетан! - вели.

- Па и ја сам војвода - дочека' ја, да га мало као застрашим.

- Војвода! - зачуди се капетан. - Какав војвода?

- Симеун Пејић Рудар, ђак од намастира Гомјенице - указа' му се. - Ето какав војвода!

- Симеун Пејић... Рудар... ђак од намастира... Гомјени... - врцну се капетан и извади из џепа некакву књижицу. Па ви сте тај, господине, - поче ме и господити - војвода што је разбио Крајишнике и Асанбега Чеку на мејдану погубио и ћесарокраљу велику љубав...

- Господине капетане, за то нећу да знам - викну' ја мало оштрије на њег', а он се трже. - Нека то пишу књиге и историје и предају с кољена на кољено, а ја нећу за то да знам! Не трпим да ме ико у очи 'вали и узноси!

- Молимо покорно, молимо! - склања се капетан и одаје ми чест.

- Молимо покорно, молимо! - и ја опет њему одајем чест. - Ја капетан, ти капетан. Истина, ја од ћесарокраља немам бурунтије, али...

Он једнако облијеће око мене, одаје ми чест и умиљава се, док неоклен не извуче некакву шокачку крижурину, има у њој на кантар по оке, па ће:

- На вас се, господине и војводо, излила велика милост премилостивог ћесарокраља...

- Молимо, молимо покорно! Живио! 'Вала ти! - одајем му чест, а он непрестано обиграва око мене држећи ону шокачку крижурину у рукама и све ближе примичући се мени.

Ја се нашо у чуду. Шта ће ово сад да буде, мислим у себи. Видим, истинабог, да ми чини велику чест, а све се нешто бојим, не скидам очију с оне крижурине. Чини ми се да ми неко све ко шапће: "Чувај се, Симеуне, поримиће те, убила га света Богородица! Не дај своје свете вјере под старост ни за какав ајлук и царску бурунтију. Сјети се, Симеуне, они' ријечи у Староставној књизи: "Настаће пошљедња времена и млоги главни људи и сви отачествени аркијереји због масних ајлука и царски' бурунтија постаће муртати и невјерници своје цркве и народа."

Капетан опет поче удварајући се и умиљавајући се ко пашче.

- На вас се, господине и војводо, излила благодетна милост премилостивог ћесарокраља... Ви сте велику љубав и услугу његовој краброј војсци учинили и разбили Турке Крајишнике, зато вам је премилостиви ћесарокраљ благоизволио указати своје признање и царску милост - овим крижом!

- Шта?! - врисну' ја и одскочи' два корака натраг. - Зар одма' римити?! Шта је то и како то море бити! Зар је так'а права у ћесарокраља?... Нијесте се честито ни одморили у 'вој земљи несретној, а већ одма' почети чокчити и римити! Зар је то ваша права; зар сте ви с так'им редом дошли у нашу земљу?! - сасу' ја ватру на капетана.

Дјецо моја, мени би врло тешко на души. Зар сам, мислим, зато разбио проклете Агарјане и главу своју залаго бранећи српске и 'ришћанске светиње, па да под старост своју мијењам вјеру, да постајем муртат, и отпадник своје цркве и народа? Ударише ми сузе, а капетан јопе' поче:

- Не бојте се ништа, господине и војводо. Ово није оно што ви мислите. Ово је медаља и одликованије за ваше услуге... Примите и носите овај криж на јуначким прсима ко премилостиви знак царске милости...

Ја плану' ко рис.

- Знам ја, господине капетане, што је нишан и одликовање! То није ништа, то није медаља ! То је крст..., криж друге цркве и другог закона. 'Вала ћесарокраљу на милости његовој, али му слободно одма' мореш тел ударити да ћу ја прије погинути него што ћу ту крижурину на својим прсима, при чистој свијести, понијети. А теби, господине капетане, 'вала, и ја одајем чест: ти капетан, ја капетан. Истинабог, ја од ћесарокраља немам бурунтије, али...

- Молимо, молимо покорно! - једнако обиграва око мене капетан и држи крижурину у руци.

- Ја, господине капетане, нећу так'ог нишана, а кад буде од неко доба, нећу никаквог. Шта ће ми одликовање и шточија милост? Ја ако пијем, пијем за своју вољу и ћеив; ако разбијам турске ордије, разбијам за своју вољу и ћеив; ако дијелим мејдане, дијелим за своју вољу и ћеив. Што ће ми нишан? Нишане су носили и увијек ће носити муртати и отпадници своје вјере и народа, а ја то нити сам био, нити ћу икад бити! - шкрипну' ја зуб'ма и викну' на момка: Дијете, понеси ту ракију и прасе!

Виђе већ капетан да је ударио на оштру сикиру, и да од пазара не море ништа бити, па се ушути и обори очи земљи. Дуго је и дубоко нешто премишљао, а у глави, види се, дебеле мисли сабирао док ја не викну':

- 'Ајдемо ми, господине капетане, под чадор пити и шенлучити ко једне војводе и јунаци, а то ми моремо, ако ћеш мене питати, оставити поповима и пратровима, па нека они о том разбијају главу и воде бригу.

Он, онако збуњен и убијен, забркљачи нешто на солдате, те се логор брзо стиша и умири, а ми уђосмо под чадор.

Записмо се ја и капетан ко никад дотада под овим божјим кубетом. Најприје ја уточи' њему полић што сам га максуз уза се понио, отпи' га мало да не би, бог га убио, помислио да је ракија отрована и пружи' му га. Он ми некако чудесно одаде чест, прими полић, искапи га, па се стресе управо ко острижена овца под јесен кад облада мраз и стегне студен:

- Добра ракија!

- Јест, господине капетане! Нема так'е у све седам царевина, али, кад буде додуше, код мене је свака ракија, каква била да била, добра. Ракија ти је, ако почем нијеси знао да ти кажем, једно најпоштеније, најчеститије и богом милосним најблагословљеније пиће! Ни на Шта се у овој земљи не могу толико ражљутити ко на 'не људе који се одераше вичући да ракија упропасти свијет. Правде ми и штуца ми мог, а то је велика заклетва, мени тог свијета није жао, већ мене душа моја боли што тај свијет, у свом блентавом незнању и будалаштини, упропасти толику ракију! То је мени жао, господине капетане! - викну' ја, спусти' полагано, кријући у полић мали дукат, нали' га и додадо' капетану:

- Виђај-де сад, господине капетане, што је ракија! то је више пијеш, све је слађа. Сваки ти полић долази слађи од слађег, и не заборави, господине капетане, да се у слаткој ракији највише пута посо виђа и свршава.

Капетан облапорно зграби полић, па га изврну на душак и разраколи се ко пијетао око кокоши, не скидајући очију с ардовића.

- О-хо-хо! Баш слатко и поштено пиће!

- Што је моје, није лоше: брез шећера је зашећерено а брез меда замедљено!

- О-хо-хо! Баш слатко и поштено! - разраколио се капетан, и дуката нестаде некуд из полића.

- Јест, господине капетане, слатко и поштено и, што'но ја реко Сарашћер-паши кад сам га 'вако у чадору на Добрњском пољу поодио, брез шећера зашећерено а брез меда замедљено! И видим, господине капетане, да су сви ови први и главни људи у свима царевинама једнаки. Свијет се мијења, умире и рађа, али они остају увијек на сваком мјесту једнаки, и за живу се главу никад ни у чем не могу промијенити, а најслађе им је пиће брез шећера зашећерено, брез меда замедљено!... Пијмо и веселимо се, господине капетане! - нали' ја јопе' полић и заслади' га једним дукатом. - Пијмо и веселимо се, господине капетане, јер нити је ћесарокраљ, видим, послао бољег војводу од тебе у 'ву земљу, ни си ти затеко бољег и честитијег старовника у 'вој земљи од овог истог Симеуна Пејића Рудара, ђака од намастира Гомјенице!

- То истина, то истина! - заплеће већ капетан језиком, раколи се и обиграва око ардовића.

- И ја знам и свачим би' се на свијету заклео да би' ја и ти један другом све учинили и свађе на руци били. Зар није тако?

- Тако буде, тако буде! О-хо-хо! Слатко и поштено пиће! И други дукат неђе се забаци и изгуби ко да у црну земљу пропаде.

Ја лијевом, шећерим и медим полић иза полића, а капетан једнако изврће и раколи се од драгости као неки Илица 'Одалица кад угледа ђе у селу кото да пече. Нема вајде крити, и мени се понеки, ако ће и грк, полић неотице омакне низ грло.

Развезосмо разговор о свачем: о јунаштву, ашиковању, да опростите, и делијању, о мејданима и љутим биткама, о црквама и намастирима, док ја, некако не'отице, не поче' говорити о 'вој нашој светој ћаби и Немањића славној задужбини:

- Славна је и света Немањића лоза, лијеп је и красан бијел Вилиндар насред Горе Свете, нема мане ни другим задужбинама: свуд се оре пјесме и молитве свете. Само је тужна и жалосна света лавра Гомјеница на Крајини љутој... Господине капетане, зар не чујеш писке и јаука? Чуј-де?

- Чујем, чујем! - дрма капетан главом, а заклијештио очима ко коза пред мрак.

- Оно пишти и јауче старац игумане, сиједи и честити Парто од Гомјенице намастира...

- Чујем, чујем! - понавља капетан, а ништа ко ни ја не чује; али се у зашећереној и замедљеној ракији море чути што чојек ни у сну не море уснити.

- Чуј-де и почуј, господине капетане, како плачу и наричу ктитори и приложници те свете обитељи српске и 'ришћанске! - викну' ја и опет нали' полић.

- Чујем, чујем! - забрсла капетан и испразни на брзу руку полић, а од тешке жалости ударише му сузе на очи. - О како тужно и жалосно плачу и наричу!...

- Чуј -де, господине капетане, и ћесарокраљски војводо, чуј-де како цијела љута и крвава Крајина плаче и тугује за својом пострадалом ћабом и светињом!

- Чујем, чујем, господине и војводо! Али говори, одма' говори: има ли јој помоћи? Море ли јој се помоћи?

- Ракијо мајко! Ракијо и отац и мајко, помози сад или никад! - прошапта' ја, наточи' полић, зашећери га и пружи капетану:

- Силни, крабри и велики ћесарокраљски геренале и војводо! - Шта до' му из петних жила подлијевати воду. - ко што је тај полић ракије у твојим рукама, тако је и спас те свете ћабе у твојој гереналској сили и моћи! - обгрли' му кољена и заплака' се, а сви, 'вала богу, знате да се лакше чојеку у ракији заплакати него дјетету кад му мати не да сисе. - Силни, ћесарокраљски геренале, ново је вријеме настало, нови људи завладали... У нужди и невољи овако се ради и свршава посао, а кад огране жарано сунашце и ослови прољеће, онда... онда... Силни и крабри ћесарокраљски геренале и војводо, помози! Утишај писку и јаук божјег службеника, обесели ктиторе и приложнике, утјеши и обрадуј крваву и љуту Крајину, не заборави ни овог раба божјег и припадника те свете обитељи што је сву младост и снагу своју оставио у ратовању и четовању с мрским Агарјанима бранећи пребијелу Немањића задужбину и част и поштење вјере и народа! Примакни мурећеп и 'вати се књиге и дивита, обрадуј нам старца игумана и све редом приложнике и ктиторе... Макни пером по 'артији, па нека засија сунашце са небеса, замирише тамјан са олтара и одјекну пјесне и молитве!...

Молим ја, преклињем и увијам се око капетана, док наједанпут изненада цикну борија тако жалобитно да обојица од некакве језе и туге задрктасмо. Капетан сав поблиједио, па се тресе ко да га потајно грозница у'вати, а зуб му о зуб удари. Борија једнако цичи тужно и жалостивно: "Издати смо! Издати смо!"

- Издати смо, издати смо! - јаукну капетан, и обојица излетисмо пред чадор.

Кад ја погледа' низ Радмањско поље, а оно све поцрњело, што се пјева, од коња и јунака. Логор се сав узбунио. Не зна се шта се ради и чини од солдата! Неко обуко чизму на главу, а капу на ногу; неко припасо пушку, а сабљу или баганету пребацио преко рамена; неко обуко кабаницу, а заогрнуо кошуљу. Мотљава и ломљава на све стране брез краја и конца! Борија једнако цвили: "Издати смо, издати смо!"

Капетана убила шљивова грана у главу, па блене као будала, те нит говори, ни ромори.

Ја потего' дурбин да разгледам војску: чија ли је и ко јој је војвода и старјешина. Видим, Турци нијесу, а каури нијесу. Напери' ја дурбин управ на војводу, не би ли њега како упозно: Турчин није, а каурин није, већ је главом Парто калуђере! Развесели' се и обрадова' па капетана удари' по плећима:

- Не бој се, мио побратиме! Што си мрке оточио брке? Разведри се, силни геренале, данас ћемо у крв загазити. Биће меса орлу и гаврану!

Већ стража каурска поче припуцавати. Покаткад запраште пушке ко ненарезано кестење у ватри.

Капетан занијемио од стра, па ни да трепавицом макне.

- Не бој ми се, мио побратиме, већ ми предај команду над војском, да ја будем војсци војвода.

Ја брзо свуко' са себе гереналску ођећу и оправу и обуко' капетаново одијело и припаса' његово оружље, па пошједо' и његова коња, те се стави' војсци у прочеље да преплашим, тако преобучен, старца игумана и његову љућану ордију.

Капетан забркљачи нешто на солдате, а они се сви уредише и стадоше ко укопани. Очита им некакву подугачку молитву и оштро им заповиједи и нареди да се мени у свему покоравају, а он остаде с неколико солдата код чадора.

- Чувај се, господине војводо! - шјетује ме капетан. - Увијек се држи стране и пристранка. Заводи војску за бусије и не излази на отворено поље.

- А, то не ваља ништа, господине капетане! - обрецну' се ја на капетана. - Тако у нас бабе ратују. У мене друге нема него очи у очи, прса у прса! То је јуначки и делијски! Какве стране и пристранци! Какве бусије!...

Капетан само слеже раменима и предаде се судбини, а ми кренусмо. Ја напријед а војска за мном.

Ја забркљачи' као командијер.

- Баталијун, наштараик, на ап! Борије, добоши..., таламбаси! Зацичаше борије, ударише таламбаси, диже се граја и галама од црне земље до неба.

- Баталијун, аз дур! - командијерам ја и мијешам помало и турски.

Стадоше солдати и укочише се, а борије и таламбаси умукоше. Само се још разлијеже јека по планинским гудурама.

- Баталијун, пушка пун! Туфек гој! - додадо' на турски да им протолкујем. Напунише пушке.

- Баталијун, наштараик на ап! - командијерам ја да пођу. Пођоше.

- Баталијун, аз дур! Стој! - толкујем да стану. Стадоше јопе.

- Баталијун, баганете на оп! - командијерам ја да натакну баганете на пушке.

Натакоше и на моју команду пођоше, а ја се јопе раздера' колико ме грло доноси:

- Баталијун, напријед! Јуриш-иш-иш-иш!

Отвори се јуриш на све стране. Сразише се двије војске силно и бијесно ко бирземаниле на брани косовској, кад ми, Срби, аој туго, изгубисмо силу и госпо'ство. Стоји вриска и звекет оружја. Праште пушке, сијевају баганете, а каурски топ риче с оног брдашца изнад Кадине Воде ко громовник Илија, милост га било, кад се ражљути на нечастиве. Риче топ, јече брда и долине, а земља се стресе и угиба.

С обје стране почеше рањеници падати.

- Напријед, браћо, напријед! Напријед, а осветимо главу и смрт мученичку и јуначку нашег Симеуна који паде мучки од душманске руке, за вјеру и 'ришћанску пострадалу светињу! - виче покојни Партенија из свег грла, језди на ату ко какав силни турски газија са исуканом сабљетином према мени, а ћурчина се око њега салампија као у каквог паше.

Сусретосмо се управо на 'ном пристранку изнад гињеничких гробова.

- Још ме чекаш, каурска ђидијо? Још ме чекаш, крвожедни и немилосни гаде, што погуби мучки мога Симеуна, десну руку, вјерна пријатеља, бранитеља цркве и олтара. Још ме чекаш!? - врисну Партенија, шкрипну зубма и изма'ну сабљом, па да ће ме посред врата.

- Парто драги, родитељу мили, не! - заплака' се и указа' му се.

- Симеуне, синим те, зар си ти то? - јаукну од радости и превеликог чуда Партенија кад познаде грло.

- Ја сам, оче мој свети; ја сам, миришљава кито босиока и до гроба мрачног вјерни друже и пријатељу!

- Ама, каква ти је то сад опет друга одећа, ако за бога јединог знаш? Симеуне, Симеуне, у шта се још нећеш претворити, побогу брате!

Пушка једнако прашти и зрно зуји и свира нам око ушију. Навалила љута Крајина, па ока отворити не да.

- Баталијун, аз дур! Стој! - забркљачи' на црну милитерију која бијесно удараше на Партени'ну љућану ордију.

Солдати се зауставише. Пуцањ на мојој страни престаде, таламбаси и борије умукоше, замало би, па и топ умуче.

- Оче мој свети, командирај својој војсци да више не насрће и улудо не гине.

- Ама, шта је то Симеуне, ако се часним крстом крстиш?! Говори и казуј шта је? Каква те је то допала толика чест и званије, да оволика царска војска пред тобом дркће и стрепи?

Кад се обје војске умирише и престаде крвопролиће на обје стране, ја му све по реду каза' шта је и како је било.

Он диже очи и руке небесима:

- Господе, господе, који ведриш и облачиш, каква су ово чудеса, милост те било?

- Ништа се не чуди, оче мој ду'овни. Све је ово 'вако, суђено и милосним богом одређено и наређено.

- Ама, како ти даде ођећу и команду над толиком војском?

- Сами Господ наш Исус Христос обрезумио га је да испуни вољу и жељу рабу свом праведном.

- Ама, како то, ако бога знаш. Говори!

- Говори ти! - велим му ја. - Како ти дође до толике силне војске и ордије?

- Сине мој ду'овни, казаћу ти. Јавише ми да си мучки погинуо. Долеће ми Белемез на диванану: "Оче, вели, погинуо Симеун. Од подне једнако праште пушке и грува топ с Кадине Воде." Истом ми то говоримо, док дотрка Шошљага, сав се задуво и у голу воду учинио. Вели: "Оче, каже, Симеуна разнесе топ на милијуне комада. Шта ћемо? Људи не били већ курве и роспије ако га не окајали!" Сузе ми саме на очи ударише, онда, ме обузе свега срклет, па подвикну' на Белемеза и Шошљагу и остали народ који се бијаше слегао и стрчао са свију страна: "Дјецо моја и браћо моја, бранитељ ове свете обитељи и божјег крама погинуо је. Окајмо га, јер ће нас и на страшном суду сапрети часне мошти Немањића свете лозе. Ко је жељан битке и мегдана, за мном! Ово ће бити пошљедња битка у 'вом мутном времену. Тако ће бити, јер ја дубоко и далеко видим. Од вечерашње вечери сасадићемо са тисових држалица тешке наџаке, објесити о клин штуцове и острагуше, свући топле ћурке и човали чакшире и са паса сребрне токе и илике, а обући се у црну ризу туге и жалости да кукамо и оплакујемо минуле дане агарјанске силе и зулума. Дјецо моја и браћо моја, дубоко ја и далеко видим: нашим несретним и чемерним отечеством обладаће дебели, црни мрак и мртва, ледена слобода. Затријеће се паклено и погано шјеме агарјанских крволока и зулумћара. Оног крволочног и бијесног зулума нестаће, али ће настати суви зулум који ће гристи срце и душу, а сисати крв и потајно ломити измождене кости. Тако ће бити, дјецо моја и браћо моја, јер моје очи дубоко и далеко виде. Него, на ноге, браћо, ко је жељан битке и освете за потоњи 'ришћански род и пород! Сви повикаше: "Свештениче и ду'овниче наш, за тобом и у ватру и у воду!" Ето тако сам, чадо моје ду'овно, дошо до 'волике војске и ордије.

- 'Вала ти на бризи твојој, родитељу мили и вјерни друже до пошљедњег издиканија!

- А шта је, дијете моје, с капетаном било? Да ли си израдио пашош и бурунтију да се смијемо дигнути у писанију по 'ришћанском свијету?

- Капетан је код чадора. Него одма' командијерај војсци нека се натраг враћа, а ми ћемо заједно капетану поћи и повести само Белемеза и Шошљагу, перјанице дивне од крваве и љуте Крајине.

- Чини и ради, синко, што ти памет твоја донаша. Ја сам се помео, ја не знам ништа. Мени се, синко, чини да ово сањам, да сам ко у неком бунилу и возбужденију...

Његова војска врну се намастиру, пушкарајући и пјевајући.

Само Белемез и Шошљага остадоше с нами.

- Ђаволе, бог те убио! - зачуди се Белемез кад ме угледа.

- А, шејтане, напријед ти се пете окренуле! - крсти се забезекнуто Шошљага и завирује са свију страна. - Ама, јеси ли ти то, Симеуне, ако у бога јединог вјерујеш?!

- Ја сам, јуначино стара и дивна крајишка перјаницо, - одговори' му, па се окрену' солдатима: Баталијун, Кадина вода..., логор наштараик, на ап! Борије, добоши, таламбаси!

- Ама, откуд тако брзо изучи језик каурски и њи'ову команду, побогу синко? - чуди се покојни Партенија. - За свашто ли те, вели, бог створио, милост га било!

Кренусмо се. Ја и Партенија напријед, Белемез и Шошљага за нам ко наши доглавници и перјаници, па онда солдати. Свирају борије, ударају таламбаси, прелијева се оружје и ођећа, а ми јездимо лако и дикли, ко да смо на Косово пошли.

Кад бисмо на по пута, ја се мало напријед и забркљачи:

- Десет солдата баганете на ап, па наштараик на ап око Партеније, Белемеза и Шошљаге!

За тренут ока склопише се солдати око њи', а они преблиједише као мртваци.

- Чадо моје ду'овно, шта је то сад јопе'?! - јаукну Партенија, а Белемез истрже 'анџарину иза припашаја да све искомада.

- Аз дур, Белемезе! Не чини гараза брез невоље! Не бој се, оче мој свети и браћо моја. Не бојте се ништа, ја се мало шалим.

- Не шали се, синко. Знам ја твоју шалу.

- Симеуне! - врисну помамно Белемез и исколачи очи као катил. - Симеуне, не шали се, ако се ја почнем шалити, биће меса орлу и гаврану! Неће ти помоћи ни свети Илија, а камоли та голобрада, каурска вузлад.

- Шала, Белемезе, шала!

На команду се солдати уклонише и вратише у баталијун. Што се више приближујемо логору, Партенија и Шошљага све бљеђи и немирнији, а Белемез се намрштио и закрмио ко џин, па не види никог на 'вом свијету. Јуначина је то и делија био, покој му души! - уздахну Симеун.

- Браћо! - чу се онај иза каце који се бијаше нешто ушутио. - Браћо, да попијемо по чашу ракије за спомен и покој душе покојног Белемеза, бог му дао рајско насеље!

- Да попијемо! - викнуше сви као једно грло.

- 'Вала вам, Срби моји чесни и поштени, што се тако шјећате своји' јунака који бранише и заклањаше народ свој од сваког зла и напасти - Стаде Симеун благосиљати. - А и теби 'вала, синко, што нас опомену да не заборавимо свој старински, српски обичај! - додаде и погледа у мрак.

- Точи, Мићане! - викну онај из мрака.

- Ама, шта је вама, људи, вечерас?! - трже се Мићан запрепашћено. - Јесте ли ви при себи? Је ли то икад било на 'вој земљи откад је сунца да се пије за спомен и покој душе живом човјеку?!

- Шта жив? Ко жив, Мићане? - гракнуше сви.

- Жив Белемез.

- Нек' си ти жив и здрав, а Белемез је, покој му души, давно промијенио свијетом и отишо богу на истину...

- Ама, људи, жив је Белемез! Шта је вами вечерас? Зар се није неке године чо'јек одселио у Лијевче па...

- Па зар се у Лијевчу не мере умријети? - претрже га неко из мрака. - Е, мој Мићане, жалостне те твоје памети! У што ти прође твоји' педесет година, јаде мој и чемере? Ти се у имену вараш. Оно је жив Билмез, а не Белемез. Друго је Билмез, а друго јопе' Белемез!

- Јест, тако је! - повикаше у један глас сви и зачуђено погледаше у мрак.

- Нека тако буде - у недоумици промрмља Мићан тешко кроза зубе и поче точити. - Ја, браћо, већ видим шта је. Ја не жалим ракије, али ћете огријешити душу, јер је тежак, претежак гријек пити покој живом чо'јеку!

- Он је жив..., 'оћу рећи, мртав, а да је и жив, твоје, Мићане, није поповати већ ту ракију пећи и точити! - издера се онај као мало осорно иза каце.

Кад се сви обредише два-три пута чашом, спомињући и узносећи сва добра и честита дјела јуначког Белемеза, Симеун некако тужно продужи.

Кад бисмо надомак логора покојни Партенија сав задркта и стресе се:

- Чадо моје ду'овно, у'вати ме студен и некаква дрктавица - једва простења. - Имаш ли иђе кап ракије да се мало разгријем?

- На моју душу, нема, немам ни капи; а за кап добре ракије не би ево сад жалио златан дукат дати.

Белемез се трже и намргођено, шутећи ко камен станац, извади из бисага плоску и пружи је брез и једне ријечи Партенији.

Туј се обредисмо једно десетак пута, онако с ногу, и кренусмо. Белемез скамењено шути и једнако држи десну руку на 'анџару. Само ђекад сијевне очима и зашишти кроза зубе.

- Симеуне, сине мој ду'овни, нешто нам је љут Белемез - пришапта ми Партенија. - Гледај, синко, и разведри га, јер зло ће бити ако се разгоропади.

У путу једва некако разведри' и развесели' Белемеза, те скиде руку с 'анџара. У том стигосмо и логору.

Солдати се, на команду моју, разоружаше и смјестише, а капетан нас дочека код чадора са стражом и одаде нам по реду и старјешинству чест. Све му каза' та је и како је било. Он се млого обрадова.

- Ово је војсци старјешина и војвода - пружи' руку на Партенију. - А ово су му доглавници и перјаници. Капетан се зачуди:

- То жупник! - вели.

- Шта?! Шта, господине капетане? - шкрипну Белемез и истрже помамно 'анџар. - Шта? Зар ми шокци и мрцињаши? Ово је наш свјештеник. Какав жупник?

- Молимо покорно, молимо! - сагиње се капетан пред Белемезом.

- Пушти ме, Симеуне, да га сасијечем, - вришти Белемез.

- Нека, Белемезе! Немој, братимим те!

- Шта немој? Није се 'вође честито ни воде напио, а одма' почо шокачки и мрцињашки брезобразлук проводити. Нас Турци турчише пет стотина година од Косова белћим, па нам не могоше ништа учинити, а он...

Видим ја, гори Белемез и чвршћи у светој, православној вјери од самог мене. Би ми то, нема вајде, драго и мило, те и ја учини' ршум на капетана.

- Полако, дјецо моја, полако! - Стаде покојни Партенија молити нас и умиривати. - Тако се у њи' говори, то је по каурски свјештеник..., ду'овник - протолкова, па се окрену капетану:

- Господине капетане, ја нијесам жупник већ по православној, восточној цркви: игуман! Партенија Давидовић Делић игуман од намастира Гомјенице. То је моја чест и званије.

- Е, кад је тако - стиша се Белемез и извуче из бисага плоску, те пружи капетану: - Деде, господине капетане и царски већиле! С добрим ти и пуном дошао, а с бољом ме и пунијом испратио. Не замјери и опрости. Так'и је у нас обичај од старина. А сви смо 'вође, 'вала богу, једни јунаци, једне војводе и четовође. Ако ми један другом нећемо одати чест и пружити поштење,^[1] ја ко ће други?

Добро нас и баш поштено дочека и угости капетан. Одма' нареди да се постави вечера и отвори буре вина. Почесмо вечерати господску, царску вечеру и помало уз јело пити и шенлучити. За нашу вољу и весеље заповиједи тобџији да топ грува и риче док гођ ми вечерамо и шенлучимо. Онда забркљачи на логор, те се за тренут сав диже, натаче баганете на пушке и опколи нас. Откако је гавран поцрнио, так'е чести и дочека нико није доживио под овим божјим кубетом!

Већ се угријасмо. Почеше здравице. Први се диже капетан и изговори поштену и ријечну бешједу, па заврши: "Премилостиви ћесарокраљ чуваће сваком образ и поштење, поштоваће све вјере и законе, потпомагаће цркве и намастире, а црквенске поглавице држати у великој чести и милости! Живио! И наздравље!"

Од наше стране подиже се Шошљага и изговори још поштенију и ријечнију бешједу:

"Силни, ћесарокраљски геренале и војводо. (то сам му ја пришапно.) 'Вала ти од неба до црне земље на твоме дочеку и чествовању! Да бог да се ти, добри чо'јече и медено љето моје, дичио и поносио својом силом и моћи ко Локвари крађом, Дујаковци свађом, ко Павићи десетарима и Татићи кантарима; кo Гомјеница делијама и калуђерима а Лусићи поповима; кo Стричићи пиром, а Добрња провом; ко Перван удовицама а Мелина цурама; ко Кочића главица висином а Тимар низином; ко Кола плоскама а Шљивно шљивама; ко Рекавице касаплуком а Бања Лука газдинским лоповлуком и невјерлуком! Живио! И наздравље!"

Кад смо се дигли иза сопре, било се увелико уноћало. Логор се смири, топ умуче, а ми уђосмо под чадор и настависмо јоп' пити и шенлучити. Зора нас је цјеливала у ведра и насмијана јуначка лишца.

Док се ми умисмо и богу помолисмо, у том стиже и момче што смо га још, да речемо, ко синоћ послали рад' ракије. Доћера два товара и ардовић башице за капетана. Налисмо нас четворица плоске и један товар дадосмо логору на увеселеније.

- Деде, господине капетане и царски већиле! - пружи Белемез одма' капетану своју плоску. - Деде, да мало живнемо. Бог зна 'оћемо ли се више икад и виђети.

- Деде, господине капетане и царска перјаницо! Прими и од мене поштење - додаде му и Шошљага плоску.

- Деде, господине капетане и ћесарокраљска дико, да се мало окријепимо и разгалимо! - пружи му и Партенија своју плоску.

- Деде, капетанино моја и јуначино стара, да ми разбијемо мамурлук, ко што раде и остале делије и јунаци - викну' ја и спусти' преда њ и плоску и ардовић. - Ако 'оћеш што слабије и блаже, држи се овог! Ако ти срце жели што јаче и јуначније, ево ардовића. Наздрави ми и развесели се, гереналино моја, чесна и поштена.

Капетан прима једно по једно поштење, меће покрај себе и ко мало чуди се. Види се, необично му и непознат му наш адет и обичај.

- То млого! - вели и смијуљи се.

- Па, да речеш, господине капетане и царске већиле, није ни мало! - дочека Белемез.

- Не замјери, так'и је у нас адет - додаде Шошљага да му протолкује.

Обредисмо се једанпут рашом, обредисмо се други пут, обредисмо се и по трећи пут. Свак' шути, нити ко шта говори, ни ромори. Обредисмо се и четврти пут, док ракија плану уз образе и еглен се отвори. Ракијо, ракијо, свађе ли си од помоћи и користи, дрво ти се твоје посветило, да бог да!

- Ћесарокраљска гереналино и свијетла јуначка, војинствена главешино! - диго' се ја и узе' чашу. - Дај ми изум и изволеније да проговорим под твојим крабрим окриљем неколико бешједа...

- Молимо покорно, молимо! Сви се изненадише и зачудише.

- Ћесарокраљска гереналино и свијетла јуначка, војинствена главешино! Дична је ово и благословена земља ко ниједна земља под небесним сводом. Свима се њезиним другама са истока сунце рађа, а ево њој се 'оће са запада да роди и да је топло и шчедро огрије, јер је она удувијек, одискони, била у милости код Господа бога и код божји' свети угодника и богоносни' отаца ћесарокраљска гереналино и свијетла јуначка, војинствена главешино, и браћо моја рођена, чудесна је то судбина и удес нашег премилог отечества које већ пет стотина година цвили под тешким наџаком агарјанске паклене силе и зулума! Чудесна је то судбина, велим, али бог премилостиви и све седам царевина тако су шћели, па је, ево, тако и било. Викните сви: 'Вала им на њи'овом премилостивом дару!

- Вала им на њи'овом премилостивом дару! - викнуше сви осим покојног Партеније, кога стоструке сузе облише, јер је он једини разумио и у глави својој растресо моју неразумијиву бешједу.

- И мене сузе облише и застаде ми ријеч у грлу - уздахну дубоко Симеун и застаде у причању.

- Ули'де му, Мићане, једну! - једва чујно шапну онај из мрака, без искре заједљивости.

- Да није шале - настави Симеун меко и благо - да није шале, еглена и ове благословљене, што се каже, мученице, вјерујте ми, дјецо моја, да би пола свијета у нашем несретном отечеству од грког јада и чемера полуђело и сишло с ума. Дјецо моја и браћо моја, ви не знате оног, старинског времена: пушка ми, пушка ти! Ви не знате оног дели'ског шенлука и весеља. Знам ја, ви трпите и мислите, и све се вами чини да је ово 'вако одувијек било. Али нас, старе и изнемогле, нагони на сузе немило и грко туговање за старим вактом и земаном. То старинско вријеме нашим слабим и ојађеним душама мирише ко увели босиљак и свето миро. Нами на 'вом гријешном свијету ништа не остаје до превјечна жалост и туговање за минулим временом... Мени увијек срце задркће и мисли некуд далеко, далеко одлете кад се шјетим шта сам некад био, а шта сам данас дочекао. Али шта ћу, тако је, ваљда суђено! - уздахну опет Симеун и продужи:

Млого се они, капетан, Белемез и Шошљага зачудише нашим жалобитним сузама.

- Молимо покорно, што то јест?! - пита капетан, а језик му се већ поткратио.

- Господине капетане, новоме царству свак' се живи обрадовао у 'вој земљи, а само нас двојица плачемо под старост своју. А зашто, да речемо? Јер је осиротила и пострадала Немањића света задужбина коју нам наши стари оставише и завјешташе у аманет и на чување - дочека' ја капетана и тако у неколико забаци траг нашој жалости и шјети' га на наш јучерашњи разговор.

- Говори има ли јој помоћи?! - забрсла капетан.

- Има, има, силни геренале! - викну Партенија, а ја му зашећерену чашу башице пружих:

- Ко што је ова чаша у твојој руци, тако је спас и помоћ за ту пострадалу, божју обитељ у твојој војинственој сили и моћи.

- Шта ћете, браћо, да вам учиним? Говорите, све ћу вам учинити.

- Бурунтију! Бурунтију царску дај, да се смијемо дигнути по народу у писанију... Ми смо једини школници и учевни људи; ми 'оћемо да идемо по реду и закону.

- Говорите, говорите, све ћу вам дати.

- Бурунтију, бурунтију дај нам!

- Све ћу вам дати. Говорите! - скочи капетан.

- Ама, говоре људи! Зар не чујеш, бог те убио! - љутну се Белемез и погледа га крваво. - Бурунтију царску 'оћемо.

- Бурунтрју? - Што је бурунтију?

- Бурунтија... пашош, царска дозвола.

- Добијете, све добијете.

- Точи ракију и шећери, док се није попишманио - шапну' ја Шошљаги.

На срећу и спасеније ове свете ћабе, капетан се не попишмани, већ нам за тренут ока написа и издаде бурунтију - има у њој у дужину два аршина и у ширину два - и удари на њу седам дебели' царски' печата, ко белћим: за све седам царевина.

- Господине капетане, да неће бити млого ови' печата? Ми нећемо никуд надалеко, ми ћемо се држати нашег сента - Стаде заврзивати Белемез ко каква будала.

- Нека, Белемезе! Не уплећи се, кад... На ноге, браћо, да се иде! Ти ћеш, Белемезе и Шошљага, вас ћете двојица узјати коње и напријед носити измеђ' себе отворену царску бурунтију, а ја ћемо и Партенија за вами - наређујем ја. - Так'и је ред да царска бурунтија иде напријед. Треба јој одати чест.

- Шта?! - раздера се Белемез. - Зар да ја носим шокачку... Док је гођ не освјештате, благословите и водицом не пошкропите, ја се нећу ни малим прстом дотакнути, па да би' сад знао да ћу главу изгубити!

- Полако, Белемезе! Шути, не вичи толико, чуће капетан - ушуткује га покојни Партенија.

- О да чворновита и врлетна чо'јека, боже мој милостиви! - вајка се Шошљага и држи бурунтију. - 'Ајде, болан Белемезе!

- А-ја! Овај не иде док од Иванке не постане Јованка, па да ће сад лемеши почети с неба падати. Зар да ја мрциним своје чисте 'ришћанске руке са шокачким... - шкрипну Белемез, зубма и сијевну бијесно очима. - Никад!

- Шта ћемо сад, Симеуне, побогу синко? Би ли то могло бити како друкчије? На прилику, да сам Шошљага носи бурунтију напријед, а?...

- Не бој се, оче мој свети. Ми ћемо њу освјештати и пошкропити водицом.

- Не, синко, ако за бога знаш! Не смијемо од капетана, јер би му се замјерили, а чо'јек...

- Ништа се ти не бој. Ми ћемо њу освјештати а капетану ћемо, ако успита, казати да је молепствије за чесарокраља...

- Ама, шта ти још неће пасти на ум, побогу брате! - развесели се Партенија и загрли ме од велике радости.

Тако и учинисмо, те се све лијепо и у реду сврши.

Капетан издаде команду и наредбу на логор, те се солдати уредише с обје стране куда ћемо ми проћи с бурунтијом.

Пођосмо. Напријед Белемез и Шошљага с бурунтијом, па онда ја и Партенија, а за нами момак с товаром ракије. Кад бисмо насред пута, раздера се топ, запрашташе преко нас унакрст пушке, а граја и галама да проломи небеса: "Живили наши мили гости и сретан им пут!"

Тако нас је капетан јуначки и дично испратио с царском бурунтијом. Нема вајде крити, добар је и поштен чо'јек био, не валећи му вјере ни закона.

- Добро моје и паметно чадо, коме ћемо на конак пасти? - упита ме покојни Партенија кад изиђосмо на Клисину.

- Попу Ђурђу на Мањачу.

Како је реко', тако је и било. Замакосмо код попа Ђурђа, и туј законачисмо. Лијепо нас и поштено дочека. Испрва се мало уплаши, ал' кад виђе царску бурунтију и кад је мало проучи, а мало прескочи, осоколи се.

- Добро је, браћо, млого добро што имате царску бурунтију, јер једнако, и овдан и овноћ, крстаре солдачке патроле кроза села. Боје се ешкије и Турака да не би оклен кријући ударили. Баш ми је, вели, драго што имате царску оправу и сигурацију, а још ми је, каже, драже што је Симеун на се ударио таку ођећу...

Шјутрадан сазва поп Ђурађ старјешине из цијеле своје парокије. Људи се скупише. Ја одма' нареди' да се изваља мјешина ракије међу њи' и да се отпочне разговор и еглен.

Обредише се једанпут, свак шути; обредише се и други пут, нико се не чује, само се ко ошјећа неки немир и жамор међу парокијанима. Кад се обредише и по трећи пут, истаче се Јанко Делић, први и најзгоднији парокијанин, и данас је жив:

- Браћо, оно је, болан, наша ћаба, па би јој требало помоћи.

- Уточ'-де му, дијете, још један полић - пришапну' ја момчету.

- Јест, браћо! - викну још јаче Јанко кад прими и изврну полић. - Онај намастир, оно је ко једно наше уточиште..., оно је ко једна наша дика и понос, да се дичимо и поносимо њиме међу другим вјерама и законима...

- Тако је, Јанко, тако! - повика Вук Радановић. - Ја од своје стране, а за здравље своје чељади и сермије пишем, ево данас пред богом и пред људма, овна трећака у свети намастир. Нека вам је на корист, свети оци наши ду'овни, а мени, мојој чељади и сермији на здравље и спасеније!...

- 'Вала ти, стара и чесна кућо Радановића! Додај-де, дијете, овај полић нашој мркој Вучини.

- Ја од своје стране, а за здравље свога дома и тора, пишем у свети намастир овна четвртака, овцу с јањетом, руно вуне и товар шенице. Нека вам је на корист, оци наши ду'овни, а мени, мом дому и тору на здравље и спасеније! - викну Јанко Делић и погледа по људима. - Пишите, браћо, што ко море и од срца жели! Севап је, јер је оно што 'но некакав говорио, наша дика и понос.

- 'Вала ти, стари и берићетни доме, чувени' и свађе препознати Делића! Нек' те бог благослови здрављем и сваким берићетом.

Настаде жамор, све већи и јачи. Отпоче писанија: неко овна, неко овцу с јањетом, неко јаловицу, неко шиљеже, неко јагње. Тога дана уписасмо и укуписмо стотину што мали' што велик' глава, па се кренусмо попу Вукосаву у Бањицу. И туј нас бог обрадова са осамдесет глава, те одма' пријеђемо из Бањице у Соколово попу Стевиши. Туј, готово, понајбоље прођосмо, јер поћерасмо са питомог Соколова сто педесет и три главе... И тако од попа до попа, из покрајине у покрајину - по свој Крајини. За два мјесеца и двије неђеље наћерасмо на 'иљаду глава.

- Доста је! - викну' ја кад избројисмо сермију на Бјелајском пољу. - Нека вам је срећно и берићетно. Враћајмо се светом намастиру.

- И ми се вратисмо - заврши Симеун и подиже поново главу: - Сваком ћу оном очи његове ископати који од данас рекне коју грку и злобну ријеч против ракије!

- Јуначино наша! - чу се онај иза каце. - Нека ти је просто и од бога и од људи, да је каблом пијеш кад си је тако дели'ски и јуначки бранио и одбранио! Точи, Мићане!

Напомене

1 Керкеремајстор: тамничар

2 Значи: част, пиће

Речник мање познатих речи и израза

Адет - обичај, навика

Агарјанин - Турчин

ајлук - плата

аџамија - неискусан, неозбиљан

ала селамет - бог нека је у помоћи

арамија - разбојник, лопов

ардовић - бачвица, буренце

аскер - војска

асли - баш, сасвим

Баганета - бајонет

бак - бик

балија - погрдно за Турчина

бантати - бунцати

барабар - упоредо, напоредо

батлијун - батаљон

башибозук - нередовна војска (у Турској)

башица - самоток, прва ракија (из казана, кад се пече)

башуна - глава, тиква

бели - заиста

белћим - ваљда, можда, тобоже

бена - будала, луда, блесан

берићет - летина, срећа

беслеисати - намиривати, задовољити

биљег - надгробни камен, споменик

бирземан - старо, давно време

бирземаниле - одавна, из старих времена

бивакарце - дакле, као

блентав - блесав, малоуман

брана - борба, бој

брина - стремен

бркљачити - гунђати, мрмљати, говорити неразумљлво

бујад - папрат, травуљина

букагије - негве, путо, окови за ноге

булешика - була, турска господа

бурунтија - писмо, писмени налог, решење (пашино i сл.)

Црљен - црвен

Чадо - чедо, син, пород

чалмаш - ко носи чалму, тј. платнен омот око капе

чивит - затвореномодра боја

човали - од чохе, чохани

чок Јаша падиша - живео султан

ћаба - свето место за муслимане

ћевсити - гледати, посматрати

Далга - валови, таласи

деверати - мучити се, крпарити

диванана - доксат, трем

дикли - дичан, поносан, поносно

догонити се - спремати се, удешавати се

дова - (турска) молитва

думагија - дим, прашина

дункел - мрак

Џенет - рај

Еглен - разговор

ешкија - устанак

Ферман - наредба, заповест (царска и сл.)

Гавељати - тетурати, гегати, тешко ићи

газија - јунак, победник

герз - кицош

гегијати - пркосити, охолити се

граса - мала пушка која се пуни сачмом

грунтовник - службеник на вођењу земљишњих књига

Илика - пуце, сребрн накит на одећи

индат - помоћ

Инсан - чељаде

Испорављати - упоређивати, испоређивати

ижињати - измислити, смислити

Издиханије - издахнуће, смрт

изим - осим, сем

измећар - слуга

изун - допуст, допуштење

Јармац - мали јарам

јазија - писмо, писана ствар (одлука и сл.)

јолпаз - скитница, пробисвет, пропалица

јопе - опет, ипак

Јудол - долина

Кабаст - крупан, незграпан (за изглед и мисао и сл.)

кабулити - пристати, прихватити, одобрити

кадија - судија

калаузити - показивати пут, предводлти

камиланка - камилавка, калуђерска капа

кастиле - намерно, нарочито

катил - душманин, крвник

каурин - ко није муслиманин, неверник

керкер - тамница

керкермајстор - тамничар

кесеџија - друмски разбојник

кијамет - непогода, страшни суд

кокија - дим од барута

коловоз - август

ком - комина

комјен - димњак

контати - рачунати, размишљати

кошара - стаја

корпус деликти - предмет којим се доказује нечија кривица

кувет - снага

куљав - трбушаст, трбушат

Курбан-бајрам - велики муслимански празник

курдељ - клин на плугу

Љумати - гегати, ићи уморно

Мазгала - разваљено место, отвор

максуз - нарочито, намерно

манавра - маневар, вежба

мараз - нека болест

марлвет - препреденост, лукавство, вештина

мерхаметли - милостиви, покојни

меџидија - врста турског сребрног новца

меџлис - скупштина, заседање

милет - народ

милитерија - војништво, војска

мирија - данак, порез

мисирача - врста тикве, бундева

мива - воће

мукает - пажња брига (ни мукает - ни бриге)

мула - господар, господин

мундура - мундира, војничка одећа

мурећеп - мастило

муртат - издајник, отпадник од вере

мусаведа - клевета, опадање

мустапез - стражар у тврђави

музевир - лажљивац, превртљивац

мутесарип - управник, начелник

Наизврат - наопачке, преврнуто, изврнуто

назочан - присутан

на'пак - строг

наредан - уредан, спреман

наслон - стаја, покривен трем

насулити се - намерити се

неоклен - однекле

никс - ништа

нишан - белег, орден

нурија - парохија, подручје пароха (свештеника)

Обаталити - покварити, запустити опустети

објесништво - изврнуто: одвјетништво, тужилаштво: мисли се: установа која може обесити

ордија - војска, логор

острагуша - стара пушка

Палиграп - параграф, члан

палитиш унгеверлик - политички непоуздан

парусија - присуство, поновни долазак Христов, овде: прилог

палошина - мач (дугачак)

пантити - памтити

патрити - припадати, спадати у надлежност

пашалија - човек из пашине пратње

пезевенк - неваљалац, гад

перушање - комишање (кукуруза)

пирлати - перјати, трчкарати

пинта - врч, крчаг

подруг - један и по

полза - корист

попасно доба - време кад се стока враћа с попаса, с јутарње паше

попишманити се - покајати се

поримити - покатоличити

поткајитити - потврдити, потписати

права - правица, правда

Прајз - Прус

пратар - фратар, католички калуђер

претеслимити - предати, уступити

претргнути - прекинути, пресећи

пријестолник - срески начелник

проесапити - прорачунати, протумачити

протолковати - протумачити

прошћес - простићеш

протокур - протокол

пуцер - чистач

пулика - публика, сват, народ

пусат - оружје, опрема

Рамазан - муслимански празник

рахметли - покојни

реглеман - правило, уредба

редип - војна резерва

резилити - срамотити, ружити

роспија - женска рђава владања

роспилук - неваљалство

римити - католичити

Сакрамент - причешће

сараорина - рад на путевима

салампијати - витлати

сарук - чалма, платнен омот око капе

сеф - грешка, погрешка

севап - добро дело, милосрђе, задужбина

сеирити - посматрати (обично с чуђењем) чудити се

сербез — слободно

сермија - стока

сиктер - напоље!

сјарнути - подстаћи ватру

солдачија - војска, војна служба

сразити се - сударити се

субаша - полицијски чиновник

српањ - јул

суданија - суђење

сургун - прогон, изгнанство, прогнаник

сартулија - ломиврат

сухарија - коњаник у турској војсци

свибањ - мај

Шајцати се - шетати, шеткати се

шејтан - ђаво

шенлук - весеље

шеријат - закон по Корану

шикуција, шикутор - порески орган, извршитељ

шјет - савет

шкријачина - капетина

шокачки - католички

штуц - кратка пушка, једноцевка

Таламбас - врста бубња

талахи итд. - речи из турске заклетве

тат - лопов, лупеж, крадљивац

травањ - април

темена - клањање, поздрав

трнапити - банути, упасти изненада

тубити - памтити, сецати се

Угарјетити - овеселити, порадовати се

уверчити - запазити, уочити

укабулити - пристати, одобрити, прихватити

укопација - искварено окупација (према укопати се, умрети, сахранити)

укоритити грло - удесити глас, утањити гласом

умести - затрети, нестати

уредован - званичан, службен

учевина - ученост

учити - читати, говорити молитву

увано - свакако, с надом

Вакасуз - у невреме, кад је невреме

вакат - време, згодно време

вакмајстор - наредник у аустријској војсци

валија - царски намесник области (у старој Турској)

варићак - мера за жито

верак - суштина, садржај, бит

вердектер - сумњив, осумњичен

виланција - финансија

возбужденије - узбуђење

воловница - волови за кравом која се води

вотант - гласач

врајлос - слободан, ослобођен, пуштен на слободу

врајтер - каплар

вурсат - упорност, отпор, ћудљивост

вузле вузласто - недорасло, неразвијено, плиткоумно чељаде

Загроктати - крупно запевати

закрпатити - повикати, речима задробити, забрбљати

заптија - полицајац

засалампијати - завитлати

заступити - ући, завладати

збитије - догађај

земан - време, доба

зенђил - богат, угледан

зијан - штета

зијанћараст - штетан, који чини штету

зиратан - који се зирати (обрађује; за земљу)

зорли - јако, много

зулумћар - угњетач, насилник

Историја • Људи • Земља • Умјетност • Духовност
Промјена писма • Линкови • Контакт

© 2002 - Пројекат Растко; Технологије, издаваштво и агенција Јанус; Научно друштво за словенске уметности и културе;
носиоци ауторских права. Ниједан део овог сајта не сме се умножавати или преносити без претходне сагласности.