Petar Kočić

Priče o Simeunu Đaku

• Zulum Simeuna Đaka
• Istiniti zulum Simeuna Đaka
• Mejdan Simeuna Đaka
• Iz starostavne knjige Simeuna Đaka
• Rakijo Majko!
• Rečnik manje poznatih reči i izraza

Napomena urednika

U Kočićev se jezik gotovo nije diralo, ali se diralo u pravopis, najčešće u interpunkciju i veliko slovo, prema savremenom pravopisu. Čitalac će u mnogim slučajevima, osobito u Sudaniji, naći jezik izvrgnut podsmehu, iskvaren na "književnu", tj. prema zvaničnim aktima i službenom jeziku ondašnje austrijske vlasti u Bosni. I mnoge reči su posebno na taj način prekrajane, a katkad i samo po narodnom izgovoru (gerenalina i sl.).

Priče

Zulum Simeuna Đaka

Jesen se je poodavno odomaćila. Sve je srađeno, kukuruzi se perušaju, konoplje nabijaju, a i kotlovi su počeli peći.

Iguman je izvadio dozvolu i juče još pred zoru nastavio kotao. Primakao je jedan red preko dozvole, ali iguman je a neće na njeg' ni svijet ni sud. Tako on, kažu, radi svake jeseni.

Sjedi se oko kotla, pomalo pije i priča, da kotlar ne zadrijema. Odmah do pinte sjedi Simeun Đak.

- Znaš ti, zbilja, Petriću, kakav je zulum Simeun počinio u Bronzanom Majdanu? - upita me kotlar Mićan i sagnu se da sjarne vatru.

- Još malo pa će prokapati! - Zar ne znaš zbilja?

- Ne znam. Kakav zulum? Kad?

- Eto ga nek' ti pripovjedi. - Samo što nije prokapalo! - I danas još Majdanci na njeg' škripe zub'ma.

- Natoči ti meni, Mićane, jednu čašu - veli Simeun - da ja vidim kakva je nova rakija, a za to... bože lijepog zdravlja, naša je noć i božja.

Mićan natoči. Simeun uze čašu, malo nagnu, otpijucnu, pa će:

- Braćo moja, što koja godina, sve slabije! I berićet, i rakija, i ljudi, i svi, sve!... Opogani se svijet, istrova se, pa kraj! Ni one stare pjesme, ni onije' ljudi, ni onog veselja i šenluka, ni onog starinskog junaštva... Sve se izrodilo i nekako asli preokrenulo.

- Bogme je tako, Simeune! - uzdahnu neko u mraku. Mićane, Mićane! Daj svijeću, - prokapa koto! Kotao prokapa, Simeun otpoče:

- Pa baš 'oćete da vam pripovjedim? E, 'ajde de, kad ste navalili. Onako od istine što je za družine. To vam je bilo nekako prve li, druge li - ne znam sad pravo - neđelje... Biće baš prve neđelje iza ukopacije. Krajišnici se vraćaju... bježe od Banje Luke. Jadno, čemerno, ubijeno, bježi, ne obazire se... Ja i pokojni Partenija - vječna mu pamjat - stojimo gore kod košara, pa gledamo... Vrvi Krajišnik ko da iz zemlje izniče! Stali mi pa brojimo... ljudi, nećete mi vjerovati, a ovo je cijela cjelcata istina: sedamdeset i tri li, i dvije li - sad ću vam, boj se, slagati - 'iljade sve sama Krajišnika nabrojismo! Ta silesija prođe ispred nas dok bi čojek udario dlan o dlan. Golo, jadno, čemerno, bježi, ne osvrće se... Jedan, siroma', ižednio, lijepo mu pjena trgla na usta, svrati se onom točku kod gornjije' mlina da se napije vode, a pokojni Partenija - vječna mu pamjat - zateže iz ostraguše, pa u po pole čela - pras! A ja zgrabi' štuc, pa posred srijede onog mjesta đe je Partenija zgodio! Eno mu groba, nek' mi ne da lagati, - viknu oduševljeno Simeun i pokaza na grob pokojnog Partenije.

- Tak'i mi se rađali! - uzviknu veselo Mićan i pruži mu punu čašu bašice. Sama prva kap! - De-đe, dalje pričaj.

- E, ljudi moji, nit' je tak'ije' nišandžija kad bilo, a kakav je zeman nasto, teško da i' i bude - dočeka neko iz mraka.

- Veli pokojni Partenija: "Simeune, sine moj du'ovni, - nastavi Simeun kad iskapi čašu - ti dobro, veli, znaš, Šta su, kaže, Majdanci radili... kakav su veli, zulum i bezakonije činili na našije' svetinja' po našije' namastirije' i crkva'. Vidiš: Krajišnici su, veli, razbijeni; nastaje, kaže, druga sudija. Mutno je, veli, danas vrijeme u našem otečestvu, ama će se, kaže, brzo izbistriti. Već moj, veli, du'ovni sine, dok je 'vako vrijeme, trebalo bi na Majdance". - Natoč'-de mi jednu, Mićane! - "Trebalo bi, kaže, na Majdance 'nako junački ršum učiniti; jer dosta su i oni nami i ovoj našoj svetoj ćabi jada dali Dobro to, veli, znaš, šta bi ti, kaže, govorio!" - "Znam, kako ćemo?" - "Lijepo", veli. "Ono neke godine, kad sam...^" - Ama, natoči mi, Mićane, jednu, post' joj njezin! - Ono neke godine, veli, kad sam išo u Kaursku donio sam jednu švapsku škrljačinu i jednu ovincirsku... gerenalsku kabanicu. Kupio sam to, kaže, neđe u Zadru od jednog Prajza. Opazio sam ja već odavno da će nešto biti, pa velim: nek' se i ovo nađe, zlu ne trebalo! Eto ti, veli, te škrljačine i gerenalske kabanice, a eno ti moga 'ata, što mi ga je pokojni vladika Prokopije, kaže, poklonio za stotinu žutije' dukata... Nabi' veli, tu škrljačinu, obuci kabanicu, pripaši sabljetinu, uzjaši 'ata, a već, veli, ne gine ti oku-dvije rakije popiti, pa..."

- Što ne natočiš čojeku čašu rakije, Mićane?! - nabreknu jedan na kotlara. - Vidiš, steglo se čojeku grlo pa ne mere da pripovjeda.

Simeun iskapi na dušak.

- De ono stado' ja?

- 'Nođe: "a već, veli, ne gine ti oku-dvije rakije popiti, pa..." - ispravi ga kotlar.

- Da! "A već, veli, ne gine ti oku-dvije rakije popiti, pa onda ko kakva švapska gerenalina među Majdance, te čini, kaže, kako te pamet tvoja uči! A samo, veli, da mi nije brade, ja bi' išo, ama ne merem s bradom. Bojim se, veli, poznaće me, pa ode i brada i glava."

Ja ukabuli', pa što Bog i sreća junačka dadne... Te cijele bogovetne noći nijesam mog'o oka na oko sklopiti. Mrijeti, ljudi, valja, a duša izlazi na tijesna vrata: malo sam se i bojo kad vamo znam kakvi su Majdanci...

Šjutradan ustado' rano. Istom zora počela bijeljeti. Pomoli' se Bogu, pa se onda obuko'. Najprije čovali čakšire, pa čizme pre'o koljena, onda pripasa' sabljetinu, po zemlji se vuče, pa natuko' škrljačinu, pa onda obuko' kabanicu i sape' zlatali puca. Ni iguman me ne mogade poznati, kako sam se bio prerušio. Sve to dok bi čojek popušio lulu duvana. - Uli-de jednu, Mićane! - Još sunce i ne misli ogranuti... ljudi, nećete mi vjerovati, a ovo je cijela cjelcata istina: kad se ogleda' na šjenu - ni uzmi, ni podaj - prava pravcata švapska gerenalina!

- E, ljudi, da i to čujem dok nijesam umro: šjen brez sunca! - ču se neko iza kace.

Simeun pogleda poprijeko u mrak, izvrnu čašu bašice, pa nastavi:

- Kad sam uzjo 'ata i izišo na Kozijerac, bilo se podobro odjutrilo ko iza jučeranjše kiše izvedrilo, niđe oblačka! Samo dolje nad Kozarom nadnijeli se crni oblaci, a gore oko Kočića glavice vrza se gusta magluština... Jezdi đogin, po'ladan vjetar pirlija, a srce mi se u prsije' razigralo. Zađo' u Medenjak pa zagrokta':

Simeun u oduševljenju odista i otpjeva, a neko dočeka iz mraka:

- Ne čuj, vilo, ne preuzmi glasa!

- E, ljudi, baš 'nako po starinsku! - čudi se kotlar.

- Da. Šta ti misliš? - prodera se Simeun. - Kad sam stigo u Majdan, mrtvo sve ko groblje. Niđe nikog!... Pače nije! Nijesam još bio stigo... Ama, nemoj, oca mu, pometati, pa čojek ne zna kako će... Zaboravi' se! A davno je, braćo, i bila ukopacija...

- Davno, predavno, moj Simeune! - uzdahnu Mićan i sjarnu jedan ugarčić. - ljudi, bojim se, da neće zagorjeti? - De-de, Simeune, što si stao? Pripovijedaj da vidimo šta će biti, - veli Mićan i pruži mu opet punu čašu bašice.

- Kad se malo odmori' na 'noj strani pod Medenjakom i privati' kruva - nastavi Simeun - uzja' jope' na dorina ko' na gorsku vilu, pa povadi' sablju iz korica i podviknu' grlom junačkijem: "An banga batalijun gitara jorda Banja Luka, Kadina Voda, Bronzani Majdan sema pirden! Batalijun! Batalij-u-n". Ječe, ljudi, gore i gudure - od stra'ote se božje ćuteći ne mere... Krpatim ja grčki, nanosim malo na arapski, zabrkljačim koju kaursku, a poneka se i karavlaška omakne!...

- Ko belćim: ja sam gerenal, a za mnom ide batalijun..., tabor vojske. A udario sam po gori barjake i ostavio razapet čador, nek' vide Majdanci da baš ide za mnom vojska, a ja ko gerenalina naprijed izmako. Neka ko misle: pošo Švabo od Banje Luke udario na Kadinu Vodu, pa će sad preko Bronzanog Majdana tamo u duboku Krajinu... Goni Krajišnike! - Nalide mi jednu, Mićane! - Tako sam ja to inžinjo i uredio. Ali davno su jope' kazali: đe je sreće, tu je i nesreće.

Kad bijado' ispod Maslišta, pa ću 'vamo kroz Klanac, sretoše me dva Ciganina: "Pomozi bog, Simeune! Sunj, kuda s bogom?" Poznaše me. Ja protrnu' sav, ama se brzo sabra'. Zviznu sablja, sa Cigana polećeše glave, a ja obodo' 'ata kroz Klanac. Evo me u Majdanu. E, de-de mi sad jednu, Mićane, utoči! De-de, Mićane! Nali' čojeku čašu rakije. Bože moj! - čudi se jedan. - ko ono vrijeme! Onda je moglo svašta biti.

Simeun izvrnu čašu, strese se, pa nastavi:

- Kad sam došo u Majdan, sve se diglo! Jauču žene, dreče djeca... ljudi moji, mene obuze nekakva žalost. Ali kad se šjeti nji'ovije' zuluma i bezakonija, nestade žalosti ko da je rukom odnese. Osveta, osveta! Kakva milost! Ono, istina, jevanđelje i Sveto pismo... ama, čojek je čojek. "Turk pezevenk, bre!" - zakrpati na muktara kad iziđe preda me. Cepti na njemu ćurak, ko da ga je groznica u'vatila. Naredi' mu da sazove sve Majdance, i ja se okrenu' prema Medenjaku, pa zabrkljači': "Batalijun, girdena sora!" Znaš, da, se ne bi pobunili... Skupiše se svi. Samo Šaćir Pulac zagrabi uz onu stranu od džamije, a ja zažego' iz štuca, - pras! Živa ga zemlja ne dočeka...

- Budi na riječi pri kojoj si, a men' s' čini da je Šaćir lanjske godine na saraorini pogino?

- Nije to, čoče, onaj Šaćir.

- Ama, jest, čoče! Jedan je Šaćir Pulac. Nema i' stotina!... Šaćir Pulac, onaj zulumćar što je za turskog suda sto puta makar za časnom trapezom ručo...

- Ma da, čoče, taj! Zulumćar? Zulumćari su svi oni bili, osim čestitije' i pametnije' Džinića... Boga ti nemoj me pometati, jer... Kad se skupiše pred džamijom, naredi' da se usiječe naramak, ama podobar naramak pruća. "Liježi, Turk pezevenk, bre!" - zagrmi' ja s ata. Jedan po jedan, dok dođe red na muktara. "Aman, gospodaru..., carski sine! Aman, ne sramoti Turčina!" - "Liježi, Turk pezevenk, bre!" Kad viđe da ništa ne pomaže, istrže se ko ris od one dvojice što su ga držali: "Mrtva me, kaurine, moreš..." Ne dovrši. Zviznu sablja! ljudi moji, nećete mi, more biti, vjerovati, a ovo je živa živcata istina: sat li, podrug li, stajo je trup usprav, a glava se otkotrlja pa govori: "Kaurine, veli, pri'vatio si Bosnu, ama naš car ima još zemalja... Čok jaša padiša!" Meni bi nešto žao.

- Šjetio si se, more biti, one pjesme: "Jao meni do boga miloga, đe pogubi' od sebe boljega?"

- Jesam se, vala, baš te pjesme šjetio! - potvrdi Simeun - Ali se zagazilo. Mora se gaveljati. Našjede mi krv na oči "'Odža, na džamiju!" Mole, preklinju. "Vakasuz je, čestiti gospodaru... carski sine!" - preklinje 'odža. Ja se okrenu prema Medenjaku, pa podviknu: "Batalijun gitara jorda Bronzani Majdan!" Prepade se 'odža i pope se na munaru. Ja odja' ata i dado da ga vodaju, pa se onda ko kakav kesedžija kreni; silovito kroz sokake i male. Sve mrtvo ko groblje. Samo sabljetina o kaldrmu zvecka, a 'odža na džamiji uči. "Uči, 'odža i ja sam učio!" Naredio sam bio da se i ručak spremi, ama kesedžijski ručak: pogača na kopren, pečen krmak i deset oka vina. Kad se vrati', - a ono sve stoji gotovo na 'noj ravni pred džamijom. Rušim ti ja krmetinu, pijem vino, a 'odža jednako uči. "Uči, 'odža, i ja sam učio!" Tu sam 'nako kesedžijski ručo i pokupio nešto nameta. (I danas se od tog, među nami budi rečeno, pomalo besleišem i duvanim.) "Majdanci, na okup!" Skupiše se. Ja uzja' 'ata i zavitla' sabljetinom: "Simeun Pejić Rudar, đak od namastira Gomjenice!" - pa obodo' đogu niz Kotare Ravne. Mićane, natoči mi jednu, post joj njezin, da razbijem stare derte!

- Ljudi moji, nit je tak'ije junaka kad bilo, a kakav je vakat nasto, teško da i' i bude! - čudi se i krsti onaj za kacom.

Istiniti zulum Simeuna Đaka

- Ja mlim, ljudi, trebalo bi pretrgnuti; šta bi vi rekli? - upita kotlar, pa spusti spravu u pintu i poče "gradijerati".

- Zar ti to moreš, Mićane, brez svijeće? Ne vidiš, bolan!

- Svejedno, brate! Donio ti miljun svijeća a ne donio ni jedne - ne znam ti ja ovije' lumera. Gurnem ovu u pintu, pa ako stoji, dobro i jest; a ako se vrti, nek' se vrti. Šta ću mu ja? Ništa mu ja ne znam, da prostite, ko neka stvar kantaru.

- Da nijesi ti, Simeune, počem vješt ovim švapskim lumerama?

- Bježi, čoče, kakve lumere, kakva li... Nali-de, Mićane, jednu čašu, pa dodaj 'vamo. Ja ću nju gradijerati. Dok okusim, znam koliko je gradi.

Mićan mu dodade punu čašu.

- Znaš što je, Mićane: ako još samo jedna kap kane, - slobodno moreš cijelu pintu proliti: ne valja! Uprav ti je sad pod mjeru: deset gradi.

Simeun se nešto prisjeti, pa nagnu još jedanput. - Nije! Nijesam dobro pogodio. Čekaj, čekaj! - zabrza, izvrnu do dna, pa se strese. - Deset i po! Uprav pod mjeru. Toliko ti je. Ako mi počem ne vjeruješ, eno ti Banje Luke i carske mjere... Svačem ja znam verak. Nit' mi trebaju kakve sprave, ni kaurske lumere. Šta će mi taj gad? I dosad je svijet brez tog bio, pa je nekako živio... Ja ti kažem, Mićane, eno ti carske mjere, pa vali li, što 'no kažu, jedan dram od deset i po gradi, gorio ti ja ka ova što će sad planuti! - veli Simeun, pa sasu dvije-tri zaostale kapijice na vatru, a plavičast plamen liznu uz jedan ugarak.

- E, kad je tako, Simeune, onda bože pomozi - osmjehnu se Mićan, zasuka rukave, pa izmaknu pintu ispod cijevi. - Pomoz'te ljudi!

Za časak nakladoše nov kotao, i podjariše vatru.

- Simeune, zove te otac Sopronija - doletje đače. - Tebi je, Mićane, reko da u 'vaj ardović uliješ rakije, ama dobre... Iguman ti je prikričio da dobro pripaziš, jer bi, veli, mogla oklen vilancija trnapiti... 'Ajdemo, Simeune!

Odoše i odniješe pun ardović bašice. Simeun posrće i krupno uzdiše:

- O, majko moja! O, sveti moj oče, ne mereš da spavaš. Razbio ti se san. Eto tebi tvog Simendaša.

- Simendašu! Postragijo stara! - ču se gromovita glasina oca Sopronije.

- O, majko moja! O, sveti moj oče! - jauknu od radosti Simeun, udari glavom o oltar, pade i jedva se diže, pa se izgubi u mraku.

***

Mićan pregleda još jedanput kotao. Kad nađe da je sve u redu, ogrnu haljinu, sjede pred vatru, izvadi lulu, pa napuni. - Ono nam je, - veli Mićan, pa se sagnu da metne ugljen na lulu - ono nam je maloprije pričo Simeun kakav je zulum počinio u Majdanu. Mlogo je, bog i duša udaro u stranu, ama nije mu zamjeriti: ostario je. Ja ću vam sad jedan zulum njegov pripovjediti, - ali pravi, istiniti zulum. Ja mlim da nijeste zadrijemali? Slušate? E, onda dobro; čujte:

Bilo je to na dvije godine pred ovu pošljednju bunu, da bog da ne bila pošljednja! Baš te je godine, ako počem pantite, pao Đurđevdan u Veliki petak. Dobro to tubim, ko da je juče bilo.

Bio sam uz pokojnog Parteniju momak. Tog cijelog proljeća prepili su Partenija i Simeun i učili nekakve depešine... lepešine, kako li se kaže. Te su im lepešine dolazile iz Crne Gore i od srpskog knjaza iz Biograda. Uvijek su im stizale oko ponoći u gluvo doba. Tako su barem oni govorili i narodu kazivali. Ko im je to donosio, ja vam ni danas ne znam kazati. Na moju dušu, ne znam, braćo! Lepešine su stizale, oni su učili, a ja sam iznosio iz podruma ardović po ardović. Jednog dana prebaci Simeun štuc pre'o ramena, pa će pokojnom Parteniji:

- Sveti moj oče, ti čuvaj ovu našu svetu ćabu, a ja odo eškiju. Više se, veli, ovaj zulum ne mere trpljeti.

Pro'oda se gore do mlina, pa se pred mrak vrati:

-Još, veli, nije došo zeman za krst časni krvcu prolivati, za 'Ristovu vjeru umrijeti. Dones'-de, Mićane, još jedan ardović!

Drugog dana jope' štuc na rame. Ispratismo ga ja i Partenija nadomak onog mosta na Gomjenici. Tuj još popiše po nekoliko polića, ižljubiše se i alališe. Mi se vratismo, a Simeun nekako žalostivo otpjeva uz Kurepovac tamo prema Grmeču:

Parteniji se nešto ražali. Ide, a suze mu vrcaju, krupne ko lješnici:

- E, moj Simeune, moja grdna rano! Proklete te tvoje ćudi!

Ne prođoše ni dvije neđelje, eto ti Simeuna đe ide:

- Nema, veli, složna i jedina društva. S ovim se narodom ne mere ništa početi. Ponesi, Mićane, pobogu brate, ako iđe kap imaš!

Nastaviše jope' piti. Ardović po ardović - ljeto dođe; ardović po ardović - ljeto prođe, jesen dođe. Niđe kapi rakije!

Šjede oni mamurni. Šljiva premakla, pa se zabrinuli. Kažem vam, niđe kapi rakije!

U cijeloj namastirskoj nuriji samo je te jeseni u Gavre Bradare pek'o kot'o. Tri puta me je slao Partenija Bradari po rakiju. Ne da se Bradara ni doći. Veli:

- Da te posl'o mutesarip banjalučki, ne dam! Ne dam, brate, ni za pare, ni za ljubav, ne dam nikako!

Misli omsica: šljiva je premakla, sad ću šićariti. Sad il nikad! A vi znate, kad Vla', što 'no vele Turci, u'vati vursat - mjere mu nema!

Kad se ja treći put vrati' od Bradare, zateko' i' u Parteninoj sobi. Vrgli ruke, prošćete, ostrag, pa odaju gor i dolje po odaji. Namrgođeni, ljudi, ko gladni kurjaci; šute.

- Zar ne da? - viknu Simeun kad me ugleda prazni' šaka.

- Ne da. Kaže: "Da te poslo mutesarip banjalučki, ne dam!"

- Daće! - zagrmi Partenija. - A tebe nije poslo mutesarip banjalučki već glavom Partenija Davidović Delić, iguman od namastira Gomjenice.

- I Simeun Pejić Rudar, đak od namastira Gomjenice! - dodade Simeun, a oči mu sijevnuše ko u katila.

Zadrkta' ja od glave do pete. Kažem vam, braćo, ko kaluđera nije služio - taj se ne zna bogu moliti!

- Mićane, 'ajd' opremaj konje. Ići ćemo tamo u Melinu čatati nekakvoj babetini strašnu molitvu... Simeunu opremi mog 'ata, meni zekana, a ti sebi osamari onu ćoravu kobiletinu. 'Ajd' sad!

Ja iziđo' pred sobu i stado'. Od kaluđera sam se naučio prisluškivati. Vrata su odškrinuta, pa se vidi. Partenija otvori svoju sobicu za ostavu, pa poče izbacivati odeću:

- Evo ti, veli Simeune, te moje ćurčine, što mi je pokojni vladika Antim - 'alal mu kurdelj! - poklonio za pedeset bijeli' medžedija. Eto ti i te šubaretine, a evo ti oružja, pa se naoružaj, što'no ima riječ, do zuba. Ču sad što sam ja ižinjo. Po Krajini se pročulo da ćeš se ti odmetnuti u eškiju. Je li? Jest... E, dobro. Kad sad pođemo od namastira, ti me poćeraj na 'atu, pa kad budemo pored Bradarine kuće, ja ću kotlu, a ti za mnom. Kazaću im da si se odmetno, porobio i namastir i mene, pa 'oćeš i glavu da mi uzmeš... Ja ne znam kako bi drukčije razbili ovaj nesrećni mamurluk?

- O, sveti moj oče, tvoje pameti, tvoje nauke od istoka do zapada nema! - viknu Simeun i poljubi Parteniju u bradu.

Tu ćurčinu - veli Partenija - moreš i naizvrat' obući. Naoblačilo se, pa se bojim: biće kiše... Mićane, povedi konje!

Ja strka' niz basamake i bržebolje osedla' i opremi' konje.

Kad dovedo' konje, a oni već izišli pred avliju, pa 'odaju i jednako se nešto dogovaraju. Ja da vam je bilo viditi Simeuna, pobogu braćo! Obuko ćurčinu naizvrat, pa je sapo pod grlom pucetom kolik' najvećom kruškom mi'oljačom. Na glavi mu šubaretina, ima u njoj u duljinu, bože me ne pokaraj, po aršina. Na desno rame metno svoj štuc, a na lijevo Parteni'nu ostragušu, pa prebacio pre'o sebe višekliju. Za pripašajem se ispriječile dvije zeke i 'andžar, ima u njemu aršin. Kad se okrene, škripne oružje, a ćurčina se oko njeg' zasalampija. U'vatio ga nekakav merak, pa 'oda i sijeva očima.

Partenija nešto oblijeće oko njeg', a on ga mrko pogleda i veli: "Znam! Dosta! Budi mene miran!"

Objesi' ja još na 'ata kuburluke sa dvije graše i kožne bisage.

Ja i Partenija uzjasmo i pođosmo.

- Ti, Simeune, - veli Partenija s konja, - moreš odma' dvije-tri puške ispaliti, a poslije... Znaš već!

- Znam! Dosta! Budi mene miran!

Kad bismo na 'noj okuci u gaju, jeknu štuc ko nebeski grom; za štucom ciknuše dvije male, pa se razdera ostraguša ko sveti Ilija. Zuji kuršum oko ušiju. Prepade se pokojni Partenija, pa se obazrije i viknu:

- Ustavi, Simeune! Ustavi, bolan; dosta je! Simeun i ne 'aje, već jednako puni i podvriskuje:

- Stan', kurviću, crni kaluđere, danas meni izmaknuti nećeš!

- Ustavi, Simeune! Ustavi, bolan! - stadosmo i ja i Partenija vikati.

Ne pomaže. Puška jednako prašti, ne prestaje. Parteniji pade s glave kamilavka i odvalja se u potok, a jedno mu zrno probi džube na dva mjesta.

- Goni, Mićane, poplaćasmo glavama na pravdi boga! - Jauknu Partenija. - Ja mislio 'nako malo... a on sad počo ozbilja. Da budela, bože moj!... Goni, Mićane!

Poćerasmo koliko igda mogosmo. Mi na vr' gaja, a on na okuku; on na vr' gaja, a mi u luke; on u luke, a mi pod Bradarinu kuću.

- Eto kaluđera! Sakri', dijete, tu rakiju! - ču se neko kod kotla.

Doćerasmo konje uprav pred koto.

- Pobogu otac, kakvo je to tak'o puškaranje otud? Da nijesu Majdanci? - pita Bradara.

- Ne pitaj, već spasavaj! - 'uknu Partenija i jedva sja s konja. - Odmetno se Simeun u eškiju, porobio i namastir i mene, pa 'oće i glavu da mi uzme...

- Stoj, kaluđere, gubu ti tvoju! - podvriskuje Simeun i jednako puca iz luke.

- Eto ga, Gavro! Spasavaj!

- Bježi, oče, u košaru..., u sijeno! Mi se zavukosmo u sijeno. Partenija se zavlači, 'nako gologlav, i uzdiše: "Ej, blentavi Partenija, Šta učini sam od sebe!" Izvuko' se ja iz sijena i primako' se brvnima.

- Šuti, Mićane! - viče Partenija. - Šuti, ne diši! Eto ga.

- Bradara, s kaluđerom na srijedu! - viknu Simeun i sja s 'ata.

- Nije, Simeune, 'vođe kaluđer. Maloprije protrka tamo u selo - odgovara Bradara i drhće.

- Meni je svejedno. I ti si bradat - reče Simeun, pa ga u'vati za bradu i stade vodati oko kotla.

Voda ga i čata baš ko na vjenčanju: "I Bradara rodi sina Manuila..."

- Da tebi, Gavro, nije počem teško? - pita ga Simeun, pa na svakom ćošku zastanu. Bradara se kukavni pokloni, a on ga drmne štucom među pleći. - E, ne mereš, brate, drukčije. Ovo je jerusalimsko vjenčavanje. Devet puta valja obići oko kotla. Tako je to na našoj svetoj ćabi.

Obiđoše devet puta.

- E, sad si vjenčan, ama 'nako jerusalimski vjenčan! Sad ponesi rakiju!

Jadni Bradara nali plosku i stade više kotla. Počeše piti.

- Gavro, brate! - veli Simeun, pošto popi nekoliko polića.- Gavro, brate, ja se ogriješi' o te! Oprosti, brate! O, proklete moje ćudi!

- Vala, Simeune, ne valja ti poso.

- Oprosti, brate, oprosti! - viknu Simeun i skoči, te se poljubiše. - Zbilja, Gavro, je l' vođe otac Partenija? O proklete moje ćudi!... Malo ne ubi' kaluđera... Da sam ga kojom nesrećom, ubio, kud bi mi onda duša! Zovi ga, Gavro! O, oče moj sveti!...

Jedva Partenija iziđe iz košare. Kad se ugledaše obojica zaplakaše, zagrliše se i poljubiše, pa onda otreše suze i šjedoše piti.

Mejdan Simeuna Đaka

Tišina. Samo kotao kvrca i katkad varnica prsne, pa se kao u ljutini raspršti i utrne. Kroz porazbijane crkvene prozore širi se težak, zagušljiv miris od zejtina i tamjana i miješa se s mlakim rakijavim zadahom koji se diže povrh uzavrelog kotla.

- Daj mi kaži, Mićane! - trže se majstor Glišo kao iz dubokog premišljanja, primače se vatri, istrese lulu o dlan, pa je opet napuni i metnu ugljen... - Daj mi kaži, Mićane, moreš li ikako znati što Simeuna ne zakaluđeriše? Eto, re'ćemo, služiš već puni' trideset godina kaluđere, pa ćeš to, ja mislim, bolje znati nego iko drugi. E da 'vamo rečeš da nije učevan, jest brate, bogme duplo, kabasto učevan! Eno u namastiru ima makar dva tovara knjiga, pa koju gođ otvori, zna u njoj, na moju dušu, ko i sarajevski vladika, a da i ne mećemo u račun ovog banjalučkog trbušatog Likotu što nosi škrljak ko i svaki švapski šikutor, sram ga i stid bilo Kristova lišca!

- I ja se, ljudi, tome čudim: što bi to moglo biti posrijedi? - ču se neko iza kace, pa zijevnu i strese se.

- E moj brate, učevan veliš! On 'vamo učevan jest, ama nije sve ni u nauci. Sjarni-de, Glišo, taj ugarčić!

- Junaci moji, ja bi' reko da je tome rakija najviše kriva.

- Ono da..., doduše..., 'nako po pravi...

- Ja ne znam - zavija i zapleće Mićan.

- Rakija, Mićane, rakija! Nemoj zavijati. Časnog mi krsta, krstio se njim već klanjo ko Turčin ili nosio škrljak ko trbušati Likota - sram ga i stid bilo Kristova lišca! -, ako Simeun nije do sada popio toliko rakije da bi se na njoj, kad bi se puštila kroz badanj, moglo samljeti dvadeset ulčeka sirove zobi!

- Ti, majstore, uvijek pregoniš! - ljutnu se Mićan. - Dvadeset ulčeka sirove zobi! Ne griješi, bolan, duše!

- Ne gudi ni ti, Glišo, baš tako debelo! - ču se onaj iza kace i opet zijevnu. - Piju, a i pili su, dragosti moja, i drugi. Ili je pokojni Silavestar pio, ili je živ rob nije pio, pa ga jope' zaigumaniše, pa zaproigumaniše, dok ga čak i ne zajermonašiše. Šta ti veliš Mićane?

- Bolje da i to rade nego da nose škrljake i da se po Banjoj Luci šajcaju sa švapskim rospijama ko trbušati Likota, sram ga i stid bilo Kristova lišca! I to mi je vladika i jedan Kristov svještenik! - viknu majstor Glišo i prezrivo pljunu.

Mićan ih pogleda mrko, debelo, pa mirno, kao s nekom tugom nastavi:

- Ćud je njemu njegova kriva, ćud! On će šjeđeti s tobom, razgovaraće se, bratski će se ljubiti i grliti, onda će skočiti i podvrisnuti: "Stoj! Budi mene miran" - pa će te na mrtvo ime isprebijati ako je jači. Krošto, zašto, to nek' sami bog zna. A pravo, po duši kad budemo govoriti, mekana je srca i podatne ruke: zalogaj bi čovjeku iz usta dao. Nema vajde kriti, voli braćo, i da malo udari u stranu kad što o sebi govori. Ali njegova laž, njegove, 'oću reći, bešjede, nijesu nikom na šteti.

- Kakav je da je, naš je! Drag nam je.

S onu stranu crkve čuše se promukli glasovi, odjeknuše potmulo kroz crkvu, razliše se i tihano, dršćući izumriješe u vrhovima četvrtastog zvonika i oblo svedenog kubeta.

- Eto i', na moju dušu, kotlu! - trže se Mićan kao da ga nešto za srce ujede i ustade sa stoca.

Na avlijskom zidu više kotla zatreperi svjetlost od svijeće, pa se zaigra po kotlu dok se i po nama ne rasu. Iznad oltara prema vatri ukaza se Sopronija Luburić Knežopoljac, proiguman od namastira Gomjenice, i Simeun Pejić Rudar, đak od namastira Gomjenice. Ogrnuli nekakve stare, lisičinom postavljene ćurkove, ispriječili podugačke čibuke, pa idu i pomalo posrću, a đače pred njima nosi debelu, voštanu svijeću.

- Dobro veče, ktitori i priloženici sija svjatija obitelji vsego mira!

- Bog dobro dao, oci naši du'ovni! - odazvaše se svi i poskakaše na noge.

- Rakijo majko! - prošapta neko u mraku.

- Ama, vi se nešto zagovorili o Simeunu i o starim kaluđerima, pa čusmo... Ne da nam se spavati... te dođosmo da... - zapleće jezikom otac Sopronija.

- Ne šjedaj, Simeune, na tu klupu! - viknu Mićan i poodmače mu svoj stolac da sjedne. - Maloprije nam se ne'otice prosu kom, pa je, prošćeš, mokra.

- Nije ni on najsuvlji - promrmlja neko iza kace.

- Šta vi to pričate o meni? - učini se Simeun kao da i ne ču što onaj u mraku reče.

- Zbilja, brez šale, šta vi to pričate o mom Simendašu, o mom starom deliji i branitelju ove obitelji i ove naše svete ćabe? - reče vrlo meko, gotovo pobožno, otac Sopronija i sjede na prag od podruma. - Ja najvolim na pragu...

- Od podruma! - dodade neko iz mraka.

- Ama, ko to večeras neprestano nadovezuje i bronda u mraku?! - razgoropadi se Simeun, skoči pomamno sa stoca i živo sijevnu očima. - Časne mi trapeze, ja ću š njim večeras morati podijeliti mejdan ko birzemanile s Asan-begom Čekom od Sane, pa kome bog i sreća junačka voljadne!

Jedva ga umiriše i svladaše da ne podvrisne: "Stoj! Budi mene miran!"

Mićan im, i njemu i ocu Soproniji, natoči po čašu rakije. Sletiše sa sviju strana Simeuna da im pripovjedi kako je dijelio mejdan s Asan-begom Čekom.

- Vi 'oćete da vam to pripovjedim? E, moja djeco, istrovo je Švabo svijet, ispoganio i prevjerio. Ušla u narod nekakva nevjera i prokletstvo. Niko nikom ne vjeruje, pa se bojim da meni nećete vjerovati...

- Jest bogme, Simeune! Pošljednje je vrijeme nastalo, vidim ja. I vladike počeše ko i šikutovi nositi škrljake i šajcati se po čaršiji u po bijela dana sa švapskim rospijama, stid i' i sram bilo Kristova lišca! - uzdahnu majstor Glišo i opet prezrivo pljunu.

Poslije dugog moljakanja i ustezanja, Simeun izvrnu čašu i poče:

- To je bilo prve neđelje iza ukopacije, a upravo na neđelju dana pred onaj moj, ako se počem šjećate, zulum u Bronzanom Majdanu, kad sam ono 'nako po starinski malo preplašio Majdance i pokupio nešto nameta. 'Ustrija je, ko što znate, bila već zastupila. Švapski soldati izišli su s jednim kapetanom na Kadinu Vodu, porazapinjali čadore, pa 'nako ćute. Svijet se bio malo smirio, ali još, što 'no vele, zaudara kokija od baruta. Tako to potraja jedno dva-tri dana, dok povikaše: "Eto, veli Turaka Krajišnika na Banju Luku! Eto i' kažu, ko na gori lista!" Jedni će, čuje se, udariti, pod Derviš-agom Pozdercom, preko Poloja, pa na Bronzani Majdan, pa onda već preko sela dolje na Banju Luku; a drugi će - nali'-de, Mićane, još jednu čašu ocu Soproniji! - a drugi će, pod Asan-begom Čekom, krenuti sa Sane uz Kozicu, pa će prijeći na Tominom mostu preko Gomjenice i udariti na namastir. Tuj će, pogovara se, u'vatiti konak, večerati, šenlučiti, pa onda, upravo pred zoru kad se dijeli dan i noć, zapaliti crkvu i krenuti na Banju Luku. Tako se u ono vrijeme novtalo i govorilo, i ovo vam je, djeco moja i Srbovi moji, ko jedno istoričesko zbitije.

Svijet se jope' uznemiri. Počeše ljudi sklanjati nejač i sermiju u zbjegove. Svejedno vam je, braćo, bilo ko kad čojek iza velikog umora legne da spava, pa ga upola sna probude.

Izišli ja, pokojni Partenija i Isaija u avliju, pa 'odamo i jednako pogledamo u Gomjence i osluškujemo.

- Šta ćemo, braćo? Da bježimo? - uzvrti se Isaija.

- Šta ti veliš, Simeune? - okrenu se pokojni Partenija meni.

- Ja velim, ako ćete me poslušati: da svete knjige, ikone krstove, odežde i sve što se mogne iz crkve dignuti, sklonimo u zbjeg.

- Pa i ja tako mislim - utače se Isaija. - Onda bi veli, i mi mogli đegođ skloniti.

- Pa onda - nastavi' ja i ne gledeći na Isaiju, jer znam kakav je junak - pa onda da skupimo jedno pet-šest stotina ljudi, pa da branimo ovu našu svetu ćabu od prokleti' Agarjana.

Govorimo mi tako, dok uleti u avliju Stanko Daković:

- Eto, veli, Krajišnika uz Kozicu! Čuju se puške.

- Šta ćemo, pobogu braćo?! - uzvrtio se Isaija ko Ciganin u kotlu, pa drkće ko prut i 'oda gore i dolje po avliji.

- Šta je? Što si se uplašio toliko? Kaluđer si. Nemaš djece, pa da će, ako večeras pogineš, plakati gladna i gola za tobom. "Šta ćemo, pobogu braćo!" Dobro. Šjedićemo, pićemo i razgovaraćemo se ko i dosad, dok se ljudi ne skupe, pa...

- Tebi je, Simeune, uvijek do nekakve bresposlice! Glava, bolan, igra.

- U tebe igra, vidim ja, da mi i ne kažeš.

Prepo se Isaija, zamislio se, dok se nešto ne došjeti:

- Da zovnemo, veli, kapetana i soldate s Kadine Vode da nas brane?

- Teško onom koga drugi brani! - dočeka' ga ja k'o iz svog štuca; sastavi' vatru u vatru.

Popasno je doba. Sunce privilo kraj i već pada na zaranke. Puške učestale. Pucanj se sve bliže i bliže primiče. Isaija uzja konja i pobježe kapetanu na Kadinu Vodu.

- I stari su ti bježali, kukavico sinja! - viknu' ja i ispali' štuc za njim, onda naredi' momcima da sazovu ljude, pa šjedo' s Partenijom piti. - Uli'-de, Mićane, još jednu čašu ocu Soproniji!

- Uli', Mićane, uli', - ču se neko iz mraka. - Pa moreš i Simeunu jednu uzgred natočiti.

- Nek' je otac Sopronija zadovoljan i počestovan, a za me je lako! - reče Simeun, iskapi čašu, pa nastavi: - Skupi se svijeta puna, ravna ravcijana avlija. Sve naoružano do zuba došlo da brani od mrski' Agarjana ovu svetu crkvu. Pokojni Partenija - i u grobu mu 'vala! - izvalja cijelo cjelcato bure rakije iz podruma da se narod malo oslobodi i pribere.

- Pi'te, braćo i Srbovi moji! Bolje da mi popijemo nego Turci Krajišnici i Asan-beg Čeko, bulešiku mu njegovu i džamijski šiljak!

I boga mi, svijet se lijepo i podobro pribra. Stanko Đaković uze gusle, prevuče dva-tri puta gudalom, pa kliknu:

Vješt Stankela, bog ga ne ubiće, pa prevlači sitno po strunji, a grlo ukoritio, pa misli čojek: ne pjeva, već zajedno sa strunjom plače, jeca, cvili. Mene obuze nekakav silan merak, oči mi usplamćeše ko dvije žive žeravice, pa podvrisnu' koliko me grlo donosi:

- Stoj! Budi mene miran, Asan-beže Čeko, bulešiku ti tvoju!

- Ginućemo, braćo, svi ćemo ginuti za ovu svetu ćabu!

- Svi ćemo ginuti! - ode odjek gorom i planinom iz pet stotina grla.

- 'Vala narodu, koji će nas tako spominjati kad večeras poginemo, braneći Hristov oltar i svetu ćabu od mrski' i nečastivi' Agarjana! - jeknu pokojni Partenija ko uboden, a glas mu žalobitno zadrkta i suze ga obliše.

- To nešto, Simeune, mlogo žalobitno. Uli'-de mu, Mićane, jednu čašu.

- O, ljudi, ovo ukrstilo s obadvije strane, pa ne da oka otvoriti! - prošaputa zlovoljno Mićan i poče točiti. - Jadan li sam i kukavan, kako ću šjutra starješini izići na oči!

- Utoči, Mićane, uzgred i meni jednu - pruži mu i otac Sopronija čašu.

- Istina, oče Sopronija, to se čini čojeku žalostivno, ali ti je jedna žalobitna pripovjest, ko jedno, što veli Simeun, istoričesko zbitije - razlaže onaj u mraku.

- Da, da, djeco moja i Srbovi moji, mlogo sam ja crni' i mučni' dana preturio preko ove sijede glave braneći ovu svetu crkvu od nemilostivi' i bezbožni' Agarjana, te vam je i ovo ko jedno istoričesko zbitije! - uzdahnu duboko Simeun i pruži ruku da primi čašu.

- Pa to je, bolan Simeune, ko jedna istorija! - uzviknu otac Sopronija meko i kao malo začuđeno, pa izvrnu čašu naiskap.

- Tako je, tako, oče Sopronija: upravo ko jedna, što reko ti, istorija, ko jedno istoričesko zbitije, što kažu naše svete pravoslavne knjige - potvrdi Simeun, ispi čašu nadušak, otra brkove, napuni i pripali lulu, pa oduševljeno nastavi:

- Stoji narod spreman i naoružan. Svijetli se i škripi oružje, a čaša ide od ruke do ruke. Turci se sve više primiču. Puške jednako prašte, ne prestaju. U'vatila se, bože moj, ona barutna dumagija od neba do crne zemlje! Ništa se ne vidi, a podavi nas kokija od baruta. Dok odjednom udariše talambasi, ciknu turska borija, i pucanj prestade. Naša mrtva straža povika s Tominog mosta: "Čujte i počujte! Okrenuše Turci na Viluse! Uvano će u Donjem Pervanu pasti na konak!" - "Za mnom, braćo!" Vrisnu' ja ko...

- Ne, Simeune pobogu brate! Prevali koto, ako za boga jedinog znaš! - viknu preplašeno Mićan i uhvati ga za rukav, jer se bijaše u pričanju toliko zanio da bi udario u jurišu posred kotla da ga ne zaustaviše. Simeun se samo malo trže natrag, ni najmanje se ne zbuni već još oduševljenije i silnije nastavi:

- Za mnom, braćo! Za mnom, ko se časnim krstom krsti i čiji su stari na Kosovu kosti ostavili za vjeru i otečestvo! - vičem ja ko ris, a obuzelo me nekakvo snažno drktanje i ognjevit merak, te od velike sile poče odeća na meni pucati.

- Za tobom i u goru i u vodu, delijo i vojvodo naš! - ode odjek gorom i planinom iz pet stotina grla.

Pokojni Partenija na brzu ruku očata vojinstvenu molitvu i sveti barjak, pa ga s blagoslovom predade Stanku Đakoviću. Onda mene ispovjedi i pričesti, a ostalu vojsku samo blagoslovi i poškropi vodicom. Opremi' se ja za tren oka. Dade mi Partenija svoju pancijer-košulju, gerenalsku kabanicu i onu škrljačinu što je neke godine, kad je išo u Kaursku, kupio od nekog Prajza u Zadru. Obuko' najprije pancijer-košulju - neće mi ni ona, mislim u sebi, biti naodmet - onda obuko' kabanicu, pa podobro natuko' škrljačinu, pripasa' sablju a štuc i ostragušu prebaci' preko sebe, pa se vrgo' đogi na ramena. Vrišti đogin poda mnom ko carski at, grize đem i razbacuje pjenu, propinje se na prednje noge, a iz stražnji' pršte varnice ko nebeske svjetlice. A kad pirne kroz nozdrve nećete mi, braćo, vjerovati... a kad vrkne i pirne kroz nozdrve, sa drveća polijeće lišće!

- Vjerujemo, vjerujemo, Simeune! Što ne bi' vjerovali? Uli'-de mu, Mićane, jednu čašu.

- Neka! Neću! - odgurnu Simeun osorno rukom čašu, jer je bio pao u onaj nepojmljivi, vatreni zanos kad svi živci dršću i trepere u ognjevitom oduševljenju, kad riječi živo pršte kao varnice, a slike se nižu neizmernom lakoćom, kad laž postaje istina u koju se tvrdom, kamenom vjerom vjeruje i kad se običan lažovčina pretvara u čudnovato, zagonetno stvorenje. - Ali, čujte vi šta će sad biti! - viknu Simeun i produži: - Pođosmo. Povrvi vojska, narod, za mnom ko, ne budi primijenjeno, ovce na solilo. Kod mlina neko povika:

- Stoj! Ko je?

- Vojvoda Simeun Pejić Rudar, đak od namastira Gomjenice i njegova ordija - javi po komandi barjaktar. - A ko ste vi?

- Ne pitaj, već udri! Zar ne vidiš da su balije, šiljak im džamijski! - povika neko iz ordije i ispali iz puške.

- Stoj, ne pucaj! - viknu' ja. - Stoj, ne pucaj! Drž'te se reda i komande! Ovo je turski asker. Da i' najprije pitamo, braćo, što traže oni ovuda?

- Ama što ćemo i' pitati, krst im nji'ov! - riknu ko lav pokojni Belemez i isuka nekakvu 'andžarinu da i' sve iskasapi.

- Stoj, ne sijeci! Stojte, braćo, ne sijecite, jer ovo mogu biti i naši ljudi - sinu meni nešto kroz glavu.

- Pa, braćo i jesmo vaši ako ste Srbovi - odgovara jedan a cepti na njemu ođeća ko da ga je groznica u'vatila. - Arna ne bi', veli, reko da ste Srbovi... Kakav vam je to vojvoda ko kakva švapska gerenalina... kapetanina! Zbilja, da to nije kapetan s Kadine Vode?

- Ama, kakav kapetan, kakvi naši, krst vam, 'oću reći šiljak džamijski! - zavitla Belemez 'andžarinom!

- Ne sijeci, Belemeze, ja sam... - David - viknu jedan malen čovjek, gotovo prirasto za zemlju.

- Ama, jesi li ti to, Davide? Iz daljine reko bi čovjek da si pravi mustapez. Ama, krsnog ti imena, đe nabavi mustapesku ođeću? O, ljudi, ljudi! - čudi se Belemez i oblijeće oko njeg'. Ko bi, veli, reko i pomislio da je ovo David Štrbac! U svašto li se ovaj čojek pretvara, Kriste, istini bože!

- Ne pretvaram se od bijesa, već od nevolje ljute, braćo' Asan-beg će na namastir! - uzdahnu David, pa se okrenu meni: - Junače i branitelju ove naše svete ćabe, tvoja glava prva će pasti. Turci su ljuti na te i na oca Parteniju, jer se pronio glas p'o Krajini da ste vas dvojica krijući oko ponoći svake noći dobivali nekakve nesretne depešine iz Crne Gore, i od srpskog knjaza iz Biograda. A sad se jope' govori da ste vas dvojica neke noći u gluvo doba nekakve čet'ri proklete i nesretne depešine - iz Beča dobili. 'Vamo, vele, oko Sane svak' vjeruje da ste vi doveli Švabu u Bosnu.

Istom to David govori, a od Tomina mosta puče puška, pa se razliježe pjesma i popjevka:

- Kurvo kučko, Simeune Đače! Kurvo kučko, Parto kaluđere! - Poznado' mu grlo.

- Eto ga, na moju dušu! - povika neko. - Ama, kakva je to naša mrtva straža? Oni javiše da Turci okrenuše na Viluse, a vidi sad!

- Straža je pobijena, a ono je bio balijski marivetluk - veli pametni David.

- Kurvo kučko, Simeune Dače! Kurvo kučko, Parto kaluđere. Jeste li mi konak pripravili? - gigija i popjeva Asan-beg.

U meni uzavre krv. Poče odeća na meni od nekakve siline i pasjaluka pucati. Obodo' konja, pa podvrisnu':

- Kurvo kučko, Asan-beže Čeko, u susret ti ide Simeune! Vrišti at poda mnom, baca pjenu, propinje se na prednje noge a ispod njeg sijevaju varnice ko nebeske svjetlice. A kad vrkne kroz nozdrve, - more biti da mi nećete vjerovati - kad pirne i vrkne kroz nozdrve, sa drveća polijeće lišće! Sretosmo se. On sam, ja sam. Ja podvrisnu' koliko me grlo donosi:

- Stoj! Budi mene miran, kurvo kučko, Asan-beže Čeko!

Kad me ugleda, prepade se silno, poblijedi, obamrije. Oružje mu ispade iz ruku.

- Sjaši, balijo! - zagrmi' ja i naperi' štuc. On sja i stade ko ukočen, onijemio od stra.

- Bacaj sve što imaš od oružja uza se još! Pobaca sve.

- Uzjaši, Turčine! - vičem ja i uvijek držim naperen štuc - nije štuc već majku svoju. - Sjaši, Turčine; uzjaši, Turčine, balijo; uzjaši, jope' balijo! Sjaši, Asane; uzjaši jope', Asane! Sjaši, beže; uzjaši jope', beže! Sjaši, Čeko; uzjaši jope', Čeko! - komandijeram ja, a on sja'iva i uzja'iva.

- Aman, dosta.

- Nije dosta, nije. To se tebi čini, Asan-beže, da je dosta! - drmnu' ga štucom među pleći i viknu':

- Nek' sjaše asker da uzjaše bašibozuk! Nek' sjaše bašibozuk da uzjaše carski redip! Nek' sjaše carski redip da uzjaše carski suharija! Nek' sjaše carski suharija...

- Aman, dosta je; aman, dosta je! - viče Asan-beg, a oznojio se pa jedva diše.

- Nije dosta, Asan-beže, nije! To je pred večeru, pa ćeš bolje i slađe jesti. To je, Asan-beže, i zdravo u jednu ruku. - Drmnu' ga jope' štucom i podviknu': - Nek' sjaše suharija da uzjaše subaša! Nek' sjaše subaša da uzjaše paša! Nek' sjaše paša da uzjaše vezir! Nek' sjaše vezir da uzjaše valija! Nek' sjaše valija da uzjaše gazija! Nek' sjaše gazija da...

- Aman, dosta je! Pomagajte, ljudi!

- Ama, nije dosta, Asan-beže. Šta je tebi večeras? E kad si se umorio, uzmi tu serdžadu iz terkija i prostri je, pa malo odmori.

Prostrije on serdžadu i poče da sjeda.

- Ne šjedaj, Asan-beže! - viknu' ja i drmnu' ga jope' štucom među pleći. - E, baš ti ja ništa ne znam, Asan-beže' bolje ćeš se na konju odmoriti. Jaši!

- Livše će mi biti na travi.

- Neće, Asan-beže, neće. Mene ti pitaj! bolje ja to od tebe znam. Jaši, šiljak ti džamijski! - puče štuc po leđima, i Asan-beg uzja.

- Ama šta je to večeras, ako za boga jedinog znaš?! Ubi' me, ne muči me više. Alal ti krv, ubi' me! - preklinje Asan-beg. - Alal ti krv i ovog i onog svita.

- Šta je tebi, Asan-beže, večeras? Da se nijesi zbilja bogami, umorio? E, baš ja ništa ne znam! Sjaši, sjaši, livše će ti biti na travi. I ti imaš pravo. Skini uzgred i sedlo, pa se malo nasloni i odmori, u tom će ti i Partenija pripremiti gospocku večeru. Nadamo se mi tebi ima neđelja dana. Doveli smo i dvije Vlahinje. O, da i' vidiš, Asan-beže, pa da ti se oči dvije nagledaju, dao bi pola Krajine!

On skide sedlo, šjede, pa se malo nasloni i oda'nu, a ja potego' ostragušu među pleći:

- E, baš ja, Asan-beže, ništa pod bogom živim ne znam, a vidim ne znaš ni ti. Jaši! Najbolje se bolan, čojek more na golu konju odmoriti kad je zorli umoran. Jaši, Jaši!

- Aman, šta činiš večeras sa mnom?! - jeknu Asan-beg i jedva uzja gola konja.

- Ništa zlo, Asan-beže, ne činim. Dijelim mejdan.

- Aman, zar se tako dili mejdan?

- 'Vako dijeli mejdan Simeun Pejić Rudar, đak od namastira Gomjenice, ako nijesi počem znao. On drukčije ne zna. Ubi' ga, Asan-beže, posijeci, on drukčije ne umije. A baš bi mu drago bilo kad bi i drukčije znao, ali šta ćeš kad ne zna!

Sjaši, uzjaši! - vičem ja, štuc mu ispravlja leđa, a on sja'iva i uzja'iva na onako gola konja. - Sjaši, uzjaši! Sjaši, uzjaši! Sjaši, uzjaši! Sjaši, uzjaši! Sjaši...

- Dosta je, ako za boga jedinog znaš!

- Nije dosta, bolan Asan-beže! Još jedno dvije-tri'iljade puta, pa će biti dosta, da ti i ne kažeš... Sjaši, uzjaši! Uzjaši, sjaši! Uzjaši, sjaši! Sjaši, uzjaši! Sjaši, uzjaši!

Srce mu prepuče. Udari mu krv i na nos i na usta, i na uši i na oči. Stra'ota, braćo, pogledati! Šta bi vam, djeco moja i Srbovi moji, više duljio? Sve vam je ovo 'vako bilo, i ovo vam je ko jedno istoričesko zbitije - završi Simeun kao s nekom tugom.

Onaj iziđe iz mraka, poljubi ga u ruku, i pruži mu čašu hladne rakije:

- Ovo sam ja cijelu veče za tebe 'ladio, delijo naš i branitelju ove naše svete ćabe! Primi ovu čašu, nazdravi mi, oprosti mi i blagoslovi me!

- 'Vala ti, sinko, na tvojoj časti i čestvovanju: Bog nek' te blagoslovi, ova sveta crkva i otac Sopronija! - jedva izgovori Simeun i prinese čašu ustima, a suze ga obliše.

Iz starostavne knjige Simeuna Đaka

"Sveta je ovo i mudra knjiga. U njoj je spisana i zapečaćena sudbina sviju zemalja, sviju naroda, sviju namastira, tekija crkava i drugi' božji bogomolja. Zemlje i narodi, slušajte riječi njezine, ljubavlju zada'nute, svjetlošću božanskom i izmirnom okađene zemlje i narodi! Slušajte riječi njezine i spasavajte se!

U Bosni, u srcu i snazi serbskog otečestva, na 'iljadu i osam stotina i nekoliko godina poslije Kristova roždenija nastaće prevrtanija i druga sudija. Zemljom će zavladati dva gospodara. Jedan će se zvati Ićinđi a drugi Birinđi. Ićinđi će se početi silaziti sa prijestola a Birinđi penjati. Ićinđi, kad se bude silazio sa prijestola, zapeće ćurčina za zlatan ekser, i neće moći saći; a Birinđi, kad se bude penjao, staće Ićinđi nogom na podrpanu lisičju ćurčinu, te se neće moći popeti. I tako će to čudo i ruglo ostati za mlogo i mlogo godina na porugu i sramotu rodu celovječeskom.

Sa Birinđijom doći će crni ljudi u bijeloj koži. Obradovaće im se i težak i ležak. Istom će se poslije videti da ti crni ljudi crno misle, a još crnje rade. Sve što bude česno i pošteno u ovom serbskom otečestvu, propištaće od nevolje ljute.

Opasnost za vjeru i učevinu. Dignuće se ljudi aršindžije i račundžije da brane vjeru od prokletog zapada i od otpadnog Rima. Narod će listom za njim poći, ali će i' na po puta ostaviti.

Odmah u početku, kad se pojavi Birinđi sa crnim ljudima u bijeloj koži, postradaće i osirotiće i mloge zadužbine. Tako, na priliku, manastir Gomjenica na Krajini ljutoj. Ali će se javiti čovjek, istina zulumćar i delija, i u rakiji izvršiće sveto bogougodno djelo, i spašće od propasti prebijelu Nemanjića zadužbinu.

Nakon mlogo godina iza toga javiće se novi ljudi i pravi sinovi ovog serbskog otečestva. Kad se oni jave, zalepršaće se barjaci, crljeni ko krv, na svima brdima i po svim raskršćima, i na njima će pisati svjetlosnokrvavim slovima: Desetina i Trećina. Narod će razumjeti to božansko znamenje, povrviće za njim, i tako će se zametnuti ljuta i krvava kavga. Od svete i plemenite, za rod i otečestvo prolivene krvi stvoriće se duboko krvavo more. Nastaće morske bure i vjetrovi. Morem, od vostočne strane, udariće silna dalga o podriveni i zaljuljani prijesto, na kome će drhtati i strijepiti privezani Ićinđi i Birinđi, podu'vatiće ga i sa strašnim jaukom i lelekom strmoglaviti u mračni i bezdani trotrokan na slavu istinog boga i vječite pravde.

Utoliće vjetrovi i morske bure, izvedriće se i uljepšati vrijeme i, drugog dana pri rođaju žaranog sunašca, iz tog dubokog, krvavog mora isplivaće u svjetlosnocrljenoj odeći Mrko Unuče Crnoga Đeda i zavladaće ovom blagoslovenom i mlogo napaćenom zemljom. U slavu i čest njegovu propjevaće brda i doline, polja i planine koje su nijemo i jezovito šuštile za ' carevanja Ićinđijeva i Birinđijeva.

Sveta je ovo i mudra knjiga. U njoj je spisana i zapečaćena sudbina sviju zemalja, sviju naroda, sviju namastira, tekija, crkava i drugi' božji bogomolja. Zemlje i narodi, slušajte riječi njezine, ljubavlju zada'nute, svjetlošću božanskom ozarene, krvlju spisane i zapečaćene, a tamjanom i izmirnom okađene. Zemlje i narodi! Slušajte riječi njezine i spasavajte se!"

Rakijo Majko!

Već se i peti dan primače kraju, a kotao jednako kvrca i vri. Govori se o svačem, kao i uvijek kad kotao peče, a najviše o rakiji, junaštvu i pošljednjoj buni. Kotlar neprestano kudi rakiju i ogorčeno je naziva kugom ljudskom.

- Nemoj tako, Mićane! - viknu malo ljutito Simeun, koji već pet dana tačno i redovno dolazi i opominje kotlara da pazi da ne bi rakija zagorjela. - Ne udaraj mi, Mićane, na rakiju tako ti očnjeg vida i časnog krsta! Ti moreš govoriti šta gođ 'oćeš, ali rakija je rakija! Brez nje ne mereš nikud; ni namastiru ni crkvi, ni kaluđeru ni popu, ni knezu ni desetaru, ni kumu ni prijatelju, a u rod ženin ne bi' šjetovao ni najgrđem dušmaninu svom da ide brez ploske. Kad pođeš ovim i ovakim ljudima s ploskom dobre rakije, sigurniji si i slobodniji nego da si pošo s najboljom puškom. Znam ja to, bolan! Rakija svađe i uvijek treba: i na domu i na zboru, i u veselju i u žalosti. Brez nje ne mereš ni krstiti, ni zaprositi ni isprositi, ni vjenčati ni sa'raniti. Ama, da ti ne duljim više, samo ću ti još ovo kazati: da rakija nije dobra i da nije od boga ne bi se ona tako zorli štimala u našoj svetoj i pravoslavnoj Rusiji. Sami car svetoga pravoslavlja, car nad carevima, popije svaki dan, ne lažem ti već tako u knjigama stoji, po pet-šest oka votke. Tako se u nji' rakija zove, belćim što nije jaka kao naša što je, nego je, da rečemo, mlogo vodena. Bolan, bolan kad bi se sva sveta i pravoslavna Rusija podobro napila ove naše snažne i žestoke prepeke, sve sedam bi carevina od stra' zadrhtalo! Zato, Mićane, - viknu oduševljeno Simeun - ne udaraj na šljivin rod i porod, rodio on nama i po drvetu i po kamenu na strah vragom, već mi natoči jednu čašu, pa ću vam sad pripoviđeti šta sve rakija učiniti more na polzu svetom pravoslavlju:

Na neđelju dana iza ukopacije, kad ono sve sedam carevina dogovoru s Rusijom, Srbijom i crnogorskim knjazom oteše naše otečestvo ispod skuta sultanova i dadoše ga ćesarokralju na izor pomijetiše nam se ovce. Od tog vremena pođe svakom nagore u 'voj zemlji, pa i ovoj svetoj obitelji. Počeše nam ovce polijetati i umirati. Svaki dan osvitalo i' je trideset, četrdeset mrtvi' u toru. Čatali smo masla, svetili so, pisali zapise, bacali vodicu po toru; sve, sve smo radili i činili, ali ništa ne pomaže! Za podrug mjeseca skapa nam i propade oko osam stotina što mali' što veliki' glava. Čobani se rastužili i ražalostili kao da' su sve živo na domu pokopali, a ja i pokojni Partenija gotovo sišli s uma, te se od te teške žalosti propismo. Da rakije ne bi, presvisli bi' od jada i čemera.

Svud obladala crna žalost i teška tuga, Spustila se čama i nevolja ljuta na prebijelu Nemanjića zadužbinu. Sve bijaše opustilo i onijemilo. Ne odjekuje kroz dolove čobansko puškaranje i dovikivanje, ne čuje se blejanje ovaca ni janjaca, ni milosno jecanje zvona na ovnu predvodniku. Opustiše i onijemiše brda i doline, polja i planine.

- Simeune, sine moj du'ovni, zadrma se temelj Nemanjića svetoj zadužbini! - jauknu pokojni Partenija kad nam čobani javiše da je i pošljednja glava skapala, da je tor ost'o prazan. - Simeune, sine moj du'ovni, šta mi dragom bogu zgriješismo da za naše vlade i uprave osiroti i opusti ova sveta ćaba?!

- Ne ridaj i ne jadikuj, sveti moj oče, već nam nali' po jedan polić da razbijemo ovaj crni dert što nam je pao na dušu.

On utoči i popi, onda utoči i meni, te i ja izvrnuh nadušak. Dok mi rakija ugrija utrobu i zapali obraze, sinu mi kroz glavu: "Simeune, đe ti je Starostavna knjiga?" Odma' se ja šjeti svoje svete Starostavne knjige, koju mi je prije trideset godina poklonio jedan Svetogorac kad je piso parusije za pet-šest dukata. Tri su, veli, 'vake knjige na zemlji: jedna u jerusalimskog patrijara, druga u svetoj Moskvi, a treća evo sad u tvojim šakama. Ona je, kaže, bila u patrijar'a konstantinopoljskog, pa kad mrski i prokleti Agarjani zauzeše Carigrad i pretvoriše crkvu Sofiju u džamiju, stani se ova sveta knjiga poslije dugog lutanja i basanja, na Atonskoj Gori u našem manastiru. Nju su ko i one druge dvije spisali, veli, krvlju i ljubavlju sveti proroci i bogonosni oci na polzu i upražnenije rodu čelovječeskom. U njoj, kaže, spisana je i zapečaćena sudbina svega što živi i odi po 'voj grešnoj i plačevnoj judoli belćim zemlji.

Ne ridaj, sveti moj oče, ne ridaj i ne jadikuj. Palo mi je nešto na um. Otvoriću svoju Starostavnu knjigu, pa ću viđeti i proučiti šta ona piše o 'voj našoj starodrevnoj ćabi. Ako bude bogu dragom i milosnom bilo milo i ugodno da za naše, što 'no ti veliš, vlade i uprave osiroti i opusti ova prebijela zadužbina Nemanjića sveti', što moremo mi protiv božje volje i naredbe? Moremo samo plakati i cviliti kao dva zgažena crvića u prašini, trajući svoje pošljednje crne i čemerne dane u postu i molitvi.

Otvorih ja knjigu i poče' učiti. Nema vajde, braćo, kriti, dugo sam se mučio i učio, dok mi 'nako kao iznenada, ko sama od sebe, ne izletiše pred oči krupna crljena slova:

"Odma' u početku, kad se pojavi Birinđi sa crnim ljudima u bijeloj koži, postradaće i osirotiće i mloge svete zadužbine. Tako, na priliku, namastir Gomjenica na Krajini ljutoj. Ali će se javiti čo'jek, istina zulumćar i delija, i u rakiji izvršiće sveto bogougodno djelo i spašće od propasti prebijelu Nemanjića zadužbinu".

Razumjesmo knjigu, te se ja u jednu ruku razveseli' a u drugu ražalosti'.

- Simeune, moj tvrdi stube i junačni branitelju ove svete obitelji, srpske i rišćanske! - zaplaka se pokojni Partenija i zagrli me. - Nad Bosnom se promijeni car, a more biti da ćemo i ovoga ubrzo promijeniti, prije 'oćemo nego nećemo, jer se ova zemlja naučila mijenjati gospodare ko Ciganin konje. Neka se mijenjaju gospodari i carevi, neka padaju, ako 'oće i carske glave, ali ne daj, tako ti tvoga štuca i junaštva, da zamuknu pjesme svete i molitve u 'vom starodrevnom srpkom manastiru. Sine moj i čedo moje du'ovno, ne daj da se na te i tvog osijeđelog Parteniju zaplaču časne mošti sveti' Nemanjića što im ne znadosmo sačuvati zadužbinu nji'ovu. Ne daj zaklinjem te svim na svijetu, da na nas pane kletva i prokletstvo Nemanjića svete loze!

- Sve ja to razumijem, sveti moj oče, i srce mene moje i duša boli, ali šta ću, jadan li sam i kukavan, kad je sa sviju strana i prokleta militerija obladala: kapetan u Bronzanom majdanu, kapetan na Sitnici, kapetan na Kadinoj Vodi, a gerenalinama kaurskim u Banjoj Luci ni broja nema! O kako je grk i težak jad i čemer što mi je obuzeo dušu! Oče sveti moj, utoči nam još jednu - viknu' ja i uzdahnu'.

I vjerujte mi, djeco moja, da ne bi rakije nikad mi ovo ne bi palo na um što ću vam kazati.

Kad se podobro raskravismo i ugrijasmo, meni se odriješi jezik, i ko da, asli, dobi' drugu pamet:

- 'Vako ćemo mi to, sveti moj oče, učiniti.

- Pomozi, čado moje du'ovno! Tvoje pameti i nauke od istoka do zapada nema! - Pretrže me u riječi Partenija i izvrnu polić, pa meni drugi natoči.

- Da je turski sud - nastavi' ja - i da je stara prava i sudanija, lako bi' mi spasli od sirotinje i propasti ovu svetu obitelj. Pošli bi' odma' što je danas u pisaniju po svijetu, pa neko janje, neko šilježe, neko ovcu, a neko bogme i ovna, pa bi se opet razlijegale pjesme i molitve sa oltara Nemanjića zadužbine svete, i tako bi' podigli na noge sve što je bilo palo i oboreno. Ali šta ćemo, jadni i kukavni, kad su drugi suci na Banjoj Luci! Ne smije se čojek nikuda maknuti bez pašoša i dozvole... Nego sam ja ovo ižinjao i ovako sam Starostavnu knjigu u svojoj pameti protolkovo: ja treba da se dobro napijem, pa da obučem onu švapsku kabanicu i škrljačinu što si je neke godine donio iz Kaurske, pa onda da uzjašem ata i da odjezdim kapetanu na Kadinu Vodu i da zatražim pašoš i dozvolu da se smijemo dignuti po svijetu u pisaniju. Eto, tako sam ja svetu knjigu protolkovao.

- Simeune, dijete moje, dobro si i pametno knjigu protolkovao, ali čuvaj se, sinim te, da ne platiš glavom! - šjetuje me pokojni Partenija, vječna mu pamjat, i plače. - Sine moj sine, pa moreš u rakiji ludo glavu izgubiti, te ću pod starost svoju ostati bez vjernog druga i desne ruke.

- Kad sveta knjiga kaže da ću u rakiji spasti od propasti ovu Nemanjića starodrevnu zadužbinu, ja se nemam ničega bojati. Pa i ako poginem ostaće mi ime i glas da sam stradao za srpsku i 'rišćansku svetinju. Sveti moj oče, nema druge! - viknu' ja i škripnu' zub'ma. - Ja ću se zorli nakresati rakije i poći ću, pa ako se u tom tutnju što dobro i bogougodno učini i izvrši, dobro i jest, ako poginem, to i bi - i poslije ću umrijeti!

- 'Vala ti, dijete moje, kad se toliko brineš i glavu svoju za 'vu svetinju zalažeš! - skoči pokojni Partenija i poljubi me u obraz.

- Ala kiti i veze, Kriste istini bože! - puče neko u mraku od teškog smijeha. - Ama kako umije onako sročiti, bog ga ne ubio! To da mi je samo znati! Utoč'-de, Mićane, Simeunu jednu čašu rakije! - viknu onaj iza kace ozbiljno i ušuti se.

Simeun izvrnu čašu naiskap, pa nastavi.

- Što rekosmo, to i učinismo... Dobra ti je, Mićane, rakija - kao da se Simeun nečeg sjeti. - Samo zaudara malo na zagorijel i ko da na nešto tukne. Pa kažem vam: što rekosmo, to i učinismo... Asli je lanjske godine, ljudi, bila bolja rakija... jača. Ove je godine mlogo kiša padala, pa su šljive odveć ispucale, a kad šljive ispucaju, rakija je od nji' slaba, nejačka i uvijek kao da na nešto zaudara... De ono stadoh ja? A! - dosjeti se i nastavi: - Što rekosmo, to i učinismo. Naredismo po mom svjetu da se ispeče podebelo prase i da se utoči jedan ardović prepeke za kapetana, a za mene ploska bašice. Dok se prase ispeče i at osedla, u tom se i ja obuko'- i iziđo' u avliju. Kad me pokojni Partenija ugleda, začudi se, pa ko da od čuda zanijemi.

- Simeune, sinim te, jesi li ti to? - jedva progovori.

- Ja sam, oče moj du'ovni.

- O ljudi, ljudi, svašta na svijetu. Da sam te sreo đe na putu ili u čaršiji nikad te ne bi' poznao. Prava gerenalina! Na moju dušu, sinko, sav ćeš logor uzbuniti kad se pomoliš na tu niz onu stranu od Cvijetića gaja, jer će pomisliti da si general. Mudro se drži i ponašaj, dok ne dopreš kroz logor do kapetanova čadora, jer moreš lako i glavu izgubiti.

Nema vajde kriti, braćo, mene obuze nekakav stra' i ledeni me trnci počeše podilaziti.

- Rakijo majko! - vrisnu' ja i nategnem' plosku. - Rakijo, i otac i majko, pomozi sad il' nikad! - preduši', pa nategnu' opet i šćera' do pola ploske, te obodo' ata, a za mnom momak na konju sa ardovićem i prasetom.

- Bog mi je, braćo, svjedok - nastavi Simeun kad iskapi čašu - da se ne bi' usudio krenuti kapetanu na Kadinu Vodu da me rakija svojom čudesnom moći ne ohrabri i osnaži.

- Ko, bolan? Zar ti, Simeune?! - ču se onaj iza kace. - Nemoj ti nami bacati lug u oči, a nemoj ni sebe baš toliko šmanjiti i ništiti. Na moju dušu, brez kapi bi ti rakije na tabor carske redipe udario kad te obuzme ona tvoja zulumćarska krabrost i srklet! Zar nije tako, braćo?

- Tako je! - povikaše svi osim kotlara koji je nešto zlovoljno šutio.

- Mićane! - viknu Simeun radosno - utoč'-de ljudima po čašu rakije! Ovo je crkvenjsko i narodsko, bolan, pa kad crkva ne pije, nek' pije narod. Zar nije tako, braćo?

- Tako je! - povikaše opet svi osim kotlara, a Simeun, kad izvrnu čašu, nastavi još življe i oduševljenije.

- Doduše, kad bude, ja se nijesam bio toliko ni uplašio. Jednom je, mislim u sebi, mrijeti ali me je, valja istinu govoriti, bilo obuzelo nekakvo čudnovato i ledeno drktanje. - Baš slaba rakija ove godine mimo sve dosadašnje godine! - zastade Simeun u pričanju i prezirno otpijucnu. - Švabo, Švabo, živ se ti raspadao što nam otrova zemlju i ubi u svačem snagu i berićet! Ali kažem ja, bio me obuzo stra ko nikad dotada. Zašto, krošto, ne znam, već ako nije zato da se ispuni proročestvo Starostavne knjige...

- E, pa to će i biti! - dočeka onaj iz mraka, iza kace.- Ništa drugo nego to. Što bi moglo drugo i biti kad si čo'jek sa od pravde i junaštva?

- E, moj sinko! - odmahnu Simeun tužno rukom. Bio nekad, a danas - više nema! Sve prođe i minu kao u snu - Ele, sad kako mu bilo, ja i momak pođosmo, a pokojni Partenija ostade plačući. U trku prejezdismo Radmanjsko polje, pa se počesmo brda 'vatati, i kad se pomolismo niz onu stranu od Cvijetića gaja, ciknuše barije, udariše talambasi diže se vika i graja: "Eto gerenala! Eto gerenala!" Ciče borije kao zmije u procijepu, razliježu se talambasi, a stra'ovita vika i galama prolama nebesa. "Eto gerenala! Eto gerenala!" Od stra'ote se božje, braćo, ne mere slušati. Momak se sledio i zamro od teškog stra.

- Ja bježim - veli, a oči mu se ukočile ko u mrtvaca.

- Neka, neka. Ne boj se, dijete. Ono oni meni odaju čest. Ono je, ako počem nijesi znao, kaurska manavra... Ne boj se ti ništa dok je tebi tvog starog Simendaša! - viknu' ja i iskapi' plosku nadušak, pa isuka' sabljetinu iz korica i ukoči' se na atu ko kakva, ne budi primijenjeno, švapska gerenalina...

- Jadni soldati, žalosna im majka! - dočeka opet onaj iza kace. - Koliko će i' sad, ni krivi' ni dužni', platiti glavom.

- Neka, dijete! Ne pometaj me! - ljutnu se Simeun, pa dodade blaže: - Ne boj se, sinko, sve će lijepo i u miru proći. - Istom ja to reko' i ne reko', a top ruknu, borije opet zacičaše, talambasi udariše, a graja i galama nebesa prolama: "Eto gerenala! Eto gerenala!" Vrišti poda mnom at i priječa upoprijeko, a ja samo ćevšim i pazim đe ću ugledati kapetanov čador, dok ga ne ugleda' uprav 'nom mjestu đe je sada kantina i dućan naše poštene i čestite gazdinice Mileve, bog joj svaku sreću dao! Bijeli se čador, i vidim, kapetan stoji pred njim sa isukanom sabljom, a soldati se uredili s obje strane puta kud ću ja proći da mi, belćim, odaju čest. Kad se približismo na jedan prušljaj volova, obodo' ja oštrije ata bakračlijom zaleti' se u najvećem trku kroz soldate. To samo znam, a kako sam se stvorio pred kapetanovim čadorom, ni danas vam ne umijem kazati. Na moju dušu, ne umijem, braćo. Samo još ovo znam da je kapetanu, kad me je pred sobom ugledo ispala sablja iz ruku i da je gotovo po sata preplašeno i začuđeno u me gledo, dok se jedva jezik odriješi, pa zabrkljači. Brkljači na me, brkljači ja na njega! Brkljači on na me, Brkljači ja njega! Udri on na me, udri ja na njega! Udri on na me, udri ja na njega! Udri, udri! Udri, udri, udri, udri!... Poče on mene rezil činiti.

- Ja kapetan! - veli.

- Pa i ja sam vojvoda - dočeka' ja, da ga malo kao zastrašim.

- Simeun Pejić... Rudar... đak od namastira... Gomjeni... - vrcnu se kapetan i izvadi iz džepa nekakvu knjižicu. Pa vi ste taj, gospodine, - poče me i gospoditi - vojvoda što je razbio Krajišnike i Asanbega Čeku na mejdanu pogubio i ćesarokralju veliku ljubav...

- Gospodine kapetane, za to neću da znam - viknu' ja malo oštrije na njeg', a on se trže. - Neka to pišu knjige i istorije i predaju s koljena na koljeno, a ja neću za to da znam! Ne trpim da me iko u oči 'vali i uznosi!

- Molimo pokorno, molimo! - sklanja se kapetan i odaje mi čest.

- Molimo pokorno, molimo! - i ja opet njemu odajem čest. - Ja kapetan, ti kapetan. Istina, ja od ćesarokralja nemam buruntije, ali...

On jednako oblijeće oko mene, odaje mi čest i umiljava se, dok neoklen ne izvuče nekakvu šokačku križurinu, ima u njoj na kantar po oke, pa će:

- Na vas se, gospodine i vojvodo, izlila velika milost premilostivog ćesarokralja...

- Molimo, molimo pokorno! Živio! 'Vala ti! - odajem mu čest, a on neprestano obigrava oko mene držeći onu šokačku križurinu u rukama i sve bliže primičući se meni.

Ja se našo u čudu. Šta će ovo sad da bude, mislim u sebi. Vidim, istinabog, da mi čini veliku čest, a sve se nešto bojim, ne skidam očiju s one križurine. Čini mi se da mi neko sve ko šapće: "Čuvaj se, Simeune, porimiće te, ubila ga sveta Bogorodica! Ne daj svoje svete vjere pod starost ni za kakav ajluk i carsku buruntiju. Sjeti se, Simeune, oni' riječi u Starostavnoj knjizi: "Nastaće pošljednja vremena i mlogi glavni ljudi i svi otačestveni arkijereji zbog masnih ajluka i carski' buruntija postaće murtati i nevjernici svoje crkve i naroda."

Kapetan opet poče udvarajući se i umiljavajući se ko pašče.

- Na vas se, gospodine i vojvodo, izlila blagodetna milost premilostivog ćesarokralja... Vi ste veliku ljubav i uslugu njegovoj krabroj vojsci učinili i razbili Turke Krajišnike, zato vam je premilostivi ćesarokralj blagoizvolio ukazati svoje priznanje i carsku milost - ovim križom!

- Šta?! - vrisnu' ja i odskoči' dva koraka natrag. - Zar odma' rimiti?! Šta je to i kako to more biti! Zar je tak'a prava u ćesarokralja?... Nijeste se čestito ni odmorili u 'voj zemlji nesretnoj, a već odma' početi čokčiti i rimiti! Zar je to vaša prava; zar ste vi s tak'im redom došli u našu zemlju?! - sasu' ja vatru na kapetana.

Djeco moja, meni bi vrlo teško na duši. Zar sam, mislim, zato razbio proklete Agarjane i glavu svoju zalago braneći srpske i 'rišćanske svetinje, pa da pod starost svoju mijenjam vjeru, da postajem murtat, i otpadnik svoje crkve i naroda? Udariše mi suze, a kapetan jope' poče:

- Ne bojte se ništa, gospodine i vojvodo. Ovo nije ono što vi mislite. Ovo je medalja i odlikovanije za vaše usluge... Primite i nosite ovaj križ na junačkim prsima ko premilostivi znak carske milosti...

Ja planu' ko ris.

- Znam ja, gospodine kapetane, što je nišan i odlikovanje! To nije ništa, to nije medalja ! To je krst..., križ druge crkve i drugog zakona. 'Vala ćesarokralju na milosti njegovoj, ali mu slobodno odma' moreš tel udariti da ću ja prije poginuti nego što ću tu križurinu na svojim prsima, pri čistoj svijesti, ponijeti. A tebi, gospodine kapetane, 'vala, i ja odajem čest: ti kapetan, ja kapetan. Istinabog, ja od ćesarokralja nemam buruntije, ali...

- Molimo, molimo pokorno! - jednako obigrava oko mene kapetan i drži križurinu u ruci.

- Ja, gospodine kapetane, neću tak'og nišana, a kad bude od neko doba, neću nikakvog. Šta će mi odlikovanje i štočija milost? Ja ako pijem, pijem za svoju volju i ćeiv; ako razbijam turske ordije, razbijam za svoju volju i ćeiv; ako dijelim mejdane, dijelim za svoju volju i ćeiv. Što će mi nišan? Nišane su nosili i uvijek će nositi murtati i otpadnici svoje vjere i naroda, a ja to niti sam bio, niti ću ikad biti! - škripnu' ja zub'ma i viknu' na momka: Dijete, ponesi tu rakiju i prase!

Viđe već kapetan da je udario na oštru sikiru, i da od pazara ne more ništa biti, pa se ušuti i obori oči zemlji. Dugo je i duboko nešto premišljao, a u glavi, vidi se, debele misli sabirao dok ja ne viknu':

- 'Ajdemo mi, gospodine kapetane, pod čador piti i šenlučiti ko jedne vojvode i junaci, a to mi moremo, ako ćeš mene pitati, ostaviti popovima i pratrovima, pa neka oni o tom razbijaju glavu i vode brigu.

On, onako zbunjen i ubijen, zabrkljači nešto na soldate, te se logor brzo stiša i umiri, a mi uđosmo pod čador.

Zapismo se ja i kapetan ko nikad dotada pod ovim božjim kubetom. Najprije ja utoči' njemu polić što sam ga maksuz uza se ponio, otpi' ga malo da ne bi, bog ga ubio, pomislio da je rakija otrovana i pruži' mu ga. On mi nekako čudesno odade čest, primi polić, iskapi ga, pa se strese upravo ko ostrižena ovca pod jesen kad oblada mraz i stegne studen:

- Dobra rakija!

- Jest, gospodine kapetane! Nema tak'e u sve sedam carevina, ali, kad bude doduše, kod mene je svaka rakija, kakva bila da bila, dobra. Rakija ti je, ako počem nijesi znao da ti kažem, jedno najpoštenije, najčestitije i bogom milosnim najblagoslovljenije piće! Ni na Šta se u ovoj zemlji ne mogu toliko ražljutiti ko na 'ne ljude koji se oderaše vičući da rakija upropasti svijet. Pravde mi i štuca mi mog, a to je velika zakletva, meni tog svijeta nije žao, već mene duša moja boli što taj svijet, u svom blentavom neznanju i budalaštini, upropasti toliku rakiju! To je meni žao, gospodine kapetane! - viknu' ja, spusti' polagano, krijući u polić mali dukat, nali' ga i dodado' kapetanu:

- Viđaj-de sad, gospodine kapetane, što je rakija! to je više piješ, sve je slađa. Svaki ti polić dolazi slađi od slađeg, i ne zaboravi, gospodine kapetane, da se u slatkoj rakiji najviše puta poso viđa i svršava.

Kapetan oblaporno zgrabi polić, pa ga izvrnu na dušak i razrakoli se ko pijetao oko kokoši, ne skidajući očiju s ardovića.

- O-ho-ho! Baš slatko i pošteno piće!

- Što je moje, nije loše: brez šećera je zašećereno a brez meda zamedljeno!

- O-ho-ho! Baš slatko i pošteno! - razrakolio se kapetan, i dukata nestade nekud iz polića.

- Jest, gospodine kapetane, slatko i pošteno i, što'no ja reko Sarašćer-paši kad sam ga 'vako u čadoru na Dobrnjskom polju poodio, brez šećera zašećereno a brez meda zamedljeno! I vidim, gospodine kapetane, da su svi ovi prvi i glavni ljudi u svima carevinama jednaki. Svijet se mijenja, umire i rađa, ali oni ostaju uvijek na svakom mjestu jednaki, i za živu se glavu nikad ni u čem ne mogu promijeniti, a najslađe im je piće brez šećera zašećereno, brez meda zamedljeno!... Pijmo i veselimo se, gospodine kapetane! - nali' ja jope' polić i zasladi' ga jednim dukatom. - Pijmo i veselimo se, gospodine kapetane, jer niti je ćesarokralj, vidim, poslao boljeg vojvodu od tebe u 'vu zemlju, ni si ti zateko boljeg i čestitijeg starovnika u 'voj zemlji od ovog istog Simeuna Pejića Rudara, đaka od namastira Gomjenice!

- To istina, to istina! - zapleće već kapetan jezikom, rakoli se i obigrava oko ardovića.

- I ja znam i svačim bi' se na svijetu zakleo da bi' ja i ti jedan drugom sve učinili i svađe na ruci bili. Zar nije tako?

- Tako bude, tako bude! O-ho-ho! Slatko i pošteno piće! I drugi dukat neđe se zabaci i izgubi ko da u crnu zemlju propade.

Ja lijevom, šećerim i medim polić iza polića, a kapetan jednako izvrće i rakoli se od dragosti kao neki Ilica 'Odalica kad ugleda đe u selu koto da peče. Nema vajde kriti, i meni se poneki, ako će i grk, polić neotice omakne niz grlo.

Razvezosmo razgovor o svačem: o junaštvu, ašikovanju, da oprostite, i delijanju, o mejdanima i ljutim bitkama, o crkvama i namastirima, dok ja, nekako ne'otice, ne poče' govoriti o 'voj našoj svetoj ćabi i Nemanjića slavnoj zadužbini:

- Slavna je i sveta Nemanjića loza, lijep je i krasan bijel Vilindar nasred Gore Svete, nema mane ni drugim zadužbinama: svud se ore pjesme i molitve svete. Samo je tužna i žalosna sveta lavra Gomjenica na Krajini ljutoj... Gospodine kapetane, zar ne čuješ piske i jauka? Čuj-de?

- Čujem, čujem! - drma kapetan glavom, a zakliještio očima ko koza pred mrak.

- Ono pišti i jauče starac igumane, sijedi i čestiti Parto od Gomjenice namastira...

- Čujem, čujem! - ponavlja kapetan, a ništa ko ni ja ne čuje; ali se u zašećerenoj i zamedljenoj rakiji more čuti što čojek ni u snu ne more usniti.

- Čuj-de i počuj, gospodine kapetane, kako plaču i nariču ktitori i priložnici te svete obitelji srpske i 'rišćanske! - viknu' ja i opet nali' polić.

- Čujem, čujem! - zabrsla kapetan i isprazni na brzu ruku polić, a od teške žalosti udariše mu suze na oči. - O kako tužno i žalosno plaču i nariču!...

- Čuj -de, gospodine kapetane, i ćesarokraljski vojvodo, čuj-de kako cijela ljuta i krvava Krajina plače i tuguje za svojom postradalom ćabom i svetinjom!

- Čujem, čujem, gospodine i vojvodo! Ali govori, odma' govori: ima li joj pomoći? More li joj se pomoći?

- Rakijo majko! Rakijo i otac i majko, pomozi sad ili nikad! - prošapta' ja, natoči' polić, zašećeri ga i pruži kapetanu:

- Silni, krabri i veliki ćesarokraljski gerenale i vojvodo! - Šta do' mu iz petnih žila podlijevati vodu. - ko što je taj polić rakije u tvojim rukama, tako je i spas te svete ćabe u tvojoj gerenalskoj sili i moći! - obgrli' mu koljena i zaplaka' se, a svi, 'vala bogu, znate da se lakše čojeku u rakiji zaplakati nego djetetu kad mu mati ne da sise. - Silni, ćesarokraljski gerenale, novo je vrijeme nastalo, novi ljudi zavladali... U nuždi i nevolji ovako se radi i svršava posao, a kad ograne žarano sunašce i oslovi proljeće, onda... onda... Silni i krabri ćesarokraljski gerenale i vojvodo, pomozi! Utišaj pisku i jauk božjeg službenika, obeseli ktitore i priložnike, utješi i obraduj krvavu i ljutu Krajinu, ne zaboravi ni ovog raba božjeg i pripadnika te svete obitelji što je svu mladost i snagu svoju ostavio u ratovanju i četovanju s mrskim Agarjanima braneći prebijelu Nemanjića zadužbinu i čast i poštenje vjere i naroda! Primakni murećep i 'vati se knjige i divita, obraduj nam starca igumana i sve redom priložnike i ktitore... Makni perom po 'artiji, pa neka zasija sunašce sa nebesa, zamiriše tamjan sa oltara i odjeknu pjesne i molitve!...

Molim ja, preklinjem i uvijam se oko kapetana, dok najedanput iznenada ciknu borija tako žalobitno da obojica od nekakve jeze i tuge zadrktasmo. Kapetan sav poblijedio, pa se trese ko da ga potajno groznica u'vati, a zub mu o zub udari. Borija jednako ciči tužno i žalostivno: "Izdati smo! Izdati smo!"

- Izdati smo, izdati smo! - jauknu kapetan, i obojica izletismo pred čador.

Kad ja pogleda' niz Radmanjsko polje, a ono sve pocrnjelo, što se pjeva, od konja i junaka. Logor se sav uzbunio. Ne zna se šta se radi i čini od soldata! Neko obuko čizmu na glavu, a kapu na nogu; neko pripaso pušku, a sablju ili baganetu prebacio preko ramena; neko obuko kabanicu, a zaogrnuo košulju. Motljava i lomljava na sve strane brez kraja i konca! Borija jednako cvili: "Izdati smo, izdati smo!"

Kapetana ubila šljivova grana u glavu, pa blene kao budala, te nit govori, ni romori.

Ja potego' durbin da razgledam vojsku: čija li je i ko joj je vojvoda i starješina. Vidim, Turci nijesu, a kauri nijesu. Naperi' ja durbin uprav na vojvodu, ne bi li njega kako upozno: Turčin nije, a kaurin nije, već je glavom Parto kaluđere! Razveseli' se i obradova' pa kapetana udari' po plećima:

- Ne boj se, mio pobratime! Što si mrke otočio brke? Razvedri se, silni gerenale, danas ćemo u krv zagaziti. Biće mesa orlu i gavranu!

Već straža kaurska poče pripucavati. Pokatkad zaprašte puške ko nenarezano kestenje u vatri.

Kapetan zanijemio od stra, pa ni da trepavicom makne.

- Ne boj mi se, mio pobratime, već mi predaj komandu nad vojskom, da ja budem vojsci vojvoda.

Ja brzo svuko' sa sebe gerenalsku ođeću i opravu i obuko' kapetanovo odijelo i pripasa' njegovo oružlje, pa pošjedo' i njegova konja, te se stavi' vojsci u pročelje da preplašim, tako preobučen, starca igumana i njegovu ljućanu ordiju.

Kapetan zabrkljači nešto na soldate, a oni se svi urediše i stadoše ko ukopani. Očita im nekakvu podugačku molitvu i oštro im zapovijedi i naredi da se meni u svemu pokoravaju, a on ostade s nekoliko soldata kod čadora.

- Čuvaj se, gospodine vojvodo! - šjetuje me kapetan. - Uvijek se drži strane i pristranka. Zavodi vojsku za busije i ne izlazi na otvoreno polje.

- A, to ne valja ništa, gospodine kapetane! - obrecnu' se ja na kapetana. - Tako u nas babe ratuju. U mene druge nema nego oči u oči, prsa u prsa! To je junački i delijski! Kakve strane i pristranci! Kakve busije!...

Kapetan samo sleže ramenima i predade se sudbini, a mi krenusmo. Ja naprijed a vojska za mnom.

Ja zabrkljači' kao komandijer.

- Batalijun, naštaraik, na ap! Borije, doboši..., talambasi! Zacičaše borije, udariše talambasi, diže se graja i galama od crne zemlje do neba.

- Batalijun, az dur! - komandijeram ja i miješam pomalo i turski.

Stadoše soldati i ukočiše se, a borije i talambasi umukoše. Samo se još razliježe jeka po planinskim gudurama.

- Batalijun, puška pun! Tufek goj! - dodado' na turski da im protolkujem. Napuniše puške.

- Batalijun, naštaraik na ap! - komandijeram ja da pođu. Pođoše.

- Batalijun, az dur! Stoj! - tolkujem da stanu. Stadoše jope.

- Batalijun, baganete na op! - komandijeram ja da nataknu baganete na puške.

Natakoše i na moju komandu pođoše, a ja se jope razdera' koliko me grlo donosi:

- Batalijun, naprijed! Juriš-iš-iš-iš!

Otvori se juriš na sve strane. Sraziše se dvije vojske silno i bijesno ko birzemanile na brani kosovskoj, kad mi, Srbi, aoj tugo, izgubismo silu i gospo'stvo. Stoji vriska i zveket oružja. Prašte puške, sijevaju baganete, a kaurski top riče s onog brdašca iznad Kadine Vode ko gromovnik Ilija, milost ga bilo, kad se ražljuti na nečastive. Riče top, ječe brda i doline, a zemlja se strese i ugiba.

S obje strane počeše ranjenici padati.

- Naprijed, braćo, naprijed! Naprijed, a osvetimo glavu i smrt mučeničku i junačku našeg Simeuna koji pade mučki od dušmanske ruke, za vjeru i 'rišćansku postradalu svetinju! - viče pokojni Partenija iz sveg grla, jezdi na atu ko kakav silni turski gazija sa isukanom sabljetinom prema meni, a ćurčina se oko njega salampija kao u kakvog paše.

Susretosmo se upravo na 'nom pristranku iznad ginjeničkih grobova.

- Još me čekaš, kaurska đidijo? Još me čekaš, krvožedni i nemilosni gade, što pogubi mučki moga Simeuna, desnu ruku, vjerna prijatelja, branitelja crkve i oltara. Još me čekaš!? - vrisnu Partenija, škripnu zubma i izma'nu sabljom, pa da će me posred vrata.

- Parto dragi, roditelju mili, ne! - zaplaka' se i ukaza' mu se.

- Simeune, sinim te, zar si ti to? - jauknu od radosti i prevelikog čuda Partenija kad poznade grlo.

- Ja sam, oče moj sveti; ja sam, mirišljava kito bosioka i do groba mračnog vjerni druže i prijatelju!

- Ama, kakva ti je to sad opet druga odeća, ako za boga jedinog znaš? Simeune, Simeune, u šta se još nećeš pretvoriti, pobogu brate!

Puška jednako prašti i zrno zuji i svira nam oko ušiju. Navalila ljuta Krajina, pa oka otvoriti ne da.

- Batalijun, az dur! Stoj! - zabrkljači' na crnu militeriju koja bijesno udaraše na Parteni'nu ljućanu ordiju.

Soldati se zaustaviše. Pucanj na mojoj strani prestade, talambasi i borije umukoše, zamalo bi, pa i top umuče.

- Oče moj sveti, komandiraj svojoj vojsci da više ne nasrće i uludo ne gine.

- Ama, šta je to Simeune, ako se časnim krstom krstiš?! Govori i kazuj šta je? Kakva te je to dopala tolika čest i zvanije, da ovolika carska vojska pred tobom drkće i strepi?

Kad se obje vojske umiriše i prestade krvoproliće na obje strane, ja mu sve po redu kaza' šta je i kako je bilo.

On diže oči i ruke nebesima:

- Gospode, gospode, koji vedriš i oblačiš, kakva su ovo čudesa, milost te bilo?

- Ništa se ne čudi, oče moj du'ovni. Sve je ovo 'vako, suđeno i milosnim bogom određeno i naređeno.

- Ama, kako ti dade ođeću i komandu nad tolikom vojskom?

- Sami Gospod naš Isus Hristos obrezumio ga je da ispuni volju i želju rabu svom pravednom.

- Ama, kako to, ako boga znaš. Govori!

- Govori ti! - velim mu ja. - Kako ti dođe do tolike silne vojske i ordije?

- Sine moj du'ovni, kazaću ti. Javiše mi da si mučki poginuo. Doleće mi Belemez na divananu: "Oče, veli, poginuo Simeun. Od podne jednako prašte puške i gruva top s Kadine Vode." Istom mi to govorimo, dok dotrka Šošljaga, sav se zaduvo i u golu vodu učinio. Veli: "Oče, kaže, Simeuna raznese top na milijune komada. Šta ćemo? Ljudi ne bili već kurve i rospije ako ga ne okajali!" Suze mi same na oči udariše, onda, me obuze svega srklet, pa podviknu' na Belemeza i Šošljagu i ostali narod koji se bijaše slegao i strčao sa sviju strana: "Djeco moja i braćo moja, branitelj ove svete obitelji i božjeg krama poginuo je. Okajmo ga, jer će nas i na strašnom sudu sapreti časne mošti Nemanjića svete loze. Ko je željan bitke i megdana, za mnom! Ovo će biti pošljednja bitka u 'vom mutnom vremenu. Tako će biti, jer ja duboko i daleko vidim. Od večerašnje večeri sasadićemo sa tisovih držalica teške nadžake, objesiti o klin štucove i ostraguše, svući tople ćurke i čovali čakšire i sa pasa srebrne toke i ilike, a obući se u crnu rizu tuge i žalosti da kukamo i oplakujemo minule dane agarjanske sile i zuluma. Djeco moja i braćo moja, duboko ja i daleko vidim: našim nesretnim i čemernim otečestvom obladaće debeli, crni mrak i mrtva, ledena sloboda. Zatrijeće se pakleno i pogano šjeme agarjanskih krvoloka i zulumćara. Onog krvoločnog i bijesnog zuluma nestaće, ali će nastati suvi zulum koji će gristi srce i dušu, a sisati krv i potajno lomiti izmoždene kosti. Tako će biti, djeco moja i braćo moja, jer moje oči duboko i daleko vide. Nego, na noge, braćo, ko je željan bitke i osvete za potonji 'rišćanski rod i porod! Svi povikaše: "Svešteniče i du'ovniče naš, za tobom i u vatru i u vodu!" Eto tako sam, čado moje du'ovno, došo do 'volike vojske i ordije.

- 'Vala ti na brizi tvojoj, roditelju mili i vjerni druže do pošljednjeg izdikanija!

- A šta je, dijete moje, s kapetanom bilo? Da li si izradio pašoš i buruntiju da se smijemo dignuti u pisaniju po 'rišćanskom svijetu?

- Kapetan je kod čadora. Nego odma' komandijeraj vojsci neka se natrag vraća, a mi ćemo zajedno kapetanu poći i povesti samo Belemeza i Šošljagu, perjanice divne od krvave i ljute Krajine.

- Čini i radi, sinko, što ti pamet tvoja donaša. Ja sam se pomeo, ja ne znam ništa. Meni se, sinko, čini da ovo sanjam, da sam ko u nekom bunilu i vozbuždeniju...

Njegova vojska vrnu se namastiru, puškarajući i pjevajući.

Samo Belemez i Šošljaga ostadoše s nami.

- Đavole, bog te ubio! - začudi se Belemez kad me ugleda.

- A, šejtane, naprijed ti se pete okrenule! - krsti se zabezeknuto Šošljaga i zaviruje sa sviju strana. - Ama, jesi li ti to, Simeune, ako u boga jedinog vjeruješ?!

- Ja sam, junačino stara i divna krajiška perjanico, - odgovori' mu, pa se okrenu' soldatima: Batalijun, Kadina voda..., logor naštaraik, na ap! Borije, doboši, talambasi!

- Ama, otkud tako brzo izuči jezik kaurski i nji'ovu komandu, pobogu sinko? - čudi se pokojni Partenija. - Za svašto li te, veli, bog stvorio, milost ga bilo!

Krenusmo se. Ja i Partenija naprijed, Belemez i Šošljaga za nam ko naši doglavnici i perjanici, pa onda soldati. Sviraju borije, udaraju talambasi, prelijeva se oružje i ođeća, a mi jezdimo lako i dikli, ko da smo na Kosovo pošli.

Kad bismo na po puta, ja se malo naprijed i zabrkljači:

- Deset soldata baganete na ap, pa naštaraik na ap oko Partenije, Belemeza i Šošljage!

Za trenut oka sklopiše se soldati oko nji', a oni preblijediše kao mrtvaci.

- Čado moje du'ovno, šta je to sad jope'?! - jauknu Partenija, a Belemez istrže 'andžarinu iza pripašaja da sve iskomada.

- Az dur, Belemeze! Ne čini garaza brez nevolje! Ne boj se, oče moj sveti i braćo moja. Ne bojte se ništa, ja se malo šalim.

- Ne šali se, sinko. Znam ja tvoju šalu.

- Simeune! - vrisnu pomamno Belemez i iskolači oči kao katil. - Simeune, ne šali se, ako se ja počnem šaliti, biće mesa orlu i gavranu! Neće ti pomoći ni sveti Ilija, a kamoli ta golobrada, kaurska vuzlad.

- Šala, Belemeze, šala!

Na komandu se soldati ukloniše i vratiše u batalijun. Što se više približujemo logoru, Partenija i Šošljaga sve bljeđi i nemirniji, a Belemez se namrštio i zakrmio ko džin, pa ne vidi nikog na 'vom svijetu. Junačina je to i delija bio, pokoj mu duši! - uzdahnu Simeun.

- Braćo! - ču se onaj iza kace koji se bijaše nešto ušutio. - Braćo, da popijemo po čašu rakije za spomen i pokoj duše pokojnog Belemeza, bog mu dao rajsko naselje!

- Da popijemo! - viknuše svi kao jedno grlo.

- 'Vala vam, Srbi moji česni i pošteni, što se tako šjećate svoji' junaka koji braniše i zaklanjaše narod svoj od svakog zla i napasti - Stade Simeun blagosiljati. - A i tebi 'vala, sinko, što nas opomenu da ne zaboravimo svoj starinski, srpski običaj! - dodade i pogleda u mrak.

- Toči, Mićane! - viknu onaj iz mraka.

- Ama, šta je vama, ljudi, večeras?! - trže se Mićan zaprepašćeno. - Jeste li vi pri sebi? Je li to ikad bilo na 'voj zemlji otkad je sunca da se pije za spomen i pokoj duše živom čovjeku?!

- Šta živ? Ko živ, Mićane? - graknuše svi.

- Živ Belemez.

- Nek' si ti živ i zdrav, a Belemez je, pokoj mu duši, davno promijenio svijetom i otišo bogu na istinu...

- Ama, ljudi, živ je Belemez! Šta je vami večeras? Zar se nije neke godine čo'jek odselio u Lijevče pa...

- Pa zar se u Lijevču ne mere umrijeti? - pretrže ga neko iz mraka. - E, moj Mićane, žalostne te tvoje pameti! U što ti prođe tvoji' pedeset godina, jade moj i čemere? Ti se u imenu varaš. Ono je živ Bilmez, a ne Belemez. Drugo je Bilmez, a drugo jope' Belemez!

- Jest, tako je! - povikaše u jedan glas svi i začuđeno pogledaše u mrak.

- Neka tako bude - u nedoumici promrmlja Mićan teško kroza zube i poče točiti. - Ja, braćo, već vidim šta je. Ja ne žalim rakije, ali ćete ogriješiti dušu, jer je težak, pretežak grijek piti pokoj živom čo'jeku!

- On je živ..., 'oću reći, mrtav, a da je i živ, tvoje, Mićane, nije popovati već tu rakiju peći i točiti! - izdera se onaj kao malo osorno iza kace.

Kad se svi obrediše dva-tri puta čašom, spominjući i uznoseći sva dobra i čestita djela junačkog Belemeza, Simeun nekako tužno produži.

Kad bismo nadomak logora pokojni Partenija sav zadrkta i strese se:

- Čado moje du'ovno, u'vati me studen i nekakva drktavica - jedva prostenja. - Imaš li iđe kap rakije da se malo razgrijem?

- Na moju dušu, nema, nemam ni kapi; a za kap dobre rakije ne bi evo sad žalio zlatan dukat dati.

Belemez se trže i namrgođeno, šuteći ko kamen stanac, izvadi iz bisaga plosku i pruži je brez i jedne riječi Parteniji.

Tuj se obredismo jedno desetak puta, onako s nogu, i krenusmo. Belemez skamenjeno šuti i jednako drži desnu ruku na 'andžaru. Samo đekad sijevne očima i zašišti kroza zube.

- Simeune, sine moj du'ovni, nešto nam je ljut Belemez - prišapta mi Partenija. - Gledaj, sinko, i razvedri ga, jer zlo će biti ako se razgoropadi.

U putu jedva nekako razvedri' i razveseli' Belemeza, te skide ruku s 'andžara. U tom stigosmo i logoru.

Soldati se, na komandu moju, razoružaše i smjestiše, a kapetan nas dočeka kod čadora sa stražom i odade nam po redu i starješinstvu čest. Sve mu kaza' ta je i kako je bilo. On se mlogo obradova.

- Ovo je vojsci starješina i vojvoda - pruži' ruku na Parteniju. - A ovo su mu doglavnici i perjanici. Kapetan se začudi:

- To župnik! - veli.

- Šta?! Šta, gospodine kapetane? - škripnu Belemez i istrže pomamno 'andžar. - Šta? Zar mi šokci i mrcinjaši? Ovo je naš svještenik. Kakav župnik?

- Molimo pokorno, molimo! - saginje se kapetan pred Belemezom.

- Pušti me, Simeune, da ga sasiječem, - vrišti Belemez.

- Neka, Belemeze! Nemoj, bratimim te!

- Šta nemoj? Nije se 'vođe čestito ni vode napio, a odma' počo šokački i mrcinjaški brezobrazluk provoditi. Nas Turci turčiše pet stotina godina od Kosova belćim, pa nam ne mogoše ništa učiniti, a on...

Vidim ja, gori Belemez i čvršći u svetoj, pravoslavnoj vjeri od samog mene. Bi mi to, nema vajde, drago i milo, te i ja učini' ršum na kapetana.

- Polako, djeco moja, polako! - Stade pokojni Partenija moliti nas i umirivati. - Tako se u nji' govori, to je po kaurski svještenik..., du'ovnik - protolkova, pa se okrenu kapetanu:

- Gospodine kapetane, ja nijesam župnik već po pravoslavnoj, vostočnoj crkvi: iguman! Partenija Davidović Delić iguman od namastira Gomjenice. To je moja čest i zvanije.

- E, kad je tako - stiša se Belemez i izvuče iz bisaga plosku, te pruži kapetanu: - Dede, gospodine kapetane i carski većile! S dobrim ti i punom došao, a s boljom me i punijom ispratio. Ne zamjeri i oprosti. Tak'i je u nas običaj od starina. A svi smo 'vođe, 'vala bogu, jedni junaci, jedne vojvode i četovođe. Ako mi jedan drugom nećemo odati čest i pružiti poštenje,^[1] ja ko će drugi?

Dobro nas i baš pošteno dočeka i ugosti kapetan. Odma' naredi da se postavi večera i otvori bure vina. Počesmo večerati gospodsku, carsku večeru i pomalo uz jelo piti i šenlučiti. Za našu volju i veselje zapovijedi tobdžiji da top gruva i riče dok gođ mi večeramo i šenlučimo. Onda zabrkljači na logor, te se za trenut sav diže, natače baganete na puške i opkoli nas. Otkako je gavran pocrnio, tak'e česti i dočeka niko nije doživio pod ovim božjim kubetom!

Već se ugrijasmo. Počeše zdravice. Prvi se diže kapetan i izgovori poštenu i riječnu bešjedu, pa završi: "Premilostivi ćesarokralj čuvaće svakom obraz i poštenje, poštovaće sve vjere i zakone, potpomagaće crkve i namastire, a crkvenske poglavice držati u velikoj česti i milosti! Živio! I nazdravlje!"

Od naše strane podiže se Šošljaga i izgovori još pošteniju i riječniju bešjedu:

"Silni, ćesarokraljski gerenale i vojvodo. (to sam mu ja prišapno.) 'Vala ti od neba do crne zemlje na tvome dočeku i čestvovanju! Da bog da se ti, dobri čo'ječe i medeno ljeto moje, dičio i ponosio svojom silom i moći ko Lokvari krađom, Dujakovci svađom, ko Pavići desetarima i Tatići kantarima; ko Gomjenica delijama i kaluđerima a Lusići popovima; ko Stričići pirom, a Dobrnja provom; ko Pervan udovicama a Melina curama; ko Kočića glavica visinom a Timar nizinom; ko Kola ploskama a Šljivno šljivama; ko Rekavice kasaplukom a Banja Luka gazdinskim lopovlukom i nevjerlukom! Živio! I nazdravlje!"

Kad smo se digli iza sopre, bilo se uveliko unoćalo. Logor se smiri, top umuče, a mi uđosmo pod čador i nastavismo jop' piti i šenlučiti. Zora nas je cjelivala u vedra i nasmijana junačka lišca.

Dok se mi umismo i bogu pomolismo, u tom stiže i momče što smo ga još, da rečemo, ko sinoć poslali rad' rakije. Doćera dva tovara i ardović bašice za kapetana. Nalismo nas četvorica ploske i jedan tovar dadosmo logoru na uveselenije.

- Dede, gospodine kapetane i carski većile! - pruži Belemez odma' kapetanu svoju plosku. - Dede, da malo živnemo. Bog zna 'oćemo li se više ikad i viđeti.

- Dede, gospodine kapetane i carska perjanico! Primi i od mene poštenje - dodade mu i Šošljaga plosku.

- Dede, gospodine kapetane i ćesarokraljska diko, da se malo okrijepimo i razgalimo! - pruži mu i Partenija svoju plosku.

- Dede, kapetanino moja i junačino stara, da mi razbijemo mamurluk, ko što rade i ostale delije i junaci - viknu' ja i spusti' preda nj i plosku i ardović. - Ako 'oćeš što slabije i blaže, drži se ovog! Ako ti srce želi što jače i junačnije, evo ardovića. Nazdravi mi i razveseli se, gerenalino moja, česna i poštena.

Kapetan prima jedno po jedno poštenje, meće pokraj sebe i ko malo čudi se. Vidi se, neobično mu i nepoznat mu naš adet i običaj.

- To mlogo! - veli i smijulji se.

- Pa, da rečeš, gospodine kapetane i carske većile, nije ni malo! - dočeka Belemez.

- Ne zamjeri, tak'i je u nas adet - dodade Šošljaga da mu protolkuje.

Obredismo se jedanput rašom, obredismo se drugi put, obredismo se i po treći put. Svak' šuti, niti ko šta govori, ni romori. Obredismo se i četvrti put, dok rakija planu uz obraze i eglen se otvori. Rakijo, rakijo, svađe li si od pomoći i koristi, drvo ti se tvoje posvetilo, da bog da!

- Ćesarokraljska gerenalino i svijetla junačka, vojinstvena glavešino! - digo' se ja i uze' čašu. - Daj mi izum i izvolenije da progovorim pod tvojim krabrim okriljem nekoliko bešjeda...

- Molimo pokorno, molimo! Svi se iznenadiše i začudiše.

- Ćesarokraljska gerenalino i svijetla junačka, vojinstvena glavešino! Dična je ovo i blagoslovena zemlja ko nijedna zemlja pod nebesnim svodom. Svima se njezinim drugama sa istoka sunce rađa, a evo njoj se 'oće sa zapada da rodi i da je toplo i ščedro ogrije, jer je ona uduvijek, odiskoni, bila u milosti kod Gospoda boga i kod božji' sveti ugodnika i bogonosni' otaca ćesarokraljska gerenalino i svijetla junačka, vojinstvena glavešino, i braćo moja rođena, čudesna je to sudbina i udes našeg premilog otečestva koje već pet stotina godina cvili pod teškim nadžakom agarjanske paklene sile i zuluma! Čudesna je to sudbina, velim, ali bog premilostivi i sve sedam carevina tako su šćeli, pa je, evo, tako i bilo. Viknite svi: 'Vala im na nji'ovom premilostivom daru!

- Vala im na nji'ovom premilostivom daru! - viknuše svi osim pokojnog Partenije, koga stostruke suze obliše, jer je on jedini razumio i u glavi svojoj rastreso moju nerazumijivu bešjedu.

- I mene suze obliše i zastade mi riječ u grlu - uzdahnu duboko Simeun i zastade u pričanju.

- Uli'de mu, Mićane, jednu! - jedva čujno šapnu onaj iz mraka, bez iskre zajedljivosti.

- Da nije šale - nastavi Simeun meko i blago - da nije šale, eglena i ove blagoslovljene, što se kaže, mučenice, vjerujte mi, djeco moja, da bi pola svijeta u našem nesretnom otečestvu od grkog jada i čemera poluđelo i sišlo s uma. Djeco moja i braćo moja, vi ne znate onog, starinskog vremena: puška mi, puška ti! Vi ne znate onog deli'skog šenluka i veselja. Znam ja, vi trpite i mislite, i sve se vami čini da je ovo 'vako oduvijek bilo. Ali nas, stare i iznemogle, nagoni na suze nemilo i grko tugovanje za starim vaktom i zemanom. To starinsko vrijeme našim slabim i ojađenim dušama miriše ko uveli bosiljak i sveto miro. Nami na 'vom griješnom svijetu ništa ne ostaje do prevječna žalost i tugovanje za minulim vremenom... Meni uvijek srce zadrkće i misli nekud daleko, daleko odlete kad se šjetim šta sam nekad bio, a šta sam danas dočekao. Ali šta ću, tako je, valjda suđeno! - uzdahnu opet Simeun i produži:

Mlogo se oni, kapetan, Belemez i Šošljaga začudiše našim žalobitnim suzama.

- Molimo pokorno, što to jest?! - pita kapetan, a jezik mu se već potkratio.

- Gospodine kapetane, novome carstvu svak' se živi obradovao u 'voj zemlji, a samo nas dvojica plačemo pod starost svoju. A zašto, da rečemo? Jer je osirotila i postradala Nemanjića sveta zadužbina koju nam naši stari ostaviše i zavještaše u amanet i na čuvanje - dočeka' ja kapetana i tako u nekoliko zabaci trag našoj žalosti i šjeti' ga na naš jučerašnji razgovor.

- Govori ima li joj pomoći?! - zabrsla kapetan.

- Ima, ima, silni gerenale! - viknu Partenija, a ja mu zašećerenu čašu bašice pružih:

- Ko što je ova čaša u tvojoj ruci, tako je spas i pomoć za tu postradalu, božju obitelj u tvojoj vojinstvenoj sili i moći.

- Šta ćete, braćo, da vam učinim? Govorite, sve ću vam učiniti.

- Buruntiju! Buruntiju carsku daj, da se smijemo dignuti po narodu u pisaniju... Mi smo jedini školnici i učevni ljudi; mi 'oćemo da idemo po redu i zakonu.

- Govorite, govorite, sve ću vam dati.

- Buruntiju, buruntiju daj nam!

- Sve ću vam dati. Govorite! - skoči kapetan.

- Ama, govore ljudi! Zar ne čuješ, bog te ubio! - ljutnu se Belemez i pogleda ga krvavo. - Buruntiju carsku 'oćemo.

- Buruntrju? - Što je buruntiju?

- Buruntija... pašoš, carska dozvola.

- Dobijete, sve dobijete.

- Toči rakiju i šećeri, dok se nije popišmanio - šapnu' ja Šošljagi.

Na sreću i spasenije ove svete ćabe, kapetan se ne popišmani, već nam za trenut oka napisa i izdade buruntiju - ima u njoj u dužinu dva aršina i u širinu dva - i udari na nju sedam debeli' carski' pečata, ko belćim: za sve sedam carevina.

- Gospodine kapetane, da neće biti mlogo ovi' pečata? Mi nećemo nikud nadaleko, mi ćemo se držati našeg senta - Stade zavrzivati Belemez ko kakva budala.

- Neka, Belemeze! Ne upleći se, kad... Na noge, braćo, da se ide! Ti ćeš, Belemeze i Šošljaga, vas ćete dvojica uzjati konje i naprijed nositi izmeđ' sebe otvorenu carsku buruntiju, a ja ćemo i Partenija za vami - naređujem ja. - Tak'i je red da carska buruntija ide naprijed. Treba joj odati čest.

- Šta?! - razdera se Belemez. - Zar da ja nosim šokačku... Dok je gođ ne osvještate, blagoslovite i vodicom ne poškropite, ja se neću ni malim prstom dotaknuti, pa da bi' sad znao da ću glavu izgubiti!

- Polako, Belemeze! Šuti, ne viči toliko, čuće kapetan - ušutkuje ga pokojni Partenija.

- O da čvornovita i vrletna čo'jeka, bože moj milostivi! - vajka se Šošljaga i drži buruntiju. - 'Ajde, bolan Belemeze!

- A-ja! Ovaj ne ide dok od Ivanke ne postane Jovanka, pa da će sad lemeši početi s neba padati. Zar da ja mrcinim svoje čiste 'rišćanske ruke sa šokačkim... - škripnu Belemez, zubma i sijevnu bijesno očima. - Nikad!

- Šta ćemo sad, Simeune, pobogu sinko? Bi li to moglo biti kako drukčije? Na priliku, da sam Šošljaga nosi buruntiju naprijed, a?...

- Ne boj se, oče moj sveti. Mi ćemo nju osvještati i poškropiti vodicom.

- Ne, sinko, ako za boga znaš! Ne smijemo od kapetana, jer bi mu se zamjerili, a čo'jek...

- Ništa se ti ne boj. Mi ćemo nju osvještati a kapetanu ćemo, ako uspita, kazati da je molepstvije za česarokralja...

- Ama, šta ti još neće pasti na um, pobogu brate! - razveseli se Partenija i zagrli me od velike radosti.

Tako i učinismo, te se sve lijepo i u redu svrši.

Kapetan izdade komandu i naredbu na logor, te se soldati urediše s obje strane kuda ćemo mi proći s buruntijom.

Pođosmo. Naprijed Belemez i Šošljaga s buruntijom, pa onda ja i Partenija, a za nami momak s tovarom rakije. Kad bismo nasred puta, razdera se top, zapraštaše preko nas unakrst puške, a graja i galama da prolomi nebesa: "Živili naši mili gosti i sretan im put!"

Tako nas je kapetan junački i dično ispratio s carskom buruntijom. Nema vajde kriti, dobar je i pošten čo'jek bio, ne valeći mu vjere ni zakona.

- Dobro moje i pametno čado, kome ćemo na konak pasti? - upita me pokojni Partenija kad iziđosmo na Klisinu.

- Popu Đurđu na Manjaču.

Kako je reko', tako je i bilo. Zamakosmo kod popa Đurđa, i tuj zakonačismo. Lijepo nas i pošteno dočeka. Isprva se malo uplaši, al' kad viđe carsku buruntiju i kad je malo prouči, a malo preskoči, osokoli se.

- Dobro je, braćo, mlogo dobro što imate carsku buruntiju, jer jednako, i ovdan i ovnoć, krstare soldačke patrole kroza sela. Boje se eškije i Turaka da ne bi oklen krijući udarili. Baš mi je, veli, drago što imate carsku opravu i siguraciju, a još mi je, kaže, draže što je Simeun na se udario taku ođeću...

Šjutradan sazva pop Đurađ starješine iz cijele svoje parokije. Ljudi se skupiše. Ja odma' naredi' da se izvalja mješina rakije među nji' i da se otpočne razgovor i eglen.

Obrediše se jedanput, svak šuti; obrediše se i drugi put, niko se ne čuje, samo se ko ošjeća neki nemir i žamor među parokijanima. Kad se obrediše i po treći put, istače se Janko Delić, prvi i najzgodniji parokijanin, i danas je živ:

- Braćo, ono je, bolan, naša ćaba, pa bi joj trebalo pomoći.

- Utoč'-de mu, dijete, još jedan polić - prišapnu' ja momčetu.

- Jest, braćo! - viknu još jače Janko kad primi i izvrnu polić. - Onaj namastir, ono je ko jedno naše utočište..., ono je ko jedna naša dika i ponos, da se dičimo i ponosimo njime među drugim vjerama i zakonima...

- Tako je, Janko, tako! - povika Vuk Radanović. - Ja od svoje strane, a za zdravlje svoje čeljadi i sermije pišem, evo danas pred bogom i pred ljudma, ovna trećaka u sveti namastir. Neka vam je na korist, sveti oci naši du'ovni, a meni, mojoj čeljadi i sermiji na zdravlje i spasenije!...

- 'Vala ti, stara i česna kućo Radanovića! Dodaj-de, dijete, ovaj polić našoj mrkoj Vučini.

- Ja od svoje strane, a za zdravlje svoga doma i tora, pišem u sveti namastir ovna četvrtaka, ovcu s janjetom, runo vune i tovar šenice. Neka vam je na korist, oci naši du'ovni, a meni, mom domu i toru na zdravlje i spasenije! - viknu Janko Delić i pogleda po ljudima. - Pišite, braćo, što ko more i od srca želi! Sevap je, jer je ono što 'no nekakav govorio, naša dika i ponos.

- 'Vala ti, stari i berićetni dome, čuveni' i svađe prepoznati Delića! Nek' te bog blagoslovi zdravljem i svakim berićetom.

Nastade žamor, sve veći i jači. Otpoče pisanija: neko ovna, neko ovcu s janjetom, neko jalovicu, neko šilježe, neko jagnje. Toga dana upisasmo i ukupismo stotinu što mali' što velik' glava, pa se krenusmo popu Vukosavu u Banjicu. I tuj nas bog obradova sa osamdeset glava, te odma' prijeđemo iz Banjice u Sokolovo popu Steviši. Tuj, gotovo, ponajbolje prođosmo, jer poćerasmo sa pitomog Sokolova sto pedeset i tri glave... I tako od popa do popa, iz pokrajine u pokrajinu - po svoj Krajini. Za dva mjeseca i dvije neđelje naćerasmo na 'iljadu glava.

- Dosta je! - viknu' ja kad izbrojismo sermiju na Bjelajskom polju. - Neka vam je srećno i berićetno. Vraćajmo se svetom namastiru.

- I mi se vratismo - završi Simeun i podiže ponovo glavu: - Svakom ću onom oči njegove iskopati koji od danas rekne koju grku i zlobnu riječ protiv rakije!

- Junačino naša! - ču se onaj iza kace. - Neka ti je prosto i od boga i od ljudi, da je kablom piješ kad si je tako deli'ski i junački branio i odbranio! Toči, Mićane!

Napomene

1 Kerkeremajstor: tamničar

2 Znači: čast, piće

Rečnik manje poznatih reči i izraza

Adet - običaj, navika

Agarjanin - Turčin

ajluk - plata

adžamija - neiskusan, neozbiljan

ala selamet - bog neka je u pomoći

aramija - razbojnik, lopov

ardović - bačvica, burence

asker - vojska

asli - baš, sasvim

Baganeta - bajonet

bak - bik

balija - pogrdno za Turčina

bantati - buncati

barabar - uporedo, naporedo

batlijun - bataljon

bašibozuk - neredovna vojska (u Turskoj)

bašica - samotok, prva rakija (iz kazana, kad se peče)

bašuna - glava, tikva

beli - zaista

belćim - valjda, možda, tobože

bena - budala, luda, blesan

berićet - letina, sreća

besleisati - namirivati, zadovoljiti

biljeg - nadgrobni kamen, spomenik

birzeman - staro, davno vreme

birzemanile - odavna, iz starih vremena

bivakarce - dakle, kao

blentav - blesav, malouman

brana - borba, boj

brina - stremen

brkljačiti - gunđati, mrmljati, govoriti nerazumljlvo

bujad - paprat, travuljina

bukagije - negve, puto, okovi za noge

bulešika - bula, turska gospoda

buruntija - pismo, pismeni nalog, rešenje (pašino i sl.)

Crljen - crven

Čado - čedo, sin, porod

čalmaš - ko nosi čalmu, tj. platnen omot oko kape

čivit - zatvorenomodra boja

čovali - od čohe, čohani

čok Jaša padiša - živeo sultan

ćaba - sveto mesto za muslimane

ćevsiti - gledati, posmatrati

Dalga - valovi, talasi

deverati - mučiti se, krpariti

divanana - doksat, trem

dikli - dičan, ponosan, ponosno

dogoniti se - spremati se, udešavati se

dova - (turska) molitva

dumagija - dim, prašina

dunkel - mrak

Dženet - raj

Eglen - razgovor

eškija - ustanak

Ferman - naredba, zapovest (carska i sl.)

Gaveljati - teturati, gegati, teško ići

gazija - junak, pobednik

gerz - kicoš

gegijati - prkositi, oholiti se

grasa - mala puška koja se puni sačmom

gruntovnik - službenik na vođenju zemljišnjih knjiga

Ilika - puce, srebrn nakit na odeći

indat - pomoć

Insan - čeljade

Isporavljati - upoređivati, ispoređivati

ižinjati - izmisliti, smisliti

Izdihanije - izdahnuće, smrt

izim - osim, sem

izmećar - sluga

izun - dopust, dopuštenje

Jarmac - mali jaram

jazija - pismo, pisana stvar (odluka i sl.)

jolpaz - skitnica, probisvet, propalica

jope - opet, ipak

Judol - dolina

Kabast - krupan, nezgrapan (za izgled i misao i sl.)

kabuliti - pristati, prihvatiti, odobriti

kadija - sudija

kalauziti - pokazivati put, predvodlti

kamilanka - kamilavka, kaluđerska kapa

kastile - namerno, naročito

katil - dušmanin, krvnik

kaurin - ko nije muslimanin, nevernik

kerker - tamnica

kerkermajstor - tamničar

kesedžija - drumski razbojnik

kijamet - nepogoda, strašni sud

kokija - dim od baruta

kolovoz - avgust

kom - komina

komjen - dimnjak

kontati - računati, razmišljati

košara - staja

korpus delikti - predmet kojim se dokazuje nečija krivica

kuvet - snaga

kuljav - trbušast, trbušat

Kurban-bajram - veliki muslimanski praznik

kurdelj - klin na plugu

Ljumati - gegati, ići umorno

Mazgala - razvaljeno mesto, otvor

maksuz - naročito, namerno

manavra - manevar, vežba

maraz - neka bolest

marlvet - prepredenost, lukavstvo, veština

merhametli - milostivi, pokojni

medžidija - vrsta turskog srebrnog novca

medžlis - skupština, zasedanje

milet - narod

militerija - vojništvo, vojska

mirija - danak, porez

misirača - vrsta tikve, bundeva

miva - voće

mukaet - pažnja briga (ni mukaet - ni brige)

mula - gospodar, gospodin

mundura - mundira, vojnička odeća

murećep - mastilo

murtat - izdajnik, otpadnik od vere

musaveda - kleveta, opadanje

mustapez - stražar u tvrđavi

muzevir - lažljivac, prevrtljivac

mutesarip - upravnik, načelnik

Naizvrat - naopačke, prevrnuto, izvrnuto

nazočan - prisutan

na'pak - strog

naredan - uredan, spreman

naslon - staja, pokriven trem

nasuliti se - nameriti se

neoklen - odnekle

niks - ništa

nišan - beleg, orden

nurija - parohija, područje paroha (sveštenika)

Obataliti - pokvariti, zapustiti opusteti

objesništvo - izvrnuto: odvjetništvo, tužilaštvo: misli se: ustanova koja može obesiti

ordija - vojska, logor

ostraguša - stara puška

Paligrap - paragraf, član

palitiš ungeverlik - politički nepouzdan

parusija - prisustvo, ponovni dolazak Hristov, ovde: prilog

palošina - mač (dugačak)

pantiti - pamtiti

patriti - pripadati, spadati u nadležnost

pašalija - čovek iz pašine pratnje

pezevenk - nevaljalac, gad

perušanje - komišanje (kukuruza)

pirlati - perjati, trčkarati

pinta - vrč, krčag

podrug - jedan i po

polza - korist

popasno doba - vreme kad se stoka vraća s popasa, s jutarnje paše

popišmaniti se - pokajati se

porimiti - pokatoličiti

potkajititi - potvrditi, potpisati

prava - pravica, pravda

Prajz - Prus

pratar - fratar, katolički kaluđer

preteslimiti - predati, ustupiti

pretrgnuti - prekinuti, preseći

prijestolnik - sreski načelnik

proesapiti - proračunati, protumačiti

protolkovati - protumačiti

prošćes - prostićeš

protokur - protokol

pucer - čistač

pulika - publika, svat, narod

pusat - oružje, oprema

Ramazan - muslimanski praznik

rahmetli - pokojni

regleman - pravilo, uredba

redip - vojna rezerva

reziliti - sramotiti, ružiti

rospija - ženska rđava vladanja

rospiluk - nevaljalstvo

rimiti - katoličiti

Sakrament - pričešće

saraorina - rad na putevima

salampijati - vitlati

saruk - čalma, platnen omot oko kape

sef - greška, pogreška

sevap - dobro delo, milosrđe, zadužbina

seiriti - posmatrati (obično s čuđenjem) čuditi se

serbez — slobodno

sermija - stoka

sikter - napolje!

sjarnuti - podstaći vatru

soldačija - vojska, vojna služba

sraziti se - sudariti se

subaša - policijski činovnik

srpanj - jul

sudanija - suđenje

surgun - progon, izgnanstvo, prognanik

sartulija - lomivrat

suharija - konjanik u turskoj vojsci

svibanj - maj

Šajcati se - šetati, šetkati se

šejtan - đavo

šenluk - veselje

šerijat - zakon po Koranu

šikucija, šikutor - poreski organ, izvršitelj

šjet - savet

škrijačina - kapetina

šokački - katolički

štuc - kratka puška, jednocevka

Talambas - vrsta bubnja

talahi itd. - reči iz turske zakletve

tat - lopov, lupež, kradljivac

travanj - april

temena - klanjanje, pozdrav

trnapiti - banuti, upasti iznenada

tubiti - pamtiti, secati se

Ugarjetiti - oveseliti, poradovati se

uverčiti - zapaziti, uočiti

ukabuliti - pristati, odobriti, prihvatiti

ukopacija - iskvareno okupacija (prema ukopati se, umreti, sahraniti)

ukorititi grlo - udesiti glas, utanjiti glasom

umesti - zatreti, nestati

uredovan - zvaničan, služben

učevina - učenost

učiti - čitati, govoriti molitvu

uvano - svakako, s nadom

Vakasuz - u nevreme, kad je nevreme

vakat - vreme, zgodno vreme

vakmajstor - narednik u austrijskoj vojsci

valija - carski namesnik oblasti (u staroj Turskoj)

varićak - mera za žito

verak - suština, sadržaj, bit

verdekter - sumnjiv, osumnjičen

vilancija - finansija

vozbuždenije - uzbuđenje

volovnica - volovi za kravom koja se vodi

votant - glasač

vrajlos - slobodan, oslobođen, pušten na slobodu

vrajter - kaplar

vursat - upornost, otpor, ćudljivost

vuzle vuzlasto - nedoraslo, nerazvijeno, plitkoumno čeljade

Zagroktati - krupno zapevati

zakrpatiti - povikati, rečima zadrobiti, zabrbljati

zaptija - policajac

zasalampijati - zavitlati

zastupiti - ući, zavladati

zbitije - događaj

zeman - vreme, doba

zenđil - bogat, ugledan

zijan - šteta

zijanćarast - štetan, koji čini štetu

ziratan - koji se zirati (obrađuje; za zemlju)

zorli - jako, mnogo

zulumćar - ugnjetač, nasilnik

Istorija • Ljudi • Zemlja • Umjetnost • Duhovnost
Promjena pisma • Linkovi • Kontakt

© 2002 - Projekat Rastko; Tehnologije, izdavaštvo i agencija Janus; Naučno društvo za slovenske umetnosti i kulture;
nosioci autorskih prava. Nijedan deo ovog sajta ne sme se umnožavati ili prenositi bez prethodne saglasnosti.