Шпиро Живковић - Бура

Приче из Жутиловине

Садржај:

Из рецензије

Умјетнику је као усуд завјештан немир и слобода стварања да би се кроз умјетничке свјетове надрасла пролазност реалног.

Шпиро Живковић приповиједањем надиграва прагматику времена и уводи нас у свијет своје приче. У Живковићевој причи и сиже и ликови који су некад у контрасту, а некад у сагласју, расвјетљавају ону страну живота гдје се туробно прожима са хуморним. У тој ситуацији "приповједачка слика" постаје архетипска слика једног менталитета и његовог језика. Зато понекад Живковићев приповједачки језик зазвучи тако архаично, а јунаци приче тако познати, као да су баш нама некада о њима причали. Иза тог лако препознатљивог казивања лежи иронија као основно упориште и путоказ Живковићевих приповједачких свјетова.

А онај тешки умјетнички немир - он је увијек и на почетку и на крају сказа.

Медаљони сочне прозе

Ово је сочна проза изворног народног живота са врела које је као суза чисто и из. кога је писац узимао и посуђивао дијелове за своје приче што се, дотјеране и изглачане, искре и љескају као да су смарагди посути по тепиху живота. Из сваке приче, чак из сваке реченице снажно пулсира живот који нас носи и одушевљава истинитошћу, љепотом и сочношћу израза који је избрушен и функционалан. Локална обојеност само је језичка виртуозност у сликању и карактеризацији ликова. То су приче о људима и крајевима недовољно познатим у књижевности што им, истовремено, даје посебну драж и вриједност, а аутор због успјешне презентације и транспоновања добија више на значају.

Свјежина и пуноћа фрагмената, регионалност и представљање тих људи њиховим језиком, створили су колоритне обрасце живота, тешко ухватљивог и ријетког, што му даје обиљежје нарочите вриједности и љепоте... Та регија и њени људи, обухваћени причама из Жутиловине, њихов живот и њихова схватања, непрепознатљиви су и ријетко оригинални, извајани" и обрађени као испод скулпторског длијета.

Аутор ових прича је сав непредвидив и необичан, и сам самосвој и изворан као и лепеза чворишних токова животне матице која меандрира предјелима Жутиловине са мноштвом рукаваца који чине ријеку живота. Тек на крају прича, које су у композиционом погледу на махове и доста разуђене, избијају на површину рјешења тих чворова и рукаваца.

То је књига прича у којој је живот кондезован и сабијен до усијања, у приповједачкој форми, што се од пуноће и сажетости претвара у медаљоне истргнутог живота, често са примјесама хумора, ироније и гротеске. Језичка и стилска обојеност, понекад и преко уобичајеног, првенствено су у функцији пластичности и животности приказивања. У овим причама упознајемо живот убрзаног ритма, набијен драматиком која је посљедица схватања тих људи и њихове антрополошко - географске усмјерености и поимања живота.

Укратко, ово је проза која плијени читаоца и својим квалитетом успјешно ће прокрчити пут до његовог срца, јер писац има шта да каже и зна како то треба исказати.

Гаров

Од оне зиме кад Думо Милошев оде на војску, па док се не врну, здогодише се неколике ствари вриједне записа. Најпријед, вјеруј Бога, да Думо још није био стиг’о до Мостара, почело се сујмат’ да је заглавио. Елем, да видиш. Милош Секулов, Думов отац, им’о је гарова каквога још нико у селу није им’о. Сад ћеш рећ’: пашче што пашче, ама није. Ово је више личило на магаре, и то црно. Вука се није бојало. Не дај, Боже, да те срет’е ђе у тијесно. Нема потребе да те коље. Зблануо би се чим би се погледали.

Е, Милош је њега набавио на Чакор. Тако је он прич’о, а ђе је он иш’о, кад је иш’о и ђе му то дође - у то нико није улазио. Знали смо засигурно да је до Ни’шића иш’о. Јес’ на пазар, догонио је говеди. И што ’оћу да кажем, тога гарова, држ’о је Милош везана иза појате. Направио му кућеру, ма јес’ кућера - готово појата до појате. Покрио је шашољцима. Ама је чудно да он никад у њој није леж’о. И кад највиша лемба од кише удара, он лежи испред куће и кваси се. Пуца кора на дрвету, леди се крв у жилама, а он се дући колико је дуг и широк, а има га, и ужива. Распелио му Милош од сливе до сливе телеграмску жицу, а најпријед је провук’о кроз алку од синџира, а синџир дугачак и све до за врат гарову. А око врата му направио од опасача и саставио са синџиром. Тако је он мог’о трчат’ тридес’ корачаја тамо-амо, а везан. Она тања слива се осушила. Милош се фалио да је од срзања, од велике снаге коју гаров има, а Стане, жена му, знала би к’о за себе рећ’:

- Ајде, мучи ту, осушио би се и ти да оно магаре вазда запишава уза те.

И, к’о што рекох, трећу ноћ по Думову одласку стаде заувијевање гарова. И није га престај’о ни ноћ ни дан. А им’о је грло. Сва је жутиловачка котлина одлијегала. Милош помавенио у образу. Стане гологлава, мало, мало, па они вацулет, што би јој треб’о бит’ на глави, извуче иза паса, па брише сузе и усекњује се у њ. Село се о јаду забавило. Сви знају кад заувијева пашче: зло домаћину, о домаћинову главу.

Није Милоша ни стра’ за себе и збори то кога гођ срет’е.

-Но - вели - Думо ми на путу. За царску Бесарабију треба да иде. Јазок мени, нешто је с њим.

Кад се појада Стани, она се од плача гуши, а тјеши Милоша:

- Ово значи зло домаћину, а није Думо домаћин, но ти.

Милоша би, к’о мало, то и смирило, али непрестано, даноноћно заувијевање гарова није му давало наде. Трећи дан неко из села му рече да убије пашче и да се спаси зла. Читав дан је премишљ’о, брецо се на Стану кад гођ би она хукнула и завапила:

- Учини то, спашавај!

А онда, увече, стег’о своје срце болом, а ум мраком, уз’о сјекиру и отиш’о иза појате. Гаров није ни обраћ’о пажњу на њега: подиг’о високо главу и једнолично заувијева. Није Милош им’о снаге да зама’не. Низ његово лице цуриле су сузе, а у глави се родила мисао да ништа не постиже ако убије гласника црне вијести.

Стани је све било јасно, јер заувијевање није престајало.

Сјутри дан код Милоша се окупише комшије и виђенији људи из села. Забринути већ и за село, "јер онај никако не престаје", почеше свашта предлагат’ и нагађат’.

Милош је једнако јаук’о да је Думо неђе у великој невољи, а да још није мртав, јер да је мртав - "онај и би прест’о.

- Колике воде само до Бесарабије треба прегазит’ - уздис’о је Мошо.

- И Дунаво, и Дунаво - додав’о је Илија.

- Сјећам се к’о сад кад сам ја иш’о. Од Ђера треба удрит’ десно. Па све десно, десно, десно штреком до Буковине. Отолен до Бесарабије нема много, ма је планина. А видиш ли какав је зер ође, а не тамо, брате... - додав’о је Јаков кап у Милошеву препуњену душу.

- Ама, људи, ја јопет кажем: пашче заувијева на зло домаћину, а није мој Думо домаћин, но Милош, и што сте се око Дума забавили? - викала је Стане.

- Знам све, жено, и камо среће да је тако - уздисао је Милош.

- Што да радимо , људи, забога, и о коме се ово ради? - завапи Алекса.

- Е, овако ћемо - јави се Ђуро манитов - да убијемо Милоша, па ако је о његову главу, пашче ће престат’, ако није - неће.

- Та ти је паметна. Немој више ниједну. Па ако пашче не престане, да смичемо једнога по једнога док икога има у селу, а најпријед ћемо тебе - брецну се на Ђура кнез Стеван. - Него, људи, ја се бојим да је ово зло - зло на село - настави он - јер оволики кучак, оволико заувијева, а домаћин здрав к’о цекин. Зло ће се догодит’.

- Да он није везан, можда би и показ’о што мисли - одвали још једном Ђуро.

- Да га одвежемо - гракнуше неки.

- Види Ђура - пренерази се Стеван и одма’ га посла да јави да се ђеца по селу склоне, јер се пушта неман са синџира, а жене да буду спремне да залелечу пред чију кућу стане.

Најприје отишли сви до дрвљаника да узму добру палицу да се бране ако неман јурне на њих, па се онда склонили иза међе, а Милош отиш’о да одријеши гарова. А он заувијева и тужно гледа све једнога по једнога. А кад га одријеши Милош, преста заувијевање, а он, к’о права неман, с међе на међу док се не у’вати поља, па онда право пут кнежеве куће. И они се сви дадоше у трку за њим.

- Ето ти га на, зло домаћину села - викала је Спасенија Маркова изнад куће.

- Па ти буди кнез - враћала јој је Савка, Маркова сестра.

Кад су они били на три добачаја од кнежеве куће, гаров је улетио у његову авлију. Мало затим чули су како виче књегиња:

- Пи, налетњака, пи, нате га мате. Јо, јо, јо, погани једне, срамоте, јооо, мајко моја!

Очекивали су они да ће се из кнежеве авлије разлећ’ болно заувијевање. Међутим, све је било мирно. Само се с времена на вријеме чуо књегињин кикот.

Најприје је на капију стиг’о Ђуро манитов, па кад је видио о чему се ради, направио важан израз лица, дао знак рукама да ћуте и да се полако примичу. Они снебивени, слушали су Ђурове команде, а он све тајанственије дав’о знаке и млатио уједначено рукама к’о да просијава пржину у двоје. Кад су задихани и испрепадани дошли до капије, имали су што виђет’. Гаров се поп’о на кнежеву везану кују и, не примјећујући никога, ради ли ради.

Од тада у Жутиловини више нико не веже пашчад, нити ико обраћа пажњу ако неђе у селу заувијева пашче.

Послије неког времена од Дума је стигло писмо:

"Здраво, добро; добро, здраво. Ваш Думо, Монте Кокош."

Стојанова туга

Нико није могао докучити Стојанову тугу, обрадовати жалосно његово срце, ни наћи пута до угануте душе.

Није он ни тражио ни утјеху ни разумијевање. Он је сам себи био довољан. Али га жалосно погледати. Сломљен некако у себи. Скрушен. Поглед му изгубљен, а коса сам бијела.

Није он додуше ни прије био много разведен, али је био ваљан.

Писање није учио. А камо среће да је - викали су стари - па би сад напис’о што му се здогодило. Није много ни причао. Увијек је био тих. Плећат и снажан, право мушко.

У љето насе осам година Стојан је, као и сваке године до тада, прикупио живор, натоварио потребе на коњче и одјавио на катун. Припасао рог, а кованицу и белегију умотао у струку па их као дојенче ставио коњчету у трешаљ. Откако је забичио, сам је гонио на катун.

- Симо ми је у Навијорку, ради; Ристо у Моску на кандемију, а Стојан на катун - хвалила се, претјерано кажу, Стојанова мајка то љето.

Староме Јоку то није било мило, јер је тумачио да никада није добро све потаман.

- Јер кад се испењеш на брдо, нема куј но низ брдо - говорио је он и викао на жену уобичајену клетву везану са њеним именом:

- Петрана, Петрана, пет рана те задесило, ’ајде мрћи ручак.

Већ је био оронуо и путања његовог кретања била је: кревет - огњиште - ћенифа - пиџуо. Због њега Петрана није могла ићи са Стојаном на катун, али је имала намјеру да с јесени, кад Стојан шљегне и кад се заврши пастрма, наговори мушку својту да траже дјевојку за Стојана.

- Јес’ да је најмлађи и да није ред - говорила је - али је кућа сад на њему. Јоко не море никуј. Око њега се мора. Ја се не могу распечит од Јока до вока, од куће до долине. Па нека догодине није сам на катуну. А Симо и Ристо, били здраво, кад се врну, узеће најбоље из села.

С јесени Стојан дојави са катуна. И да видиш чуда! Пријашња његова коса, црна као угљен, сад потпуно бијела, а он занијемио. Ни аваза. Ништа није могао објаснити. На успаничено Петранино наваљивање само је слијегао раменима.

Вијест се одмах пронијела кроз село. Старији су се крстили, најмлађи преживљавали туђи страх, а удаваче уздисале.

Та зима је прошла у препредању Стојанове муке, а он се, ваљда видећи и разумијући све, а у немоћи да ишта каже, још више повукао у себе.

Сви су имали своју причу и из тога извлачили разлоге Стојановог стања.

- Кад сам ја био у војсци - причао је Алекса - е така магла нас је једном затекла, прс’ се пред око није видио. А то било у планини. Куј сад? Так’а је магла била да сам ја извадио бајонет, забио га у маглу па одањ објесио спрему, а испод њега лег’о и засп’о. Није ме било стра, јер нас је било десет, а да сам био сам, згрануо би се. Ко ће знат? Море бит’ да је и Стојана у’ватила ђе така магла на катуну, а он сам.

- Сјећате ли се људи - почињао је Крсто своју верзију - кад оно би, кад је у Жутиловину дош’о Францов тирјак, па кад ушкопише Дамјанову мазгу. Она је била мрка, а кад ујутру - освану сва бијела. Не дај ви Боже знат која је мука на њу била. Спорај овога ја мним да би некако требало дознат’ да ли је Стојан доље цио. Не велим да му је неко нешто урадио, али зар не море бит’ да се сам, не’отично приклијештио, да је, рећемо проп’о ногама кроз таван и ето ти муке.

- Ко није срео руњаву змију, та не зна што је стра’, а ја ви кажем да их тамо има. Мене је затекла и то у тијесно. Велика к’о оје од рала, а руњава. Што је обична ћералица према овој? Ништа! Упиљила људи у ме. Избачује рачвасти језик пут мене, а јес јој, да простиш, к’о од шаке до лакта. А пукће, мајчин сине. Мене спасило што сам знао двије ствари. Прво, нијесам је смио погледат’ у очи, јер ако то урадим, знао сам да ће ме скаменит’. Друго , знао сам јој верак, руњавој змији не смију се окренут’ плећи. Те ја све гледајући неђе низа њу и полако, полако, нагузичке насе. Ја назад , она напријед. Ја назад, она напријед. Све док нијесам изаш’о из кланца. А онда бјежте ноге посра вас гузица. Е. Али. Ако Стојан, к’о што и није знао, да налетницу не смије у очи погледат’, па им се погледи срели! То га је коштало. Но и у несрећи има среће, њему се скаменио само језик - распредао је своју верзију Стојанов стриц Тодор.

- Петрана, црна, помени му ђе женидбу - савјетовала је једно вече несрећну мајку, стара Видосава - па види ’оће ли стрекнут. Јер ја сам ко чула да би то њему могло бит’ да се зблануо од голе женске. Прича се да му је један попас у колибу улећела ћићер гола планинка. Ни то није свеедно, ако није никад прије видио. Ја знам како се мој Лазо укондрчио кад сам ја изашла први пут гола преда њ. Још смо се таман били узели. Ја се свукла, а он упире плећима у зид, озинуо, а не проговара и вас поблиједио, лака му земља. И да ја не бачих руту на се и не зовнух га лијепо, море бит да би се и он зблануо.

- Ја људи мислим да је у питању курјак - растезао је једно вече Томо - јер од курјака се занијеми и пуштите ви Тодорове руњаве змије. Ја јесам слуш’о о њима, али их нико сем Тодора није видио. А Тодор је разрок, једнијем оком гледа у Пишталине, а другијем пут Горњије’ греда. Па ако је некако и нациљ’о, па једнијем видио главу, а другијем реп, од најобичније ћераличине се њему учињело да је ко оје од рала. А кад је стра голем, и нормалне се очи исколаче, а некмоли разроке Тодорове. Но, вјерујте да је он срео курјака. Нема друге.

- А Алексина магла? - убацио је неко шпицу знајући да Томо највише воли контрирати.

- Е, људи моји, људи моји. Алекса разгони маглу ево седамдесет година. Е јес’ чудо једно! - вртио је главом Томо.

И испуњена би та зима нагађањима о Стојановој муци. И не усуди се Петрана да тражи дјевојку за њега, а ни да му спомиње ишта слично.

А Стојан? Он је вазда нешто радио. Подмиривао стоку, правио држала, стављао пружала, а сијела није обилазио. И прије је био ваљан, али сада још ваљанији. Само особито тужан.

С прољећа је средио све долине, завршио и са кошевином и почетком љета опет одјавио на катун.

Петрана је молила Бога да га и то љето "стрефи стра’".

- Море бит да би проговорио, јер клин се клином избија.

Веле

Веле да је и сам владика једном, па онда још само једном наишао кроз разлокане прлине проклете Жутиловине.

Окупио несретни народ и одржао им бесједу какву до тада скоране, њихове уши још не бијаху чуле. Веле просвијетлио им ум, нашао душу, отворио срца.

Кад заврши владика бесједу, стајаху непомично, скрушени у својој биједи, држећи у рукама капе, једино што их до тада, веле, одвајаше од неба. Видјевши их такве, извуче владика кесу из ћемера и спустивши је испред њих, веле, како им рече да зиђу цркву дванаест корачаја дужине, не рачунајући порту, а да ће идуће године о Светоме Николи послати пастира да освешта цркву и стално остане уз стадо да им тражи путе чрез беспуће.

Веле, да не дође владика други пут, све би било у реду. Не би они Бога ни призивали, но ове мање свеце, и живјели би у заштити њиховој, но не издржа мантијаш, већ се о Пермову дану у свечаној одори запути пут Жутиловине. Ни ђака није повео са собом.

Сунце је, веле, гријало као икад, а он је јахао полако, јер му жао бијаше обости коња, погдјекад потезао пљоску комоваче, разгаљивао душу одгонећи од себе мрачни факат исторических собитија и, призивајући Бога, маштао о преображењу људскога неразума.

У неке му и криво би што прије Пермова дне не нађе времена да обиђе забиту Жутиловину, но и кривњу одагнаше прелијепа снивања о жутиловачкој цркви.

Видио је он први пут кад у Жутиловину дође да она једино каменом обилује. Хвалећи Бога, размишљао у гријеху што им поред црвене не даде и мало црне земље. Иако је знао да су већином цркве и манастири у питомини и рају земаљскоме, нађе рјешење да код Бога, ништа није случајно и да је у Жутиловину набацао силно камење за подизање светих храмова. И би му мило што и такве непознанице може објаснити самом себи. Некаква милина му се и сада рашири по читавом тијелу размишљајући о првом доласку у неосвештану Жутиловину.

Само га опет штрецну стара сумња да ли је добро одредио правац, јер у жутиловачкој котлини ни у најведрије дане, а камо ли о Светоме Спиридону, није лако одредити одакле излази сунце. Надао се да ће све бити у реду, а да би то потврдио, ево га гдје јаше пут Жутиловине да у њој осване на Пермов дан ујутро, кад, веле, сунце излази тачно између љетнога и зимскога истока и да тачно од тога мјеста треба окренути и гробове и цркву.

Ноћ га је, веле, ухватила кроз Суви до, али није много марио за њу, јер је рачунао да ће таквим ходом прије зоре бити у Жутиловини.

Сунце је, веле, било пружило своје зраке по Трошини, највећем врху жутиловачке присојне стране, када владика сјаша са коња испред црквене порте. Учини му се, а и освједочи се брзо, да црква није дванаест, већ осам корачаја, рачунајући и порту.

Таман се помаљаше сунце иза Бечине када владика скиде са себе свечану ризу, навуче црну мантију и без епитрахиља клече на тек обиљежено мјесто за врата црквене авлије. Поче ридати и затуцати, просипајући сузе низ бијелу браду. Дознавши некако да је мантијаш дошао на сред Жутиловине, истрчаше гологлави сељани да га виде, но он већ вођаше коња низ прлине. Када га сусретоше и сретњикаше му пресвијетло јутро, он само, веле, изговори, не мичући уснама:

- А што је ујмисте, Бог вас ујмио - и прође мимо њих.

***

Други веле да није било тако и да владика никада није долазио у Жутиловину, него је проклетство пало од онога дана кад игуман са ђаком дође да купи прилоге за живот са свих страна стијешњене вјере. Веле да је био прилично прикупио, те у весељу преломио и пољубио комад мертинице, па је онда као нафору благосиљао и давао малим, слинавим Жутиловичанима што трчаху за њима. Даде затим ђаку упртњачу и упутише се полако према Сувом долу.

Таман бијаху изишли из Жутиловине кад игуман примијети и сјети се да је на кнежевом пиџулу заборавио изрезбарени кијевски крст што му га владика донесе о прошломе љету. Није дуго премишљао већ одлучи да се сам врати како се неискусном ђаку не би можда ругала жутиловачка слинавчад и, оставивши га на путу, оде према селу.

Није се мислио ни јављати у кућу, но не угледа крста тамо гдје га је и оставио, те зовну кнеза, али се овај јави тек на четврто звање и изиђе из куће носећи игуманов крст у руци, објашњавајући пресвијетлом да га је нашао на пиџулу и склонио да га дјеца не нагрде.

Веле да се већ тада игуману набраше густе обрве, захвали штуро и узевши крст, оде.

Није му мирисало на добро и домисли да чим дођу у Суви до, заноће у првој кући. Није га лако напуштала мисао да он, који је свој крст давно на себе метнуо, тако једноставно у Жутиловини заборавља свете ствари.

Но и то приписа годинама.

Примакавши се мјесту гдје остави ђака, са ужасом угледа страшан призор. Ђак још бијаше врућ, али беживотан, а од упртњаче ни трага.

Окаменише се игуманове модре усне, а из очију се почеше котрљати сузе.

Тужно је, веле, клео стари игуман. Камен би, веле, плакао под његовом клетвом. Снага му у изнемогле руке долазила копајући гроб свом нејаком ђаку. Избијао из њега и вапај и сузе, у небеса се као дим извијало разочарење и молба за анатемом.

Положио, веле, ђака у гроб, прекрстио му руке, оросио му чело сузним брковима, а крст, за којег нађе да је за све крив, положио му на груди. И још жалосније почео клети кад ухвати сам себе у мисли да је за све крив крст.

***

Веле да ја диздар Осман имао касно прочишћавање крви. Тек у четрдесет деветој години. Освануо, веле, вас у крастама. Зајампурило се оно мало коже између краста, а пува испрекидано. На голо га покрили костретљавом веленцом, а из ње све дими. Зацаклиле му очи, а бистра вода цурком на нос.

Веле да је на три ужа пред мрак задњи пут окренуо собу око главе, а онда затворио очи и стењао како год би из себе арију испуштио. Домаћи му, веле, чували душу негдје до испред првијех кокота кад ни из жива ни из мртва одлепрша на исповијест Алаху.

А био је, веле, добар диздар Осман. Никад у Жутиловину, осим домаће чељади, не доведе некога ко би их злопатио. Заузео је најбоље комаде жутиловачке осмојчине, направио кулу на најприсојнијем мјесту, уставио пет-шест Жутиловичана, али их је, Бога ми, и облачио и хранио, убирао посну десетину и није никога дирао.

Био је, веле, и наочит. Мало поднадуо, али када се стегне пасином, крупнији од иједног Жутиловичанина.

Оћерала фамиља диздара, ситну и крупну марву и све што се могло узети и однијети. Кукала Османова жена и проклињала Жутиловину све док је поворка умакла према Сувоме долу. А била је, веле, вјештица.

Са једнијем товарнијем коњем, веле, оставили једино старога Авда да покупи ако се нешто заборавило. Сјутрадан је и Авдо одјахао према Сувоме долу.

Од тада, веле, не крочи турска нога у жутиловички крај.

***

Све се у овоме жутиловичкоме крају приписује некаквом проклетству, а којем и од када - нико не зна. Ко год о томе да прича, почне са: "Веле", а то им "веле" прешло у навику па ни тврдња ни вијест, а скоро ни поздрав не прође без те ријечи.

Тако, веле, није ни важно од кога је остало проклетство; или од старих Грка, или од Турака, или од свештеника, или од ђавола, или ко зна од које празновјерне приче-важно је да је оно присутно у сваком тренутку и да ће их пратити од вијека до вијека.

А помињу се и Грци, њихова клетвом затрпана црква, богати извори и хладне и вруће воде, виногради, подруми, али и тужни одлазак попут Османовог.

***

Неки опет веле да је велики кнез Балша, путујући однекуд из Босне за Зету, наишао баш преко жутиловичке тврђе и да му се ту на изласку из Жутиловине према Сувоме долу преломи позлаћени штап, дар двора угарскога, а стари Балша, осврнувши се очита, веле, проклето бденије.

***

Други опет веле да то није био Балша него накакав приморски трговац. Гонећи силну стоку, наишао преко Жутиловине, те како га је мрак ухватио, торовао у Горњем крају, испред Жутиловичких греда. Жутиловичани у страху да од силне стоке не остану без пера травке, заалакаше по ноћи док престрављена стока поче бјежати у суноврат. Окупљао несретни приморац стоку до ујутро. Када је свануло, најбољега вола Баљешу нашао са сломљеном ногом у шкрипу. У жутиловичкој пустоши га више није могао искористити. Гледао у њега во болећиво, трепнувши само када би мува са сузног трага пут ока закопрцала, а приморац му наслонио кремењачу међу рогове и повукао ороз. Одјавио приморац, веле, према Сувоме долу кунући Жутиловину Баљешином срећом, а Жутиловичани, и не чекајући да он умакне, развукоше Баљешу да са њим брке омасте.

***

Веле да је и цар Фрањо лично долазио да се увјери у приче из Жутиловине. Лошијег дочека његовој царској и краљевској висости није било у цијелој Аустроугарији. Није много ни очекивао, јер је, веле, био чуо за свако жутиловачко "веле".

Није проговарао ништа, а када се попео на највећи врх изнад Жутиловине, веле да је рекао:

- Господе, завидим ти што на високо сједиш, те ти одозго све изгледа лијепо, па и ова моја проклета Жутиловина из твога угла изгледа на далеко најљепше мјесто.

Када је поново сишао у Жутиловину, примијетио, веле, да је изгубио златну табакеру. Проклео изгледа нешто на бечки начин и отпутовао.

***

Ријетко ко у Жутиловини зна како се звао дјед његовог дједа. Нико овдје не зна кад је, одакле и ко дошао да живи у жутиловичкој котлини. За сва имена, чинове и звања само се "вели", а како је било "Бог сами зна".

Је ли се Жутиловина тако назвала због црвенкасто - жуте земље, због рујевине која под љето зарумени љути жутиловички крш или због нечега другога - то исто нико не зна.

Како се они, сами становници зову, исто се не могу сложити. Једни упорно тврде да су Жутиловчани, други се користе сваком приликом да "и" убачено иза "в" што јаче акцентују, трећи веле да су Жутиловинчани, сричући сваки слог, а они најбројнији само се чешу иза ува, врте помало главом и веле: "Бог сами зна".

Микочево ждријело

Ко није видио Ристову Лазину с прољећа и ко није ушао у њу око Ђурђева дана, тај никада неће знати како изгледа рај. Дугачка више од петсто мушких корачаја, а широка око двјесто. У страни, а сва оивичена сувомеђом. Ту је расло само питомо растиње, зановет, јасен, смресла, кљен и дријен. Милина погледати када то све у прољеће забехара и замирише, а зазује пчеле, бумбари, лептири и остали многобројни крилати свијет.

Што год се о птицама из Ристове Лазине каже, мало се може казати, јер су људи тамо ишли да виде оно што никада видјели нијесу. И сви су се јављали Ристу и са неком врстом одобрења ишли да погледају Лазину. Једино се у Ристовој Лазини могло видјети гнијездо краљевог кокота.

А било је још стране испод Жутиловине. Било је још имања, али као ово не. У сред Лазине, на једном пропланку, поставио Ристо, сједник од трупаца и од куће, из уљаника, донио три улишта пчела, за уживање. Људи су причали да је из тих улишта сваки трећи дан вадио мед, а да све пчеле никако није хтио премјестити у Лазину, јер би јој, кажу, покварио ред.

Скоро свака травка у Ристовој Лазини била је љековита, а он им је знао и имена, и вриједност, и вријеме брања и начин спремања. Њему је читава кућа мирисала на траве, а свака греда у њој била начичкана китицама цвијећа.

Мајчина душица, подубац, спориш, верем трава, пелин, ива, сунчица, нана, пчелина љубица, смиље и ко зна колико их је још Ристо знао. Оволико су само људи запамтили.

Покрај пропланка гдје је Ристо намјестио сједник и пчеле, својом величином се издвајало стабло кљена. Велико и рачвасто. А у сред стабла у висини човјека, велика дупља, стално пуна воде. Отприлике као војничка порција. И није пресушивала ни у најсушније љетне дане. И то су убрајали у чуда, звали је Ристова кљенова вода и сматрали је исцјељујућом.

А кад је Ристо био на самртној ури, кажу да му је задња била:

- Е да ми се напит кљенове воде из дупље, к’о да би се наново родио.

На самом подножју Ристове Лазине била је мала долиница, настала спирањем чистог хумуса, плодна и мека да се скоро голим рукама могла обрађивати. Звали су је Микочево ждријело. Ту је Ристо сијао расаднике и меки мостарски дуван. Нико није знао зашто се зове Микочево ждријело. Нико није памтио никаквог Микоча, а ни то име није уобичајено ни за Жутиловину ни за околна мјеста, одакле су долазиле жутиловачке одиве. Само се по долиници претпостављало да се неки далеки Ристов предак тако звао.

И у Ристово вријеме, а и прије Риста, Жутиловичани су ишли у печалбу. Многи су отишли у америчке руднике, и зарађујући хљеб са девет кора помагали остатак преко баре. Ко би пропао или се добро снашао у туђој земљи, тај се није враћао. Ријетки, који би се вратили, доносили су нешто пара, задуву и странску узречицу "о кеј". Ко је имао луду срећу да се накако упути и докопа мајке Русије, која је свуда, осим у срцу, била далека и недокучива, тај је ступао у службу његовог царског преосвештенства - и не да се није више враћао у родни крај, већ није ни писао; или писма нијесу стизала, јер је Жутиловина била у другој царевини, а цар цара не мирише. Но, они који нијесу излазили испод крила цара бечкога, ишли би с прољећа и с јесени код Латина да копају и зарађују џорнату. А латинска џорната се није добијала у новцу, не; прољећна се састојала од хране и спавања и литре маслиновог уља. А Латини су говорили да је џорната три литре уља, али тежак једну поједе, а за другу спава. Да не би приговарали како им троше алат, Жутиловичани би доносили своје држалице.

- Тежак је латински конат - говорили су Жутиловичани.

Јесења џорната се састојала од пола литре уља, јер се с јесени није копало, него брало грожђе и смокве, купиле маслине, правило вино, пекла ракија и циједило уље.

- Госпе ти, ови власи поједоше и попише три џорнате дневно - викали би Латини, а Жутиловичани би у пролазу добацивали један другоме:

- Зоби, зоби, зобаћеш говно кад се врнеш у Жутиловину.

Ристо је увијек био озбиљан. Није говорио "без потребе", радио марљиво и био "стиман" код Латина. Увијек би уз џорнату добио и нешто приде, а Латини би говорили:

- Да се ми питамо, и Бога ми, Риста би за влашкога кнеза.

После Ристове смрти, пошто он није имао порода, и Лазина и остало имање припало је његовом нећаку Николи.

Никола није био ваљан радник. Од читавог Ристовог имања обрађивао је само Микочево ждријело и наставио да сади жути, мостарски дуван.

И Лазина је спласнула без Риста. Била је иста - али није била иста.

С прољећа, први пут у животу, и Никола је отишао да копа латинску земљу. Задужио необичан и непознат алат звани дикела - два жељезна рога на држалу. Такво нешто никад није видио, а није много марио када су Жутиловичани препричавали муке са латинском земљом и како се само ћускијом и дикелом може обрађивати, "јер је сва у једном груну, па одбијај по мало".

Дикела се у Жутиловини није употребљавала нити је ико имао. За обраду жутиловачких прла довољна је била и најмекша, непрекаљена мотика.

Шта је могао Никола него се са дикелом сврстати са осталима између лоза. Превртао је и разбијао грумење, први пут ћутао подуже и размишљао. И донио одлуку - како је касније сам говорио - да ће нешто промијенити у усраном животу. Одлучио да се домогне лагоденијег живота. И по цијену главе - препричавао је - ил’ земаљско, ил’ небеско царство.

Копао је и ћутао. Чудио се у почетку када би неко од Латина из поља викнуо:"Живио цар Франци Јосип!", а сви углас одговарали:"Живио!"

Постало му занимљиво када је то заређало и када се, поред цара и престолонасљедника Франца, почела извикивати читава царска фамилија. Малте не такмичење ко зна више чланова пресвијетле обитељи. Разочаран свим и свачим, а понесен одлуком о промјени живота - он се изненада огласио узвиком:

- Живјело Микочево ждријело!

И Латини и власи су за тренутак одложили дикеле и викнули :"Живјело!"

Жутиловичани су знали шта је Микочево ждријело, а Латини су - причао је Никола касније - "мислили да је то град Франци Јосипа до Беча".

И безброј пута до вечери Никола је узвикивао: "Живјело Микочево ждријело", а Латини му сложно одговарали из сваког краја поља: "Живјело!"

У сами мрак Никола је тражио џорнату, објашњавајући да он више неће радити. Тражио је двије литре уља. Другу на име тога што неће спавати у латинско. Добио је и отпутио према Жутиловини.

Изишао је он порано на земаљски разрез, на врх латинског брда, одакле се видјело читаво поље и почињала влашка земља. Изишао и сједао до дубоко у ноћ, пушећи шкију из Микочевог ждријела. Негдје у глуво доба ноћи још једном се продерао колико га грло носи са врха латинскога брда: "Живјело Микочево ждријело!". Није имао ко да му одговори, али је ехо његовог узвика одјекнуо латинским пољем и разбио се о стијене чак тамо на другој страни.

Никола је свратио зором кући, оставио уље, узео торбу дувана и острагушу и одметнуо се то јутро у комите.

Симо Калаш

"Бог те чуо.
Поздрав Симо.
Навијорка
01.04.18... године."

***

Весељет ли се или горко заплакати над писмом сина јединца Сима и ћеком на ’иљаду седам стотина омеричкије долара. О нокосни Перо што дочека под своје старе дане! О весели Симо што да кажем свијету? Да ти направим кућу - прво ћу вјечну. Прави’ ћу убо, несретниче, да имаднем ђе скончат’.

***

Свако зло у селу у потоњих двадесет година повезивало се са Перовом кућом. Слаба година, смртни случај, скакавци, гусјенице, помор стоке и све што се у Жутиловини могло догодити било је посљедица злог духа неопојанога и незакопанога Сима Перова.

Чак и када би због неплаћеног пореза виланци некоме отјерали краву, сви би пљували пут Перове куће.

***

Тачно прије двадесет година, загонетно и за фамилију и за село, нестало је Сима Перова - Калаша, како су га прозвали овдашњи сељани. Симо је био интересантна личност. Радио је што нико у селу није радио и од њега су се бојали и стари и млади. Имао је двадесет година, ударао помало увече у свиралу на главици изнад куће, а дан проводио обурвавајући камење низ пишталине, смишљајући нову сеоску шалу.

Никад ништа корисно није радио, али му те јесени падне нешто на памет, па око пастрме заређа по селу и, причају, уреди свакоме мрс.

Прасца је, кажу, сам клао и извлачио га из луже - што не би четворица. Брава би бачио на чаво и драо га на бекињу, а у њему би још сви дамари играли.

Послије пастрме, кад се свакоме учинило да ће од Сима Калаша постати знаменит човјек и домаћин, догодише се у селу до тада невиђене ствари и свалише се Калашу на главу.

Најприје изгоре попу стог. Жарку Николину на Мали Божић освану отворенијех око двадесет улишта, а све пчеле смрзнуте. Аћиму Ђурову освану магаре без уши, а Стани Митровој звонар објешен о таван. Једне недјеље се није могла звоњети јутарња, јер бијаху искидани конопци.

У петак на Светога Јована дођоше џандари у село. Залупаше на врата Пера Симова са намјером да ухапсе сина му - Сима Калаша, али им Перо исприча да му син већ двије ноћи није замркао у кући, да ни сам не зна ђе је.

Џандари су чували Перову кућу до Савина дне, а онда отишли и више нијесу долазили. И штете по селу престадоше.

Симову мајку Цвијету, истога прољећа, на танку крв и жалосно срце ухвати магарећи кашаљ и прекину је крајем марча.

***

У протеклих двадесет година ствари у Жутиловини много су се измијениле. Перо, Калашев отац, посиједио и погрбио се, живио је у највишој нокоштини, једва избјегавајући да за најнужније моли комшије. Од читавога имања радио се врт под кућом, а у обору жалосно рикала само стара Перова ћуља.

Готово сви Калашеви врсници поженили се и окућили, а и њихова дјеца већ одавно бацају камење на Перов огољели кров.

Неколико њих се није ни вратило из задње аустријакове војне.

Мало ко од старих држи се још на ногама, а ове љуте 18.. године готово да нема дана када са Светога Шћепана не клеца мртачки.

***

Од Калашевих долара Перо је за непун мјесец дана сазидао велику, камену кућу и на њу за једну ноћ ставио дебело лучево шљеме.

Објавио народу да је Симо жив, да је у Навијорци и да је пун пара од чега и њему шаље. Ишао сваки дан у цркву и наизуст понављао Симово писмо од неколико ријечи. Ископао убо на два ужа и осувомеђио дупли гроб.

***

У години Симовијех долара и општесеоске жалости од немаштине свој однос према Перу измијенише сви сељани и сад се радо налазише при његовој руци, не пропуштајући прилику да Сима поставе изнад себе, истичући чак и његове натприродне особине.

***

Негдје у децембру исте године стиже Перу још једно писмо из Навијорке:

"Бог те чуо.

Ја сам начуо о сеоскијем недаћама. Шаљи ми ако оће да раде и зараде (набројано двадесет пет Симових врсника).

О. К.

Сем Навијорка дец. 18.. године."

Перо је писмо одмах објавио сељанима и њих двадесет и један домаћин, јер четворица набројаних бјеху већ покојни, благодарећи трсише и ситни и крупни зуб што бијаше зазимио, како би узели паробродске биљете за Навијорку и одоше један дан дижући кроз ганге Сима под облаке.

***

Стари Перо је те зиме, баш када се понадао да ће га комшије припазити, опет пао у немилост сељана. Они чији не одоше за Омерику не хтједоше ни чути за њега. Они чији одоше, пошто их празан обор и невоља наћераше да посумњају, окренуше Перу леђа.

На светога Прокопија ујутро, потпирио је ватру са бешиком у којој је Цвијета некад љуљала малога Сима, а увече је притакнуо дрвено корито, заспао са почетним ријечима два једина Симова писма и више се није пробудио.

***

С прољећа, кад су сви очекивали прве омеричке ћекове, бануше у село ископњели и истругани новопечени Омериканци са по пола сребренога долара у шпагу. Сјутрадан је на Перовом гробу освануо сломљен камени крст.

***

Приспјевши паробродом у Навијорку, сељани Жутиловине - ходали су весело гатом нагађајући шта је у околним магазинима. Када се напокон испред групе завиличаних, како сељани прокоментарисаше кравате, навијоршких послодаваца - појави њихов земљак, Жутиловичани појурише који ће прије загрлити непромијењенога, а чудно ођенутог Сима.

Но Симо им на њихово изненађење не даде приступити себи него их построји дужином новоприспјелог пароброда. Послије поздрава са њима, са одстојања, оде до групе послодаваца и нешто им жучно објашњаваше на странском језику.

А што је весели Симо објашњавао, то у свим својим нагађањима нијесу могли докучити.

Јер Симо је управо причао америчким бизнисменима да је из доњих крајева Аустроугарске Јерцеговине, као прилог аустријског двора за развој новонасељених америчких области, стигао контингент шизофреничара, параноика и ментално заосталих људи.

***

Приближивши се својим драгим земљацима, љубазно је саопштио да су омеричке газде попунили сва радна мјеста у рудницима, али ће, њему за љубав, његове врле Жутиловичане узети за рад у својим кућама и вртовима. Но, било би добро ако ико умије пјевати путнички, јер се то у Омерици много цијени.

Одушевљени Жутиловичани побацаше са вриском своје капе и загракташе да ће сви заједно запјевати.

Забодоше по прст у уво и из мозга повикаше:

"ОООООООООООООООООООООООООООООООЈ."

***

Један од газда преброји их са одстојања, на оближњем прозору купи двадесет и један биљет и позва два зачуђена позорника са краја гата. У њиховом присуству подијели Жутиловичанима биљете и по десет долара, те нареди да се укрцавају у пароброд на линији Навијорка - Тријешће.

Саво Шибенски

Е, са овијем Савом се, од када се ожени, неки ђаво догоди. Причали су у селу "Или је скренуо или му се ум просвијетлио", јер је између то двоје граница од најтање златне жице, танке ко влат косе на глави. И прије Сава се то догађало у селу и шћело се догодит’ баш онијем што су много у књигу гледали. Зато никоме и није било мило ако му се дијете око књиге забавља. Боље је да га природа замлати, но да, прости ми, Боже, сам себе замлаћује. А Саво је добро учио. И поред књиге радио и кућне послове. И ишло му од руке. Но, откад се ожени, ђаво му изгледа поможе.

И то су знали рећ у селу: "Три ћошка од куће су на жени, а један на мужу". Савова кућа, откад се ожени, к’о да је неко у обло саћера, па нити има ћошкова, нити имају на коме стати.

Сам Саво окрену и против ћаће и против браће. Није он окренуо, жена га окренула. Одијелио се, а није се одијелио. Зауз’о једну собу, а кроз кухињу се само кочи. Да рогове има, не би без тојаге близу њега смио. Рогове нема, али јарам му је метнула. У долину више не улази. К’о вели: "Ја сам вазда за вас коп’о, па сад ви мало копајте да видите како је". Ако ђе међа па’не , не сагиње се да дигне камен, но држи говор изна’ њега и виче: "Све што је озидано, ја сам озид’о"

И манитову и валиду у селу доводили би жену не би ли се смирио уза њу, не би ли се кућио, не би ли дош’о себи.

Код Сава је било обратно. Из почетка су тумачили: к’о попуштит’ ће то њега, да се мало обикне уз женско, да се мало истресе, па ће се он при’ватит’ и алата. Но њега ђаво, или жена - а исти су - одвуче тамо ђе је најтањи, у политику.

Ово сам заборавио казат’: није њега ћаћа женио, но он сам. Ово би било: сам пао сам се ударио, но Саво, изгледа, при паду повуче још неке са собом. Први знак проклетана на њему опази се кад ђаво однесе Брену Трипкову у његово коло. А за њу су причали да је сјеновита. Звали Сава да звони мртачки, јер је умио сложит’ сва три звона одједном. И обећ’о он, но кад га жена зивну у страну, удари насе. Изјавио одма’ да он неће потезат’ звона на српској цркви и како би одма’ оно треће требало скинут’ и закопат’. Да остану само два. Прочуло се одма’ по селу како Саво Перканов пљује на цркву, на Бога, а највише на се. Џаба га убјеђивали и отац и браћа. Џаба му зборили: "Ми смо Јерцеговци, а Јерцеговци су Срби". А, јок! Он по своме, по жениноме, дабоме: "Ја Србин нијесам". И кад га притијесне и, ко бива, докажу и ко је и оклен је и ко су му стари - он јопет њима:"Све знам, ма Србин нијесам и, причали ви овоме зиду или мени, џабе се мучите".

Мало, мало, па окупи млађарију око себе и држи им говоре. А младост - лудост! Што им луђе ствари причаш, они те све боље слушају. Тако и Сава . Избече очи у њега, рекло би се: не дишу. Он се размлати рукама и објашњава куда су границе: да сва брда око Жутиловине припадају Софији, доњи крај Риму, горњи Цариграду, а црква Цетињу. Ако ли ко не да, но поставља питања око цркве: "Ову треба обалит’ и, уз помоћ три набројане метрополе, озидат’ своју цркву".

Дозвољава он да му и питања постављају. И да видиш како их мајсторски обради. Присутни послије тога не знају ни бекнут’.

А Саво је добро учио. Кад су га питали: како издијели село у четири краљевине, а Србима који у њему живе не остаде ништа, Саво само што из коже није искак’о. Најприје се дер’о иза гласа: "Ми нијесмо Срби! Самуила су зајебали и зато Бугарима треба дат’ све до изна’ Жутиловине. Вјечноме Риму доњи крај зато што је Рим вјечан. Цариграду горњи крај зато што смо се и ми доселили од Ангоре и наши су преци Турци. Београду од шаке до лакта, њега ћемо срушит’!"

Још аветни Саво није ни завршио са својом галамом, вик’о је управо задње ријечи, кад неко из гомиле запита: "А Бечу граду, Саво бре?"

- Од шаке до лакта! Од шаке до лакта! Срушићемо га, зар не чујеш?

Сви су се смијали овој збрци, а Саво, не знајући због чега се шпрдају, оде галамећи низ поље.

Није било тешко процијенити што ће се догодит’. Одма’, сјутрадан, стигла су два аустријска џандара и под пријетњом спровели Сава у апсану.

Осим жене му, у кући нијесу много марили за то. Чак су се и весељели и гонили шегу кроз кућу, вичући један другоме: "А Београду, а Бечу граду?"

Догодило се то, ко бива, у суботу поподне, а у понедјељак су Сава спровели у варош и однијели велики лис’ карте на којем је писало да је Саво велеиздајник, да он царску Жутиловину крчми на краљевине, а на престони град Беч спрема удар. На истој карти посвједочено ово би од двадесетак оније’ што су га слушали кад је те планове износио.

Са сриједе и "двизица", тако су звали Савову жену, али кад он не чује, спреми нешто у мараму и оде пут вароши.

"Двизица" се увече вратила тужна и поплашена. Објаснила је укућанима да Сава у четвртак спроводе за Задар да Велико вијеће оцијени колико је крив.

Он се више никад није вратио у Жутиловину. Прича се да је сконч’о у болници за умоболне у Шибенику. "Двизица" се послије двије године вратила у род.

Још и сад сва околна брда припадају Жутиловини, а црква са сва три звона стоји усправно. Спомене се понекад и Савово име, али само у клетви:

- Завршио, да Бог да, к’о Саво у Шибенику!

Илија Кољеновић

Ако је Ђуро због свог погрдног имена завршио у јагомирској жутој кући, а брат му Ристо исто; ако је Раде скончао у Араду, а Саво са волом прешао Саву; ако је Симо вазда имо, а син му Свето профућко све што је Симо имо; ако је Иван вазда спавао ван куће; ако је Лука једино у изобиљу имао лука, а у Обрада брада до појаса; ако је Јоко још као дијете изгубио једно око, а Триша справљао мелеме против болести из јавне куће; ако је Спасо пасо траву док га не оћераше у Јагомир; ако се и Јагош спрема пут Јагомира; ако је Трипун три пута рањен; ако је Панто могао упамтити што није мајчин син - хајде ти мени докажи да ти у имену не пише судбина.

***

Илија Кољеновић се све више занимао комбинујући имена и догађаје и све више се удубљивао у своју тврдњу судбинске повезаности личности и имена.

Ништа друго није радио осим што се предавао дугим часовима ћутње, чекајући првог вољног слушаоца, да би му , опет у дугим и удавним објашњењима, износио своја тешка думања, комбинације плодова осаме.

Мјештани су га већином избјегавали, а даље својте, на молбу ближњих, започињале би са њиме за њих досадне приче о јеврејском корјену у сваком имену и о јеврејској науци читања судбине преметањем слова у имену. Са својим ближњима, од којих је имао брата и његову фамилију и који су га издржавали, није разговарао, тумачећи залудним анализама својег имена како се или њему или његовом брату смијеши Јагомир, сводећи своје име Илија на често изгунђану, а свом брату упућену реченицу: "Или ја, или ти?"

***

Зар Васо није вас живот провео шверцујући со? Зар Душан није ноге потрошио продавајући дуван? Лаго је, причали су Благоје на километре. Вукашин вука шинуо вилама у сред торине. Тихо био глувонијем. Стојан погинуо на ћесарској стражи. Жарко морао вадити мазију и остао без руке до мишице. Млађен замркао, а не освануо у цвијету младости. Божидар бупнуо са врх мурве у обор као дар с неба.

***

Своје име Илија је тумачио за најнесавршеније име на свијету. Од свих Илија, њему познатих, за свијетао примјер остајао је само свети пророк Илија, што га није дало утјешити пошто је тумачио да је и пророка тиштало овоземаљско име, те да га је оно највише и нагнало на размишљање у осами.

***

По коме ја, Илија Кољеновић добих једно од најнезавршенијих имена на свијету? Ни ђед, ни прађед, ни чукунђед не зваше се тако. О лијепога имена: Радован, што га поносито носаше мој ђед Радован Кољеновић - то бобоће, то јекти. По самом имену се види да је човјек радостан, крупан, плећат, бркат. А ово моје када се изговори као кад камен пиљак бацаш у јаму безданицу, па се одбија од плоче до плоче, па некад цикне, некад звекне, а између циктања и звектања шутња за не ишчекати. А Радован, Радоваааан, као да си громаду сургао у разјапљено гротло.

И мој прађед Мијат имао је прилично име. Иако не баш крупан, али вриједан као мрав, што се и из самога имена може видјети. Вриједан у сваком погледу.

***

Сретену се једино било тешко родити. Томана је имала сто мана. Ружу и Цвијету расцвјетала граната. Пеко био мајстор за пецива. Митар би као од шале попио ракије литар. Крсто правио надгробне споменике.

***

Само име Драгољуб казује да је човјек учеван, да се разумије у грађевину и траву. Драгашу највише лежи око коња. Име Драгиша указује на лијено чељаде. Дамјан би требао бити црквењак. Вуле је по имену камени мајстор. Новица од села до села. Бошко је газда или ће бити газда, а Никола Божја сиротиња.

***

Размишљајући све више о осами светога пророка Илије и повезујући је са својом, својег брата, који га је иначе издржавао, поређивао је са пророковим гавраном.

У последње вријеме по читав дан би, и поред несносних, јулских жега, сједао покрај огњишта и добро разгорјеле ватре. Црвених образа и застакљених очију буљио би одсутно у жеравицу, а истовремено са обје руке, штапићима по пепелу цртао безброј крстова и квадратића.

***

На дан светога пророка Илије проговорио је са братом и његовом породицом. Замолио је снаху да му спреми нову преобуку, а брата да га испрати до Јагомира.

Јово Кнежевић

Стрефила те прва која пукла! - биле су ријечи Максима Стеванова, упућене сину Јову пред растанак. И само десетак минута касније опалила је пушка у сред страна и на мјесту убила Јова Максимова Кнежевића.

Нико се у Жутиловини, да људи памте, није презивао Кнежевић. Ни Максим Стеванов, ни син му Јово. Од Јова им је остао надимак Кнежевић, јер је он, збланут и ма’нит, увртио себи у главу да је од плаве крви, а како то да докаже у таквој забити осим да промијени презиме и тихо натјера остале да га ословљавају Кнежевић.

Максим је велики кнез, а Јово Кнежевић, тумачио је он.

- Није се ни Марко најприје звао Краљевић, али му по звању остало - убјеђивао је Јово оца Максима.

Од самог рођења Јово је био мимо друге дјеце. Већ тада је имао густу, црну косу и два предња зуба. А село, као село, одмах је чуло за то и протумачило да Јово "није сам".

- Нешто је при њему.

- Нечастиви је ту ум’јешо прсте.

- Угришће матер кад посе - коментарисали су Жутиловичани.

Јово је једноставно био сеоски ма’нитов. Завидан и пакостан до сто ђавола. С прољећа, "кад би се сви ђаволи сјатили у њега", хватала га је и "трешња". Поткочио би се, а сваки дамар на њему је играо као риба на просуљи. У тим моментима Јово није био свјестан ничега. А када би та трешња престала, по челу би му биле велике грашке зноја, а очи закрвављене и био би љут на свакога, а нарочито на присутне у његовој одсутности.

- Оно проклетан улази и излази из њега - тумачили су сељани Јовове муке.

Негдје између Богојављења и Савина дана задесио се у кући Луке Мијатова, а у кући сама Лукина жена Ружа и женско дијете у колијевци. Тумачили су да Јово није тада опасан. Да је зер од зиме и да му је крв стабилна. Да до прољећа има још деб’о комад.

Али му је Ружа по несрећи насула црног вина. Насула и изишла из куће. Њему се од вина ужагрило у глави, постао лак као перушина и чинило му се да лебди. Око њега су играли коловрати, а испред очију промицале звијезде. Напречац стигло прољеће. И ухватила га трешња. Жешћа него икада до тада. Стењао је, увијао се и тресао у грозници. Увалио се у пепео на огњишту и нагло дошао себи када му је рука улетјела у усијани жар. А онда, је неизбистреног ума, са опеченом руком у устима, заколутао очима, осврнувши се да види да ли га је ко посматрао за вријеме магновења. И управо се тада из колијевке јавило дијете. А он, стрекнувши, зграбио нож са стола и у свој жестини пробуразио земаљског, божијег анђела.

Несрећа никада не долази сама. Баш у том моменту, преко прага је закорачио шестогодишњи Лукин син Новак, а избезумљени Јово га зграбио за капутић, подигао високо и избацио кроз прозор, а онда као без главе сунуо напоље. Новак је остао жив, али са доживотним посљедицама. Стално је играо очима, а у животу био маћав.

Јово није одговарао за почињено дјело. Није га нико ни пријавио. Кнез Максим је читаво вријеме био код ожалошћеног Луке, уздисао и понављао:"Боже мој, Боже мој". А Лука није ни имао никада жаовице на Максима. Шта више, живјели су боље него браћа , што би се рекло: као праве комшије. И Јово је, изгледа, осјећао своју савјест па тих дана није уопште излазио из куће. Више никада није улазио у Лукину кућу. Новака су чували од њега, а када би угледао Луку, понашао се као прави пас. Из далека би шкргутао зубима и малте не режао, а када би пролазио покрај њега, потулио би се и поткупио, просто улазио у себе.

У својој кући био је прави тиранин. Брецао се на мајку како год би му се обратила, а Максиму стално контрирао. Знао је по десетак дана ћутати, беспријекорно обављати све послове око стоке и чувати по читав дан овце, али се никада није знало до када ће то трајати и када ће крупна стока навече доћи сама кући, а од Јова и брава да не буде ни трага. У таквим би ситуацијама Максим кукајући испод гласа, у почетку ишао у брдо да га тражи. Налазио би само овце, а Јово би се појавио трећи дан и ћутке се опет прихватао посла. Касније, када је и Максим огуглао на то, прије него што би пресјенило, пожурио би се да сретне Јова и стоку - или само стоку, ако је Јово незнано одлутао.

Враћао је Максим и Јовове дугове, јер би код њега знали доћи из околних села и саопштити му како су Јову позајмили толико и толико, а морали су, јер му се није смјело протурјечити.

Прве седмице по Петрову дану Јову су на његове очи "заковрнула" четири брава. Био је љут као змија. Хватала га од жестине трешња. Није могао смислити старије жене по селу. Чак је и на мајку један дан дигао руку, вичући, да је и она вјештица. Увртио у главу да је посриједи некакав сутлук.

- Јово, болан, до’ватила их земља, па што ћемо. Било глава, биће капа - тјешио га је забринути Максим, али се Јову није дало угодити.

Отишао је један дан пут Стоца да му направе запис или на други начин одагнају зле силе из торине. Вратио се трећи дан. Био је расположенији него када је отишао. Имао је рјешење: да из незнаног гроба извади лобању и кроз исту даје шест дана со овцама. Већ сјутрадан, са пијуком и ашовом, ишао је према ђаковом гробу. Откопао недубоку раку, лобању ставио у зобницу, остатак опет затрпао и одмах отишао да соли овце. Давао шест дана заредом со. Овце навикле на то и када би га угледале на далеко, трчале према њему и блејале. Максим се згражавао на све и олакшавао себи жалећи се комшијама. И то се брзо прочуло у селу, а село закључило да је Јово потпуно сишао са ума, те да зло не би погодило цијело село, ђакову главу по завршетку Јовових чини спојити са тијелом и, све скупа, уз присуство попа, пренијети и сахранити у црквену земљу.

Међутим, није све онако како човјек хоће. Јово је шесто сољење обавио негдје изнад Брестових ледина, а лобању истуцао каменом у ситни прах, помијешао са остатком соли и дао овцама да полижу.

Од скрнављења ђакових земних остатака Јову је нагло отишло нагоре. Све више је сијао страх селом и све више штета чинио, али, још увијек, највише оцу Максиму. Због најобичније Максимове жалбе да су се на немлаћени јечам у појати научили мишеви и да их има доста - Јово је запалио појату пуну сијена. Када је пламен захватио све и више није било помоћи, а Максим кукао међу окупљеним народом, појавио се Јово и побједоносно лупнуо Максима по раменима говорећи: "Изгореше наши миши, тајо!"

Више није чувао овце нити ишта корисно радио. Знао је сатима потезати црквена звона, а трешња га је све мање хватала. С позне јесени почео је постављати пружала и стално наваљивати на Максима да му каже гдје је оставио пушку. Хтио је да иде у лов са пушком, а не са пружалима. Тога се кнез Максим највише и бојао, па је на вријеме сакрио пушку да не би допала Јову до руку, па да још некога увије у црно.

О Васиљеву дану, о крсној слави, Максим је заклао овна, а Јово одмах одвалио плеће, посуо га добро отровом и однио испод села да га постави за дивљач. Сјутрадан је отишао да обиђе замку и нашао је нетакнуту. Није се дуго премишљао. Ставио је у торбу и отишао кући Сима Мијатова, брата Лукиног, који је одувијек живио на имању испод села. Симо је имао жену и троје дјеце. Шестогодишњег Сава, четворогодишњу Савку и Мијата још на сиси. Живјели су оскудно и нијесу се зачудили када је Јово из торбе извукао плеће од овна, рекавши Симу да му то шаље кнез Максим. Симо је дуго захваљивао, а Јово није хтио да сједи. Рекао је да му је слава и да жури на ручак. Поздравио се и отишао.

И Сима и жену му обрадовао је овај неочекивани поклон. Одмах су одсјекли комад од плећа и навјесили да се кува.

- Како не послах Максиму кутију дувана, јазок ми - вајкао се Симо - а он се мене сјетио. Ја и он смо ти, жено, исписници.

Када је ручак био готов, Симова жена и двоје старије дјеце фино су јели. Малени Мијат спавао је у колијевци, а Симо свој дио меса подијелио Саву и Савки, а чорбу додао жени, говорећи:

- Једи, јадна те јуве, па ће и Мијат имат’ што истеглит’ из тебе.

Не за дуго послије ручка и жену и дјецу су почели хватати комишијуни, повраћање и мала снага.

Симо је још док су они ручали отишао да дотјера магаре листа. А када је дошао, затекао је мртве жену и двоје старије дјеце, око њих све исповраћано, а Мијат само што се није удавио од слина и плача у колијевци. Шта је могао? Подигао нејаког Мијата у крило, умирио га, умотао у гуњину, затворио за собом кућу и плачући отишао пут села. Саставио је он брзо у својој глави коцкице и знао што се, у ствари, догодило. Ушао ћутке код брата Луке, предао Мијата запрепашћеној снахи Ружи, објаснио им укратко стање и отишао да Максиму честита крсну славу. Био је спреман на све, а понајприје да се у сред куће, старачким рукама, ухвати у коштац са ма’нитим Јовом. Да га зубима закоље. Да се наслади.

Али Јово је, када је дошао испод села, напокон нашао Максимову сакривену пушку. Срећан због тога, одмотао је из масних крпа, обрисао и напунио, пребацио је преко рамена и ушао у гостинску собу баш када су сви сједали да ручају, а Максим причешћивао крсник. Максим је преблиједио. Одложио и хљеб и вино и почео молити Јова да остави пушку, те да сједне за ручак.

- Јок! - брецнуо се Јово - Јок, и да те не чујем. Иначе ти честитах на грдило!

- Па ђе ћеш сад’, сине? - вапила је мајка.

- У лов, и не цмиздри!

Знао је Максим да ће се зло догодити и није имао што него му упутити ријечи:

- Стрефила те прва која пукла! - а Јово је не обазирући се, изишао из куће.

Управо када је Симо улазио у кућу кнеза Максима, опалила је пушка у сред страна и, како се касније утврдило, на лицу мјеста убила Јова Кнежевића.

Што се заправо догодило? Јово је убио сам себе, али не намјерно. Пушка, пошеганица вусила му је о рамену, а он се забављао руком иза леђа и чачкао обарач. Пушка је опалила иза његове главе и разнијела му затиљак.

Абинде

Година 1882. , ни боља ни гора од других из текуће деценије, није имала среће да се закити значајнијим историјскијем собитиима. Те године није било ни ратова ни преврата. Аустријаки нијесу регрутовали, а ни ђометре ни виланце пут није наносио.

Почела је кад коме и како коме, али ако се у обзир узму сва тумачења, било је то средином зиме која се те године поклопи са прасећом слезеном и тврдњом Митра Гавриловића, те одуши у самоме крају.

Био је сретан ко из зиме крупни зуб извуче. Кост и чапра, али добро је - миче. Но, по Ђурђеву дану, кад поче мрезгати гора, исполијеваше се торине и срдобоља прориједи ајван.

Те 1882. године, осим Новака Јакшића рало на њиву нико није износио. Јакшићу рало до подне потезала жена и ђеца, али га сјутрадан није износио.

По најнесретнијој зими дође и несретно љето. Киша те године није падала од када су липе почеле цвјетати до када им је лист стао румењети. Јула мјесеца, на дан преподобног Сисоја мученика 1882. године, Цвијета Русимира Гајића родила је сина. Русимир је још много прије рођења сина био чврсто одлучио да, ако се роди мушко, а даће Бог, дати му име светитеља у чији дан па’не, а ако буде шћер, Боже ме прости, учињеће женама на вољу, па нека оне надијевају име.

Онако мален, гологлав, стајаше пред попом, премјештајући се са ноге на ногу, очекујући да овај у пожутјелој књижици пронађе заштитника врућега јулскога дана. Када, напокон, поп знојећи се поче да чита: "Преподобни Сисоје мученик..." - само се мало својим црним ноктом почеша иза ува, јер је за Сисоја, слава му и милост, чуо само у сочној сељачкој псовци. Русимир је одлучио на брзину да ће му се син звати по заштитнику куће Гајића - Николи - саопштио то кратко попу и вратио се кући.

***

Николи Гајићу први пут у животу текле су сузе низ чело. Гушио се у слинама и бијеломе диму, око очију му летјели мали и велики прстенови свих боја, а у ушима тешко одзвањало њихово ритмичко сударање. Из малога мозга проклињао час када се родио и псовао светога Сисоја све до момента кад је, јако загрцнувши се, изгубио свијест.

Иза задњих аустријских ровова, бос и само у доњим гаћама, висио је "абинде" о црном грабу Никола Гајић.

***

Још од раног јутра запраштали би наизмјенично српски шрапнели изнад аустријских ровова са ону страну Дрине. Негдје око једанаест сати, када се и посљедњи прамичак магле подигао са воде, Срби су почели тући са уједначеном и све учесталијом топовском паљбом. Гранате су падале све ближе и све прецизније погађале Николин стокроки ров. Николи се следила крв у жилама када је изнад себе осјетио злокобно брујање жељеза. Све што је стигао, било је да клекне на кољена и добро сагне главу. Покрај њега је одјекнуо страшан прасак, а на њега се сасуло ситно камење и земља.

- Погибе ли, Гајићу? - било је све што је чуо, а изнад њега је већ хучала друга граната. Још једном је загрмјело само на неколико корака од њега. Погледао је и на мјесту гдје је мало прије чучао Салко Прачић, видио је само осредњу, умрљану, рупу.

- Не бије два пута у исто мјесто - викнуо је за себе и муњевито прескочио до Салкове рупе. Опет је забрујало и опет праснуло у његовој близини.

- Све ће спржити - помислио је, искочио из рова и погурен претрчавао за њега несавладиву чистину. Неочековано је бупнуо у први ров на који је налетио. Дошавши мало себи, закључио је да је, на велико запрепаштење присутних, ускочио равно у официрски ров.

- Спашен сам! - било је прво што је промислио, а изнад њега је већ дречао аустријски официр:

- Воин, воин?

- Ја сам Никола Гајић - продерао се кроз топовску канонаду, а аустријски официри заграјаше:

- Серб, дезертер, абинде!

Везали су му упртачима руке на леђа и обалили потрбушке на блатњаво дно рова. И на томе је захваљивао Богу, јер се у њиховом присуству и у лежећем положају, па макар везан и са главом у блату, осјећао безбједним.

Нешто прије дванаест сати Срби су обуставили паљбу. Покаткад би, ваљда на изразите циљеве, пролетјела понека граната на коју и нијесу обраћали пажњу.

Предали су га упрљаном и намраченом нареднику Миханићу који га, као буквалног кривца за вишедневно повлачење по ивици смрти и за данашње бивствовање у паклу, спроведе до остатка своје чете у саставу Његовог Апостолског Величанства Фрање Јосифа. Гледали су га као бијелог вука. Миханић је пренио само наређење аустријских официра из штаба: "абинде", на што су му они, ослободивши му руке, наредили да се скине го до појаса и у доње гаће. Скидајући се, испред себе је примијетио задриглог и распојасаног Ђуру Месарића и закључио да ће он данас бити "дегенек мајстор".

Међутим, преко гране црног граба почели су да спуштају конопац од чега му се опет све завртјело у глави:

- Вјешање, можда ме не би погодила граната, то је значи "абинде".

Везали су му опет руке на леђа, а преко грабове гране спустили и други конопац. Наредили му да легне, везали оба конопа око кожних чланака и потежући за крајеве са друге стране гране подигли га високо од земље.

- Пуште ли ме да паднем наглавачке, на леђа везаних руку, лакше је вјешање.

Причврстили су добро конопце, у међувремену донијели влажне сламе и потпалили испод њега.

***

За казну дезертерства Никола Гајић, пребачен је на руски фронт.

***

Николај Русимирович Гајич каждое утро один литар молоко - објавио је спахијски надзорник на само илинденско јутро.

Откако је као ратни заробљеник додијељен спахији Сергеју Антоновичу Волкову, први пут је да неко изговори његово пуно име и презиме. Већ два мјесеца ради само најтеже послове са спахијином теглећом марвом. Руски скоро ништа не разумије, а слуге на имању зову га: "Јо јо Серб", отуда што га неколико пута чуше, када је мислио да је сам, како зајаука јако од пробадања кроз рану на леђима.

Радио је предано, заносио се у раду, разговарао са стоком, давао им њему позната имена крава и коња. Тјешио коње пред сјутрашњи рад, појачавао им оброк и тимарио са намјером да товарном коњу натјера ватрени сјај. Завидио главном коњушару и спахијиној ражџилитаној шесторки. Размишљао о родној Жутиловини, посном животу, старом оцу Русимиру и мајци Цвијети. Упоређивао спахијског Дората са својим коштуњавим коњчетом. Маштао да старе родитеље пресели у непрегледна пространства царске Русије.

Није ни помишљао да је под сталном присмотром спахијског надзорника. Наслућивао је да се тамо, куда му једнога дана ваља поћи, још пуца, те да је најбоље остати ту гдје је, а грофовски лебац плаћати својим радом.

Слуге на имању о њему нијесу ништа знале до да је Србин, аустријски војник, руски заробљеник, чак ни да је рањен.

Шта је надзорник знао о њему више од грофовских слугу? Знао је да је Николу пушчано зрно погодило у леђа, да је залијечен и да га треба држати под сталном присмотром. Отуда је и био добро информисан о његовом квалитетном раду, због чега је и одлучио и објавио на илинденски празник да га свако јутро, плус редовног оброка, као награда, следује једна литра млијека.

Ријешио је поразговарати са Николом и отклонити недоумице које му нанесе смутноје времја, о Николиној идеолошкој боји и учешћу у рату против једнородне браће Руса.

Наредних дана радило се на вршидби. Надзорник је кроз разговоре са Николом отклонио револуционарне сумње, али је од свог доброчинитеља - сваки дан добијао све злослутније новости о надирању црвене расе.

***

Четрнаести дан по Илину дану Никола је товарио тешке вреће жита на дугачка, дрвена кола. Када је на рамена подигао четврту врећу, кроз леђа га је проболо као нож. На часак му се смрачило, поклекнуо је, врећа је склизнула са њега, а он се инстиктивно руком ухватио за болно мјесто. Кроз љепљиву, влажну масу испод кошуље напипао је нешто тврдо. Мало касније, у руци је држао пушчано зрно које је само од себе искочило из његових леђа. Опет му се завртјело, плам га ухватио по читавом тијелу и обалио га у дубоку несвијест.

***

Када се, ни сам не знајући након колико дана, пробудио на сјенику, око њега су били црвеноармејци, који су изгледа већ поодавно заузели имање грофа Волкова.

***

Рече ли ти оно да је Будим са ове, а Пешта са оне стране, сине? - по ко зна који пут питао је стари Русимир свог сина Николу Гајића.

- Јес’, тата!

- И велиш, окотила се руска кобила?

- Јес’, тата!

- И велиш , к’о наш Дорат?

- Јес’, тата!

- Не било урока!

- А Фрањо, велиш, нема крсне славе?

- Не, тата!

- Па му и година краћа но наша?

- Јес’, тата!

- ’Вала Богу и капи небеској!

Јован робија

Билећки гарнизон, зима 1939. године.

- Леле, леле, леле, лелееееее!

Није уродило, изгледа да је нови стражар па мало оштрије гази. Мора и Бајо сад или икад. Чује се изгледа жамор, стражар лупа једном о другу цокулу. Јесте, он је.

- Ок довијекаааааа!

- Шта је ово? - чује се Бајов оштар глас

- Војник затвореник! - одговара на брзину стражар.

- Господине пуковниче, војник затвореник тај и тај - декламује незадовољан Бајо.

- Господине пуковниче, војник затвореник Јован Гајовић.

- Зашто је и када је затворен?

- Затворен прије два , господине пуковниче, војник затвореник Јован Гајовић затворен прије два дана зато што је бацио краљев лебац.

- Отварај!

Успјело је, само да изгурам до краја. Мој си, мајоре. Нећу устајати.

- Устај, војниче! - грми изнад мене командант гарнизона

_ Леле, леле, лелеееее - и када, као препознадох ко је, мало се пренух и полако, распојасан, без каиша и везица, необријан већ два дана, исправих се испред Баја Станишића, господина пуковника, команданта гарнизона.

- Јеси ли ти, војниче, бацио краљев лебац?

- Не, господине пуковниче.

- Ко те затворио војниче?

- Усташки син, а краљев мајор Јосип Стрижић, господине пуковниче.

- Ко је твој први претпостављени, војниче?

- Поднаредник Јевтић, господине пуковниче.

-Стража, поднаредника Јевтића и мајора Стрижића на лице мјеста!

- Разумем, господине пуковниче.

Разумио је стражар шта треба да уради, али га опречност наредби укопала, па ни да мрдне. Усцептио, притегао танџару уз раме и премјешта се са ноге на ногу.

- Војниче, мајора Стрижића и поднаредника Јевтића на лице мјеста!

- Разумем, господине пуковниче.

- Па кад разумеш, извршавај наредбу!

- Господине пуковниче, ја сам на стражи.

- Како би, војниче, да је намјесто мене непријатељ, обавијестио тога твога мајора Јосипа?

- Пуцао бих, господине пуковниче.

- Е сада нећеш пуцати, а ја ћу ићи да позовем мајора.

Жустрим кораком Бајо је отишао према командној згради и врло брзо се из истог правца вратио у друштву мајора Стрижића и поднаредника Јевтића. Мрачан и љут у лицу.

- Господине мајоре, ко је војник и зашто је затворен?

- Господине пуковниче, резервиста Јован Гајовић под ноге бацио краљев лебац, а мени свом претпостављеном, викао: "Ово ти једи, усташки сине!"

- Лаже, господине пуковниче! - продерао сам се играјући на задњу карту.

- Поднаредниче, да ли је све било овако као што каже мајор Стрижић?

Стрижићу је пркосно играла лијева наусница, а ја сам још једном потегао исту карту:

- Лаже усташки син, господине пуковниче. Ја нијесам бацио краљев лебац. Откако сам ја у гарнизону, ми лебац нијесмо ни следовали. Ја јесам бацио, али цибук, и то зато што је био црвљив.

Мајор поблиједио као крпа, а командант подигао обрве и своди рачуне.

- Господине мајоре, да ли је спорнога оброка следован лебац или цибук?

- Цибук, господине пуковниче!

- Господине поднаредниче - први пут у току разговора, Бајо поднаредника почасти господством - да ли је цибук био црвљав?

Затечен пред високим чином, а од истог почаствован господством, поднаредник на моју велику радост, ненавикнут да високим чиновима одречно одговара, одвали као из запете пушке:

- Јесте, господине пуковниче!

- Мајоре - овај пут Бајо изостави господине - војника затвореника ослободити и уз следовање ванредног оброка све вратити у пређашње стање. Војнику стражару, за одлично обављену дужност, награда од команданта гарнизона - осам дана допуста, а по обављеним наредбама неизоставно се јавити на рапорт.

***

Гацко, зима 1941. године.

По наређењу или наговору Талијана, усташко цвијеће привремено обустави дивљачко уништавање недужног живља. Обустави се само клање, а лов, одабир и затварања се наставише.

Немогућност да учиним ишта значајног осим да спасем своју главу, а још увелико присутно разочарење због прољетошњег неславног слома славне војске, бацили су ме у општу равнодушност према свему.

Шта сам све као сеоски учитељ говорио генерацијама и генерацијама младих људи. Колико сам се мучио да и задњу трунку љубави према отаџбини усадим у њихова млада срца. Да их научим раду, поштењу и поштовању, а да их сада у овим лудим временима, због моје науке, приводе на клање као јагањце. Боље би било да никада ни једну народну пјесму не прочитах. Које користи што наваљивах да Старога Вујадина сви напамет морају знати?

У поподневним часовима усташе бануше на школска врата. Њих пет. Бијесни због кише, а вјероватно и због слабог лова, јер све што не побјеже било је већ или поклано или приведено. Разгаламише се на мене: ко сам, шта сам, шта радим, ко је са мном и много још питања које не успједох похватати. Рекох им смирено да сам ја Јован Гајовић, сеоски учитељ, те да у школи осим мене нема никога, а да у селу током читавог дана нијесам никога ни чуо ни видио.

Зачудо, нијесу ме ударали и нијесу преметали у мојој присутности. Један од њих, показавши ми кундаком, изведе ме у двориште, а остала четворица остадоше да изврше преметачину по мом стану.

Био је мрак када смо стигли у Гатачку сатнију, гдје ме угураше међу остале затворенике.

Коме се те несретне ноћи још спавало? Многи су исподтија разговарали, неки плакали у осами, а сви очекивали судњи моменат када ће се отворити врата и почети да сијева лудачка "ујакова" кама.

До мене је сједао стари Билећанин Стојан Бабић. Некако охол и неразговорљив, вјероватно примијетивши да и ја ни са ким не разговарам, а да њега повремено испитивачки погледам, пригнуо се према мени и шапнуо ми: "Могло би све изаћ’ на добро. Мене су у’ватили поподне. Сви билећки Турци збијени у логор; или пуштање или клање и тамо и ’амо."

Касније ми је рекао ко је и одакле, питао исто мене и више нијесмо проговорили.

Чим се разданило, истјерали су нас у двориште и око нас поставили јаке страже. Послије пуна два сата муклог ишчекивања - на капији се појавише талијански официр и утегнути усташки часник. Први пут од јучерашњег хапшења до данас подсјекоше ми се кољена. "Јоване, своје си позобао", помислих када у усташком часнику препознах мајора Јосипа Стрижића.

Није се освртао ни обазирао на појединце већ са средине, од које сам срећом био удаљен, одржа краћи говор, сличан и наредби и проповиједи, како се велечасни надбискуп читаву ноћ у Загребачкој катедрали за наше душе молио, а доктор Павелић, по милости Божјој поглавник, размишљао о светогрђу његових пред људима невиних подајника и одлучио да их јутрос упути својим домовима уз препоруку да се до даљњег из истих не удаљавају.

Из дворишта сам изишао међу посљедњим, чекајући да мајор Стрижић са талијанским официром умакне иза куле.

Упркос поглавникове препоруке, ја у село више нијесам свраћао. Поред све моје равнодушности, у мене се увукао силан страх.

Одлучио сам да се што прије хватам Чемерног и прикључим се првоме на којег наиђем, а који се бори против мајора Јосипа Стрижића.

***

Рогатица, зима 1944. године.

Послије уласка у Рогатицу мој вод буде одређен да ради партизанских потреба, а због непријатељског дјеловања становништва, изврши конфискацију покретне имовине, то јест одјеће, обуће, хране и стоке, по свим, а нарочито виђенијим кућама, те да са заплијењеним стварима сачекамо једну од новоформираних романијских чета, да јој предамо плијен, помогнемо у формирању мјесног одбора и у њеном саставу наставимо наступање.

Поред најбоље воље да испуним задати ми налог, ја од већ опљачкане рогатичке сиротиње нијесам имао шта заплијенити.

Комесару новоприспјеле чете предао сам рапорт о наређењу, о његовом неизвршењу и о разлозима за неизвршење. Комесар, млад човјек, на све то климнуо је главом и рекао да се са свим објашњењима које сам њему дао обратим командиру чете. Отпоздравио сам и пошао да потражим командира чете. Нашао сам га, а моје срце у том моменту, учинило ми се, престаде да куца. Стајао сам потчињен мајору Јосипу Стрижићу, командиру партизанске чете. Прибрах се и полако му издекламовах унапријед срочен рапорт.

- Добро, друже, а како се ти зовеш? - упита ме проницљиво Стрижић.

- Друже командире, борац Јован Гајовић.

- Јован Гајовић, учо, отаџбинаш, митоман, зеленаш, непријатељ. Сад ћеш да видиш како се бори и ради за народну државу.

Послије тога одредио је десетину, дао им посебне инструкције и послао их по рогатичким кућама. Након неколико времена, вратили су се са осам мршавих крава и три шарена ћилима.

- Видиш, Гајовићу, како се може ако се не сарађује са непријатељем.

Одузео ми је наоружање, одредио двојицу јуноша који ће ме спровести до Штаба батаљона и предати одговарајућим уз напомену:"непријатељ револуције".

Моје ратовање није завршило у Штабу батаљона већ сам упућен у специјалну јединицу и даље радио на ослобађању наше прелијепе отаџбине. На Сремском фронту кроз лист десне ноге прошао ми је пушчани метак и, што се мене тиче, зауставио даљње гоњење непријатеља.

***

Билећки логор, зима 1949. године.

Удба ме навече привела и без икаквих објашњења убацила у доње просторије логора. Не знам што сам крив ни власти, а ни робијашима које сам затекао, а који су ме примили као да сам свакоме оца убио. Сљедећи дан, уз урлике стражара и боботање, више ни сам не знам од кога, изведени смо на јутарњу смотру, а њу је вршио управник доњих просторија логора - мајор Јосип Стрижић.

Препознао ме и наредио да дођем у његову канцеларију. На столу је већ био подебљи укоричен досије. Држао ми је подугачко предавање о идеалу, о партији, о идеји револуције, о мојим претходним грешкама, при крају о томе како сам већ у годинама, како сам ја ипак рањен на рачун револуције, те да се нада да ћу се зато одужити партији, преваспитати се и сарађивати лично са њиме.

На читав његов говор ја сам благо одговорио да, без обзира на атеистичке предрасуде, сваки човјек има или свог анђела или свог ђавола. Мене је закачио овај други, и то у камелеонском лику краљевог мајора, усташког часника, партизанског командира и партијског преваспитача Јосипа Стрижића.

Ударајући безобзирно по мени и вриштећи од бијеса, избацио ме из своје канцеларије.

Наредних осамнаест мјесеци у Билећком логору моје свакодневно занимање било је загазити у септичку јаму и шупљу канту гована додавати другом затворенику изнад себе да би се јама тобоже исцрпила и очистила.

Између осталих, затворенику који је прихватао канту - задатак је био да сваку тринаесту искрене мени на главу.

***

Мајора Јосипа Стрижића, од првог дана мог робијања у логору, никада у животу више нијесам видио.

Гава

Мајстор Лоло је држао велику гаву у руци, гаву што спаја кровну конструкцију у сигурну, нераскидиву цјелину, гаву помоћу које кров одолијева налету вјетрова и терету сњегова, гаву без које би кров био сам за себе терет и без које би, како се у Жутиловини зна доста пута рећи, стајао као бабини зуби. На дохват руке, прислоњена уза цементни понат, лежи талијанска маца од седам и по кила, спремна за забијање гаве, за повезивање конструкције.

Талијанска маца. А доље, опружен у хладу мурве, са чибуком у руци безбрижно пљуцка већ оронули Мошо.

Оронули Мошо!

***

Осамнаести јануар 1942. године. Испред црквене куће, око гаравог, великог казана, постављеног на два камена, у зеленим униформама са порцијама у рукама стоје домобрани - националисти и чекају сљедовање од малог талијанског кувара.. Смију се и добацују један другоме док Мошо, најнижи али и најопаснији од свих, приђе промрзлом и гладном Лолу, шћућуреном покрај једне крстаче, а приведеном јуче око четири по подне. Ваљда да би ненаметљивим чином скренуо пажњу осталих, јер су се они још гурали око казана, поткованим, талијанским цокулама очепи слабашну Лолову ножицу преко опутног опанчића.

Као да га муња ошину и из сплета одговори у потиљак. Само из његових очи потекоше двије крупне сузе и, остављајући траг низ умрљано лице, скотрљаше се до краја усана, одакле их једну по једну језик поново врати у ископњело тијело. Видјевши да од ненаметљивог чина нема пуно ефекта, Мошо се журно упути према казану, принесе улупљену порцију, а Талијан му, смијући се, насу двије кутлаче млаке чорбе. Опет се врати ка још згуренијем Лолу, што овога пута привуче пажњу осталих, те се са интересовањем окупише око Лолове крстаче.

Мошо, сав сретан, раскречио се испред Лола, држи порцију са обје руке и очинским гласом говори:

- ’Ајде реци "виве Мусолини" и добит ћеш пуну порцију чорбе.

Подигоше се Лолове гладне очи и упиљише у порцију из које се помало димило. А видио је мало прије, кришом, шта се из кутлаче пресипа у порцију. Видио је бјелкасте макароне и по који црвени комад меса и осјећао њихов блажени укус, јер је то и сам пробао прошле године када и његовој мајци, први и задњи пут, капо вилађо даде сљедовање провизације.

Задњи пут је јео прексиноћ, јер су га јуче, кад је мокар дотјерао козу и таман када је мајка из огњишта вадила двије кртоле печене њему за ручак, повели према црквеној кући.

А види и Моша, силног и утегнутог у талијанске упртаче са металним круговима, у поткованим чизмама до кољена и кожним кутијама пуним муниције, објешеним о широки кожни каиш са великом гвозденом споном. Около, ослоњени на крстаче, смјешкајући се, нестрпљиво чекају остали.

- Живио Стаљин! - цикну неочекивано Лоло, а Мошо преблијеђе, помодри, па нагло, порцију чорбе искрену Лолу на главу.

***

Мајстор Лоло се почеша гавом по глави и још једном баци поглед на оронулог Моша.

* * *

Двадесет седми јануар 1942. године освануо је са још већим снијегом. Лоло до пред зору није спавао. Тада је кроз сан чуо глас свога оца како нешто шапуће са мајком. Одавно није чуо тај глас. Отац је причао некако чудно, некако испрекидано, што није имао обичај. А како је дивно некада причао о задругама, коњима, воловима, о некаквим колкозима.

- Жено, ноћас имам намјеру бацити бомбу на Мошову кућу, да убијем онога гада што се гурао да буде комесар партизанског одреда, а када дођоше Талијани, обуче њихову униформу и мене као звјерку гони зато што не преневјерих. Није ми до мене, но за тебе и дјецу. Што су му они криви? Они и не знају гдје сам ја, а мучи их да му кажу. Гледао сам ономад из главице шта чини са Лолом; с ноге на ногу и виче: "Ђе ти је ћаћа, ћаћу ти партизанскога?" Пробуди Лола и Мају и пожури са њима преко чукљена, а ја идем до Моша, па ћу те стићи.

Чуо је како мајка преклиње плачући:

- Немој, тако ти сјутрашњег Светога Саве! Како ћеш бомбу на кућу? Па тамо су и Вицкова дјеца. Па куд ћу ја са дјецом у гору? Зар је мало што ти нијеси код куће? Никуд ја одоле не идем нити ћу мрдати, а ти или им се предај или одступај што даље, не могу више издржати ово мучење.

- Жено, кад-тад побиједићемо, то само они не виде, добро им је на казану и добро су обучени, па два Талијана наређују њима осамдесеторици наоружаних.

- Ја не знам ко ће побиједити, само бјежи, јер ено кокоти пјевају.

Након неколико минута изнад Лоловог кревета надвила се крупна очева прилика. Помиловао га је по лицу и изишао кроз мали прозор на задњем зиду. Све до јутра лежао је у једном положају. Држао је руке између бедрица и очекивао страшни прасак на комшијиној кући. Али јутро освану без треска и лома, а мрски комшија, умјесто да лежи притиснут гредом и више никад се не устаје, виче са оне стране куће и лупа у прозор:

- Долазио је, значи, ноћас, мајку ли ви партизанску, у кући ћу вас запалити!

Онда је улетио у кућу, извукао Лола из кревета и повео до на дно поља, обећавајући му талијанских чоколада, метака, чак и пушку, само да открије гдје му је отац.

- Не знам! - понављао је Лоло плачним гласом.

- Је ли долазио ноћас?

- Не знам.

А онда ударац за ударцом тешке цокуле у испосничку дјечју стражњицу, с ноге на ногу све до пред црквену кућу.

***

Мошо, зови мајстора! - зачу се из куће глас Мошове жене.

***

Шести фебруар 1942. године. Лоло лежи го потрбушке на хладном зиду испред црквене куће. Зелене униформе честитају Мошу на свадби, а он се шепури и прича како је чуо да ће се ускоро оженити и краљ у Лондону, па је зато и он пожурио, иначе није била преша.

А онда, широко отвореном руком Лола по голој стражњици: "Казуј, кујо, за јатаке ваше!" Један миг и свих осамдесет и четири, ко јаче, ко слабије, по ударац Лолу.

***

Мошо, зови мајстора!

***

Осми фебруар 1943. године. Ноћ. Одједном галама, треска. У кућу упадају тројица из оног краја села. Изнад куће вриска, хајка. Одједном јак прасак, а потом пјесма.

Оца су ујутро, на шаторском крилу, у комадима донијели на гувно.

***

Мошо, чујеш ли!?

***

Четврти мај 1944. године. Мошо трчи са конопцем изнад куће, а жена запомаже и трчи за њим. Лоло гледа са гувна како Мошо набацује конопац на мурову грану. Хоће да се објеси. Жена угледала Лола и зове га у помоћ, а он полегнуо иза малог зида.

Изнад куће избијају партизани и спречавају Моша да се објеси. Повели су га са собом.

Жена му исти дан дошла код Лолове мајке и причала како се хтио објесити јер је морао у партизане, а бојао се да га неко не убије са леђа.

***

Мошо, вала да нијесу мајстори ту, сад би ти надала нога, ја ти кажем! Зар ти не чујеш колико ти кажем да зовеш мајстора. О’лади се ручак!

***

Подиже се оронули Мошо и промуклим, старачким гласом викну Лолу да иде, јер је чорба још врућа.

А Лоло још једном погледа талијанску мацу у недоумици да ли да забије гаву и да учврсти кров или да остави без ње, па нека падне од првог налета вјетра. Одложи гаву иза греде и спушти се доље.

- Марко, хајде горе, остало је само још да се забије гава, а она ти је иза греде, а маца на понту. За толико ћу ја испушити један.

Муктар

Зајебанција! - стењао је по ко зна који пут Муктар, док му је другарица, да простиш, жена му Мара, мијењала влажну крпу преко чела. Мислила је да бунца и радо би се прекрстила изнад њега, али то себи није смјела приуштити, јер ако је при свијести и ако је види биће убиљежена у деструктивну опозицију. Ма убиљежиће је он у ту његову свеску и ако није при свијести, само види ли је да се крсти.

- Зајебанција, је ли, ма платићеш ти мени, Тичићу! - рикнуо је кад му је Мара ставила нову, влажну крпу преко чела, а она стрекнула, што од дерњаве, што од помисли да је сишао са ума. Стајала је као укопана изнад њега, а он се притајио, почео дубље дисати и, изгледа, након неколико минута заспао.

Мара је обишла дјецу, покрила их, а онда, сломљена од умора, сјела у тишини покрај разгорјеле пећи. Није јој никако било јасно што се догодило на конференцији. Зна се да су дошли важни људи из вароши, видјела је да се окупило доста сељана, али зна да се њен Мишко, како га је звала од милоште по медвједу из руске приче, вратио кући прије свих, помодрио од бијеса и зиме, свалио на сећију, прошкрипао кроз зубе да му пуче глава од болова и све што је касније проговорио било је, да простиш - зајебанција, зајебанција -. Низ улицу од школе чуло се гласно ојкање и кикотање. Мара је изишла испред врата не би ли штогод прислушнула. Чула се подругљива пјесма, вјероватно на Муктаров рачун. Послије тога је одлијегало громогласно смијање

- То је мојеме Мишку, а биће још пруга, ја ви кажем - просиктала је за себе другарица Мара и брзо ушла у кућу да не слуша како се изнад ње од бијесног смијеха пролама ведра, јануарска ноћ.

***

Одмах након рата Муктара су, по милости Божјој, поставили за сеоског комесара, а он по наговору Марином, на своју мурву прикуцао велику таблу са стрелицом према кући и на њу крупним црвеним словима написао КОМЕСАР.

Након неколико дана неко је замазао бојом прва два слова, а на табли је остало само МЕСАР. Истовремено су кроз село просули причу да Муктар врши откуп стоке. Вукашин Тичић је у Муктарову авлију упучио петоро сеоске магаради, алакајући из све снаге. На Муктарово запрепаштење и галаму како се усуђује тако нешто радити народној власти, Тичић је само урлао према другарици Мари: "Дај коноп, дај нож!"

- Шта ће ти, Вукашине? - запомагала је другарица Мара, не знајући уопште шта се догађа, а плашећи се за свог Мишка.

Ни Муктар није знао о чему се ради. Видећи да галама народне власти не помаже, а знајући да је Вукашин Тичић на једну воду, смирио се, полако пришао Вукашину и приупитао:

- Шта ово све значи?

- Па, на мурви пише да си месар, а по селу причају да кољеш магарад за талијански подвоз.

Муктару је све било јасно. Подигао је опет тон, отворио авлију и галамећи да се село орило, истјерао и Вукашина и магарад на улицу. Узео је мотику и са мурве одбучио таблу на којој је писало МЕСАР, а стрелица показивала према његовој кући.

У петак ујутро Вукашин Тичић отишао је на изградњу ускотрачне пруге између босанских индустријских зона један и три.

***

На мјесном састанку о економској оправданости смицања коза, а пред људима из Комитета, опет га је насамарио Тичић, овај пут Јован, Вукашинов стриц, човјек седамдесетих година.

Послије обимног и наизмјеничног излагања другова из Комитета о штетности држања коза по шуму, о појави монголског бјеснила међу козама и преносу истог преко млијека на људе, о кравама које у просјеку троше мање него три козе, а дневно дају по педесет литара млијека, настала је из почетка тиха, а касније жучна расправа. Многи су говорили да је коза сиротињска мајка, да је толико пута, заједно са копривом, спасила село од глади - и све се тако мијењали и убјеђивали са друговима из Комитета до у неко доба ноћи.

Јован Тичић је изишао у школску авлију да "пушти воду", а за њим, бијесан, друг из Комитета у кожном капуту са Муктаром. Нијесу опазили Јована који се, видећи их, притајио иза ћошка.

- Ја сам ти рекао како мора бити и завршавај ово што прије, како год знаш - просиктао је друг у кожњаку и вратио се у учионицу. Муктар је закашљуцао, угасио међу прстима тек упаљену цигарету, спустио је у џеп од капута и вратио се за другом из Комитета. Из учионице се при отварању врата чула жучна расправа. Причекавши мало, и Јован се непримјетно вратио у учионицу.

- Могу ли ја нешто рећи - доста гласно јавио се Муктар и, када су се сви стишали, почео свој полусатни говор о потреби, о закону, о нужди, о болести о наређењу смицања коза. Говорио је, збрда здола; како ће се на боље жутиловачке комаде садити лоза, а лоза и коза не могу, како ће се правити задружне штале за расне краве, како више сиротиње неће бити, па ни козе нијесу потребне и како би, ако се сложе другови из Комитета, ипак заслужној кози требало окачити вијенац од коприве, уручити јој, као и сваком заслужном бићу, орден и смакнути је. На крају је замолио да се сви присутни једногласно сложе за одлуку о смицању коза и да се иде на спавање.

За ријеч се јавио стари Јован Тичић и са свом озбиљношћу у гласу почео свој кратки говор:

- Ја сам од самога почетка био за смицање коза. Коза јес’ сиротињска мајка, али не онако к’о што моји сељани кажу да их је спасила, него је права сиротињска мајка јербо је рађала сиротињу, а ево ја ћу ви то објаснит’.

- Тако је ! - прекинуо га је одушевљено и изненађено Муктар.

- Ево како - наставио је Јован - ја имам шесторо дјеце. Видите, ја се за вечеру наједем козје каштрадине и скорупа, напијем се варевине, па по цијелу Божју ноћ на жену, и ето ти дјеце. Сјутри дан не могу копат’, не могу их прехранит’ - и ето како ми је коза стварала сиротињу. А још ћу ви једну невољу казат’. Откако ми је умрла жена, ја вазда прелађен. Како? Тако што добро вечерам к’о што сам ви и рек’о, а они ми се поганац по ноћи дигне, повуче губер, мени ноге вазда откривене, а ја вазда пре’лађен. Зато, људи, стојим иза Муктара.

Присутни су се грохотом смијали. Другови из Комитета спремали се да крену, а Муктар позеленио од бијеса, излетио са својом торбицом напоље.

Тичић је сјутрадан поклао све своје козе, а за неколико дана остале сеоске козе, како им је речено, отпутовале су за Грчку.

Из каприца према Муктару Јован са својим козама није чекао откуп. Те зиме имао је меса у изобиљу, па су и цигани на свом проласку кроз село незаобилазно свраћали код њега. Кад би знао да ће га многи сељани чути, узео би гусле и гласно пјевао јарчеву жалопојку:

Нема више млијека ни коза
Тече вино и ракија лоза
Нек се свети од купуса каца
Дадох козе а не дадох јарца
Шта ће старац а шта ће му јарац
Када нема сиротињске мајке
Да јој оба окренемо папке

***

Још неколико акција које је Муктар по налогу Комитета проводио кроз село изродиле су се , у здравље Тичића, у сеоску шегу. Не, ни Муктар њима није остајао дужан. Није било ни пруге ни тунела у читавој земљи гдје Тичићи нијесу забили свој пијук. Није у свим околним селима, па ни у вароши, било више "добровољаца" од Тичића.

Муктар никако није могао да их разумије. Колико год да им је пакостио, они су према њему били увијек насмијани и као одушевљени када га виде. Да би их некако придобио, тешким срцем, одлучио се да предложи Јовану Тичићу да га приме у партију. Од тада је све отишло још нагоре, Од тада га ниједан Тичић није више поздрављао са "Помоз’ Бог, комесаре", како су то намјерно чинили, већ би сваки при сусрету са њим громогласно викнуо, а хвала Богу сви су били грлати: "Смрт фашизму!" То га је доводило до очаја. Тичићи нијесу бирали ни мјесто, ни вријеме за шегу. А било их је много.

Највише га је бољело када би са било ким био у друштву, а наишао неки од Тичића и продерао се: "Смрт фашизму", а он као примјер народне власти, морао одговорити "Слобода народу". Често је преводио те двије пароле, размишљајући шта је разумио његов саговорник: ко је фашизам, а ко је народ.

***

Послије неколико позива у Комитет и за Муктара поразних дискусија о слабом, идејно-политичком дјеловању у селу, о неуспјелим економским захватима и промашеним привредним идејама: лоза, краве, штале, шумски плодови, узгој рибе у Доњим барама и тако даље, другови из Комитета одлучили су да у селу организују збор на којем би у директном контакту са сељанима договорили шта је најпотребније и најцјелисходније радити.

У заказани дан из вароши су, по договору, дошли другови, а Муктар успјешно окупио скоро све сељане. Послије опширног уводног излагања једног од оних из вароши, у којем се веома критички осврнуо на Муктаров рад и закључио: као да комесар није рођен у истом селу, па не познаје добро прилике, те набројао скоро све његове промашаје, али га и на својствен начин и заштитио - питао је сељане да му кратко, јасно одговоре шта најбоље успијева у селу.

За ријеч се јавио Јован Тичић. Муктару је већ од почетка било свега доста. Избројао је девет Тичића и девет пута чуо грлато "Смрт фашизму!" Упркос одбрани при крају говора, друг Иван пред свим сељанима и свим Тичићима као да се спрдао са њим набрајајући његове смијешне грешке.

А сада се ево јавља и најцрњи ђаво Јован Тичић да га вјероватно исмијава у својим шпрдолудњама.

- У нашем селу, другови - почео је озбиљно Јован Тичић - најбоље успијева зајебанција.

Учионицом, у којој се и одржавао збор, проломио се необуздани смијех. Муктару се учионица окретала око главе. Устао је, изишао ван попут пијанца, заборавивши при том и да погледа некога од другова из Комитета. На чивилуку иза врата остао је и његов велики кожух.

***

Сав помодрио од бијеса и зиме, дошао је кући, свалио се на сећију, преваливши преко језика да му од болова пуче глава.

***

Другови из Комитета разговарали су још кратко са сељанима све шалећи се на рачун старога Јована Тичића и послије отишли за варош. Старији су отишли својим кућама, а млађи са Јованом Тичићем остали да пјевају у школском дворишту:

"Преко, преко села потекла ријека, јооооој

Све ри, све ријека од козјег млијека, јооооој

Ваља, ваља ријека варенику врућу, јоооооооој

И о, и однесе Муктарову кућу, јоооооооој".

Круг

Коме је још књига среће донијела? - бректао је са врата мој отац, настављајући - Баци то бре! При’вати се нечег конкретно! Други јуре девојке, други тргују са свиње, други са зелениш, а ти забио главу у ћитап! Изеш ми, бре! ’Ајде, шта сад читаш? Бекни, шта си зин’о?

- Морам прочитати Кафку, сутра одговарам.

- Кваку? Да њега читаш? Па што га не слушаш? Имаш ли ти ону плочу што сам ти дон’о пролетос? Кваку? Па ја сам га наговорио да почне са певањем. Па ми смо у школу заједно ишли. Хајде, остављај све! Идемо! Ја ћу ти испричам о Кваки.

И настао би лумперај. Кафана "Круна" била је наша. Ја питомац средње војне школе, а отац гастарбајтер, возач хладњаче. Мене сутра чека професорица из српског, а њега волан и магистрала. Читаву ноћ поручивао је јело и пиће и да нам цигани пјевају на увце пјесме Боре Спужића - Кваке. Ознојан и замашћен, дерњао се разбијајући чокање:

- Еве ти Квака, уста те ’бем! Да читаш Кваку? Певај и памти!

Грлио је певаљку. Китио хармонику. Цоктао језиком штипајући келнерицу за дупе.

Ујутро смо се вратили кући. Мајка је пречекала читаву ноћ плачући, а бака наспавана и срећна - изгледа због мајчине туге.

Отац је превалио погледом по кући, мршнуо их, реда ради обадвије, узео свој руксак и дотетурао до хладњаче. Иза ње је помолио распјевани кафански оркестар, растежући тужно: "Мој брате у туђини..."

Био је то кец на десетку за мог оца.

"О брате драги брате, пиши нам кад ћеш доћи" - отезали су цигани, а отац, ширећи руке, покушавао успоставити хармонију са силом земљине теже.

Угледавши и мене прислоњеног уз шљиву, потамњелог у лицу од неспавања и пића, цигани су подилазили са пјесмом: "О тата, драги тата", а отац настављао завијајући: "Мајка се с другим ’вата".

Бака је стајала иза дрвљаника, изгледа пишала, церекајући се и уопште не размишљајући коме је отац упутио погрдни стих - мојој или својој мајци.

Увалили смо се некако у камион и док се мени све вртјело око главе, једва се уздржавајући да не почнем бљувати, он је тако сигурно упалио машину, заурлао сиреном и кренуо, оставивши кућу у облаку прашине.

Ја сам једва преживио ову вожњу. Била је то тура од Свилајнца до Сарајева. У Сарајеву сам испао из камиона као пакет. Знам да сам читавим путем повраћао, да је смрдило горе него у нужнику. Слине су ми се сливале низ панталоне, а ноге биле мокре и умељане. Отац је стално нешто мрмљао. Низ лице су му ишле грашке зноја, али није дао да се отвори прозор.

- Титов официр! Уста те ’бем. И тебе и њега - одвалио би када би погледао на мене, а то је код мене изазивало још веће грчеве и мучнину.

Сарајево ми је увијек мирисало на ћумур и чоколаду. Или због мале фабрике до чије ме је капије без икаквог разлога, водио изгледа сами враг, или због великог броја кондиторских продавница, или само подсвјесно - због недосањаног сна о базену пуном течне, млаке чоколаде. Сарајево ми је било "нешто између" и осјећао сам се баш као прави Сарајлија: између Свилајнца и моје баке и мајке у њему - и између сјајне, али капиталистичке и непријатељске Њемачке коју изграђује мој отац - и између брдског, сиромашног црногорског села Жутиловине, родног мјеста моје мајке и мога дједа по мајци. У свим овим мјестима, осим, свакако, у Њемачкој, проводио сам по мало времена, а у Сарајеву највише.

Био сам јако заузет са школом и вјежбањем. Најзаузетији од свих питомаца. Дисциплина је била гвоздена, а ја помало ишчашеног понашања. Имао сам више пожарстава него сви у одељењу. Али, ипак сам пролазио. Сада знам како.

У Сарајеву сам имао ујака и двије ујне. Он је живио на Грбавици у улици Лењиновој број тринаест и ширио братство и јединство са ујном Фавзијом. Са њом није имао дјеце. Ујна Фавза је била десетак година старија од мене, а дупло млађа од ујака Васа. Била је његова лична секретарица док је био управник Задруге у Алипашином и док није зглајзао тамо. Црногорска веза га је опет увалила у Фабрику бицикла, а ујну Фавзу на вјечито боловање. Она је вољела да баца грах, призива духове и гледа мени у филџан. Није то смјела радити када је ујак био код куће.

Он је са својим Црногорцима играо фирцик, псовао једино што је њега и друштво му избацило на површину: комунизам и самоуправљање. Арчио друштвену имовину обезбјеђујући беговски живот себи и својој хануми.

Моја прва ујна живјела је у Бућа Потоку. Ујак јој је оставио недовршену кућу, недораслу дјецу и посао ликвидатора у војном предузећу "Зрак" испод куће. Била је из Херцеговине. Не много после развода прихватила је код себе амбициозног брата Лазара и уз његову помоћ завршила кућу и извела дјецу на пут.

Ујна је најприје у кући опремила кухињу и оставу. Кувала је првокласно. А што је спремала туршију и слатко!

Моја мајка је вољела ујну Насту. Фавзу није могла смислити. За мене се гласно бојала да се не вргнем на ујака Васа или на тату - и највише због тога одлучила да ме да у војну школу.

Није ми било с ноге да обилазим ујну Насту, али када би понекад отишао, редовно би правила питу и хурмашице. Имала је двије ћерке млађе од мене, тада у основној школи. Нисам могао схватити што ради ујна Наста у предузећу и зашто се зове ликвидатор, а нисам хтио да питам да не испаднем глуп.

***

Моја је фамилија са обје стране рогата. Од свих сам највише волио ујну Фавзу, највише жалио мајку, а највише се дружио са дједовим братом, жутиловачким американцем Николом, али само у маштањима, јер је Никола живио у Џексону и није му падало на памет да се врати у, како је писао, поробљену отаџбину.

Мој дјед по оцу Арсен Стојковић или газда - Арсен био је из Свилајнца, гдје је имао право газдинско имање. Имао је и дућане по Пожаревцу. Држао свиње, пекао ракију, мљео жито и имао, према бакиној причи, праву мануфактуру. Био је потомак, по казивању свих Стојковића, славног Карађорђевог војводе Миленка. Е, по њему сам и ја добио име. Мајка је другојаче знала рећи: да су сви они луди, да пате од звања, а да су у ствари поријеклом са неког црногорског полуострва гдје је она често као мала одлазила код своје тетке. Било како било, дјед је био прави газда и док је он био жив, у нашој кући ништа није фалило. Све је наде полагао у мене и волио ме више него свог сина, то јест мог оца. У њега је био разочаран, што због бабе, а што због ватрених идеја које газда-Арсену однесоше осамдесет посто иметка. Дједов отац је имао само њега и само зато га није раскућио када се Арсен на силу оженио у својој деветнаестој години. А Арсен се оженио против воље својих родитеља са мојом баком, тадашњом слушкињом у кући Стојковића. И од тада изгледа да је ђаво заметнуо коло у нашој кући.

- Намамила ме куја - знао је рећи под старе дане. А изгледа да и јесте. Млада и танка, ватрене крви, жељна газдинског осјећаја, користила је све природне погодности да ухвати младог газда-Арсена. Зачикавала га јавно, као у нехат показивала своје облине, пењала се на шљиву када је он у дворишту, завртала високо сукњу гацајући рубље када би он наишао, намјерно га звала да јој помогне, иако то није био њен посао, при спаривању стоке. Он је цептао и сагоријевао. Послије извјесног времена, чим би је угледао, подилазили су га жмарци. У њеном присуству је радио као разјарен бик. Све до онога дана када се омрсио у амбару. Видјела је она да је он ушао у амбар, али се правила да то не зна. А он је ушао само да скрене мисли са ње и да прекине жудњу док је гледао у дворишту. Сјео је у ћошак, немајући кад да претури мисли кад су шкринула врата амбара. Била је то она. Носила је у руци каблицу воде. Притајио се, а она, куја, раскопчала кошуљу и скида се. Забјеласаше се груди и она поче да се умива. Пере се испод пазуха, кажипрстом и палцом задиже дојке, а брадавице се упериле ка крову. Извија се да дохвати сваку тачку на леђима.

У њему све прокувало. У глави му бректи, а иза самога врата као да му је неко усуо шалицу слаткога, па цури низ леђа и скупља се негдје око мошница.

Она се и даље умивала, као не примјећујући га, и у једном моменту спустила сукњу. Била је као од мајке рођена. Распуштене косе, црне као угарак. Још један угарак доље, наниже. Црне пути и црних очију, дугих руку и ногу. Само се мало бљескају груди и задњица. А један сунчев зрак што се пробија кроз кров врцка све тамо-амо око пупка.

Арсен више ништа није видио. Мрак му је пао на очи. Устао је и у трену се нашао код ње. Зграбио је тако снажно, подигао високо и окретао се у круг. Зарио своју главу тамо куда је мало прије шетао сунчев зрак. Чинило му се да лети. Спустили су се на празне џакове, а он је и даље имао осјећај да се кућа окреће око њих, да шашољци на крову клепећу, да је он воденични камен и креће да је самеље, да од ње направи најфинију жуту ситу, да је она аван. И одједном је још жешће потекло оно слатко низ његова леђа, и одједном је све то слатко у пријатним грчевима сасуо у њу.

Лежали су још на празним џаковима. Још га је стискала својим бедрима не дајући му да се одвоји од ње, а он то није ни покушавао, желећи да што дуже остану спојени у магновењу, жалећи што малопређашњи земљотрес не потраја мало дуже. Нису ништа проговарали. Обукли су се и једно за другим изишли из амбара. Од тада су свакога дана бивали заједно. Ливада, шљивик, амбар, качара, жито, сијено, подневна јара, и тихи залазак сунца, и јутарња роса - све је било њихово. Када су се скратили дани, а ноћи постале дуже - они су били неизмјерно срећни. Открила му је да у њој нешто мрда. Он би ставио руку на њен стомак, понекад прислонио лице или уво и закључио да није више добро да је има, а она враголасто одговарала:

- Посадио си и сад редовно заливај.

И баш је изгледа то редовно и обилно заливање са сваке стране и допринијело да моја бака роди уз велике тешкоће много прије него што је требало и да више никада не остане бременита, што је њој опет отворило друга врата у свијет.

Арсенов отац је, када је видио слушкињу у другом стању, призвао к себи, исплатио нешто сребрњака и отпустио. Није желио копилад на свом имању и да неко њега, познатог газду, преваљује преко уста. Скаменио се, међутим, када му је она казала да је дијете које носи Арсеново и да ће се Арсен њом оженити до Божића.

Све пријетње, наваљивања и мољакања нису уродили плодом. Арсен је волио слушкињу, а она бубрила из дана у дан. Родила је, изгледа, у седмом мјесецу трудноће. Мој отац је био недоношче, па Арсенов отац, да искористи прилику, почне пребацивати Арсену да отјера слушкињу, јер, ето, ни трудноћу није кадра изнијети. Но Арсен, осјећајући се највећим кривцем за све њене тешкоће, приликом једног родитељског убјеђивања исколачи очи, дохвати оца једном руком за прса и подиже га од земље. Прислонивши га уза зид, другу руку је држао изнад њега, спремну да му главу из рамена ишчупа. Просиктао је:

- Да те више нисам чуо! - испустио га и изјурио из куће.

Арсенова мајка је зајецала грозно, јер све то бијаше за трпезом, заклела мужа да га више не дира пошто би могли потпуно изгубити сина. И од тада му нико ништа није говорио. Арсенов отац се полако повлачио у себе, а Арсен преузимао команду на имању.

Мог оца су ставили у малу кутију од алата, напуњену перјем, и држали тако у загријаној просторији све до оног дана када су изнад њега затекли накостријешеног кућног мачка. Од тада су га држали на орману, а моја бака је много пута касније знала рећи:

- Што не пустих мачка да те изије, црна ми памет.

***

Отац је упознао моју мајку на изградњи пруге Шамац-Сарајево. Њој је било седамнаест година, а њему двадесет шест. Овејаном сеоском ђилкошу и новопеченом активисти није било тешко да је заведе. Она млада и наивна, ћерка црногорског партизана, "помоћника народног хероја". Он се правио важан, био дотјеран, наређивао скоро свима, а њу призивао себи и називао је помоћником. Избио јој је из руку пијук и лопату, прво за шта се била закачила, и задужио са малом кожном торбом, свеском и оловком. Навече би шетали, размјењивали мишљења и искуства и погледали се искоса. Све до оног варљивог заласка сунца када се, ни сама не знајући како, нашла у његовом загрљају. Покушала је нешто рећи, али није успјела. Својим устима запушио је њена. Од те вечери радила је са посебним еланом. Са одушевљењем водила пјесму:

"Шамац-Сарајево: то је наша мета;

градићемо пругу још овога љета" и неизмјерно жестоко узвикивала пролазећи покрај ударника:

- Хоћемо ли? - очекујући од њих одговор.

- Хоћемо!

- За кога? - ишла је она даље.

- За Тита!

- За кога? - викала је поново она.

- За домовину! - одговарали су ударници.

За њу није било љепшег осјећаја него дању изграђивати домовину, а ноћу уживати са мојим оцем. А није ни слутила ко је и какав је он.

Остало је још два мјесеца до краја акције. Њу је јутром хватала мучнина. Од глади није могла издржати до ручка. Много је учесталије имала малу нужду. И на око се измијенила: фино добила облине, уозбиљила се у лицу, а пређашњи ватрени поглед добио нешто сиво и сањалачко. Већ три мјесеца није добијала потребу за крпицама. Брзо се прочуло кроз логор да је у другом стању. И прије су ударници примијетили да они живе заједно и много прије него она осјетили на њој промјене. Мој отац је предстојећи скандал претворио у догађај акције. Отишао код команданта, објаснио да се на акцији родила љубав између двоје младих активиста и да хоће да је крунишу браком, те њега, команданта, зову за кума. И овај је то прихватио са одушевљењем, те су прве недјеље направили праву свечаност - вјенчавши мог оца и мајку.

По завршетку акције отац је добио ударничку значку, а мајци није било пута за Жутиловину. Дошли су заједно Арсену у Свилајнац. Бака је одмах казала и до краја живота остала при своме:

- Курва, што курва! - а дјед, знајући што је и сам урадио, партизански обезглављен, ћутао и чекао мене да изиђем на свјетло дана.

Мало затим отац је напустио Свилајнац и отишао заувијек, да би се повремено враћао нагиздан и накресан. Прескочио је "грану" са првим гастарбајтерима. Промијенио брзо идеолошко опредјељење, псујући, пијан, и режим и комунизам. А када би га мајка замолила да ћути, скресао би јој оца партизанског и обавезно нешто успут претурио.

Моја мајка више никада у животу, послије пруге Шамац-Сарајево, није отишла у Жутиловину, нити је икада више видјела свог оца. Из Свилајнца му је одмах у почетку написала два писма и на оба добила одговор, послије чега је са њим прекинула све везе. Тек касније, када сам ја почео проводити љета код свог дједа у Жутиловини, посредовао сам између њих двоје, али опет до извјесне границе.

Дјед је чувао два мајчина писма и више пута ме молио да му их читам, па сам их ја научио скоро напамет. Повезао њихов садржај са два писма које је чувала моја мајка и испунио тако вакуум у њеним причањима.

Дједу у Жутиловини био сам читач, јер је он био неписмен, а писма код моје мајке била су из оловке ујака Васа, диктиро их је мој дјед.

Прво је отишло писмо из Свилајнца, писано дрхтавом руком моје мајке, упућено њеном оцу, прекаљеном борцу и тврдокорном градитељу комунизма:

"Смрт фашизму, слобода народу!

Драги оче, јављам ти се из Свилајнац, из мог новог дома. Да, драги оче, из мог новог дома. Ја сам се удала, и то срећно, и са одобрењем партијске ћелије на изградњи пруге. Све је како би ми и ти пожелио. Муж ми је активиста. Свекар има само њега, а свекар је добростојећ. Лијепо су ме примили. Очекујем бебу. Све вас волим и поздрављам, и тебе и мајку и Васа.

Смрт фашизму!"

Прво писмо које је дјед диктирао, а ујак Васо писао мојој мајци, било је одговор на њено јављање. И то не било какав одговор. Бритак и послован. Са тужним жалом, али без опроштаја.

"Нијесам ја, ћери моја, тебе посл’о у Србију, но у Босну и нијесам те посл’о да донесеш дијете него орден. Јазок да ми је. И нијеси ти прва из наше куће што ми удари шамар. Никола је мене најприје оцрнио. Несрећа једна, како га не убише на Зиданом мосту, те не би лај’о сад из Америке. Он ми је одредио мјесто, а ти удрила печат на моју каријеру, па ћу бит’ сретан ако пензију дочекам на мјесту жутиловачког лугара. А мог’о сам догурат’ далеко. Јес’, само да није вас двоје. Нека је теби са срећом, моје те очи више никад не виђеле. Једина ми је нада нејаки Васо. Он неће ићи на пругу, па таман ја мор’о".

Овдје се завршава дједово писмо, а ујак Васо додаје своје реченице:

"Драга сејо, пуно те воли твој Васо. Ништа ти не брини, расхладиће се он. Како ће бити име дјетету? Смрт фашизму!"

Охрабрена Васовим додатком, вјероватно пуна гриже савјести, написала је свом оцу још једно писмо и овог пута потегла мене као џокера из рукава:

"Драги оче! Родила сам ти унука. Име му је Миленко. По славноме претку сада моје нове породице. Личи на тебе и на Васа. Једва чекам да га видиш. Што радите? Има ли што ново? Како Васу иде школа? Боле ли мајку крсти на промјену времена? Овдје су шљиве понијеле добро, а има их толико да и крмадима давамо. Примите сви пуно поздрава. Смрт фашизму!"

Дјед је и овај пут издиктирао Васу кратко и бритко писмо:

"Нијеси ти мени родила унука него тамо некоме, нити га знам, нит ’оћу да знам. Мени ће унука родит’ мој Васо. Ако, како кажеш, то копиле имало личи на мене, надам се да ће те убит’ чим се дочепа снаге. Да си ти водила рачуна што ми радимо и што има ново, не би учињела то што си учињела. Васо је најбољи ђак и бољи је од тебе, узданица моја. Откад је наступила велика промјена, мајку више не боле крсти, јер то она нема, него је боле леђа. Знам ја што боли тебе и Николу, далеко ви лијепа кућа од моје."

***

У дједовој шкрињи су поред писама моје мајке била и два писма његовог брата Николе из Џексона и два дједова нацрта писама брату Николи. Ова писма откривају односе између два брата, а сви су изгледи да је писма концептирана Николи дјед диктирао мојој мајци, јер слова нису била као на писмима које је писао ујак Васо, а на мајчин рукопис је донекле сличило.

Дјед је био у нерјешивим проблемима. Нико из села га није разумио, чак су се и шпрдали са њим, те се одлучио на најтежи корак, на исповјед идеолошком противнику и непријатељу система - брату Николи, који се прије тога вјероватно јавио кући, јер одакле би дјед иначе знао да је жив и имао његову адресу. Ја никада нисам одао дједу тајну да сам читао његова и Николина писма, а пошто сам их после дједове смрти ја узео, овдје ћу их у потпуности пренијети.

"Никола здраво,

Прво да ти кажем да смо ми вамо сви здраво, но нас је задесила голема невоља од незнам ни ја чега. Стра’ брате велики у нас улетио. Ласно је изаћ’ на крај кад ти отприлике знаш са чим се бориш, но је ово што је нас снашло, бели, невидими јад. И ђе да нађе мене, па ми изнијеше кроз село да сам скренуо, а и не изнијеше но је истина ако сам скренуо. Бели, ни ја не знам. Но ево како је било. Неђе иза Нове године ја сам отиш’о изна’ Јанкове долине да уберем товар дрва и таман сам поч’о брат’ кад ми је некакво приказаније испод Пиштета почело одговарат’. Како гођ би ја испуштио зрак и ударио сјекиром, одозгора се оригинално чуло: ха, трас. Ој, јаааааа - викнуо сам ја дубокијем гласом, а потпуно исти глас је одговорио: ој, јаааааа. Илијааааа - направио сам се ја да некога зовем, неби ли оћер’о стра’, али се мој глас вратио испод Пиштета, ама потпунома исти. Ја сам осјетио да ми се тресу кољена, да ми је крв побјегла из образа, па сам се осврнуо пар пута около, па ондан капу стрп’о у шпаг, а сјекиру у’ватио за ушице и са држалицом напријед кренуо низбрдо скоро на прстима. На самоме изласку из Јанкова забрана оклизнуо сам се и подвинуо ногу испод себе. Ок мене - простењ’о сам, а оно изна’ мене, неђе горе у гранама простења: ок мене. Е како сам дош’о кући незнам. Углавном ни жив ни мртав. Огуљеније’ голијена и избуцаније’ гаћа. Сплет ми натек’о . Тук’о сам лука и гриј’о со па ми је извукло оток, али модрина и бол остали.

Драги мој, јес’ да се нијесмо одавно чули, јес’ да ти ни пис’о нијесам, али праштај и поучи. Ти си брате у учевноме свијету. Јес’ да је непријатељски и капиталистички, што јес’, јес’, ама и они нешто знају, па си ваљда и ти од њих нешто научио.

Задруге су код нас пропале.

Ето толико, а сад јопет о мојој невољи. Невјероватно је, али се само мени ово приказаније дешава.

Смрт фашизму, слобода народу."

"Е мој драги црвени брате!

Сад видиш колико ти ваља комунизам. Ни најобичнију ствар не можеш ријешити. Није ни чудо. Што је ваљало, то је или мртво или у изгнанству. У поробљеној отаџбини су остали исти они што остадоше и за вријеме нашега Крфског егзодуса. Нејач, аустроугарски каплари и редови. Ти си и једно и друго и треће.

Но залуд је моја прича.

Ево ти рјешења за твоје невоље: Зар не знаш да је покојни ујак Симо, лака му земља, био на Зеланду. Сад’ ће ти ваљда све бит’ јасно.

Смрт фашизму и комунизму!

Живио краљ!

Поздрав Никола."

"Друже и брате Никола!

К’о бога те молим, не пиши више онак’а писма. Срећа је моја да ово нико није отвар’о. Ма разумијем ја тебе, али не мораш и мене потезат’ за собом. Не пљуј ми на комунизам и не спомињи ми краља. Фрешко је. Ја не би смио од тебе примит’ ни једно писмо и најбоље би било да си мртав. Невоља брате, невоља невидима ме гони на ово да ти пишем. Али ти мене пљуваш и зајебаваш. Ја те питам о приказанијама, а ти ми спомињеш ујака Сима, галиота каквога село није имало и како је јаш’о Зеланду. К’о да се сад Симов и Зелин дух шпрдају самном испод Пиштета. Часну ти комунистички ријеч давам, ако се и даље будеш зајебав’о , да ћу пријавит’ да си жив. Јазок да ми је, к’о да већ не знају. Немој ми више писат’ молим те. Нити ми треба твоја помоћ, нити ми ти требаш. Не пиши више кумим те.

К’о да ја не знам да је Зелина долина тачно изна’ Јанковог забрана. К’о да ја не знам, и цијело село, к’о да не зна да се покојни Симо, откад се врнуо из Америке, није скид’о са Зеле, или како је ти зовеш Зеланда.

Смрт фашизму, слобода народу!

Смрт фашизму, слобода народу!

Смрт фашизму, слобода народу!"

"Живио краљ!

Прими моје искрено саучешће за твојом јадном памети, брате мој црвени.

Оличење вашега система је покојни ујак Симо. Галиот, скитница, курвар, сиромах, безпосличар, нерадник и да ти више не набрајам. А ти си најобичнија трупина на којој почива такав систем. Пишеш ми да ти више не пишем, јер би могао зглајзати. Дабогда се истрачили између себе. А, ако је то истина, не само да ћу писат’ теби, него свакоме у селу. Бог је велики па таман да је колико и бува.

Живио краљ још једном!

Ти брате црвени стварно ништа не знаш. Отупио као и тај твој систем. Ја ти пишем да је ујак Симо био на Зеланду, а ти разумијеш како се Симо швалерисао са Зелом. Симо је био у држави која се зове Нови Зеланд. Нови Зеланд. Е, у томе је тајна твојих мука. Симо је са Зеланда, у тада слободну отаџбину, донио пар птица ругалица. Имао је изгледа Симо визију што ће се нама догодит’. Е, и те птице је Симо пуштио у Пиштет. А птица ругалица, црвени мој брате, има моћ да понови сваки звук који чује и изгледа да се свикла и у Пиштету и у комунизму. А да ти и то кажем да на њој има највише црвене боје. Знао је Симо што нас чека.

С вјером у Бога, за краља и отаџбину!

Никола".

***

Ујна Фавза је иначе била из Тарчина. Никада није одлазила својима, а ни они нису долазили њој. Удајом за иновјерног Васа прекинула је све нити које су је до тада везивале са родбином. И њој је, дакле, било потребно раме за плакање. Није то било Васово раме. Добро је памтила како је он отресао раменима када га је не тако давно питала:"Васо, а што ћеш, болан, са Настом?"

Једноставно се бојала да и у њеном случају не направи тако брзи покрет раменима.

И она је спремала стварно укусна јела. Кад год бих дошао, на столу су се ређали специјалитети. Мени су од једноличне војничке хране очи биле гладне и брзо бих се заситио за Фавзином трпезом. А ујак јој је, када би био дома, прекорно говорио:"Склони те преслачке, дај му нешто да једе."

Стално је била обучена у шлафроке са мало већим разрезом, којих је, изгледа, имала не мали број. Прекрстила би ноге када би сједила заваљена у фотељи, тако да јој се затегнути лист пребачене ноге изазивно сијао.

***

Ујна Фавза је призивала духове. Радила је то редовно када би ја дошао а ујак није био код куће.

Соба би била замрачена. На средини стола пуцкетала би воштана свијећа. По столу би била разбацана слова и једна окренута чаша. Био је то уобичајени ноћни декор за вријеме службеног пута ујака Васа.

Пред свако школско искушење тражио сам помоћ ујне Фавзе и њених духова. Ујна је преко те окренуте чаше знала све о мени. И шта ме мучи, и шта бих волио, јер ме је са игром духова - касније сам то сазнао - водила како је она то хтјела. Знала је и да немам дјевојку и да бих то желио, само што не могу да прескочим сопствену брану сазидану од блокова страха. Извукла од мене док сам био у некаквом полусвјесном стању да бих најрадије, ради сазнања, провео ноћ са лаком женском, али да ми и у томе треба нечија помоћ. И, изгледа, одлучила да ми помогне.

***

Било је слатко а непријатно гледати према ујни Фавзи како сједи заваљена у фотељи. Ако је ујак био ту, ја сам пропадао у црну земљу, окретао и разговор и поглед на другу страну. Ако је он био одсутан, мени се у сличним приликама у устима скупљала вода са укусом прелива за баклаве, а у уши би ми наврла крв. Да скренем разговор, молио сам ујну Фавзу да играмо таблића. И играли смо, врло често. Ујна би скувала кафу, ја промијешао карте и започињао би прави меч. И у таблићима је за мене било тешких момената. Падале би табле, писале се рефе, а поред мене све пролазило као кроз магновење. Било је то увијек када се не би играло за столом, већ на каучу. Кауч се уклапао између два зида. Ујна Фавза би заузела једну страну, подвила ноге испод себе и раширила кољена. Ја сам се губио на другом крају кауча, бјежао у себе, а карте које су биле на средини чиниле су ми се толико далеко. Посљедње дугме на шлафроку, изнад њених кољена, тако би се затегло да сам имао осјећај да ће сваког момента пући, да ће се откинути, да ће погодити мене по сред чела. Између тога и наредног дугмета под напором направио би се отвор као кад саставиш палчеве и кажипрсте лијеве и десне руке. Отвор према којем су стремиле све моје мисли и према коме би одлутао мој заблудјели поглед. Отвор кроз који се назирало магличасто бијело. Моје подавијене ноге су трнуле и сваки пут када би узимао карте, бојао сам се да се у несвјесном стању не стровалим ујни Фавзи у крило.

***

Сутра ме је очекивало "бити или не бити". Био је мој дан Д. Полагао сам посљедњи, и то најтежи испит - тактичка обука. Од тога је зависило све што се тиче моје подофицирске каријере: и распоред и напредовање. Зато сам и дошао код ујне Фавзе да видим што ће рећи њени духови. Нисам се пуно бојао, сналазио сам се са бусолом, знао сам се оријентисати и помоћу сунца и маховине, али за сваки случај.

Дан прије, на моје задовољство, закључена ми је четворка из марксизма, другог по тежини предмета на академији. И ту ми је помогла ујна Фавза. Бриљирао сам. Професорица није дала да завршим. Поставила је само једно питање: Приватна својина. Почео сам са Марксом, а и како бих друго.

Још и сада памтим напамет почетак те лекције:"Не одређује свијест људи њихово биће, већ обрнуто њихово друштвено биће одређује њихову свијест..... Расте маса биједе, притиска, ропства, дегенерације и експлоатације, али и револт радничке класе која стално набујава и коју сам механизам капиталистичког процеса производње школује, уједињује и организује.... Куца последњи час капиталистичке, приватне својине. Експропријатори бивају експрописани." Одушевљена професорица ме зауставила, похвалила и са жаљењем закључила да ми због двојке коју сам стално вукао не може дати пет, али је то једна чврста, поткована, добростојећа четворка.

Предстојао ми је дакле дан Д и тактичка обука. Ујна Фавза је била у свом елементу. Црвени, свилени шлафрок, треперави мрак разбијен воштаницом, слова, чаша, на сећији већ одгледани филџани.

Ја сам био омамљен; и храном, и пићем, и изазовним разрезима на шлафроку ујне Фавзе; а покушавајући да се сконцетришем на карте и сјутрашњи дан, ја сам се психички одузео. Био сам присутан само физички. Нити сам чуо ни разумио ујну Фавзу. Испред мене је све треперило попут воштанице на столу, а видик се свео на ужарену тачку фитиља свијеће. Прошли су ме слатки жмарци када ми је ујна Фавза ставила руке на рамена. Осјећао сам њен топли дах иза мог врата, а по челу су ми пробијале грашке зноја. Као овлаш се дотакла моје ушне шкољке, а у мени се отворио слатки бездан. Наслућивао сам скори смак свијета. Потоп! Жудио да се спасем. Да се убацим у Нојев ковчег. И у једном моменту се грчевито ухватио за бокове, обухватио крму и припио се уз спасоносну лађу ујака Васа, звану Фавза. Валови су нас љуљали пучином и исцрпљене насукали на Рт Добре Наде, звани кауч.

Пробудио сам се од зиме. Ујна Фавза је већ била устала. У синоћњем шлафроку мотала се око шпорета, пржила мени јаја за доручак и кувала кафу. Смјешкала се када сам устао, а ја, не проговарајући ништа, пропадајући у црну земљу, прошао до купатила. Кољена су ми клецала и подрхтавала. У огледалу нисам био ја. Био је то неко налик на мене. Блијед као мртвац, са огромним подочњацима.

Доручак је био на столу. Не да ми се није јело, већ ме сам поглед на храну гонио на повраћање. Ујна Фавза није проговарала, само се смјешкала загонетно. Успио сам, савладавајући свој желудац, да са комадићем хљеба развалим два наоко пржена жуманца и да у два срка испијем филџан кафе. Обуо сам се, обукао и без поздрава изишао на свјежи јутарњи зрак у Улици Лењиновој. Низ Миљацку је лебдјела магла, а са Требевића ћарлијало прољеће са мирисом смоле.

Тај дан сам положио и посљедњи испит, тактичку обуку. За нормалне услове није било тешко, али је мени, изнуреном и исцрпљеном, све то било убитачно. Посљедњи чин полагања био је сналажење на терену. Задали су нам коте и координате и оставили нас на Требевићу, на заравни иза које сада почиње боб-стаза. По мојим прорачунима, комисија ме је чекала на Хуму. Нелогично, али је логика у војсци била забрањена, тако да сам, не размишљајући и не питајући има ли још неко исте координате, почео да се спуштам према граду. Преда мном је био напоран задатак. Моји другови нису обраћали пажњу на мене. Закључили су одмах ујутро да сам ноћ провео у кафани славећи крај школовања и, заузети својим обавезама, оставили ме на миру. Чизме су ми биле као од олова. Ашов, бајонет и порција тандарали о појасу и ометали ме у ходу. Опрема на леђима сабијала ме у пут, потежући ме уназад. Шљем ме стално жуљао и нагонио моју отежалу главу да се ослони на груди.

Нисам ни примијетио када сам прегазио Грбавицу и улицу Лењинову. Не сјећам се ни Миљацке. Поподне је било увелико одмакло када сам се, оставивши иза себе Маријин Двор, почео полако успињати. А горе, на врху Хума, нигдје никога. Никаквог знака да је неко био у току дана. Раскомотио сам се. Бољели су ме кукови и рамена, а испод прстију од обје ноге већ пробушени и огуљени пликови. И глад је почела да ме узнемирава. Извукао сам из ранца суви оброк СДО2 и почео да га отварам. Смрзнути , умашћени, кисели купус и његов мирис убили су у мени и задњу помисао на јело. Бацио сам комплетан СДО2 низ западну страну Хума. Сунце је већ залазило, а ја још необављеног задатка сједио на Хуму, раскомоћен, држећи главу у шакама. Пребирао у мислима по кратком испразном животу. Размишљао о два супротна свијета, сатјерана у једну кућу у Свилајнцу, о мојој мајци и баки; о оцу, бјелосвјетској протуви, шарлатану и пијаници, успјешном обмањивачу Четвртог рајха; о остарјелом, немоћном али тврдокорном и непопустљивом партизану из Жутиловине, мом дједи по мајци; о мутној Америци и пркосном инаџији, дједу Николи, војводи жутиловачком; о ујни Насти, ту негдје доље, у Бућа потоку, остављеном и пренебрегнутом борцу за породицу; о споредном полуфабрикату система - ујаку Васу, о Грбавици, о Улици Лењиновој, о броју тринаест и мом полагању испита зрелости. Као пијан, под теретом опреме, упутио сам се тетурајући према касарни, равнодушан што не носим цедуљу са потписима чланова комисије о обављеном задатку.

***

Мој долазак у касарну изазвао је буру одушевљења. Другови су славили, честитали и мени завршену академију, куцкали ме по шљему и тапшали по раменима. Обавијестили су команданта да сам дошао и везом то јавили на терен. Сви су мислили да сам спавао негдје на Требевићу. Ни помишљали нису куда сам се ја ломатао цијели дан. Командант ме, намјесто да ме грди и псује, зове на кафу. Честита ми завршену академију и жели да будем добар и користан члан друштва, градитељ социјализма. Био је јако забринут мојим одсуством. Таман посла да на завршном испиту остане без једног питомца, да му погине човјек. Негативне слутње су му подгријевале и изјаве мојих другова да сам читаву прошлу ноћ био одсутан и да по јутрошњем изгледу нисам уопште спавао, већ банчио негдје у кафани.

Командант није повјеровао да сам дошао пјешице са Требевића до касарне, али је прешао преко тога. Није тражио ни одговор гдје сам био и шта сам радио. Једноставно био је срећан због мог повратка, те себи постављао и одговарао на питања.

Касније сам сазнао да је моје одредиште, односно мој задатак био да дођем код жичаре на Требевићу. Некаква магија или сами духови ујне Фавзе прошетали су ме тога дана уздуж и попријеко преко Сарајева и његове околине.

***

Наредних мјесец дана, колико сам био обавезан да останем у Сарајеву, нисам смогао снаге да посјетим ујака Васа. Правио сам широке кругове да ме пут случајно не наведе на Грбавицу. Волио сам, мимо свих мојих "класића", да се задржавам у касарни. Примијетили су то и моји претпостављени, хвалили ме и предвидјели сјајну каријеру.

Једне недјеље посјетио сам ујну Насту у Бућа потоку. Било јој је драго што сам дошао. Одавно ме није видјела. Честитала ми је завршено школовање и задржала ме на ручку. Причала је са мном спремајући јело. О свему, само не о Васу и Фавзи. А и мени није падало на памет да их поменем. Сама помисао на Фавзу нагонила ме на успоредбу са ујном Настом, правом домаћицом, човјек-женом. Низ леђа ми је цурио зној, а у ушима одзвањало:"Родоскрнавитељу".

- Јавља ли ти се тата? - питала је брижна Наста.

- Не! - био је мој кратак одговор, јер стварно нисам имао што друго рећи.

- Па можда добијеш службу у Пожаревцу?

- Не бих то волио!

- Ти би, можда, да останеш у Сарајеву?

- Не знам.

- А да се ниси заљубио овдје? Опасне су ти ове Босанке.

- Ама не, ујна, ја мислим да ћу за Македонију - одговорио сам сав зајапурен, осјећајући се проваљеним.

- Није лоше, није лоше - понављала је Наста, правећи запршку. - А ’оћеш ли се јавит’ мајци?

-Најприје ћу код ње и бабе у Свилајнац, а онда код дједе у Жутиловину.

-А кад би требао почет’ радит’?

- Ја мислим од августа.

- Машала, машала!

Е, то ујнино "машала" ме је опаучило као врућ шамар. Вратило ме на Грбавицу, у Лењинову улицу број тринаест. Наиме, једне вечери фирцика задесио сам се код ујака Васа. У општем расположењу неки Саво, један од ујакових пајташа, запитао ме:

- Знаш ли ти, овициру, што значи "машала"?

- Знам! - одговорио сам, мислећи да озбиљно пита.

- Што? - избечио је Саво своје чакарасте очи.

- Па, значи, "добро".

- Ето, видиш, није. Какав ћеш ти овицир бит’? Никакав! Ето!

- У том смислу - правдао сам се ја - отприлике, као "свака част" или, народски, "не било урока".

- Ту си неђе, ама ’оће ти се још - подизао је Саво тензију, мене гњавећи, а забављајући друштво.

- Ево да ти Саво сад објасни једном за вазда: Кад ону ствар уватиш с обје руке, и оно што преостане - то ти је "машала".

Сви су се смијали најбољој доскочици коју су чули задњих година. Ја сам црвенио, а ујна Фавза се закоценула.

И сада ми је то било непријатно и питао сам се у себи зна ли ујна Наста за ову неслану шалу, али сам се одмах угризао за језик чувши онога што ми шапуће:"родоскрнавитељу"!. Једва сам издржао ручак код ујне Насте. Одмах послије обједа поздравио сам се са њом и отишао у касарну.

Једног поподнева, на десетак дана пред мој одлазак из Сарајева, неко ми је дошао у посјету. Јављао је то дежурни са капије. Нисам ни слутио ко би могао бити. Нити ми се дало да размишљам о томе, нити сам тога дана, канио излазити вани. Одгегао сам мрзовољно до капије и у соби за пријеме нашао ујака Васа и ујну Фавзу. Тек сам улазио, а ујак је викао:

-Па ђе си, пизда ти материна? Јеси ли жив?

- Што ти, болан, не дођеш? Што ти, болан, не дођеш? - понављала је Фавза.

- Па, заврши ли ти школе? Па зар си пао? Па, ђе си, пизда ти материна, јеси ли жив? - настављао је Васо, а ујна као покварена грамофонска плоча:

- Што ти, болан, не дођеш? Што ти, болан, не дођеш?

- Ма, све је у реду! - одважио сам се ја и смишљао, црвенећи, како да се извучем.

- Ма, како море бит’ у реду? Јеси ли жив? - настављао је Васо да млати празну сламу, а ујна опет понављала, али овај пут само једном:

- Што ти, болан, не дођеш?

- Ма немам времена, обавезе су, војска је то и - досјетих се - ноћас све морам привести крају и раздужити се, јер сутра идем.

- Ма ђе, болан, идеш? - промијени Фавза питање, разрогачених очију.

- У Свилајнац! - одвалих ја.

- У, јебо те, е не’ш вала! - одвали и ујак.

- Морам, дошао ми тата и иде сутра увече.

- Види, мајку му, и баш мораш? - питао је ујак.

- Морам - кратко сам одговорио.

- И не можеш изић’ са нама? - опет је питао Васо.

- Не могу. Ако све не завршим, нећу видјети тату.

- Нужда закон мијења - примијетио је ујак, раширио руке и пољубио ме три пута.

И ујна Фавза се привила уз мене. Пољубила ме и она три пута, а низ лице јој се скотрљала суза.

- Види мене луде - рекла је ујна Фавза и још једном ме пољубила.

- Не рече: заврши ли школе? - припитао је ујак.

- Заврших, вала’!

-Машала, машала! - повика ујна Фавза, а мени плам уз образе.

- Е па, сестрићу, још једном честитам - и опет ме изљуби ујак Васо - буди добар официр, служи отаџбини и не окаљај часни образ својих родитеља.

Запухнуо ме јак мирис шљиве. И ујна Фавза је искористила прилику да ми честита и да ме пољуби још три пута.

***

Просто ме изненадио распоред. Гласио је: В. П. 2173 - Кумбор. Ја сам очекивао Македонију, па сам се мало и разочарао.

Упознао сам добро полуострво на којем је живјела тетка моје мајке, јер сам сваке друге седмице имао распоред на Обоснику.

Смјештај сам нашао код госпође Олге у насељу Савина. Своје слободно вријеме проводио сам највише испред огласних табли. Волио сам читати осмртнице. Ни сам не знам зашто, али то ме највише занимало. Почео сам одлазити на сахране и врло брзо примијетио да нисам једини који не пропушта скоро ниједну. Од свих најредовнија је била омања, добродржећа, "набијена" жена са наочарима - и већ послије неколико погреба јављали смо се једно другом. Мада никада нисмо причали, а камо ли сједили заједно, неки флуид нас је везивао. Ако случајно није присуствовала сахрани, нешто би ме жацнуло и бацило у размишљање о најгорем. Међутим, обавезно би се сусрели на четрдесетодневном помену.

Био је то само увод у период активног бављења оностраним, вријеме клијања сјемена које је у мени посијала ујна Фавза, бавећи се духовима, кафом и пасуљем.

Све више сам заокупљао себе имагинацијама. Све више ми је соба била затрпана часописима и књигама из разних области алтернативе. Медитација, кама кришна, читање звијезда, реинкарнација, хипноза - и све до чега сам путем малих огласа и излога књижара могао доћи.

Био сам једини који је и на посао и са посла ишао са пуном торбом књига. Забио би се у своју канцеларију и читаво радно вријеме провео читајући. Моје радне активности, а и комуникација, нису били на задовољавајућем нивоу. Имао сам слабе резултате и оцјене свих претпостављених. Није ме много бринуло ни редовно одбијање пенала од мог личног доходка, јер је и такав подмиривао све моје потребе: нешто хране, нешто гардеробе и литературу. За подстанарски статус добијао сам накнаду звану "одвојени живот". Мало сам трошио на храну, јер сам постао вегетаријанац. Кафу и пиће сам избацио из употребе. Гардеробу сам куповао по повлашћеним условима у цивилно-војној продавници у згради "Арена", у Његошевој улици. За пет година таквог живота и службовања смршао сам двадесет пет килограма. Био сам кост и кожа. Униформа је лепршала око мене, а капа падала све до ушију. Посао ме стварно није занимао, а ни у литератури нисам налазио оно што сам замишљао. Полако сам прелазио на религијске књиге и сам ишчитао Стари и Нови завјет, па и Куран. Као Србин по рођењу, све више сам одлазио у манастир Савина, тражећи материјала са којим би попунио празнину у својој души. Присуствујући вечерњим и недјељним молитвама, све више сам имао утисак да сам сваки дан даљи, умјесто ближи Богу. Свештеник је читао, на мени неразумљивом језику, а за разговор није био спреман. Имао је припремљен одговор за све:"Моли се и само ће ти се казат’". Осим мене, редовни посјетиоци манастира биле су двије старе, уцвијељене жене, тако да нисам имао са киме отварати расправу о темама које су ме интересовале.

- Јеси ли крштен? - питао ме један дан свештеник.

На мој одговор да нисам, само је рекао:"Учино то, биће ти лакше!"

Обавио сам и тај чин, међутим, ништа се није промијенило у мом животу. После пола године обилажења манастира Савина, одлучио сам да промијеним мјесто интересовања. Почео сам да посјећујем католичку цркву светог Анта у центру Херцег Новог. Најприје ми се учинило да ћу ту наћи одушка. Сам ентеријер је прилично јалов у односу на манастирски, али је било пуно посјетилаца и сви су весело комуницирали између себе. Молитва се одржавала на разумљивом, српском језику, а црква испуњена клупама на којима смо сви сједили. Сви смо учествовали у молитви, хорски уздижући захвалнице под сами црквени строп. Стари дон Виктор се поздрављао са свима, а часне сестре о слављеним данима спремале напитке и колаче.

Међутим, ни овдје није било стручних расправа. Дон Виктор је покушавао да одговори на моја питања, али се све ипак сводило на то како је Бог велики, како све види и све зна и да ће доћи дан задовољења. Часне сестре су се скрушено молиле Богу, а Марија-Ана заводнички смјешкала. Послије њеног одласка из самостана, престао сам да долазим у цркву светог Анта и прибјежиште потражио у Адвентистичкој цркви у Зеленици. То су они које народ зове "суботари", јер суботу броје за седми дан и поклањају је Господу Богу свом. Ту је било оно што сам тражио: расправе, питања, одговори, режим живота који сам ја себи већ био наметнуо и брига за заједницу. Издвајао сам мјесечни десетак за организацију и много се љутио када би нас неко изругивао и називао сектом. Народ, ни вјерници ни атеисти, не воли "нововјерце", како су нас звали. Тек касније, када сам загребао у срж ствари, ја сам прогледао. Схватио сам много и разумио околину и њено понашање. Напустио сам и ову цркву и посветио се личном изучавању Светих књига и списа. Некако, баш у то вријеме, тајно је у вечерњим сатима дошао код мене један од колега са посла. Саопштио ми је да ме већ годину дана прати по задатку, те да ћу вјероватно бити демобилисан, што му је јако жао, јер он за то вријеме није код мене открио никакву непријатељску дјелатност, изузимајући сталне посјете црквама свих вјера. Повјерио ми је како би сигурно имао шансу да у сљедећој расподјели ријешим своје стамбено питање, те да ми он препоручује једини савјет који има, а који би ме можда извукао, да се хитно пријавим љекару, изсимулирам неку болест и докопам се болнице. Послије лежања у болници да се озбиљно прихватим посла и тако премостим изгубљено вријеме. Шта друго него да му се захвалим на свему и да обећам да нећу никоме говорити о нашем састанку. Мени са оволиком висином и тежином од шездесет килограма није било тешко већ сутри дан завршити у болници у Мељинама. Послије претрага и налаза, дијагноза је била малаксалост услед неухрањености са препоруком мировања двадесет и један дан. Имао сам, значи, доста времена за размишљање како даље и ријешио сам да се више не враћам у касарну. Али потребно је обезбиједити најминималнију егзистенцију и оставити времена за бављење мојим активностима. Смислио сам, и сада то тврдим, најидеалније рјешење, да се пензионишем. Да, да се пензионишем у својој двадесет шестој години. Мучан, али привлачан задатак. И ријешио сам да измислим болест за коју не могу открити да ли ме стварно тјера. Болест до које се не може доћи никаквим налазима - умоболност. Није било лако проћи сва искушења задатог циља. Била је то моја Голгота. Бивствовање по најгорим одељењима југословенских психијатрија. Сада је дошла до изражаја индо литература. Много пута сам питао себе што радим, али сам исто толико пута рекао себи:"гурај мајсторе".

После двије године испитивања и терапија, поново сам се обрео у Херцег Новом.

У међувремену је у мојој војној пошти расписан конкурс за додјелу станова, а мој добри колега у моје име поднио захтјев и у њему између осталог навео да мени стан вјероватно никад неће користити, јер ћу остатак свог несретног живота провести у болници Доброта, али да имам стару мајку и да ће ме она сигурно посјећивати, па да има гдје преспавати.

За чудо, или не, кад сам се вратио у Херцег Нови уручено ми је рјешење о додјели једнособног стана, којег сам касније откупио у сопствено власништво за три стотине марака. Мало после, са ВМА је стигла документација и историја моје болести о стопостотној инвалидности због меланхоличне неурачунљивости. Мало касније, али сам ипак остварио свој циљ. Пензионисан сам у двадесет деветој години живота.

Ја сада пишем ове прибиљешке, каним се да почнем описивати болничка испитивања, али ме је страх да то нећу вјерно урадити. Боље је да то некоме причам, а он да записује. Грицкам пензионерске дане, посматрам са балкона брдо звано Обосник и чекам да се ово срање у Босни заврши па да одем у Сарајево.

Ријечник мање познатих ријечи и израза

А

абинде - од њем. везати

аваз - глас

анатема - проклетство

апсана - тамница

арија - ваздух

ајван - стока

Б

бекиња - кожа одрата у једном комаду

белегија - брус за косу

бденије - врста молитве

бупнути - пасти, ударити

бљувати - повраћати

В

вацулет - марама

валид - инвалид

верак - слабост

веленца - прекривач

виланци - финанси

воин - од њем. куда

веле - кажу

вргнути се - наследити особине

Г

гава - кламфа, гвоздена кука којом се састављају греде

галиот - мангуп

ганге - начин пјевања

голијен - цјеваница

Д

диздар - заповједник (тврђаве)

дегенек мајстор - батинаш

дућити се - пружити се

Ђ

ђометар - геометар

Е

епитрахиљ - дио одежде православног свештеника

Ж

жаовица - примједба

живор - стока

З

затуцати - овдје, проклињати

завиличан - зауларен

заалакати - галамити у хајци

залудан - будаласт

забичити - замомчити

збланути се - препасти се

зобати - јести грожђе

зер - зима, хладноћа

звонар - ован предводник са звоном

И

исподтија - испод гласа

истрачити - истријебити

Ј

јазок - зло

ја мним - ја мислим

јектати - јечати

К

капо вилађо - кнез села

калаш - скитница

кострет - длака од козе

кованица - коса

конат - рачун

клеца мртачки - црквено звоно које звони само у једну страну и објављује нечију смрт

крсник - славски колач

комишијуни - грчеви

Л

лемба - пљусак

М

маћав - болешљив

марач - март

мазија - доказивање правичности вађењем гвозденог предмета из казана са врелом водом

мертиница - хљеб од кукурузног брашна

муктар - сеоски старјешина

Моска - Москва

мрс - месо

Н

нафора - освећени хљеб за причешћивање

Навијорка - Њујорк

наизуст - напамет

насе - назад

налетница - змија

налетњак - ђаво

нокоштина - сиромаштво, самоћа

О

обор - тор

осувомеђити - зидати без малтера

осмојчина - земља неквалитетна за обраду

острагуша - врста пушке

оје - греда која спаја јарам и раоник

П

пастрма - клање стоке

пасина - појас

пиџуо - подзида за сједање

попас - подневни одмор између паша

пошеганица - пушка са скраћеном цијеви

помавењети - поплавити

преобука - одијело

пружало - замка

просуља - тава

проклетан - ђаво

пржина - пијесак

прлина - танка земља

пувати - дувати

пишталине - стално влажно земљиште

плам - овдје, ватра, температура

Р

разведен - овдје, паметан

разџилитан - разигран (коњ)

риза - одежда

руњав - длакав

рута - поњава

С

сита - брашно

синџир - ланац

ситни и крупни зуб - ситна и крупна стока

собитије - од рус. догађај

спорај - због

срзати - дрмати

сретњикати - честитати

стокроки - од стотину корака

струка - прекривач од сукна

стрекнути - уплашити се

стиман - признат

сутлук - враџбина

Т

танџара - стара пушка

тојага - мотка

тирјак - ветеринар

трешаљ - између два товара

трсити - овдје, продати

Тријешће - Трст

Ђ

ћемер - појас

ћенифа - тоалет

ћералица - змија

ћићер - потпуно го

ћитап - књига

ћускија - полуга

ћуља - стара, мршава крава

У

ујмити - смањити

улиште - кошница

укондрчити - укочити

усекнути се - обрисати нос

упртњача - торба за на леђа

Ф

фирцик - игра с картама

Ц

цибук - као двопек

Ч

чапра - кожа

чукљен - овдје, планински врх

чрез - од рус. кроз

Џ

џандар - жандарм

џорната - дневница

Ш

шашољци - даске за покривање куће

шкрип - шкрапа

шпаг - џеп

штрека - пруга

Поговор

Особеност израза чини прозни текст Шпира Живковића. Све је испуњено мозаиком слика и дубина драматичности. Аутор посједује моћ да догађаје претвори у књижевну творевину, у животне приче. Узбудљива казивања преплићу се са историјским токовима. Користећи исповиједни тон Живковић је исписао књигу свједочења, временских раздобља, трагања људи за срећом и миром.

У богатом метафоричном језику Живковићевих приповиједања наилазимо на чисте лирске записе у којима на симболичан начин говори о трајању и умирању, о вјеровању у човјека. Живковићева проза повезује компоненте добра и зла као истинску хронику трајања у човјековој души, гдје живот одолијева искушењима са којима се суочава. Несугласице са животом, људима и временом су присутне и стално трају и трајаће, стога ће писац пророчански дјеловати у својим причама као што су "Јово Кнежевић", "Саво Шибенски", "Илија Кољеновић", "Јован Робија" и друге. То су истргнуте приче из живота и о животу. Оне су просто живе, мобилисане, убједљиве и као такве остављају дубок траг на читаоца. Писац је дубоко заронио у човјеково биће, у његову судбину, просто завирио у његову душу. То је језгро ове прозе. Из дубина и са врха животне стазе, са историјског, спонтано и као за себе, лако пребацује свој имагинативни лук до савременог и модерног. Отуда и парадокс ове прозе. Њена стварност је и њена модерност. Он, уствари, активира давна сјећања људи, њихових судбина и претвара их у умјетничке цјелине и тако ствара заокружене приповиједачке истине. Дубока је жал и сјета у овим приповијеткама али и отпор према свему ономе што гуши човјеков ум, што му спутава жеље и радости.

Приче су у симболима. Тај симбол је двосмислен. Он означава прошлост или будућност личности из приповијетке. Он, дакле, симболизује историјске и друштвене тренутке у нас и односе међу људима. Аутор дискретно, ненаметљиво прича о људима, њиховом животном путу, о људским судбинама што поприма стварност. Приповиједачеву машту употпуњује психолошка слика, познавање људског менталитета гдје се опсервација често преображава у метафизику, мисао. Сав приповиједачки дар остаје у стварности, иако аутор мијења угао виђења, па и моралну оптику, он остаје препознатљив и стваран.

Живковићеве приче су голи живот који се налази на ивици радости и несреће. Да би опстали и остали кроз све патње, обичаје и надања његови јунаци се боре са свим недаћама, заблудама и противурјечностима, трају на путевима животне неизвјесности.

Враћањем успоменама, прошлости, догађајима који су се десили, личности ових приповиједака тренутно бјеже од зле стварности, да у овом мутном времену нађу мало свјетлости, зрак наде и вјеровања у боље сјутра. Међутим, то тренутно бјежање је чиста илузија, јер се из стварности ни сјећањем не може побјећи, зна то аутор, стога сјећање титра и слике се претварају, а стварност лебди и дише и траје онаква каква и јесте. Отуда у овим причама има претапања онога што је исчезло и онога што је присутно у тишини живота, у његовој благости и суровости.

Приче су монолози, људско трајање. И у тим лирским тоновима, монолошким струјама у којима има драмских елемената, ствара се узбудљива слика о животу, о односима и навикама. Тај специфичан однос са лицима у којем приповиједач стоји између судбинског, односно породичног хроничара чини умјетничку цјелину, односно ствара докуменат животне истине.

Као књижевни приповиједач Живковић је свјестан вјештине писања и умјетности - спреман је да у рукопис унесе истинит догађај, јер је тако свјестан читаоца кога ваља заинтересовати, коме треба саопштити оно о чему пише. На тај начин он ствара поузданост свога казивања код читаоца. Такав поступак присутан је код данашњег ствараоца у нас и он на тај начин слиједи вријеме у коме доминира такво стварање приповиједачког текста, који је добро прихваћен од стране књижевне критике и читалаца.

Шпиро Живковић је приповиједач чију прозу треба адекватно анализирати и дати јој право значење. Она је, уствари, освјежење у нашој књижевној баштини и чини њено свијетло значење.

Биографија

Рођен 1958. године - Крушевице, Херцег-Нови. Живи у Херцег-Новом. Члан је удружења књижевника Црне Горе. До сада објављене књиге: Суза, 1985. Троскотова сјетва, 1988. Помрав, 1990.

Веле, 1991.

Жалосна врба, 1999.

// Пројекат Растко - Бока / Уметност //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]

© 2001. "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на Интернету"; Технологије, издаваштво и агенција "Јанус"; као и носиоци појединачних ауторских права. Ниједан део овог сајта не смије се умножавати или преносити без претходне сагласности. За захтјеве кликните овдје.