Вук Караџић

Рисански обичаји

Извор: Ковчежић за историју језик и обичаје Срба сва три закона
у Бечу, у штампарији јерменскога манастира
1849

Напомена приређивача

Сада се у овој књизи штампа оно што је објављено у двема књигама Вуковим: у књизи Montenegro und Montenegriner, као и у Ковчежићу у коме су и прилози које је Вук припремио као увод испред описа Црне Горе. Нашој књизи дат је наслов Црна Гора и Бока Которска.

Напомена Вука Караџића

Рисански обичаји*

[* За ове обичаје, као и за много друго којешта из онијех крајева, Ја захваљујем пријатељу своме попу Вуку Поповићу из Рисна.]

1.
Женидба

У Рисну, као и у Дубровнику и по другијем онамо мјестима, мјесто испросити дјевојку каже се вјерити или вјерити се, нпр.: Он је вјерио дјевојку, или: Он се вјерио с њоме, или она с њиме. По томе се заручница зове вјереница и заручник вјереник, а просидба вјеридба и вјера, нпр.: Отишли на вјеридбу или на вјеру; Дјевојка је стајала под вјером три године. На ово је налик и оно што је будимска краљица казала Јакшићу Тодору:
Јеси ли се море оженио,
јал' ђевојци дао вјеру тврду -

И у Рисну је био обичај доскора, као што је у Црној Гори а може бити и гдје на другом мјесту и данас, да два човјека који се пазе а имају један мушко један женско дијете, вјере дјецу још у колијевци. Говори се да су гдјекоји још док су им жене биле трудне уговарали ако једна роди мушко а друга женско да ће се опријатељити, и такови су се уговори држали као и права просидба или вјеридба. Али су ови обичаји ондје већ прошли, и слабо се у којој кући задржава још и онај да отац сину дјевојку тражи и избира, него је син избира сам, а отац иде те проси.

Дошавши просац у кућу дјевојачку рече дјевојачкоме оцу отприлике овако:

"Пријатељу, помага ти бог! Дошао сам с добријем часом да с тобом проговориш нешто насамо. Ја имам сина, кога са срећом мислим вјеривати, а ти имаш кћер (поименце ту и ту), која је њему и свима нама мила, па сам дошао к тебе, као ње најбољему пријатељу, да те питам хоћеш ли ми је дати за њега."

Кад дјевојачки отац мисли дати дјевојку он одговори овако:

"Фала ти, брате, на твоје лијепо приjaтељство, које имаш спрам мене и моје сиромашке куће, и опрости ми што ти не могу сад одговор дати, јер имам браће. и остале својте, да им кажем и упитам, и најдаље молим за осам дана да ме причекаш, да ти одговорим на поштено твоје питање."

Ако ли је не мисли дати, он му опет захвали, па му онда лијепијем начином каже да од тога не може бити ништа изговарајући се или да је дјевојка обречена, или да још није спремљена за удају, или да је још млада итд.

Кад дође одређени дан да дјевојачки отац одговори оцу момачкоме, он сазове у кућу своју браћу, ако их има, и осталу ближу родбину, а момачки отац узевши тако кога од своје родбине иде онамо као на поуздано да дјевојку прстенује. Пошто се поздраве и за здравље распитају, отац момачки држећи прстен у десној руци рече:

"Ево, браћо, у име божје иштем кћер (поименце) нашега брата (тога и тога) за мога сина (поименце), и ако га љуби, дат' нам је ево обиљежје као залог вјере пред вама да прими с добријем часом и добром срећом, акобогда."

Отац дјевојачки већ се прије разговорио и договорио са својима, а и кћер је на то приправио преко матере јој или сестре, али их сад опет упита: "Шта велите ви, браћо моја?" А они му одговоре: "Ми велимо што и ти." Онда он рече: "Дакле ја је дајем, и бог дао добар час!" Па узме прстен од оца момачкога, и да га жени на оставу до свадбе. Потом пију ракије, и тако је вјеридба свршена.

Послије тога отиде к вјереници вјереников отац и брат који ће на свадби бити ручни дјевер, и понесу јој на дар лијепу хаљину и свилену мараму, а осталоме женскињу у кући по комад сапуна; а они њима у трпези даду за то уздарје: свекру у марами завијену сашивену кошуљу, а дјеверу личњак и бјечве (пешкир и чарапе) у марами завијене. На походу пред кућом вјереница дарује особито свекру личњак, а он њојзи уклопи у руку цекин; дјеверу лијепу с китама дуванкесу, а он њој талијер.

Други или трећи дан иде вјереник к вјереници са својијем стрицем, и понесе пуници свилену мараму, комад сапуна, и у њему засађен цекин; тасту нове чизме, шуревима по цревље, свастима по цревље и свилену мараму, и свима кућанима по штогод. Обичај је да се вјереница крије од вјереника управо до вјенчања; али онда послије велике молбе допусте му да је види, и дошавши к њој загрли је и као на силу пољуби; потом јој у руке утисне цекин, а на прст натакне прстен. Она се од свега тога брани, и гдјекоја јака истргне се од њега и побјегне и дарови му попадају по земљи. На поласку пуница дарује зету у свиленој марами кошуљу, гаће бијеле с везенијем гатњиком, бјечве и подвезе са четири златне ките. Тако му и остало све женскиње које је он даривао даде понешто уздарја.

Докле год дјевојка стоји под вјером, вјереник ваља да јој се стара за обућу, и зато јој често шаље цревље; а она њему и његовој кући свакога свеца и недјеље по позлаћен (фараклеисан) цвијет.

Отприје је био обичај да вјереник кад вјереница дуго стоји под вјером не иде к њој више до двапута у години, и то на Божији дан и на уставке њезинога крсног имена.

Послије вјереника иде му мати са кћери својом да види вјереницу, и понесу јој на дар хаљину и лијепу мараму, плетивачу, игленицу и напрстак, и то све троје од сребра; а пријатељицама по траверсу (кецељу), пријатељу личњак или везену мараму, а осталима од рода по комад сапуна. Отац вјереничин у трпези да пријатељици цекин, а његова жена кошуљу у свиленој марами; тако и остале које је она даровала дају јој по нешто уздарја. На походу даде свекрва својој снаси прстен.

На недјељу дана пред свадбу изиђу на пјацу отац вјереников и вјереничин са својим пријатељима и осталијем знатнијим људима из мјеста, и ондје их отац вјереников части све ракијом. Најприје он узме у десну руку боцу ракије, на којој је јабука и у јабуци цекин, па стане овако говорити:

"Помага вам бог, поштена браћо и господо моја! Ево с добријем часом испросио сам кћер (по имену ту и ту) брата нашега (тога и тога) за свога сина (поименце), и призвао сам вам да пијемо по чашицу ракије, и да речете и ви да им бог да добар час и добру срећу."

па пруживши боцу оцу вјереничину: "Пријатељу мој сретни да ти је час!" Отац вјереничин примивши боцу, узме с ње јабуку с цекином, а боцу да најстаријему њиховом поглавару или попу, који узевши је напије овако:

"Боже благослови! Што радили и углавили, сретно било и дуговјечно по једну страну и по другу!"

Остали повичу углас: "Авива"; а једни и: "Амин боже дај!" Пошто се он напије, да боцу другоме који је на реду, те се сви обреде напијајући како који зна. Одмах послије тога одвоје се пријатељи са својом родбином на страну и уговоре кад ће бити свадба, колико ће бити свата итд. Ови дан вјереник пошље боцу ракије и у тазбину да се и они код куће провеселе као и ови у пјаци. Али му се боца одонуд не врати празна, него опет наново напуњена и још одозго са шипком (Granatapfel) и с китом позлаћена цвијећа. Онај цекин што вјереничин отац узме с боце у јабуци не даје он вјереници, него га узме управо себи (у кућу); зато се обично каже: Продаде кћер за цекин.

Од тога дана одмах се код вјереникове куће почиње весеље, пјевање, играње и гошћење. Најприје се пошиље неколико момака који су намијењени за сватове да из цркве донесу барјак, а у том дјевојке од рода вјереникова ухвате пред кућом коло те играју и пјевају. Овијех момака који иду по барјак ваља свагда да буде лихо (нпр. 5 или 7); идући од цркве с барјаком барјактар пјева иза гласа а остали мећу пушке. .Дошавши пред кућу поиграју по два и два испред кола, које води вјереникова мати или сестра, а барјактар с барјаком вијући с њиме на све стране. Потом пошто барјак привежу на једноме од највишијех кућнијех прозора да се од свакуд видјети може, посједају за трпезу и стану пити и јести. Кад се донесе барјак из цркве, дјевојке у колу обично пјевају ову пјесму:

[* Приповиједа се да је у Рисну отприје био обичај у сватове мјесто барјака носити грану маслине; али се сад то само онда чини кад је младожењина или дјевојачка кућа у жалости.]

Иза ове пјесме наставе и друге различне као нпр.:

1.

2.

3.

На неколико дана пред свадбу отиде к вјереници брат младожењин са својом сестром или другом каком дјевојком или женом која зна процијенити женске хаљине и остале ствари. Дјевер онда понесе снаси махач (лепез), цревље и бјечве, лијепо огледало и у њему ријетки чешаљ, гурђела (пантљика), шпиода (чиода) и различнога начињеног цвијећа, а уз то и матери јој цревље. Пред обједом процијене дјевојачке хаљине и остале све ствари што она мисли са собом понијети, од најмањега до највећега; и кад ствари ове сложе у скрињу (ковчег), свак баци у њу по какав новац или друго што. Пошто се скриња затвори, кључ узме дјевер, и заповједи да је носе кући младожењиној; али брат дјевојчин сједе на скрињу, и не да је с мјеста кренути док му дјевер не поклони талијер или најмање једну форинту. На обједу дарују дјевера личњаком а сестру му бијелом марамом. На поласку дјевер дарује вјереници највише форинту, а она њему бијеле бјечве.

Који су позвати у сватове или на свадбу они уочи свадбе пошаљу вјерениковој кући по брава одерана с главом, који у устима држи гранчицу ловорикову, по велики самун круха искићен позлаћенијем цвијећем и барјачићима, и по двије боце вина. Ако вјереник има удату сестру, она му донесе сашивену кошуљу. А к вјереничиној кући шаљу званице по боцу ракије, по лијеп крух и по мараму, а жене нека хаљину, нека траверсу, нека фацулет; И ово је управо све за дјевојку, али гдјекоја мати устави што и за себе. Овај дан пред сами мрак скупе се позвани сватови код вјереникове куће, и сваки кад дође избаци пред кућом пушку. Пошто посједају за трпезу, домаћин одреди шта ће који од сватова бити, и ово одређивање он почне овако:

"Добро вече, браћо и господо моја! Ево с миром божијем и часом добријем сабрао сам вас у ови сиромашки свој дом, не да вас почастим, него да вас потрудим до оне наше сретне пријатељске куће да пођете сјутра и ону нашу сретну невјесту у ови наш дом за мојега сина да доведете. Знам лијепо да сјутра поштена она браћа и наши пријатељи вама се радосно надају, и настојаће вам колико срдачну љубав у дочеку приказати, толико с људскијем говором свакоме почаст дати. Зато ја да би сваки своје име и дужност сватовску знао, и с имењаком својим тамо разговор проводио, именујем с добријем часом: 1) за првијенца поименце тога и тога (обично ујака младожењина); 2) барјактара тога и тога (од кака јуначког рода), 3) старог свата тога и тога, 4) домаћина од сватова тога и тога (којега од рода), 5) сретнога кума тога и тога, 6) ђевера тога и тога (свога другог сина), 7) муштулугџију тога и тога (кога од своје даље родбине), 8) војводу тога и тога (зета од куће)."

Кад има сватова много онда се поставе и по двојица од свију овијех, и они се између себе договоре кад ће и како који свој посао извршивати. Потом стану пити ракију и гдјекоји по два и два пјевати:

И овако једни друге све припијевају. Кад дође на кума онда се рече:

а муштулугџијама:

А пошто сватове овако обреде, онда припијевају и остале званице и пирнице овако:

Кад се год ко припјева он избаци пушку и тијем као захваљује. Потом се стане доносити јело на трпезу. Док ови једу и пију, дјевојке и невјесте ухвате коло те играју и пјевају као нпр.:

А кад тако припјевају све сватове редом, онда наставе и ове друге пјесме:

1.

2.

3.

4.

Пошто сватови вечерају и устану, онда играчице и пјевачице посједају за вечеру, а стари сват рече сватовима да се хватају у коло и да пјевају који су за то. Ово коло води сам стари сват, а пјесме почиње који је највјештији међу њима. Ево и њихове прве пјесме:

А кад престану играти и уморни посједају, отпјева се гдјекоја пјесма и уз гусле, а играју се и игре свакојаке. Па онда већ од неко доба ноћи иде сваки својој кући избацујући сваки по пушку као и кад су дошли.

Као што домаћин од вјереникове куће одреди који ће што бити у сватовима, тако се постави и код куће дјевојачке, и ово се зове нпр. стари сват од дома, а оно прво стари сват од свата итд.

Ујутру кад зора забијели, пукну код младожењине куће три топа. На овај глас сватови устају и облаче се у своје најљепше стајаће одијело. Кад се скупе сви код младожењине куће, стари сват заповједи да сви посједају око стола на преглед, и кад види да су сви на број и да је сваки спреман као што треба, онда им рече:

"Видим, господо моја, фала богу и богородици, да смо сви сад који смо синоћ од нашега брата домаћина били именовати на искупу, и сви здрави и накићени, весела лица и срца; него препоручујем свакоме: кад будемо сад на сретни пут кренути и оној пријатељској кући доћи, да пази сваки свој ред, своју част, своју дужност и образ; нико никога ничим да не увриједи, него сваки свакога братски да сретне и поздрави, и сваки свакоме да дв мирно и љубазно што је за кога: тако ће и нама свијема бити све људски и поштено."

На овијем ријечима захвале староме свату сви поклонима. Потом стану пити ракију, кафу, и јести слаткиша којекаквијех. Утом коло млади и дјевојака већ пред двором игра, и између осталијех пјесама пјевају и ове:

1.

2.

3

Пошто се свати почасте ракијом, кафом и слаткишима, стану се спремати на пут (ако ли је дјевојачка кућа тако далеко да се до обједа не могу натраг вратити, онда овдје доручкују а онамо обједују) коло им стане припијевати овако:

И тако остале редом.

Кад се сватови крену од куће по дјевојку избаце се по неколика топа. Они путем иду као што су именовани један за другијем око три корака раздалеко. Барјактар једнако барјаком вија на све стране, а остали редом мећу пушке, особито кад кога изда глас припјева изабрани пјевач, нпр.:

Кога год путем сретну, нуде га и часте ракијом, а из кућа поред којијех пролазе износе им се здравице: боца ракије или вина, а на њој шипак или јабука с позлаћенијем цвијећем, која се из десне руке даде првијенцу с ријечима:

А они примивши је у десну руку напије другу до себе овако:

"Окле ова здравица излазила, све му здраво и весело било! Да бог да дв излази за много љета а сретних година, имала окле а имала и пред кога, акобогда!"

На овај начин напијајући сви редом пију, и на свакој изнесеној здравици по један из пушке захваљује. Обичај је да сватови ни путем ни у трпези кад коме на чему захваљује капе не скидају.

Кад је сватова мање од седам онда не носе барјака.

Код младожењине куће дјевојке и невјесте доклегод сватове назиру, једнако пјевају различне пјесме и у њима припијевају вјереника и вјереницу, као напр.:

1.

2.

3.

Кад сватови буду близу дјевојачке куће, стари сват пошаље муштулугџију да трчи дјевојачкој кући да однесе поздрав од њега староме свату од дома, и да јави да сватови весело иду и да су близу. Стари сват весело муштулугџију дочека, захвали на поздраву, понуди га да сједне и пружи му здравицу. Муштулугџија ваља да пази да не би узео здравице без покривача (без мараме или пешкира на њему) и да не сједе, него стојке убрзо да напије и к сватовима да се врати. Иначе ако се превари те узме здравицу без покривача, или га задрже с разговором, те се одоцни изићи пред сватове, онда му се сви смију и стари га сват прекори. Муштулугџија трчећи и отуд и одовуд пјева и меће пушке и из цице (чутуре) коју уза се носи, части ракијом или вином свакога кога сретне.

И код дјевојачке је куће о свадби доста весело, али није онако као код младожење, јер ондје младе и дјевојчице, које би ваљало да играју и пјевају, баве се око дјевојке и њу разговарају, од плача тјеше, уче је ходати, међу дјеверима стајати, поклоњати се итд., и ваља их силом на пјевање и играње нагонити; а код младожење пјевајући и играјући забораве и јести и пити и спавати. И овдје као и код младожење скупе се младе и невјесте од својте и родбине, те се веселе и пјевају различне пјесме.

Кад сватови дођу дјевојачкој кући, поздраве их пуцњавом из топова, а они одговоре из пушака; потом запјевају:

У име бога у час добар!
Све нам било у час добар!

А од кола које игра пред кућом запјева се:

И припјевавши овако све свате редом наставе Још и ове пјесмице:

1.

2.

И овако јој припијевају и мајку и браћу и сестру да је моле да не иде.

Кад сватови пред кућом избаце пушке, притрчи један момак од дома те им прими дуге пушке, ишчисти их, напуни домаћиновијем прахом, па остави на одређеноме мјесту. А барјактар поскочивши с барјаком неколико пута испред кола и тамо и амо намјести барјак да се вије на високу мјесту. Потом им се поспе те умију руке, па онда улазе у кућу те сједају за трпезу с десне стране сваки код свога сватовског имењака. А дјевер пође к вјереници и обрнувши је унаоколо трипута пут истока (као што Сунце иде, с лијеве стране на десну), она му се поклони и с њим пољуби, и она се више ни с ким не љуби до вјенчања. Говори се да је отприје био обичај да овда дјевер своју снаху и мушким пасом опаше по кошуљи, да би мушку дјецу рађала. Али је ово сад престало.

Кад посједају за трпезу, прије него ико што прихвати или рече, почну се два стара свата разговарати овако:

Стари сват од дома: Господине стари свате, добре ти сиједе! Ви сте данас из далека ходили, чело ознојили, а ноге утрудили, бог зна јесте ли ђе отпочинули, и од кога коју здравицу примили. А мене ево, зафалит' ми милом богу, свашто овђе запало да владам и владах, да заповиједам и заповиједах; и сад ми рекоше да ја све поздраве предам тебе да ти владаш и заповиједаш на мјесто моје.

Стари сват од сватова: Фала, друже, мили имењаче, ја за тога посла и госпоства нијесам; него кад си владао и заповиједао досад, владај и заповиједај и посад.

Ст. св. од дома (ударајући га руком пријатељски по рамену): Богме да ти нијеси за тога посла и госпоства, не би те браћа ни звала, нит' би им био глава, ни би овђе био, ни код мене сједио.

Ст. се. од св.: Стари свате господине, кад ми тако велиш, хоћу како год било, само нека ми буде све право и поштено (прими од њега бардак*) пун вина без дара који би ваљало да је на њему, и настави даље). Стари свате господине, ово је био мал твој, а сада је дар мој, да нијеси доста мала имао, не би мене оволики дар дао: но се не могу начудити: будли оволики мал се поарчи, и оволико чуда (пића) набави, како се заборави још овђе мало поарчити и нешто набавити; па много хоћаше бити љепше и поштеније!

[* Бардак се онамо зове бијел и шарен суд (као што је Сријему бокал) који се у Србији зове бокар и милојка, а у Паштровићима мајулика (од majolica).]

Ст. св. од дома: Ми штогод смо мала имали, нијесмо жалили поарчити да вас боље дочекамо, и по обичају угостимо и дарујемо.

Ст. св. од св.: А да мој стари свате, јеси ли виђео кад се гради брод на мору или град на пољу? Брод не може по мору ходити ни на мору ништа добити прије него се на њему арбуо (катаржа) побије, и по њему платно се развије, па ти тек онда хитро језди и напредује. Град на пољу кад је тврд и уредан, па кад ти изађе какав душманин да га на силу узме, ваља тада град затворит', топ намјестит', и на град барјак поперит', и овим огласит' да су браћа сложна под барјак скупљена, весело пију и барјак вију. Али овђе данас код тебе видим град без барјака, видим брод без једара.

Ст. св. од дома: Богме стари свате опет да ти речем: што год смо имали све смо ту поарчили, и немој ме више хитрином твојом варати.

Ст. св. од св.: Кад мислиш да те желим хитрином преварит', а ти ми кажи, мој стари свате господине: јеси ли кад путем ходио и собом коња водио, је ли ва њему седло било, и јеси л' носио ћебе и мутап, да покријеш на коњу твоју торбицу ил' коњску зобницу, или кад ђе уморан сједнеш да пода се метнеш? Сад ми кажи и одговори: или си туткун собом (који не зна) или зуђур с ћесом (немалац)?

Ст. св. од дома (видећи да га не може говором никако придобити, и они дар заштеђети изнесе лијепу мараму и покрије бардак пун вина говорећи): Ево ти и то, о стари свате! Иштеш ли још штогод од мене?

Ст. св. од св.: Стари свате господине, сад та лијепа фала (поклони се и захвали на дару). А да стари свате господине, виђе ли ти кад ко иште и да му се, ко куца и отвори му се, ко тражи и нађе, и ко људи пита не залази с пута? Сад питам ја тебе: што би ти рекао мене: што ћу ја сад од овога твога мала, а мојега лијепога дара, или ћу га с тобом на ово мјесто арчити, или ћу га по коме на дом справити, ил' коме брату овђе дати, али кудгод у вилајет послати, нећу л' с њиме штогод више стећи и боље добити?

Ст. св. од дома: Еј, фала богу и богородици! Сад ми је мило да си ми весео и довољан од мене. А што ме питаш за мал твој, ја бих ти рекао, ако бегенишеш, биће најбоље да поарчимо овђе.

Ст. св. од св.: Чујем, чујем те стари свате, а чуо сам и од старијех људи да си добар пријатељ за себе: него опет тебе висока фала на лијепом друштву и разговору (па онда зовне свога војводу). Ој војводо мој!

Војвода: Чујем те, и видим те брате и дико наша стари свате!

Ст. св. од св.: Добро те чуло и виђело са свом дружином наоколо! А да чу ли и виђе ли што учини ови наш брат и од дома стари сват? Какав ми даде дар, њему бог дао поштен глас и свијетли образ међу својом браћом и туђом крајином! А спомињеш ли се, брате, кад нас срете данас у путу они глас за овога нашега брата и од дома старог свата да нас чека овђе и нама се нада, како се бјесмо од њега препали и страх од њега узели, и како друг с другом збораше и из срца сваки мишљаше да нам неће дати ни из кутла воде. а камоли вина и ракије; па га сад виђи како ни би, како господ бог обил га учини и с крстом га на опослом обрну: док се с њиме састасмо и очима виђесмо, поче нам давати једном, њему бог дао објема! Па нам примаче по двије, да му бог душмане подвије! Сад нам даде по три, да му бог душмане потре, а повиси и поживи њега, и његову ђецу, и све његове кумове и пријатеље, и свијех који смо данас овђе! Него мајчин сине а сиви соколе, кад нам је овако бог дао, и ови домаћин дотекао, а ови пријатељ стари сват допустио, добро ми се окроти, и около себе дружину ослободи; није мала ни у барјелу вина; него данас лијепо отпочинимо да коке прекујемо*), па сјутра нови дан и нова навака, да идемо пјевајући и лубардајући.

[* Овђе се коњи спомињу на више мјеста, а сватови свагда пјешице иду, и у цијеломе Рисну не знам имају ли сад два коља за јахање. Ово показује да су ови обичаји од онијех мјеста гдје сватови на коњма иду.]

Војвода: Тако мој брате, стари свате, сви ми то бегенишемо.

Војводе свуда сједају у засједу, удно трпезе, и свака здравица ваља да се наздрави војводи, а војвода ономе у чије се здравље пије, нпр. стари сват напијајући за здравље првијенца овако рече к војводи: "Здрав си ми, војводо! За здравље нашега брата првијенца!" Пошто стари сват чашу попије, војвода напивши такођер наздрави првијенцу, па пошто војвода попије онда првијенац захваливши на здравици пије^*.

[* Овако је и у Србији, кад се напија, трећа чаша онога у чије се здравље пије, и још најпослије дода онај који најприје напије: "Твоја је трећа, од бога ти добра срећа!"]

Потом почну пити ракију и залагати којекакијем слаткишима (или и обједовати).

Многи од слаткиша с трпезе помећу и у своје чпагове, те путем кад пођу с дјевојком дају дјевојкама које сретну, да би се прије поудавале.

Ако се ондје обједује, онда убрзо напијају у добри час и у бољи од обједа. Кад дођу до здравице треће, домаћинове, узме стари сват од сватова пун бардак вина и напије старом свату од дома овако:

"Стари свате господине, добре ти сиједе! Кад год је од бремена доброћа, све трчи чела на љепоту цвијећа, тако и ја све тебе те тебе. Ја идох по свијету ка' и чела по цвијету и тражих нећу ли наћи бољег од тебе, а ја не могах ни ка' тебе, а камол' бољег од тебе, кад је мене свако добро код тебе. Сад да си ми поздраво здрав, каконо бих и сам себе рад! Писмо најприје у добри час, помогао бог и добри час! Писмо другу и у бољи час, помогао бог и у најбољи час! А ево сад трећом и најбољом срећом, с молбом пресвете мајке богородице, која стоји на пријестолу небеском, те се моли богу за прави род ришћански, молитва јој у бога послушна, а ми од бога и богородице помиловани! Помиловао бог вас род ришћански, а најбоље нас који смо овђе данас! За здравље оба брата домаћина, и нашега и вашега! Весеље им ово сретно и честито било! И за здравље свијех нас који смо се овђе састали данас у ови поштени дом, а под кућни кров! Била нам срећа на састанку како Ристу и Јовану на уранку на води Јордану! Вазда се састајали и вазда се љубили! И за здравље оба племена, и нашега и вашега! Да бог да дв наше и ваше племе буде племенито, на далеко гласито, од рода родно, а од бога сретно и честито! Бог и у наше и у ваше племе удијелио у свачем срећу. и берићет, како у права и сретна мјеста ришћанска! За здравље нашијех племеника и договорника! Да бог да дв буду међу својом браћом и туђом крајином вазда стимани, а у господе на дивану призвани и прибрани, а од бога помиловани и поњеговани, никоме се не молили, но свакоме јуначки одговорили, на дивану језиком из уста, душманину оружјем из рука, оштром сабљом, јаком мишком, и добром згодом, а све с помоћу божјом! — И здрав си ми брате! За здравље нашега кола и поља! Да бог да дв нам коло води а поље роди, поље нам родило вином и шеницом, наше коло мушком ђечицом, планине урдом и тјеницом*), наше зграде и ливаде опсом и купусом, наше стране и главице медом и маслом и сваком живом имовином, од бога благословеном! Наше сестре и невјесте из дома ходиле, а коло водиле, по колу се гиздале, свијем колом њиале, све оглавља бијела**), образа свијетла и гласа поштена; у колу веселе биле, играјући скакале, и својему дому ишле играјући и пјевајући, мушка чеда грлећи, у наручја носећи и на лијеп род ришћански гледајући, за своја чеда бога молећи богу се умолиле, чеда одгојиле, с оружјем их саставиле, душе им мјеста уфатиле! И опет ти фала, мој бане стари свате, и спаси те Ристос и богородица!"

[* Тјеница овдје значи скоруп (кајмак). Гдјекоји послије ове ријечи додаду: "и овцом бјелицом!"

** Да не би нигда биле у жалости и у црнијем хаљинама.]

Послије ове здравице стари сват од сватова проговори своме војводи овако:

"Чуј ме, о војводо мој! Добро те свако чуло и виђело? Ево ми овамо почесмо нешто трговати и трговасмо, и фајду дијелисмо, од које и вама доље дијел учинисмо; него гледајте и ви вашу кад станете дијелити, немојте нас заборавити како и ми што нијесмо вас, него (као пруживши. му руку с бардаком) да те чујем соколе!"

Тада и војвода с пуним бардаком у руци напије старом свату од дома:

"Здрав си ми бане стари свате! За нашега доброга и сретнога дошанства, и вашега доброга и честитог нашанства! Да бог да и лијепа милост божја да данас буде дошла с нама к вама свака добра и честита срећа, која ће нас по адету сложити и смирити, рукама загрлити и братски ижљубити! Да бог да ови лијепи и честити састанак наш да буде срећан и честит за све нас, да се ми вама вазда фалимо и подичимо, а ви нама не похудите, и бог дао нама на нашем одласку добар час а вама весели останак! И благодаримо господине стари свате на вашему лијепоме друштву, поштеном разговору, часној софри, и свој красној и честитој господи, и весело док се опет састанемо!"

Војвода од дома мјесто свога старога свата одговори на ову здравицу овако:

"Фала друже десни, а у бога сретни! Вазда здрав био и у сватове ходио, с десне стране сједио, весело био и дружину јуначио како прави брат и врсни сват! За здравље оба стара свата, и нашега и вашега, да д бог да буду вазда стари сватови, а господски банови, братски цвјетови, а земаљски кметови!*) Да бог да дв здраво буду до старе старости, у бистрој памети, и да вазда сједе и под косе сиједе, у богату селу а трпези у челу, господа их звала, крајина им у очи гледала, бесједу им слушала, и била им послушна међу браћом и туђом крајином, а они били од господа бога умудрени и поњеговани! Помиловао бог њих и њихов род и њихов дом и свијех нас који смо овђе данас! И за здравље домаћиновијех пирница и узорница, који год се јунак данас овђе прибрао, свакога бог помогао; и унапријед помакао, колико је воља и милост његова! Здрав си, о барјактару! Здраво ми ходио, вазда барјак носио, барјак ти трептио, а ти под њим како пеливан летио, здраво ми био, јуначки га вио како бих сам хтио и желио! Првијенче брате, здрав си ми и ти, мој брате мили! Вазда ми први ходио, и за собом поштену дружину водио, здраво их дома доводио, а на дому здраво и весело находио! Здраво ми био како бих и себи пожелио, и кад ти дође ова чашица и ова здравица, пригни сједећи а одмакни стојећи, коња уздај, и више се у пиће не уздај, но на ноге, соколе, пут крчи, а сватове вичи!"

[* Судије.]

Сад који од свата позове дјевере овако: "О ђевери!" Они одговоре:

"Ево нас." — "А јесте ли здраво тамо и весели." — "Јесмо, фала богу: што смо тражили то смо и нашли, што смо жељели то смо и добили."

Онда војвода од сватова одговори војводи од дома:

"Фала, друже, фала, врсни витеже! Што год смо досад радили и диванили и за чије здравље вино испијали, бог све услишио, и лијепа милост божја помогла и сваком у свачем прискочила! А сад, брате мили и витеже српски, здрав си ми, здрав! За здравље нашијех дика, окићенијех ђевера, да им бог да дв вазда на пут иду, и с пута окићени и богати се враћају! И за здравље брата нашега суђенога милога сретнога и честитога друга новога кога смо сад с нама придружили и у своју руку узели! Да бог да и лијепа милост божја, кад кренула из свог рода, да крене у добри час, а кад дође к своме дому, у бољи час! Да бог да дв угоди своме дому како би јој било мило своме роду! Да бог да дв излази међу друге оглавља бијела, образа лијепа, гласа поштена, каконо срећне и честите шћери ришћанске, и да јој бог да лијепу чест*) и синова шест, и шћери двије, да је жеља мине, и здрав!"

[* Чест овдје може значити и част (die Ehre) и срећу (од чега је и честит и честитати итд.); ако значи прво, онда је узето од скора према шест.]

Разговори се ови проводе и здравице наздрављају било на обједу или само уз ракију и слаткише. И овдје попијевају и сватове и остале госте припијевају:

Кад буде већ вријеме да се сватови на пут спремају, домаћин изнесе дарове те их све дарује: најприје из десне руке да свакоме по позлаћен цвијет, који сваки задијева себи за ухо или на прси, потом свакоме на лијево рамо метне по мараму говорећи, нпр. староме свату, коме најприје даје:„Господине, стари свате, да ти је част!" Стари је сват од сватова дужан пазити да се сваки од сватова дарује, а уз то још да не би заборавио узети мараму за другога старога свата од свата, који је остао код момачкога дома да наређује и приправља којешта за свадбу, и за попа који ће младијенце вјенчати; а барјактар ваља да иште по мараму за барјак на цркву и за дијете које ће се изнијети пред дјевојку кад у кућу дође.

Кад се дарови дијеле, младе и дјевојке пјевају ову пјесмицу:

Потом стари сват од сватова позове дјевере да дјевојку изведу из камаре к трпези на добру молитву. Онда је брат и један од дјевера поведу држећи је брат за десну и дјевер за лијеву руку. Кад је тако изведу, сватови сазову дјевојачке родитеље (или оне од кућана који су јој мјесто њих) и осталу родбину да јој даду добру молитву, па узевши велики колач, или, као што ондје кажу, самун, и на њему, на мјесту за то у мијешењу начињеноме, сребрну чашицу вина, даду га најприје оцу, који сједавши на столицу зовне дјевере и запита их: ,,Шта иштете од мене грјешника?" А они му одговоре:

„Ми иштемо од такога бана да речеш добру ријеч своме ђетету, тако и тебе бог дао свако добро које у њега пожуђео!" Онда он држећи у руци колач с чашом рече овако:„Шћерце, да ти бог да сваку добру срећу и свако добро, како бих и сам себе рад!"

Изговоривши ово сркне мало вина из чаше, и пјевачи онда запјевају:

Потом се отприлике с онакијем ријечима даде колач матери, која је благослови отприлике овако:

"Шћерце, боже ти дај добру срећу! Колико шкрока поступила од свога рода до свога дома, толико ти бог дао добријех и сретнијех часа!"

А тако отприлике и остала родбина. Пјевачи послије свакога припијевају као и горе послије оца, само што се имена мијењају нпр. мјесто: добар чоече, матери се рече: добра мајчице, стрини: добра банице, а брату: добар брате. Невјеста се уза сваки припјев поклоња, само уз онај: а нашијем млад'јенцима не, него са стидом гледа преда се. Пошто се сврши добра молитва, дјевер пусти дјевојку те остане опет у брата, а муштулугџија узме молитвени самун и понесе га на вјенчање а онамо га послије да попу. Тако дјевер узме и остави чашу: а пошто се из ње онда младијенци запоје вином, да се невјести те је остави за спомен*).

[* Ја сам у Тршићу од свога оца слушао како се у народној пјесми (Диоба Јакшића, у II књ. нар. пјес. 97. на страни 391) каже за љубу Дмитра Јакшића:

Али сад управо не знам да ли се у Србији зна по чему се зове молитвена чаша.]

Кад потом стари сват заповједи да сватови устају и да се спремају за пут, онај који им је примио дуге пушке изнесе их пуне и да свакоме своју, а дјевојке и младе у колу запјевају:

И овако припијевају све сватове редом. Потом кад сватови већ полазе, наставе и ове пјесмице:

1.

2.

3.

Брат сестру држи једнако и не пушта је дјеверу док не дође на авлијска врата, па му ондје рече:

"Позлати ђевере, ако хоћеш да ти дам оваку баницу."

И послије дугога таковог препирања дјевер му што поклони (талијер или најмање форинту), а он преда дјевојку.

Кад се сватови крену с дјевојком, избаце се топови као и кад су дошли. Пошто се мало одмакну од куће, зовне отац дјевојку да би се обрнула, да би јој се пород уметнуо на њезин род. Ако ли сватови мисле да је младожењин род знатнији од дјевојчиног, онда дјевери чувају да се она не би обрнула. А и пријатељи дозивају сватове њиховијем сватовскијем именима и желе им срећан пут нпр.:"О бане првијенче!" — "Ај." — "Хајде збогом и да ти је добра срећа!" Па избаци пушку а онај му исто тако одговори. И овако се дозивају докле се год могу чути и разумјети, па најпослије сви сватови уједанпут опале пушке, и тако им захвале на љубави и на дочеку.

Невјеста се путем често поклања, а особито кад кога сретну, али у руку не љуби никога.

Сватови с дјевојком иду управо к цркви: и кад буду близу ње пошаљу напријед неколико свата по младожењу; он прије него пође од куће у цркву, иште благослов од својијех родитеља и пољуби их у руку. Кад од куће пође у цркву, мати му, баш ако ће и стара бити, излети пред кућу у коло, и с невјестама и дјевојкама стане пјевати:

Овако припијевају и стрица и браћу и сестре и тетке и осталу родбину како справљају Коста на вјенчање.

По свршетку вјенчања поп заповједи младијенцима да се ондје одмах пољубе. Ако младожења није врло стидљив и узда се да ће изненада моћи уграбити те дјевојку пољубити, он послуша попа. Ако ли се стиди или се боји да то неће моћи учинити и тако да ће се осрамотити, они обоје као стидећи се не послушају га. Кад на свршетку младијенци и сватови цјелују крст, онда се меће на њ по штогод попу за вјенчање.

Гдјекоје грозничаве невјесте и дјевојке дођу у цркву те послије вјенчања питају невјесту кад ће их пустити грозница, мислећи, као што се и говори, да ће их заиста онда пустити кад она рекне; гдјекоји пак говоре да дјевојке питајући кад ће их пустити грозница мисле кад ће се удати; и зато им невјеста према томе одређује што је могуће краћи рок.

Док се младијенци у цркви вјенчавају, сватови пред црквом ухвате коло и играјући пјевају различне играчке пјесме као нпр. из књиге I пјесму 259, 260, 266.

По вјенчању младожењу пријатељи отпрате кући, а сватови с дјевојком заостану пред црквом. Кад већ мисле да је младожења кући приспио, онда и они избацивши ондје сви у глас по једну пушку, пођу пут куће младожењине, и кад се прикуче око једнога пушкомета, пошаљу муштулугџију напријед те јави да сватови с дјевојком сретно иду. Онамо га дочекају с бардаком вина и с марамом на њему. Потом се врати сватовима на сусрет. Кад сватови с дјевојком буду близу куће, младе и дјевојке пред кућом у колу пјевају ове пјесме:

1.

2.

3.

А кад већ дођу пред кућу, онда загрме топови, а они сви опале из пушака а младе и дјевојке у колу припијевају их све редом овако:

У кућу дјевојка ваља да уђе преко простртога ћилима под којијем је мушки гатњик и мали ножић црнијех корица, да би мушку дјецу и јунаке рађала. На кућноме прагу сретне свекрва своју невјесту и заложи је три пута медом из ожице, али не кад она зине, него је као заварује па јој изненада ожицу тури у уста; потом јој да од рода како мушко дијете, те га по трипут подижући од земље пољуби па му онда дарује мараму која је за то од куће спремљена*).

[* Дијете се ово у Србији зове накоњче јер се дјевојци даје на коња а у Рисну нема имена никакога.]

Потом јој да у руке пјат шенице, те њоме из руке поспе на све стране. Кад потом ступи десном ногом у кућу, пјева се ова пјесмица:

Пошто уђе са дјевером у своју камару, долазе из куће и из родбине дјевојке и невјесте те се љубе с њом. Потом сватови посједају за трпезу гдје је мјесто коме, и стану пити ракију разговарајући се и хвалећи се домаћину и осталима како су их код дјевојачке куће лијепо дочекали.

Ту стари сват преда дар што је донио другоме старом свату.

Утом се стане и јело доносити. Обична су јела ондје на свадби ова: 1) ориз (пиринач кухан густо готово као у нас пилав)., 2) кухано говеђе и кокошиње месо, 3) пршути (свињски) кухани и некухани, 4) печење, понајвише овчје, 5) сир. Онуда по околини код људи који живе даље од мора одмах се послије ориза донесе печење па онда остало што има*).

[* У нас се приповиједа да Турци најприје једу месо па онда чорбу, и по томе обичају на частима и код нашијех људи у Турској кашто се изнесе чорба послије свију јела, и говоре да је чорба канџија, тј. да нема ништа више, него како она дође ваља устајати иза трпезе. Наши људи у шали приповиједају да су негда Турци почевши јести појели чорбу, па онда стигне однекуд Краљевић Марко те им поједе месо; зато они од онда уреде да једу најприје месо, па он ако би опет дошао, на част му чорба.]

Ту се пије и уза свако јело напија и војводама наздравља као и прије, а осим тога још напија се и у славу божију. Око половине јела приступе к трпези младе и дјевојке те стану припијевати сватове почевши од попа, ако је у трпези, овако:

1.

2

И тако отприлике свима редом. Иза тога почну и мушкарци сједећи за трпезом овако припијевати:

1.

2.

При јелу сватови често довикују дјевере како су, јесу ли с невјестом весели и с јелом и пићем задовољни.

Кад се донесе печење на трпезу, стари сват зовне дјевере да доведу невјесту к трпези на добру молитву. Дјевери доведавши снаху намјесте је у чело трпезе с младожењом упоредо, и превјесе их обадвоје преко глава једним личњаком, те тако стоје докле им сви редом не даду добру молитву отприлике онако као и код куће дјевојачке. Потом дјевер узме опет снаху за руку, а сватови устају пјевајући:

Док се ово неколико пута испјева, невјеста над умиваоницом^*) пољева сватовима и свима који су за трпезом били, те умивају руке, а дјевер поред ње држи личњак те се отиру. Сваки пошто руке умије баци у воду какав новац или друго што од сребра или злата. И ово је све невјестино (и по другијем крајевима зове се пољевачица).

[* У Србији се по варошима умива над леђеном. а по селима над каквом карлицом, у Рисну пак, као и у свему приморју умиваоница је (као бијела округла чинија) понајвише намјештена на три дрвене ноге тако високо да се човјек може умити над њом не сагињући се.]

Пошто се умију, запале сватови на дугијем чибуцима луле, па онако ухвативши се у коло играју пјевајући два и два:

1

Док мушкарци овако играју и пјевају, женскиње обједује, па онда опет ухвате и оне коло те играјући пјевају двије и двије различите пјесме, а особито ову, којом и невјесту у коло позивају:

И овако редом припијевају да свекрва, заове, јетрве, ђевери сједе и дара чекају. И пошто је дјевери изведу у коло, пјевају различне пјесме, а особито ову:

Иза овога играња и пјевања стари сват заповједи да се носи барјак у цркву, који барјактар узевши пођу сви пут цркве, а дјевојке и младе испрате их мало пјевајући.

Кад сватови барјак и мараму коју су за цркву понијели од куће дјевојачке однесу у цркву, они пред црквом ухвате коло, а младожења пошље за њима вина да пију и они и остали људи који се обично скупе као да гледају. Ондје сватови играјући пјевају између осталијех и ову пјесму:

Вино пише три делије
у стојноме Цариграду
у ђевојке крчмарице,
вино пише, не платише,
што не пише то пролише.
Пошто виђе крчмарица,
она цару на плач пође:
"Султан-царе господаре,
дођоше ми три делије
баш у мене крчмарице,
вино пише, неплатише,
што не пише—то пролише.
Кад је царе разумио,
крчмарици бесједио:
"Крчмарице, јадна била,
какве бјеху те делије?"
Крчмарица одговара:
"Једно бјеше тај делија:
с'једе браде до појаса,
друго бјеше тај делија:
црна брка до рамена,
треће бјеше тај делија:
младо момче голобраче.
" Кад је царе разумио,
Крчмарици бесједио:
"Што је био тај делија
с'једе браде до појаса,
то је био Угрин Јанко;
што је био тај делија
црна брка до рамена,
то је био Краљић Марко;
што л' је био тај делија
младо момче голобраче,
то је био бан Секуле.
Нег' чу ли ме крчмарице,
кад ти дођу те делије,
подај њима пити вина,
вина доста изобила,
не ишт' паре ни динара;
дођи мене на диване,
ја ћу тебе платит' вино."
Враћајући се испред цркве к младожењи на вечеру кад буду преко пјаце, барјактар ваља све сватове из своје кесе да части какијем пићем, вином или ракијом, ко што хоће.

Готово на свршетку вечере поваде дјевери с дјевојком из скриње све дарове које је она из рода донијела, и донесавши их к трпези, стане их она раздавати: куму у марами завијену сашивену кошуљу и личњак с цвијећем, свекру и свекрви у марами по кошуљу несашивену, дјеверима и младожењи у марами по кошуљу сашивену, јетрвама и заовама по бијелу мараму или по шарену траверсу, а малијем дјевојчицама од куће и родбине црвене гурђеле, а осталијем сватовима по позлаћен цвијет. Кад кум свој дар прими, он даде куми на бардаку вина кришку хљеба и у њој забоден цекин или два, или према томе златан прстен, за које му кума поклонивши се пољуби руку и донесе му онај исти бардак другога вина и на њему шипак.

Пошто се дарови тако раздијеле, стари сват напије здравицу за цвјетова и дарова:

"За здравље овијех ћетова и дарова! Вазда се у здрављу састајали, у љубави живљели, даровима се даривали, а ћетовима китили, ми и наша ђеца, акобогда!"

По вечери играју се игре свакојаке, па тек око поноћи одлазе кућама осим онијех који су од ближе родбине или који су са стране дошли у пријатеље. На поласку пуца се опет из пушака, а невјеста испративши мало кума дарује му мараму, и тоболац са златнијем китицама, а он њој цекин или најмање талијер; а кад се сјутри дан кумовски дар пошаље за њим, он опет пошаље натраг двије боце вина, самун круха и рамо печенога меса.

Кад буде вријеме за спавање, свекрва и њезина кћи у невјестиној камари легну с невјестом да спавају, па кад опазе да је невјеста заспала, оне се полако извуку и мјесто себе пошаљу младожењу.

Отприје је и у Рисну био обичај да три прве ноћи дјевери спавају с невјестом, али тога сад већ нема.

Ујутру невјеста устане прије свију и почевши од свекра и свекрве свима још у постељи назове добро јутро; потом наложи ватру и пристави кафу, и приправи воду за умивање, потом са својом заовом или јетрвом намјести све постеље осим своје, а њезину ваља да намјести свекрва или заове саме. Кад буде кафа готова, она је да свакоме осим свога мужа, а њему као од стида не да.

Који су од сватова заноћили код младожење, они ујутру иду с дјеверима и с невјестом и још с другијем дјевојкама на најљепшу живу воду. Путем момци пуцају из пушака а дјевојке пјевају различне пјесме, као нпр.:

Снаха наша рано подранила
с ђеверима на воду студену,
сусрели је два сокола сива,
два сокола од бабова двора,
виђела их наша снаха драга,
виђела их па их познавала,
сокол'ма се смјерно поклањаше.
Кад виђеше два сокола сива,
један граје, други проговара,
снахи нашој ријеч говораху:
"Ој тако ти, прелијепа Стане,
твоја те је мајка поздравила,
послала је да те упитамо
јел' ту Коста слично и обично."
Млада Стане ријеч проговара:
"О тако ми, два сокола сива,
поздравите моју милу мајку,
право ћете њојзи казивати,
у Коста м' је слично и обично,
слично ми је, све ми, сретно било!"

Кад дођу на воду, пјева се ова пјесмица:

На језеро ладна вода
ђе невјесте све доходе
све невјесте и ђевојке,
међу њима снаха наша,
на глави јој златна круна,
двије гриње од бисера
и два прама сува злата
и два пера чанбелова;
над водом се надазрела,
у воду јој круна пала,
дв'је гриње од бисера
и два прама сува злата
и два пера чанбелова.
Кад то виђе снаха наша,
брже браћу дозивала:
"Штитом воду исекајте,
мачем траву окосите."
Кад су снаху браћа чули,
штитом воду исекаше,
мачем траву раскосише,
златну круну извадише,
двије гриње од бисера
и два прала сува злата
и два пера чанбелова,
снахи нашој дароваше.

На води снаха наточи бардак воде и даје онима који хоће да пију, а дјевер је трипут прсне водом по прсима. Потом пију ракију коју су понијели, и невјеста се љуби са свима. Кад се врате с воде, невјеста носи бардак пун воде, а дјевојке пјевају:

Ову горњу пјесмицу пјевају и кад дођу невјести из рода у походе ови исти дан.

По другијем крајевима народа нашега, особито у нас, у походе се иде послије неколико дана, а гдје-што и недјеља: али у Рисну први дан послије свадбе иде се од рода дјевојачкога невјести у походе, а сјутрадан од куће младожењине тазбини у првичје.

У походе иде невјестин отац, мати, брат, ујак и који рођак. Они обучени у стајаће хаљине идући не пјевају, него мећу пушке од своје куће до зетове. Осим осталијех дарова похођани носе велики колач круха, и некухан пршут. Кад дођу онамо, пуница дарује оца младожењина личњаком, његову жену бијелом марамом, зета кошуљом сашивеном, брата му везеном марамом, рођацима да по дуванкесу, сестрама по траверсу, женскињу из родбине по комад сапуна, а малијем дјевојчицама по гурђелу на гранчици од наранче, а најпослије својој кћери лијепу навезену кошуљу, коју јој је тајно приправила за овда. Пошто се ови дарови раздаду, онда почну пити ракију, јести слаткиша, а потом и обједовати. Као што је по свему народу нашему обичај да се пријатељи и гости на јелу нуде, тако и овдје за обједом домаћин нуди похођане, а особито невјеста оца и мајку. По обједу невјеста опет над умиваоницом пољева те умивају руке, и свако од њих ваља опет да јој баци што у воду. За вечером, која се почиње како се смркне, зет дарује пуници комад сапуна и у њему задјевен дукат, а отац његов осталијем похођанима по везену мараму и по гранчицу цвијећа.

На поласку сваки од похођана даде невјести што у новцу, а мати јој златан прстен натакне на руку, и пошто се тако с пуцњавом пушака растану, дозивају их докле се год могу чути и разумјети, и из пушака поздрављају. За похођанима зет одмах пошаље самун круха, рамо печено с неколико шипака, наранача и којекакијех слаткиша.

У првичје иде младожења с невјестом, са својијем оцем, с матером, ујаком, с братом и другом ближом родбином. Дјевер не води невјесте за руку, него сама иде најзадња иза свију поклањајући се према свакоме кога сретну. И онамо се часте и дарују и испраћају отприлике као и у походима, само што се на растанку не дарују.

Иза свега овога ваља још невјесту у прву недјељу или на какав празник послије свадбе водити у цркву, и ово је посао само женски, а мушкарци се ни од једне стране у њ не мијешају. Свекрва објави напријед на један или два дана родбини својој и невјестиној у који ће се дан невјеста водити у цркву. Онај дан ујутру искупе се све познате жене у стајаће хаљине обучене и накићене код невјесте, а њу заова и још каква у том послу вјешта жена обуку у најљепше хаљине као што су и вјенчане: на главу јој начине кукуљицу (од њезине косе, у коју се позадијева око 200 игала са шупљијем од сребра исплетенијем и позлаћенијем главама), у уши брљице с бисером, за уши два цвијета од срме, о врату кордун (златан синџирић који је завијен око врата неколико пута и потом са златном колајном виси низ прси до појаса), на плећи камижолу или корет од црвене кадифе са 6 сребрнијех а и позлаћенијех путаца низ прси, а са 12 на рукавима, сврх тога бран (дугачку хаљину) и по овој одозго златом, везену мараму преко плећа, доље траверсу, око себе ћемер (појас од сребрнијех и позлаћенијех плоча, о којему на сребрну синџирићу виси бритва с десне стране до сниже кољена); срдашце (исплетено од сребра и искићено бисером које с наличја има двије куке те се њима спучи кошуља на прсима); с обје стране прсију амбрете (четири сребрне и позлаћене плоче колико талијер, које су између себе биочузима састављене, а крајње имају по куку те се за хаљину припну); на ноге бјечве од црвене свиле и цревље црвене.

Пошто је овако обуку, упуте се по двије поредо пред летурђију к цркви: напријед иду најстарије, а остале по реду за њима, а невјеста са заовом у сриједи држећи се за руке. Кога год путем сретну сваком се обје поклоне, и са женскињем по трипута пољубе. У цркви најприје цјелују иконе, и невјеста на црквени пјат метне талијер или најмање форинту, потом се и ондје с поклонима невјеста и заова ижљубе са свима женама које застану или које дођу до летурђије.

Послије летурђије невјеста и заова стану код врата црквенијех те се мушкарцима поклањају, и љубе са женама и дјевојкама с којијем прије нијесу. Младожења од куће или с пјаце пошље ракије те се њом и слаткишима, који се понесу од обје стране, почасте пред црквом и оне и остале све жене које се с њима помијешају. Кад се из цркве врате к младожењиној кући, и ондје их дочекају наново с ракијом и са слаткишима. Потом гдјекоје отиду кући а својте и ближа родбина остану на обједу, за којијем невјеста дарује заови лијепу траверсу, а оној која је помагала облачити је лијепу бијелу мараму.

Обично се мисли да је невјеста до овога дана још једнако дјевојка, а послије тога тек да ће престати бити: и зато сјутрадан већ не носи вијенаца и не поклања се до земље.

2.
Нарицање за мртвима

У Српскоме рјечнику код ријечи тужити споменуто је како се у народу нашему нариче за мртвима. У најновијој првој књизи нашијех народнијех пјесама од стране 69. до 72. казано је како се нариче у Паштровићима и у Кастелима. Сад ево и рисанскога нарицања на стихове. Оно паштровско нарицање послао ми је Вук Врчевић, родом Ришњанин, којега сам споменуо у предговору к првој књизи народнијех пјесама на страни VII а ово рисанско, као што сам мало прије споменуо, поп Вук Поповић, опет Ришњанин. Чељад она која за мртвима жале и наричу зову се по онијем крајевима покајнице. Ја сам ову ријеч најприје чуо и покајнице видио у Црној Гори. Осим кућана и оближње родбине покојникове, покајнице се ондје зову и његова даља родбина, пријатељи и познаници, који из другијех села или први дан на погреб, или и други и трећи иду кући његовој на покајање, те га жале. Кад из другијех мјеста иду мушкарци на покајање, они се поређају један за другијем заметнувши на раме пушке наопако, а једнога између себе изберу те нариче и јауче иза гласа: кад се прикуче близу гробља или куће покојникове, онда потрче сви без реда и зајаучу углас како који може. Код куће покојникове изнесу му хаљине и оружје те се над тијем тужи*). Кад се покајнице врате с гробља, код куће покојникове даје се трпеза (као даћа). Треће јутро иду оближње покајнице на гроб, гдје се послије плача и јаукања такођер пије и једе.

[* У Малесији тако исто раде и Арнаути (по селима и турскога закона), гдјекоји још узму по једну клепку у руке, те се њоме бију у прси.]

Што је у народу нашему мало нарицања на стихове томе је узрок што се и у свакој кући за свакијем мртвацем друкчије нариче, на што данас једна покајница смисли и намјести, оно се сјутра заборави, а слабо ко и мари да памти запијевке у којима нема ништа до тужења и жалости; само се по народу разишло оно што је поред осталијех догађаја ушло у народне пјесме нпр.:

1.

2.

3.

4.

5.

Истина да нарицања у стиховима има од 10 слогова (као што је овдје 1, 4, 5,6, 7, 8, 10, 11, 12) и од 8 (као што је оно паштровско и овдје 14), али је прави његов размјер од 8 слогова и уза њих 4 као припјев, као то су овдје 2, 3, 9, 13.

1. Мати над сином

[* Ово се додаје послије сваке врсте овога размјера.]

2. Друге као тјешећи мајку

3.Опет тако

4. Двије и двије

5. Опет тако

6. Опет тако

7. Опет тако

Бојно копље у планини сташе,
сва планина од њега се сјаше,
ту Јокица болан боловаше;
к њем' долази сура тица вране,
и у кљун му воде доношаше,
те му смртна уста квасијаше;
Јокица га богом заклињаше:
"Е за бога, сура тица вране,
ти полети до двора мојега,
те ти реци јадној мојој мајци,
јадној мајци, и браћи жалосној,
и љубовци мојој ојађелој,
да су мене ране допануле,
да ме друго причекати неће,
ни да ће ме очима виђети."
Послуша га сура тица вране,
и она је за бога ајала,
Јокичину двору полетнула,
и дозивље Јокичину мајку:
Зло ти јутро, Јокичина мајко!
"Јокицу су ране допануле,
и болује без никога свога."
Мајка вели: "Куку мајци, синко!"
Браћа веле: "Куку наше крило!
На јунаштво свуђе од освете!"
Јадна љуби: "Аох моја дико!"

8. Опет тако

9. Опет тако

10. Кад мртваца понесу из куће

[* Јоко је отац покојника Јокице, а остали су му стричеви и друга ближа родбина. Бакета је ријеч талијанска и значи штап, и Јоку се то даје као да буде старјешина и да управља; јер кад ко до смрти буде какав старјешина у општини (нпр. капетан), каже се:"умро под бакетом."]

11. Кад се послије укопа врати поп у кућу, мати или жена покојникова панувши му на ноге:

12. Поп јој одговори отприлике:

13. Трећи дан покојнику на гробу

14.

За попом Марком Комненовићем из Кривошија, којега су са још четири Кривошијанина Турци никшићки у Омутићу убили на вјеру 25. јануарија ове године, нарицала удовица капетана рисанскога Анта Ћеловића,, који је с њиме у великој љубави живљео.

На завршетку овога народног нарицања додаћу још из Горскога вијенца владике црногорскога П. П. Њ. нарицање сестре Батрићеве за братом. Ја нећу рећи да је ово сестра Батрићева или друга каква Црногорка све овако сложила или намјестила, али се зацијело може казати да овдје нема ниједне ријечи коју покајнице у Црној Гори нијесу говориле. Камо среће да сви наши списатељи сва дјела своја, барем кад пишу о народнијем стварима, овако пишу народнијем духом и језиком! Онда би се и њихове умотворине по свијету хвалиле и славиле као народне што се хвале и славе. Ево тога нарицања:
Куда си ми улетио,
мој соколе!
Од дивнога јата твога,
брате рано!
Да л' невјерне не зна Турке,
бог их клео!
Е ће тебе преварити,
дивна главо!
Мој свијете изгубљени,
сунце брате!
Моје ране без пребола,
рано љута!
Моје очи извађене?
очни виде!
Коме браћу ти остави,
братска хвало!
И старога баба Пера,
куку Перо!
И три младе сестре твоје,
кукавице!
Седам снахах што ошиша?
њима празно!
Што не чува младу главу?
људска вило!
Што крвника њом наслади?
братска дико!
На вјеру те посјекоше,
невјерници!
Дивно л' Травник окитише,
то платили!
Са лијепом главом твојом,
куку, леле!
Ко ће чете сакупљати?
четовођа!
Ко л' крајини бранит' крило?
братско крило!
Ко ће Турске главе сјећи?
остра сабљо!
Да погибе у бој љути,
убојниче!
Ђе се српски момци грабе,
младо момче!
Око главах и оружја,
просте ране!
Но на вјеру у невјере,
вјерна главо!
Да ми се је помамити,
сестри црној!
Да те како заборавим,
кукавица!
Е презгодна глава бјеше,
млади брате!
Да уз цара сједијаше,
мудра главо!
Шћаше царев везир бити,
сестри тужној!
Да код краља сједијаше,
мој младико!
Ђенерал му шћаше бити,
моја ружо!
Да се могу разговорит',
срце моје!
А са мртвом твојом главом,
кам, да ми је!
Да ти црне очи виђу,
очи моје!
Да пољубим мртву главу
мјесто брата,
да очешљам, дуги перчин,
јаох мени!
И јуначку чалму свежем,
сестра грдна!
У крвничке сад си руке,
платили те!
Нагрдиће красну главу,
прекрвници!
Ти ћеш много браће наћи,
куку нама!
Биранијех соколовах,
куку браћо!
По бедему од Травника,
бог га клео!
Главе братске познат' нећеш,
нама празно!
Јере су их нагрдили,
невјериици!
Куд ће твоја млада љуба?
куку њојзи!
Двоје ђеце твоје лудо?
сирочади!
Што ће јадни ђед ти Бајко?
мој Батрићу!
Који те је одњивио,
тешко њему!
Просте твоје љуте ране,
мој Батрићу!
Ал' не прости грдни јади,
куку роде!
Е се земља сва истурчи,
бог је клео!
Главари се скаменили,
кал им у дом!

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.