Мирослав Пантић

Дубровачко позориште седамнаестога века

Мирослав Пантић: Из књижевне прошлости - студије и огледи (СКЗ, Београд, 1978)

1

Поштоваоцима старе дубровачке културе одавно је добро познато како је развијен и колико интензиван био позоришни живот у Дубровнику у време коме су песници Џиво Гундулић и Џоно Палмотић дали основно обележје. У току те половине столећа готово је тешко наћи годину кад млади и занесени аматери, окупљени у своје "дружине" чудних или смешних имена ("Испразни", "Сметени", "Орлови" итд.), нису пред дубровачку публику изнели по коју пасторалу, по коју мелодраму или пак трагедију. По свој прилици може се подвлачити без имало страха да ће се претерати како је ретко који карневал из тих деценија пролазио без позоришних игара, организованих одушевљено и с весељем како би бољи део публике, уз сваковрсне друге забаве које су карневали доносили, могао да ужива и у бираној и отменој речи, сложеној у изглачане стихове и често отпеваној уз дискретну пратњу музике.

Ту богату и вредну театарску активност данас не познајемо ни издалека колико је довољно. Питања без одговора искрсавају већ при покушајима којим хоће да утврде колико је и каквих песничких дела тада уопште приказано. Многа од тих дела ми без сумње знамо, било да њихове текстове можемо и сада читати (као што је случај с већином Палмотићевих дела), било да су се сами текстови изгубили, али о њиховом постојању остају сведочанства у која мирне душе можемо веровати (као што је случај с претежним делом Гундулићевог драмског стварања). Али, с друге стране, колико је могуће бити драмских састава који су у оне дане и написани и изведени, али који су ненакнадиво нестали заједно са сваком успоменом на њих! Да их је било више једва да би се и могло сумњати. Међутим, не срећемо се само ту с тешкоћама. Пуно неизвесности јавља се још и при настојању да се за очувана дела начини макар и приближна хронологија оновремених извођења; многа од њих дошла су до нас без икаквих бележака о томе кад су их све негдашњи дубровачки гледаоци видели. Но највише нам смета, изван спора, једна даља наша неизвесност. Она је у томе што ми заиста сасвим мало можемо рећи како су те прастаре позоришне представе изгледале, уз какву су вештину и с коликим знањем оствариване, које су им биле мане а које врлине, на које су начине савладаване техничке тешкоће, и, у једну реч, што нам недостаје још много чега другог без чега нам је тешко да те представе сагледамо онаквим какве су биле на даскама и иза кулиса. Нешто података очуваних у самим текстовима приказаних дела, међу сценским упутама аутора или иначе, коришћено је досетљиво и широко али и с њима остали смо још увек без пуног и исцрпног познавања ствари.

Зато је занимљиво, а може бити само корисно, допунске информације потражити међу савременим а још увек неуоченим архивским записима. Јер покаткад у те дане суверена и строга пажња отаца Републике управљала се и на позоришни живот града и они су давали да канцелари региструју њихове одлуке и решења којима се тај живот усмеравао или ограничавао, потпомагао или каналисао, или да упишу какав неочекивани догађај који се у вези с њим десио. Покупљени са разних а често и заборављених страница архивских књига и удружени с вестима које се нужно везују уз њих, ови записи не могу не интересовати историју старог дубровачког позоришта, јер погдегде згодно проширују досадашња знања или отклањају досадашње сумње, а погдегде опет стављају нова питања за размишљање. И једино што, у вези с њима, остаје да се зажали јесте то што нису били бројнији и чешћи и што нису били исцрпнији.

Прву у низу архивских вести о позоришту Гундулићевог и Палмотићевог доба дугујемо једној свађи која се сасвим случајно десила увече 27. фебруара 1612. године. Та свађа не би ни по чему била значајна: неки Апуљац наишао је, око три часа ноћи, на улаз куће госпара Луке Николиног Соркочевића и, најпре у шали а онда у свађи, копљем покушао да с краја на крај (banda а banda) прободе трбух извесном Перу Јакобовом, градском стражару; такве ствари збивале су се у Дубровнику безмало свакога дана. Али је за нас она добила извесног интереса по једној другој важној појединости коју сазнајемо из ње. Te вечери, наиме, у кући поменутог Соркочевића приказивала се некаква комедија (si faсеva la comedia), на коју је, у пратњи стражара – односно "здура", како су их Дубровчани звали – дошао и сам дубровачки кнез, седамдесетчетворогодишњи Влађ Николин Менчетић; па док су горе господа уживала у представи, стражари су доле чекали кнеза, чувајући му шешир и плашт и играјући се међу собом.^[1]

Али већ и та прва вест истовремено је и прва загонетка коју не можемо лако решити, мада неке елементе за њено решење брзо прибављамо досећањем. Очигледно, с представицом о којој она сведочи још увек смо у традицијама дубровачког XVI века, јер и то је сигурно била опет само каква свадбена свечаност, једна од оних за које су, још од времена Николе Наљешковића, дубровачки песници писали, а дубровачки аматери играли, љупке или обесне "пирне драме", у ствари алегоријско-митолошке комедије или грађанске фарсе о сељачким свадбама. Али о коме се делу овде ради? Да ли је то била каква нова драма, сада изгубљена и непозната, или тек једна од, свакако многобројних, реприза неког Наљешковићевог или Држићевог дела згодног за овакве пригоде? Свакако, чињеница да нам се из ових деценија није сачувало ниједно комедиографско име – па, због тога, и ниједна комедија – могла би навести на мисао да су фебруара 1612. Соркочевићеве званице гледале само једно обновљено и, на сваки начин, дотерано и актуализовано старо дело, али ко би то сад смео без устезања да тврди?

Утолико би теже било одлучивати се на овакве тврдње што и каснији архивски записи који су нам остали упорно говоре о комедијама. Један је, на пример, од 18. јануара 1617. године. Тога дана оглашено је пред дубровачком "Лођом", по наређењу кривичних судија, да се нико не усуди "да иде маскиран по ноћи, с оружјем или без њега, почев од Аве, Марија па даље, изузев у комедијама и јавним музикама које се обичавају приређивати"; преступници који би се о ову опомену оглушили имали би да плате по сто дуката, ако су племићи, или да одлеже по шест месеци у затвору, ако немају новаца.^[2] Из тога може се извести само један закључак: уз мелодраме – које овај архивски запис назива "музикама", као што их је покаткад називао и Палмотић – у те дане још су и комедије биле омиљене, и изводиле су се често кад дубровачке власти дају ове изузетне олакшице њиховим представљачима. Одвише смело, а мислимо и нетачно, било би узимати да су се сваки пут кад је то било на дубровачкој позорници приказивали једино стари комедиографски комади.

Ипак, сва та наслућивања остају да важе само уз једну ограду. Да се и 1612. и 1617. године у цитираним архивским споменима говорило о комедијама може се узети тек под условом да је службена дубровачка проза појмом "комедија" обележавала оно што се заиста тим именом називало у седамнаестом веку. Међутим, ствар се приказује у измењеном виду ако су на овим местима архивски текстови били непрецизни као што већ знају да буду. У том случају не би се без колебања могло одрицати да њихове "комедије" не значе можда и свако драмско дело, ма којој врсти оно припадало, или бар неко дело – пасторалу с комичним детаљима, на пример, – које би се, по било којој својој узгредној карактеристици, тим термином могло обухватити.

На овакве резерве као да нагоне две даље информације о позоришним збивањима у Дубровнику које се у архивским књигама налазе. Према првој, записаној 7. фебруара 1628, дубровачки провидури оружја наредили су да се из магазина житнице извуку двадесет пет фењера и да се дају властеличићу Агостину Франовом Тудишевићу и његовој "дружини" за комедију (per la comedia). Према другој, нешто каснијој, опет су првога марта из истог магазина уступљени фењери некаквој "дружини", можда Тудишевићевој али се то не каже, и опет за комедију.^[3] "Комедије" које се ту спомињу по свој прилици значиће нешто друго од онога што смо под тим појмом навикли да схватамо. Ево због чега. Прву поменуту "дружину" сачињавали су млади племићи, и то сасвим сигурно, јер на то упућује личност Агостина Тудишевића, јединог њеног члана који нам је познат; према ономе што се несумњиво зна о организацији аматерских "дружина" у Дубровнику, било би немогуће и помислити да се у истој "дружини" уз властелу нађу некад и пучани. A кад је у ово време некакву представу организовала "изабрана младос", младост "на владање кв се роди", како је говорио Палмотић, онда се може поуздано рачунати да ће она, према укусу времена и укусу своје класе, увек пре изабрати коју префињену пасторалу или сентименталну мелодраму него тривијалну комедију из свакодневног живота. Осим тога, ваља подсетити да је ово управо она година кад је у Дубровнику први пут изведена Гундулићева Дубравка; лако може бити да се баш њe и тичу обе наведене архивске вести, које су у тој несвакидашњој пасторали због њене местимичне гротескности без тешкоћа могле видети комедију. Једанпут је споменуто, додуше, да је "вријеме у које се догађа акција у Дубравци без икакве сумње прољеће, мајски дан" и "да се Дубравка у овом погледу наставља на мајске драме у Сијени",^[4] па би то искључивало њено извођење у фебруару односно на почетку марта, како би према овим вестима имало бити. Али јесмо ли сигурни, и да ли је то методолошки уопште одрживо, кад време у које се догађа радња једне драме проглашавамо за време кад јe она изведена? Најзад, и сама личност Агостина Тудишевића може нас упутити на неку везу с Гундулићем. Јер тај млади дубровачки госпар – кога, ето, срећемо као глумца-аматера и, вероватно, као старешину једне позоришне "дружине" – био је рођени а само нешто млађи брат^[5] онога Марина Франовог Тудишевића који је "с велицијем славами" приказао некад једно друго Гундулићево дело, његову мелодраму Аријадна, коју му је захвални писац, вероватно зато, и посветио кад се, много година касније, одлучио да је наштампа у Анкони.^[6] Можда та подударност није нимало случајна: међу браћом Тудишевић могла је бити заједничка и љубав за Гундулића и његова дела кад је већ била заједничка љубав за позориште, о чему довољно убедљиво сведочи околност да су обадвојица споменути као представљачи на дубровачким аматерским позорницама.

Tа њихова љубав за театарске приредбе, поред тога што указује несумњиво на њихова културна интересовања, симпатична је још и стога што се јављала упркос извесним, и неминовно не малим, материјалним жртвама на које су носиоци позоришног живота у Дубровнику унапред били осуђени. Јер док су италијански дворови и државе широко дрешили кесе плаћајући позоришне представе које су држали својом славом и својом чашћу, њихова република није на позориште трошила ни циглога гроша, и највише што су аматери од тих шкртих сенатора могли очекивати било је, као што смо видели, да им се на послугу уступе државни фењери којима ће расветлити своје приредбе. Па и тад се то брижљиво регистровало, да се не заборави или да се не догоди пометња при враћању. Све остале трошкове, међутим, имали су да начине сами извођачи, и то без наде у накнаду, јер нема ниједнога знака по коме би се закључило да су се могли обештетити од продавања улазница; позориште је било њихово уживање и њихова пасија, и они су га својој публици нудили без наплате и широке руке.

Да су пак трошкови могли да буду и замашни и да је због њих долазило покаткад и до размирица међу члановима "дружина" показаће лепо један докуменат регистрован одмах наредне године. Дуго, и све до јуна 1629, чланови неке "дружине" свађали су се око издатака направљених на представи, у карневалу исте године, и на гозби, приређеној увече после "комедије" (in. conuiuio post earum comediam сеlebrato). У представи они су били ангажовали Ламберта Кортоиса, као певача (cantor) и композитора музике (pro musicae compositione), затим четири општинска свирача за свирање (pro sono) и најзад сликара Алесандра Чини (Cini, Cigni) из Урбина да им наслика сцену (pro pictura sсеnae); сви они били су неисплаћени и за свој труд захтевали су награду. A на гозби на којој је било седамнаест лица, могуће све самих представљача, јело се и пило "нипошто сјајно", како се каже у документу, па ипак се на столовима нашло петлова и јаради, голубова и јаребица, кобасица и "другога смока", торти и критскога вина; око тих трошкова изродили су се још већи неспоразуми. Набављачи јестива и пића били су чланови "дружине" Мато Радмани, Никола Кампса, Стијепо Клашић и Бенедикт Форнари, али у њихове рачуне нису веровали прегледачи рачуна (super computis reuisores) Јакоб Наталић, Лујо Бичић и Мато Карамонда, које је "дружина" делегирала у те сврхе. Спор је најпосле морао доћи пред дубровачког кнеза и тек његова пресуда успела је да смири духове. По њој је од 114 дуката, колико је код Радманија, Кампсе, Клашића и Форнарија било од новаца "дружине", требало да се за вечеру свакога члана плати по пет дуката, а од преостатка да се исплати "певач" Кортоис са шест дуката, свирачи са четири дуката и сликар Чини са шеснаест дуката. Ова плаћања су и обављена, у новембру и децембру, па је то и регистровано на маргини документа.^[7]

Иако кратка и прилично штура, информација коју нам је o старом дубровачком позоришту овај докуменат сачувао предрагоцена је и казује много више од просте чињенице, коју такође досад нисмо ниоткуд знали, да је бављење позориштем дубровачке љубитеље покаткад добро погодило по џепу. Крај ње се, зато, мора застати нешто дуже, употпуњавајући размишљања на која она нагони још и с неколико других, допунских обавештења.

Оно што бисмо сад желели да знамо највише – а то је, без даљега, наслов "комедије" која је овом приликом изведена – наша информација на жалост прећуткује; у документима, обично, такве се појединости не налазе. Због тога смо присиљени да и ту дометнемо још једно можда, ко зна које по реду с којим се сусрећемо кад је реч о дубровачком позоришту седамнаестога века. То можда било би у овоме: за Палмотићеву пасторалу Аталанта, једно почетничко његово дело, рађено под видним утицајем Гундулићеве Дубравке, знамо по напомени исписаној наместо наслова да је то "мужика коју учинише дружина Испразни... годишта 1629" и лако може бити да је представа око чијих је трошкова 1629. године дошло до спора била у ствари представа Аталанте. Што су за ту представу били употребљени и певач, и композитор музике, и свирачи, и сликар сцене, само утврђује претпоставку да се ту није радило о комедији у правом смислу речи, јер код ње све то не би било потребно. Што је пак у документу ипак узета реч "комедија", објашњава се исто тако без тешкоћа: и у тада изведеном делу, као и у Дубравци, морало је бити много гротескног, па је то при састављању архивског текста и одлучило. Како у Аталанти смешни сатири стварају такође обиље гротескног, била би то нова околност која наводи на мисао да су се они млади Дубровчани 1629. спорили о новцима издатим за извођење Аталанте као и за банкет после тога.

Ако је то тако, "Испразни" би били група дубровачких грађана, јер су сви побројани чланови "дружине" која је наступала 1629. године припадали тој друштвеној класи. Још у нечем није било разлике мећу њима: сви су у том тренутку били млади и сви махом нежењени. Неки су код својих суграђана били већ стекли извесног угледа, неки ће га тек стећи у годинама које су дошле затим. Бичић ће, на пример, најпре бити канцелар а после "заслужни секретар Републике",^{[8 ]}и увећаће своје заслуге још и тиме што ће се у часовима који му преостају од послова бавити и попуњавањем велике генеалогије Антунина, највиђенијег слоја дубровачких грађана којима је и сам припадао,^[9] Кампса ће као трговац по Леванту и у Италији поступно тећи све више тако да ћe, иза смрти 1657. године, наследницима моћи да остави огроман иметак,^[10] а Наталић ће истина почети као писар у великој царинарници, али ће, после земљотреса 1667. завршити као дубровачки племић. Неки ћe, опет, преминувши рано – као Радмани, 1638, или Клашић, 1644. године^[11] – оставити за собом само неиспуњене наде. Али сви одреда, једни као и други, у време кад су правили своје прве глумачке покушаје рачунали су се, и спадали су уистину, у цвет младог и образованог дубровачког грађанства.

Сарадници које су они за своју представу одабрали, и које су за то и платили, без сумње су били на висини задатка. Њихов композитор музике и певач Ламберто Кортоис свирао је, како изгледа, све инструменте, а дувачке нарочито (il cornetto, il pifaro, il trombone), и припадао је сталном оркестру професионалних музичара у служби дубровачке владе.^[12] Већ отац му је, око 1592, био на истом послу у Дубровнику; те године споменут је као пифар.^[13] Ламберто је по свој прилици рођен у Дубровнику, а тамо је и умро, године 1663, оставивши бројне синове и удату кћер с нешто имања и с две куће, једном у граду а другом у Цавтату.^[14] Колико је он заблистао у својој двострукој улози композитора и певача на представи наших грађана немогуће је ишта рећи, јер о томе недостају подаци. Чак ни висина награде коју је за то вече примио не упућује нас на било какав траг; иако шест дуката представљају своту унеколико већу од целе једне његове месечне плате, не знамо ипак да ли је она истовремено и израз задовољства његових партнера, будући да не знамо колико су се такве услуге у Дубровнику плаћале Кортоис је, уопште, једини музичар за кога утврђујемо да је радио на музичкој опреми наших мелодрама, па, разуме се, и једини који је за тај свој посао добио новаца.

По његовој музици – коју сад немамо и за коју не можемо погађати ни толико да ли је била оригинална или само компилирана према савременој италијанској музици ове врсте – певало се и свирало на "комедији" 1629. године. Уз Кортоиса морао је да у вокалном делу иступи још неко од чланова "дружине", јер се иначе не може помишљати да је он извео све партије или пак да је само у једној улози било певања. A свирали су, како смо видели, дубровачки државни свирачи, "тибицини" или "пифари", како су их званично називали. Случајно смо у прилици да споменемо и њихова имена, мада ништа више од тога не умемо рeћи ни о њима, ни о њиховој вештини. То су Петар Негрини, Леонардо Белуомо и Иван Винченцов, који су тек одскора били на листи службеника дубровачке владе.^[15] Није искључено да су сви они били Италијани и да су се у Дубровник доселили идући у потрагу за хлебом.

Италијан је био и уметник који је споменут као сликар сцене за ову представу. Тај уметник, Алесандро Чини, врло је рано, изгледа, напустио свој Урбино и прешао у наше крајеве. У Дубровнику је, колико знамо, био најпре и ту је дуго налазио упосљења, на јавним зградама и код приватних љубитеља. Покаткад су се његове слике допадале – као кад јe осликавао капелу локрумске цркве^[16] – а покаткад су по оцени Дубровчана оне биле промашаји – као кад је марта 1630. осуђен да одседи десет дана строгог затвора и да поврх тога без наплате поправи или чак поново наслика ликове четворице светаца које је некад, свакако лоше, био израдио за манастир дубровачких доминиканаца.^[17] После је овај сликар прешао у Котор, где је такође имао разне наруџбине. Оженивши се пред крај живота једном Шипанком,^[18] он је у Котору и довршио своје дане 22. јануара 1648, у четрдесет петој години, а тамо је и сахрањен, у цркви светога крста.^[19] То што је толико много од свога живота везао за Дубровник и Котор сигурно је и било разлог што је његово име остало неспоменуто у свим светским приручницима о иоле познатијим сликарима прошлости,^[20] али, још је горе то што ни слике које је код нас радио нису ни распознате ни очуване, па се, зато, не може ни нагађати ма шта о њиховој вредности и уопште о његовом сликарском мајсторству. Али онолико колико је за сликање кулиса на представи 1629. било потребно, он је без сумње могао показати, како то, уосталом, доказују и дукати које је за свој рад примио. Ако је, као што претпостављамо, на тој представи изведена Палмотићева Аталанта, сцена је требало да буде једна и мало компликована: она је приказивала "дубраву" с мало шуме, с неизбежним кладенцем и с доста цвећа, што је, све заједно, било довољно да ондашњим дубровачким гледаоцима дочара идилични амбијент у коме живе, воле се и боре пастири и виле, богиње и сатири.

Учешће овога сликара у једној представи дубровачких позоришних аматера имаће, међутим, за историју старог дубровачког театра и један шири значај. Досад смо веровали да су се те давнашње представе одвијале у најскромнијим оквирима и да су оствариване најскромнијим средствима, и само као обесну шалу узимали смо оне речи Марина Држића стављене у уста Прологу његовог Дунда Мароја: "И ако вам не узбуде шена лијепа као и прва – тј. као у претходној представи његовог Помета – тужимо се на бријеме које нам је аркитете одвело".^[21] Ове "архитекте сцене" били смо склони да припишемо подсмешљивој фантазији веселог Дум Марина, али ћемо одсад и ту морати да унесемо нешто резерве. Тим више, ако је реч о позоришту организованом у Дубровнику у време барока, кад се на техничку опрему представа полагало тако много и кад су, како видимо, налажени путеви и средства да се тај укус ондашњег човека некако задовољи.

На извесну раскош у представама упућујe, осим тога, још и једна каснија вест сачувана у службеним актима старе Републике. Када је, наиме, дубровачка влада године 1638. донела детаљну и веома опширну уредбу о сузбијању луксуза, – једну у низу толиких других, оштрих и озбиљних, али често понављаних и безуспешних^[22] – допустила је, у њеном тридесет седмом члану, да строге забране ношења скупоцених, сребром и златом украшених одела не важе ипак "за маскаре и комедијанте у њиховим маскаратама и представама".^[23] Другојачије се, наравно, није ни могло. Јер у мелодрамама које се тад воле неизмерно и које тако рећи и не силазе с позорница свет о коме се непрекидно прича свет је краљева и краљица, витезова и дворских дама, свет отмен и племенит, и њега никако не би било могуће дочарати на сцени с оделима од грубог и прескромног дубровачког сукна, без украса и сјаја, без драгоцености и ширита.

Много мање новога, на жалост, могу да нам саопште даљи архивски спомени позоришних приредби из ових деценија. У то време позоришни живот настављао је да буја несмањеном живошћу. Гундулића је, додуше, рана смрт отргла дубровачком театру, али за ово сада ради неисцрпно плодни Палмотић. Из године у годину, скоро, аматерске "дружине" излазе на сцену с његовим комадима. "Орлови" ћe, тако, приказати 1639. његово Натјецање Ајача u Улиса за оружје Акилово а 1644. његову Даницу, док 1640. "Сметени" иступају пред публику с његовом Еленом уграбљеном а 1647. с његовом Алчином; најзад, непозната "дружина" приказаће 1648. његову Лавинију. О свим тим приредбама, даваним без изузетка под ведрим небом на тргу пред кнежевим двором, архивски извори непробојно ћуте. Само веома ретко, и то једино кад се у публици догоди какав неред или сукоб, буде споменута "мужика" и понешто у вези с њом. Тако је 6. марта 1639. записана тужба грађанина Фрања Бруњоли на некакве властеличиће који су га напали претходне ноћи када је, по завршетку "мужике" (come si fini la musica), пошао да погаси светла; цео догађај текао је пред позорницом (apresso il palco) и наочиглед многобројног света.^[24] Из таквих се спомена тек с муком и нипошто у сваком случају ишчитава понешто стварније што може бити од какве помоћи историчару дубровачког позоришта. Године 1642, на пример, на "претили понедељак" (lunedi grasso) потукли су се, због некаквих пара, један војник и један полицајац, и слабији од њих покушао је да се сакрије "под позорницом која је била насупрот двору" (sotto il palco che era incontro al Palazzo),^[25] па нам та ситница неочекивано казује да је и те године у Дубровнику било позоришног представљања, што иначе нисмо од другде знали.

Али за све остало – и, разуме се, далеко важније – што бисмо о дубровачком позоришту после Гундулићеве смрти желели да сазнамо обавештења нећемо наћи у толико пута, и толико пута с правом, хваљеном богатству Дубровачког архива. A кад их нема тамо, да ли ће их уопште негде и бити?

2

Позоришни живот старог Дубровника, расцветан у XVI, сјајно настављен у XVII веку, изненадно је прекинут трагичним догађајем од Велике среде 1667. Весела и распевана, разуздана или трагична реч није се отада па за више година изговарала и слушала са позорнице, јер су се тих несрећних дана под рушевинама града, смрвљени камењем или убијени глађу, уз државнике и трговце, нашли такође бројни песници и њихови читаоци, драмски писци и њихови глумци и гледаоци. У граду пуном "руина" и несреће, опкољеном грабљивим суседима и у опасности сваке врсте није могло бити ни прилика, ни људи а ни воље, нужних за смишљање љупких стихова и "речитање" нежних мелодрама. Поезија, уколико је и било, позивала је на упорно делање ради обнове града или, у страху од гнева Господиновог, проливала сузе покајања и скрушености.

Срећом, у жилавом и веселом Дубровнику такво стање није трајало дуго. И чим се живот опет колико-толико вратио у раније токове, чим су се прилике средиле а опасности отклониле, млади Дубровчани, властела и грађани, опет су, као раније, бивали обузимани бригом да њихове "дружине", о карневалским данима, понуде своме пуку мало смеха и "бурлања", музике и "кантања". И тада пробуђено, то настојање одржавало се кроз преостале године XVII века, ушло у XVIII, изнело на позорницу, уз домаћа дела, и готово целог Молијера "по нашки", а онда је, тамо негде око средине XVIII в., нагло попустило, потиснуто интересом за помодним италијанским позориштем које су, преко мора, доносиле дружине професионалних глумаца. За све то време, међутим, кад год се могло, кад год нису били спречени – опасностима, заразама или забранама владе – дубровачки аматери приказивали су својој публици, како су знали и умели, многобројне комедије, трагедије и мелодраме, оригиналне, прерађене или преведене.

За дивно чудо, ово раздобље у историји дубровачког позоришта, несумњиво плодно и значајно, остало је, из разноврсних разлога, и до данас недовољно познато. Малобројни радови који су га узимали у разматрање оставили су низ нерешених а важних питања и ми још увек можемо рећи врло мало о околностима у којима је то позориште дејствовало, о оквирима у које је постављано, о средствима којима је остваривано, о глумцима који су у њему играли и о публици којој се допадало. Него, сви расположиви начини помоћу којих се таква – и слична – истраживања могу извести још увек нису исцрпени. Један од њих, архивски, може нам унеколико помоћи. Позоришне представе, иако сразмерно ретке, нипошто нису биле најневажнији догађаји у друштвеном животу малене републике и дубровачка влада, увек опрезна и сумњичава, бдила је над њима, контролисала их и регулисала, па је то, дабогме, морало оставити неких трагова у њеним службеним списима. Записи ове врсте, обично суви и оскудни, писани у највећем броју случајева од људи који су покаткад врло слабо или нимало разумевали ствари којима су по дужности имали да се баве, сачували су се, затурени и неистакнути, на многим страницама службених књига и из њих су тек само ретко и делимично долазили пред читаоце и књижевне историчаре.

Несумњиво интересантно и значајно било би решити када су дубровачке сцене наново оживеле, после дужег ћутања коче је наједном и из сасвим неочекиваних разлога настало. Како сачувана драмска дела, приказивана у то време, у већини нису датирана а до датума првих представа не може се доћи ни другим, сличним путевима – савременим мемоарима, на пример, очуваном кореспонденцијом или уопште било којом врстом сличних записа – могло би се очекивати да се бар у архивском материјалу нађе некаквих могућности за решење овог питања. На жалост, за ову врсту истраживања ни овде се не отварају неке нарочите перспективе. Прве представе иза године 1667. могле су протећи глатко и без инцидената, изведене у некој приватној кући о пиру или другој каквој домаћој свечаности те врсте и влада није морала о њима правити никаквих службених забелешки. Таквих представа, како је познато, одавна и стално је било по Дубровнику и било би неопрезно не рачунати на њих у ово време. Из тих разлога, најранији датуми који се из докумената могу успоставити нипошто не могу одређивати време у које падају први почеци обнове позоришног живота у Дубровнику у другој половини XVII века.

Прве вести архивских књига које говоре о позоришним представама и њиховим извођачима сусрећу се тек у осамдесетим годинама тога столећа. Најранија у низу осталих је од 21. фебруара год. 1681. Тог дана, дубровачко Мало вијеће одлучило је да нареди младој дубровачкој властели – Орсату Никулинову Гундулићу, Мату Дамјанову Пуцићу, Луку Луцијанову Пуцићу, Орсату Николину Гучетићу, Марину Џонову Градићу, Џону Маркову Пуцићу и Николи Влађову Менчетићу – да у току следећег дана поруше неку конструкцију коју су израдили у вези с извођењем некаквих представа (debeant... deponere palcos positos ad faciendas rappresentationes). Чувари правде, надлежни за проверавање законитости донетих одлука, нису се сагласили с Малим вијећем.^[26] Да ли је то поништило одлуку маловијећника? То би било мало вероватно, јер је неколико дана касније, 28 фебруара год. 1681, и сама влада, већајући о предлогу да се представе могу давати у једноме од републичиних Орсана (in uno arsenatum), одлучила да то не допусти.^[27]

Ове две вести, међусобно, без сумње, повезане, казивале би отприлике ово. Једна "дружина" дубровачких позоришних дилетаната, како се види: све самих племића, припремила је некакву представу и желела је да је изведе. Подигла је за то и некакве "палке", само је сад невоља што реч palcus (тал. palco) може да значи и позорницу, и трибину, и ложу. Биће да овде значи баш да су ти млади људи негде, на пример испред Двора, подигли известан број ложа, али то се није допало властима и оне су наредиле да се све то поруши. Не предајући се одмах, "дружина" је од владе затражила један од њених арсенала који би јој послужио као позоришна дворана, али је и ту била лоше среће.

Млади дубровачки госпари ипак су нашли начина да упркос свему прикажу "комедију" коју су спремили; нису, уосталом, они узалуд за своју "дружину" изабрали име "Весели", које је с обзиром на прилике морало звучати безмало изазовно. Неки од њих, додуше, предлагали су покоравање одлукама власти, али је организатор читавог посла (spenditore et officiale del palco), Лука Луцијанов Пуцић, одлучно био против. Овај млади дубровачки властелин и горљиви припадник дружине "Весели", узвикивао је том приликом, према сведочењима оних који су тад били уз њега: "Нека видим ко ме ћe афорцат (присилити) за разметнути (да растурим) палак". Коју су комедију, или још тачније, коју су мелодраму те вечери "Весели" представљали и какво су место за њено приказивање нашли, остаје и даље нерешено питање, док се, напротив, сазнаје нешто друго: неки од извођача кршили су својим костимима једну важну уредбу онога времена – уредбу о ограничавању раскоши и сузбијању луксуза.

Tа вест би и иначе заслуживала нешто наше пажње, јер не само да историји дубровачке позоришне активности додаје једну досад непознату епизоду, него уз то баца и јарко светло на неке видове живота дубровачког друштва после кобног догађаја. Данашњи посматрач разумеће је лако уз реч-две претходног разјашњења.

Одувек се опрезна и штедљива дубровачка влада старала да њени поданици на свадбама и свечаностима, при гозбама и у одевању не потроше сваки пут онолико колико су желели и могли. Чини се да је при томе она у почетку одиста била, као што је и уверавала, само забринута да неки лакомислени Дубровчани не усхтедну и више но што им њихови имеци допуштају и да их краткотрајно уживање у раскоши не одведе на пут трајне несреће и беде. Да то спречи, прописивала је, током времена, многобројне уредбе, забране и ограничења, настојећи, колико је могла, да их Дубровчани и поштују.^[28] Међутим, како је време текло, те забране као да нису више биле инспирисане једино тежњом владе да очува неокрзнутим материјално благостање својих поданика, него и једним постојаним, а све снажнијим, страховањем да између Дубровчана који могу и имаду чиме да се размећу, и оних који то никако не могу, јер и немају чиме, не искрсну раздори и сукоби, трвења и борбе, којих се чувала као од ватре. Бојећи се тога она је, дакако, била свесна да се број првих осетно повећава баш међу њеним пучанима, а да властела, чије јој је добро било на срцу више од свега, у претежној већини незадрживо тоне у све дубље економске тешкоће и лагано, али сигурно пада на све ниже гране.^[29] Па када је, крај свега другог, дошао још и ужасни земљотрес, који је, сем физичког уништења оних који су у њему завршили, значио и крајње материјално упропашћење многих који су његовим несрећама умакли, оваква настојања дубровачке владе могла су добити још снажније подстицаје. Јер није ли, некако у то време, један из њеног јата, властелин Франо Геталдић, назван симптоматично Крухорадић, зајаукао, несумњиво не само у своје име: "Властелин сам тужан што само не проси!" И зато је та влада једва четири године по потресу, 1671, донела једну изванредно детаљну и оштру уредбу, – названу "прагматика" – која је имала да стане на пут "претераном луксузу, који се без разлике запажа у свим друштвеним класама (in ogni condizione), тако да њихови припадници, заслепљени таштином и исто тако неумерени, своде ни на шта сопствену имовину". Од многих њених тачака, нас ће највише интересовати једна у којој се, поред осталог, строго забрањивало да било ко носи по оделу украсе "уткане, извезене или у облику чипке, од злата и сребра, и то како правог, тако и лажног".^[30]

Али – као за пакост – није се ретко дешавало да се по који Дубровчанин или, још пре, по која Дубровкиња оглуши о неко од ових строгих ограничења. Поједини такви случајеви већ су били подробно приказани,^[31] а ми сада видимо да им се неочекивано придружила и представа "Дружине Весели": њени чланови, глумећи те вечери, и носећи у њој своје богате костиме, нашли су се "у прагматици", како се то у дубровачком жаргону називало.

Њихов грех, штавише, није се ни ту завршавао. На вечери коју јe, према давнашњим обичајима дубровачких аматера, "дружина" приредила сам поменути Пуцић појавио се у "велати од свите", пепељасте боје, и "у гађах галонанијех од галона златна", што је, сасвим према очекивањима, изазвало крајње запрепашћене многе присутне властеле. И када су се они пожурили да Пуцићу ставе у изглед последице његовог поступка ("Ставиће те у праматику"), он је само подругљиво "запрскао" устима и дрско одвратио: "А што ми могу?" Што је најгоре, Пуцић се и после овога никако није смиривао. Неколико дана касније, он се "под ботам (сводовима) прид Дивоном" ишетао у истом оделу, додуше под плаштом, али показујући га пркосно: "Jа сам у праматици, ма што ми се xаје, сад се ne ставља у праматику u не смије ме нитко ставити у пијену (казну), u не бојим се ништа". Ипак, кад му је неки властелин довикнуо: "Кала (скидај) то с врагом, да tu се не види!" и кад му се, и самоме, учинило да је претерао, ушао је у зграду Дивоне и пресвукао се.

Било је, међутим, касно, јер је Мало вијеће већ отворило истрагу поводом овог "дизордена (непослушности) од младијех". Па кад су властела стала да воде бескрајне "дискорсе" по Плаци "од онога што је слиједило у Вuјећу", Пуцић се, већ мање неустрашиво, сам тешио: "Мучно је шестерицу забит у тамницу", држећи, без сумње, да ће се Мало Вијеће устручавати да читаву "дружину" затвори. Присутни му нису остајали дужни одговора: "Немој тако говорити, срамота је, ер када Прегат стави руку, ваља да се слуша". A реаговање старијег "госпара" Николе Павловог Сараке било је чак и сурово: "Да ли јe лијепо то да ви млади... можете у праматици бити... u ја вас пe би кастиго (казнио), ха кад бих мого, ја бих вам главу осјеко".^[32]

Сенат, сва је срећа, није делио строгост намргођеног Сараке и главе младе властеле нису, наравно, биле одсечене. Али је Пуцић морао да, за казну, одслужи три месеца у тврђави Ревелин, без плате и без изласка, и да се тако искупи за своју преступну непослушност.^[33] Историчарима дубровачког позоришта, међутим, његов пркосни иступ донео је једну ситну, али занимљиву и сликовиту појединост о бурама које су се, погдекад, подизале око онога што се збивало на дубровачким позоришним даскама и крај њих.

Очигледно, подаци који се дају исцрпсти из ових вести, нису нарочито обилати; напротив оскудни су, непотпуни и условљавају многобројне знакове питања. Неке појединости, за које би се желело више информација, документи не објашњавају или чак и не додирују. У првоме реду, интересовање изазива дело које је те вечери играно. Судећи по изразу којим су се послужиле власти (rappresentationes), то би могле бити неке од ондашњих мелодрама. Питање је – које? И јесу ли то били преводи или оригинални радови? Ko би им могао бити писац? И који су разлози водили владу да спречава извођење?

Па ипак, иако суве, вести нису сасвим безначајне. Из њих можемо склопити лични састав једне од многих позоришних "дружина" из ових дана и у прилици смо да понешто закључимо о томе ко је и за какве представе имао интереса у Дубровнику. Такви пописи драгоцени су и нема их много; досада је нађено свега два-три. У овоме, имамо неколико имена ондашње дубровачке властеле. Млади су, мада не сасвим и не за Дубровник, где се зрелост стицала рано, негде са осамнаестом годином, па и то рачунато а conсеptione. Прилично одавно су изишли из својих "скула" и тог тренутка врше разне ситне дужности; једни су у "колегију апелација", други на положају "стиматура" и другим, мање важним у дубровачкој управи. Један од њих, Никола Менчетић, и по породици близак је књижевности и позоришту: његов отац, Влађо, песник је Трубље словинске и Радмилових уздаха... а брата, Шишка, увршћују у једну листу комедиографа ових времена, чија дела, на жалост, до данас нису нађена. О нарави и понашању припадника ове групице могло би се судити доста одређено, чак и кад би конкретни подаци недостајали, што, међутим, није случај. Припадници класе која влада, бескрајно ташти а прилично развезани, и они су, као и други пре њих и они други после њих, јунаци забачених улица и ноћних подвига. Орсат Гучетић, на пример, баш тих дана, 8. децембра год. 1680, у друштву још неких – сличних – властеличића, дошао је у току ноћи, "на пет ура", пред кућу војника Марка Дабетића, користећи се моментом кад је овај био на стражи у тврђави св. Петра, и ту малтретирао његову жену и две кћери, дајући им "фастидијо" и разбивши каменом "купијерту".^[34] О "подвизима" Николе Менчетића података има још више. Већ год, 1675, дакле у својој шеснаестој години и док још није засео у клупе Великога вијећа, прославио се злостављањем неких девојака у Цавтату, чинећи им "инсоленце" и настојећи да силом уђе у њихову кућу, тако да су "тада сироте девојке од страха и стида хтеле умрети".^[35] Разуме се да том приликом није једини пут доспео пред криминалне судије.^[36] Али, ма какви у сопственом животу били и ма колико њихова свакодневна збитија подсећала пре на она многобројних Мара, Џона, Фабриција и других ветропира, на којима се заплиће и расплиће радња дубровачких комедија непрестано од времена Signor Наљешковића и Дум Марина Држића до њихових дана, млади "властели" више су волели да представљају и гледају јунаке из оновремених мелодрама, бескрајно углађене и достојанствене, префињене у речи и гесту, јуначне и широке руке, јунаке по свему и сасвим друкчије од њих самих али сагласне с њиховим властеоским идеалом и с илузијом о сопственој племенитости.

Што је исто тако занимљиво, и они су – то казују даље ове вести – као и њихови претходници са почетка дубровачке ренесансе или они ближи, из времена Марина Држића и драмских писаца прве половине XVII века, своје представе реализовали или бар настојали да реализују напољу, негде између дубровачких улица, најчешће на широком простору испред Кнежева двора. Тамо их је могао видети – хтели они то или не – круг гледалаца далеко шири од оног који су могле да приме простране па ипак ограничене дворане палате Великога вијећа или приватних дубровачких кућа. Уколико су године одмицале, овакве представе на отвореном простору бивале су све ређе, преневши се, током времена, сасвим у просторије Орсана, извођене за гледаоце чији је састав, с времена на време, регулисала сама дубровачка влада.

3

Нешто одређеније и са више података може се говорити о позоришним приредбама наредних поклада. Тих дана одигравали су се и догађаји унеколико интересантнији а знатно бурнији од оних који су дотада забављали и узбуђивали дубровачку публику. Понешто од њих и од атмосфере која их је донела остало је забележено, штуро, сувопарно и непотпуно као увек, али довољно да се сагледају бар донекле и у понекојем виду. Али, да бисмо их разумели, морамо поћи нешто издаље.

Осамдесетих година XVII века дубровачко друштво, упркос свим променама које су доносила нова времена, држало се структуре формиране још са последњим деценијама XIII столећа. Један за другим смењивали су се векови и догађаји а с њима и друштвени значај и снага појединих класа – економска моћ једних слабила и чинила а других јачала и освајала све нова подручја – а "људи од владања" били су још увек – и настојали да буду заувек – припадници двадесетак и све мање властеоских породица, које су, још од тих давних времена, заграбиле власт и утицај па их отада чврсто држале и љубоморно чувале од других. Непоколебљиво везани за текстове прастарих закона, писане свечаним, раскошним словима на пергаменту и чуване у њиховим архивама, текстове који су им обезбеђивали командне положаје у управи републике, они као да су били слепи за императиве нових дана и несвесни да њихови текстови с привилегијама вапе за корекцијама. A њихови пучани, мада економски пренабрекли од снаге и упркос чињеници да њихови бродови, пуни робе и богатства, крстаре свим морима и у град св. Влаха доносе огромне приходе, имали су остати тамо где су се нашли оних дана у које је редигован и коначно озакоњен стари статут. Међусобно раслојени по незнатним предностима и угледу, остајали су ипак и непрестано још увек далеко иза "господе", коју су, међутим, покаткад виђали по својим дућанима како залажу последње драгоцености, гарантујући за зајмове које узимају од људи које презиру. "Антунини" и "Ладзарини" били су ти слојеви пучана који су се богатством и друштвеним значајем одвајали од осталих, али од којих јe племство највише зазирало, са којима нипошто није хтело да се меша и којима није ни помишљало да призна икакав удео у власти. Како су третирани и колико су утицаја на судбину републике имали остали – шарена гомила ситних занатлија и слугу, сељака и "содата" – може се тек замислити!

У таквом једном друштву, издељеном на класе огромно различите по правима, части и моћи а одвојене силним поносом и вековним традицијама, одвајкада се знало "свачије мјесто" и оно јe, неумољиво и безизузетно, од свакога захтевало да зна своје место. Стога кад су "пучке", рецимо оне чији су мужеви припадали братовштини св. Антуна, полазиле у цркву или позориште, морале су тачно знати где имају да седну, како да се држе и шта имају обући. И, свакако, нису могле рачунати да заузму места боља од оних која имају "владике", а њихови накити, хаљине, носиљке имали су бити скромнији, мање скупоцени и мање елегантни, чак и онда, и нарочито онда, када су их имале и бољих, и лепших, и драгоценијих. О свечаностима, забавама и пријемима, имало се подробно знати колико и каквих јела може се јести, колико и каквих слаткиша, колико и каквих вина. Укратко речено, све и до последњих ситница одмерено је и прописано, и свака иновација, прекорачење или импровизација повлачи тешке сукобе и интервенције Сената.

У таквој средини и за публику коју јe она могла дати, једна "дружина" позоришних аматера у чијим су редовима били властеличићи Џиво Саров Бунић и Франо Николин Бунић зажелела је да припреми некакве "комичне представе" (rappesentationes comicas). За те сврхе затражила је и 30. децембра год. 1681. од Малога вијећа добила Arsenatum prope Fontanam parvam^[37] – познати Орсан, који је у Дубровнику понекад служио и као позоришна дворана све до друге деценије XIX века. Овога пута, без сумње поучена искуством својих другова од прошле године – који су, спремивши представу, у последњем тренутку били спречавани да је изведу – "дружина" је дошла на мисао да пристанак власти осигура благовремено, пре него што уђе у мучне и дуготрајне припреме и не излажући се могућности да читав труд пропадне без резултата.

Који су и какви људи чинили ову "дружину" не можемо сигурно утврдити, јер изузев два Бунића не знамо ниједног од њих. Могло би се једино рећи да су сви властела и да су релативно млади – такав састав ансамбла утврдила је дуга пракса и он је ретко познавао изузетке. Али и ова два имена понешто говоре. Пре свега, личност Џива Сарова Бунића прилично је позната и значајна. Унук једнога и син другога песника, Џиво је и сам огледао снаге у прављењу стихова. Од његова стваралаштва, можда уосталом и невеликог, није очувано много, изузев превод једног Марцијаловог епиграма и нешто побожне поезије, што је, све укупно, сувише недовољно да сведочи о његовом таленту "спјеваоца". Стари дубровачки књижевни историчари записали су да се поред овога бавио и позориштем и да је, штавише, преводио Молијерове комедије. Можда при том и нису много грешили – ево где смо га управо затекли на сличном послу. Te године, када је сигурно први пут ступао на "палак", навршавао је осамнаесту годину, којом је стицао право на црну тогу и глас у већањима о државним питањима у Великоме вијећу. Био је на почетку своје сјајне каријере, која ће га, једно за другим, доводити на положаје владиног амбасадора и кнеза републике као и у редове академика "испразнијех". Његов друг и рођак, Франо Николин Бунић, био је тек нешто старији. Годину дана раније примљен је у Велико вијеће, а тих дана био је на безначајној дужности владиног службеника за попис вина по граду.^[38] Иначе, изгледа да се овај дубровачки властелин, као и многи други, није издвајао из свога времена и својих савременика никаквом великом страшћу, ни којим изузетним талентом. Ништа више не би се могло рећи о неком његовом нарочитом бављењу позориштем и књижевношћу а уосталом и умро је врло млад, неколико година касније.^[39]

За припремање и организовање своје представе Бунићи и њихова "дружина" имали су доста времена – цео јануар и нешто фебруара. Извели су је последњег четвртка тих поклада, 5. фебруара год. 1682, у Орсану. Њихови гледаоци и критичари пропустили су да забележе колико је представа успела и колико су извођачи достигли своје циљеве. Некаквих забележака ипак имамо, а оставиле су нам их саме дубровачке власти, истина унеколико другачије и у друге сврхе чињене. Већ 12. фебруара год. 1682, дакле на недељу дана иза ове представе, дубровачка влада наредила је Маломе вијећу да сместа образује процес "о неприличностима које су представљане" (desuper inconvenientibus rapresentatis) и да достави резултате. Истовремено, одлучила је да убудуће само она, и то уз седам осмина гласова присутних сенатора, може додељивати Орсан "да би се у њему представљало" (pro faciendis rapresentationibus).^[40] Тако је, значи, као последица некаквог скандала, дошло до оног већ познатог али недовољно објашњеног закључка којим се одлучивање о позоришним представама изузело из надлежности Малога вијећа, без сумње доста благог и неспособног да у своје одлуке унесе онолико опрезности и смишљености колико их је влада приписивала себи.^[41]

Колико су ове мере биле последица баш представе наших "речитаната" а колико, евентуално, неке друге неких других, није лако ухватити. Можда би се некаква упозорења могла имати када би се знало дело, које су Бунићеви другови играли, и писац, који је то дело писао, али њих документи, по обичају, не помињу. Остаје нам једино да међу кривичним истрагама тог века потражимо одговоре. Хартије једног процеса који има неких веза с позориштем заиста су сачуване.^[42] Да ли ће то бити онај који је Мало вијеће водило по одлуци владе од 12. фебруара и који је имао да ради на расветљавању "представљаних неприличности" или неки други, по другим питањима, а вођен истовремено са њим – јер може и то бити – требаће тек да се реши, ако буде могуће. Процес који имамо не говори толико о позоришту и глумцима, представи и утиску који је она оставила, колико о оном делу старих Дубровчана који су били публика, о неким њиховим погледима и амбицијама, навикама и заблудама. Занимљив као слика из шареног "вашара таштине" дубровачког друштва с краја XVII в., он је унеколико значајан и за предмет који нас интересује. Испричаћемо га колико се може, настојећи да се кроз контрадикторности и несигурности исказа пробијемо до саме ствари.

За ту позоришну сезону Мало вијеће је допустило, без сумње на молбу оног слоја дубровачких грађана који је окупљала братовштина св. Антуна, да се у дворани Орсана начини нека врста ложе у којој би, ограђене од осталих гледалаца, седеле Антунинке. Михо Алигретовић, угледни дубровачки грађанин и касније секретар републике, извео је тај посао. Како је то изгледало, не може се знати, али, свакако преправке нису замашне: тек једна ограда, скрпљена примитивно, имала је Антунинкама да пружи илузију издвојености и изузетности. Јер, како се може мислити, "владике" су имале своју ложу а остале "пучке" биле су без ње и то је морало пријатно узбуђивати сујету ових жена. На жалост, у ондашњем Дубровнику такве ствари нису могле бити једноставне и из њих су се одмах затим изродиле многобројне незгоде. На своје изненађење, Алигретовић је убрзо сазнао "да млади племићи узимају рђаво" (che li nobili giovini malamente intendono) ову преграду. Нешто после тога, опозиција "младе властеле" узела је и конкретније облике и на сам дан представе у четвртак ујутру, забринути Алигретовић сазнао је да је преграда срушена. У маломе Дубровнику, где се све знало и где је свако познавао свакога, није могло дуго остати непознато ко је уклонио овај ripаro, начињен "ради удобности жена" (per comodo delle donne). Пучанин Михо Зузорић однекуд је прокљувао "да га је чинила разбит дружина, она која је чинила комедију, они дан, у четвртак", што треба да значи да се са овим револтом саглашавала, уколико га није и створила, и Бунићева "дружина". Осетивши да је ситуација деликатна, грађанин Алигретовић није се усуђивао да сам доноси даље одлуке. Пошао је стога, у друштву Зузорића и Божа Антице, гласовитом Мароју Кабужићу и тек после његовог наговора, преграда је поново постављена. Тако су, тек после ове непријатне предисторије, Антунинке ипак имале задовољство да увече заседну у своју ложу и представу посматрају из ње. Како им је радост била кратког века! Међу гледаоцима, у дворани, струјали су негодовање, подсмеси, увредљиви коментари. Од многих, можемо ослушнути само одломке једнога. Госпар Пало Гундулић, седећи прекопута Алигретовића и мењајући мисли с њим, није крио своје гнушање што су Антунини, одвајањем својих жена од осталих пучанки, заводили "новину која никад раније није практикована" (una novitа mai prima praticata) и жалио је што Андро Басељић, дубровачки кнез за месец јануар, није ставио вето на одговарајући закључак Малога вијећа. Разговори, коментари и "гнушања", разумљиво, нису се ограничили на ово вече и на простор између зидова Орсана. Сутрадан по представи, у петак 6. фебруара, по свим местима на којима су се окупљали стари Дубровчани, по црквама, на улицама, "под ботам" Кнежева двора, говорило се само о узбудљивом догађају. Два разговора о томе фиксирале су истражне власти и ми ћемо их навести, судећи по њима о осталима. "У светијем Власи" тј. у дубровачкој цркви св. Влаха, "веле властеличића", стојећи после мисе према Антунинкама и добацујући им понешто, давало је маха своме негодовању. Неко између њих узвикну је тада, служећи се речником и начином мишљења свога доба:"Што су боље пучке него Бономеловице?^[43] Веће им муж ренди (користи) господи него десет њих. Ваљало би им довестит курву". Млади и ветропирасти Михо Аугустинов Бунић прискочио је ревносно: "Ја ћу је довестит, нека видим ко ми ће што". Сагласан с њима, стари "сер Саро Вучићев", значи Саро Бунић, отац нашег Џива, "сенатур" и једна од водећих личности републике у ово време, песник и богомољац али увек дубровачки властелин, одобрио је њихове намере и ранији поступак: "Добро су то учинили, нека се зна свачије мјесто". А окупљеним Антунинкама Бунић је добацио: "Ви бисте тјели како они синоћ у спили", алудирајући, ван сумње, на какав момент синоћне комедије. Сличне ствари биле су тема и другог нама познатог разговора. Јаков Лалић, трговац и службеник владе, пошавши кући у подне, затворио је "Догану" и упутио се Плацом. Тамо је сусрео Миха Зузорића, Криста Влајки, Маркантуна Сабачи, свог брата Тројана, браћу Лунарди – дакле цвет дубровачког грађанског друштва из тих година – и од њих, по сопственим речима, сазнао да су "нјеки властеличићи говорили: "По чему су оно приградивали, што су боље од друзијех", да ће довестит зле жене". Закључивши да им се припрема скандал а желећи да га избегну, грађани су одлучили да не допусте својим женама да оду "на другу комедију" (nella seconda commedia), на комедију dei barbieri, која се имала приказати следећег дана у Орсану. И заиста, још истог дана по Дубровнику "био се просуо глас да неће ни једна пучка отит на комедију" и Кристо Влајки није био једини од дубровачких Антунина који је својој жени, на питање да ли да иде у позориште, одговорио по договору с другим: "Ако ће остале, пођи и ти". Остале, дабоме, нису пошле и тек овај једнодушно спроведени бојкот навео је дубровачку владу да поведе рачуна о ономе што се догађало међу њеним грађанима.

Ситна натезања око предности у позоришној дворани и крупне свађе које су око њих избијале у круговима дубровачког друштва могу за данашњег посматрача бити само "вике ни око шта", смешне и без интереса, мада Дубровчанима онда оне нису биле нипошто. С те стране посматрани, такви догађаји никако не би заслуживали да се данас васкрсавају и ми бисмо их препустили архивској прашини и забораву, где су се и досад налазили. На срећу, они казују и нешто више и то нешто није сасвим без интереса за историју дубровачког позоришта XVII в.

У радовима који су расправљали о позоришту и представљању у староме Дубровнику обично се могло читати да су дубровачки позоришни аматери успевали у току једне сезоне да изведу највише једно драмско дело и да покладе године 1699. са своје четири приказане комедије представљају у том погледу изузетан напор. Мора се признати да оваква тврђења имају своје пуно оправдање. Кад се узме да је за реализовање једног позоришног дела – нарочито кад се ради о мелодрами, где је пуно блештавих призора и музике – било потребно покаткад и доста издатака а кад се уз то зна – а то је познато – како су стари Дубровчани брижљиво водили рачуна о свакој пари која одлази из њихових руку, није никакво чудо што су се задовољавали једном представом годишње и што су, штавише, често допуштали да прође и без те једне. С не много људи који се за позориште интересују и који би га гледали, с још мање оних који би се заложили да га организују и остваре, и са још најмање оних који би били способни да за њега и пишу – а овоме треба додати да позориште није било једина атракција у време поклада и да их је било и других, јевтинијих и без сумње популарнијих – стари Дубровник није свакако ни oсећаo потребе за неким чешћим театарским приредбама. Крај свега тога, он је "o покладијех" године 1682. видео две позоришне премијере, једну у извођењу Бунићеве "дружине" и неку другу коју документи означују са dei barbieri, што би значило, ако се не ради о комедији тог имена, да ју је извела "дружина" дубровачких бербера или "дружина" којој би се, из неких разлога, допадао такав назив. Што је у она "тешка бремена", како се у једној комедији каже а како се и иначе зна, остварено тако нешто, има се захвалити, без сумње, појачаној нетрпељивости двеју најмоћнијих дубровачких друштвених класа и ривалству позоришних "дружина" које су припадале једној или другој. Када би се знало које су комедије овом приликом игране – нарочито када би се могло утврдити која је ова друга – могло би се и много одређеније говорити о томе, утолико пре што би се сами извођачи потрудили да у пролозима објасне своје погледе на драмску врсту којом се баве, осећајући при том ону коју негују њихови супарници.

Што се пак тиче дела која су извели Бунићеви другови, до неких наслућивања може се ипак доћи. Саро Бунић. који је њихову представу сигурно видео, пребацио је Антунинкама да желе да буду издвојене "како они синоћ у спили" и тиме указао да су се неке сцене приказане комедије одигравале "у спили". И заиста, таквих драмских дела из овога времена има. Од њих, Глеђевићева стихована мелодрама Ермијона не би свакако долазила у обзир онолико колико би то био случај с трагикомедијом Вучистрах, коју су, због њене прозе, извори могли много пре него Глеђевићево дело означити као "комична представа" (rapresentatio comica). Сем тога, она је, како је утврђено, више пута приказивана у маломе Дубровнику и за малобројну публику коју је он могао дати, што би значило да је ондашњем гледаоцу била, по нечему, необично драга. За та извођења писани су пролози, који су имали да протумаче "мистике сенсе" дела и да се полемички разрачунају с његовим противницима и критичарима. Али, сем верзија с пролозима, очувана је и једна, и то с најстаријим језичким особинама, која их није имала никако, и то је Милана Решетара, који је дело издао и о његовим извођењима расправљао, навело да закључи да "можда пролога уопће није ни било из почетка, него да је тек доцније додан најприје онај по реду други, а послије... онај, по реду први".^[44] Не значи ли то да представама за које су писани пролози претходи и једна на којој је дело приказано без икаква пролога?! И зар то не би могла бити баш представа из године 1682, у коју би тако пало прво, досад непознато извођење ове "трагикомедије у прози" чије прво, друго и треће "сказање" – од укупно четири – имају поједине "говоре" који се представљају на месту означеном у дидаскалијама као "спила" или "спила и дубрава"?!

Обе представе из године 1682 – комедија dei barbieri и евентуално, Вучистрах – приказане су како се видело, у згради у којој се налазио арсенал за градњу и отпремање бродова, у такозваном Орсану, и овде бисмо имали прве датуме његовог служења у позоришне сврхе, раније од досад познатих, који су одређивани на 1701, односно 1706. годину.^[45]

4

Судбина многобројних Јевреја који су се склањали у Дубровник испред гоњења, као и оних који су у њега долазили по својој вољи или, најзад, и оних који су се тамо рађали, васпитавали и умирали, била је, током векова, доста разнолика. Покаткад, али не често и не дуго, тешко прогањани и злостављани, обично као свуда у тадањем свету, подоста презирани, они су у Дубровнику махом имали погодно тле за своје многоврсне активности и радо су се и настањивали ту где су могли релативно мирно живети и радити. Вешти трговци и банкари, препродавци и посредници, они су по дубровачким улицама и трговима бивали тражени и цењени, а влада, уживајући знатне приходе од царинарења њихове трговине, старала се да им обезбеди правну сигурност и колико-толико личних, верских и културних слобода.

Непрекидно сусретани и неизбежни у дубровачкој стварности, Јевреји су се најпосле појавили и у књижевности и то у оном њеном делу који је имао најприснијих веза са животом, у комедијама. Али, зачудо, лик дубровачког Јеврејина – трговца и тврдице, повериоца и вечите жртве својих клијената, смешног због речи, гестова и онога што му се догађа, лик доста чест касније – дубровачки комедиографи XVI века нису уопште изводили на сцену. Држићев Сади не може се у овом погледу узимати као изузетак, јер је то римски Јеврејин и у току две-три сцене у којима наступа не изговара ниједну нашу реч. Ограничавали су се ти комедиографи још од дана Марина Држића само на то да у комедијама с пуним именом и презименом помињу понеке Јевреје који су и иначе били смешни у ондашњем Дубровнику, што је влада забранила 16. фебруара 1667. године^[46], мало пре потреса. Тек са другом половином XVII века, али знатно иза потреса, у дубровачкој комедији, уз остала лица, почињу се јављати и бројни Сабати, Мердохајни, Арони и други, који ће тамо дејствовати у условима дубровачке стварности оних деценија и носити понекоје особине дубровачког поднебља.

Него, овај лик, третиран испрва са доста благости и уз нешто хумора, убрзо се деформисао у карикатуру с јаким сатиричким нагласком. С нешто примера то се може лако илустровати. "Сабат Жудио" у Џону Функјелици, на пример, само се помиње као посредник у трговачким пословима, уопште није смешан а једна личност чак хвали његово поштење и вели да је он buon Ebreo. "Натан Жудио" из Пијера Музувијера већ је израђенији и ближи доцнијем лику дубровачког Јеврејина: он је ситан трговац и по дубровачким улицама продаје "галантерије", пун је италијанских фраза а говори искварено наше речи, "дјетић" Тријескало грубо се истреса на њ и прети му батинама. То је, међутим, тек силуета оног што је потпуно и врло широко изведено у комедији Јерко Шкрипало. Грешни Мердохајн – или Саламун, како га зове једна друга верзија исте комедије – исмејан је ту свим процедурама и по свим правилима оновремене артистичке комедије. Ништа што је могло изазвати смех и подсмех није изостављено, све је ту, и више него што је довољно. Од речи до речи, из сцене у сцену, развија се ово изругивање, без милости, без мере, без укуса. Онако стар и испијен тврдичењем, понизан и плашљив, смешно одевен и безнадно заљубљен, Мердохајн мора да издржи грдна злостављања, претње и немиле шале, да се, тек на крају, ни крив ни дужан, свега ослободи, пошто допусти да га опљачкају. Изрази којима га сусрећу и часте, изрази као "јарац", "пас некрштени Самаритан", perfido Ebreo, assassino Israelita и многи слични, пропраћају и употпуњују његове невоље и остављају не мало знакова противјеврејских расположења писца и извођача ове дубровачке комедије.

Откуда оволики антисемитизам и који су узроци његове појаве у Дубровнику с краја XVII века имаће да објасне историчари. Ми смо дужни да напоменемо да све ово што се данас може читати у сачуваним комедијама из тих дана још и није све што се тада на позорници говорило и изводило. Треба знати, наиме, да се ту ради о импровизованој комедији, код које је баш као и код њеног узора у Италији, писани текст најчешће само основица по којој иде линија радње а све је иначе препуштено слободној и невезаној импровизацији извођача. Какве се све речи, гестови и ситуације крију покаткад иза знака &, који се често среће у рукописима тих комедија а који казује да ту настаје импровизација, данас се, дакле, може само наслућивати. Покаткад чак ни то.

Такав један тренутак обесне и луде импровизације понео је несумњиво чланове неке грађанске позоришне "дружине", када су, изводећи увече 28. фебруара 1683. године своју комедију дошли на мисао да у једној њеној сцени исмеју јеврејски обред обрезивања и неке дубровачке Јевреје. По сведочењу њихових гледалаца, двојице племића, Марина Цријевића и Орсата Рањине, датом сутрадан пред судијама који су о томе водили процес, они су се, обучени као Јевреји и покривени по глави белим веловима, као да су на молитви дакле, врзмали по позорници "халекајући" и говорећи: "Adonai e gl' Ebrei becchi...," а један од њих, како по свему изгледа Антун Кривоносовић, вадећи неке ствари из једног џака, узвикивао је: "Questo и tramesso а Samuel Pappo!" Мора да се тада у лакрдијању претерало и да је оно постало увредљиво за Самуела Папа, угледног трговца, и остале дубровачке Јевреје, јер је влада већ идућег дана покушала да изведе ствари на чистину једним ислеђењем.^[47]

Са Кривоносовићем, сигурни смо, међу глумцима оне сцене морао је бити и његов нераздвојни пријатељ Никола Риги, такође дубровачки грађанин. Ево откуда проистиче наше уверење. Никола Риги, распуштени и свадљиви дубровачки грађанин,^[48] имао је, како изгледа, праву аверзију према дубровачким Јеврејима. Одлазио је у Гето и јеврејску братовштину у Гету, досађивао тамо Јеврејима, ругао се њиховом говору, "бурлао" се delle loro persone и уопште понашао се тако непристојно да су најпре кривичне судије а затим и Мало вијеће били приморани, на молбу Рафаела Коена, "гасталда" јеврејске братовштине, e d' altri Ebrei, да му, октобра год. 1683, све то врло строго забране, стављајући му у изглед, за прекршај, два месеца тамновања, sub scala huius Palatii.^[49] Такав човек, дакле, није се могао много премигољати да ли да прихвати или пропусти прилику да се и још једном закачи о Јевреје и то овога пута ефектније и пред више слушалаца него икада раније.

Него, на жалост, претње владе, и ислеђење, које је о њиховој представи вршено, нису могли много поправити ни заплашити ове "подругавце". Дубровачки Јевреји имали су да доживе још покоју непријатност од њих, а прича о њиховом сукобу са Самуелом Папом има и свој наставак. О идућем карневалу, последњих дана. јануара год. 1684, најпре су се, око бог зна чега, посвађали Риги и Папо. Љутит и непромишљен, Риги је запретио Папу: "Начинићу комедију о вама!" (Voglio fare comedia da voi). Нешто касније наишао је и Кривоносовић и одмах се умешао у спор, наравно држећи страну Ригију. Вређајући Јеврејина "инфамним речима", Кривоносовић му је претио – уз обећање да ће му разбити све зубе – да ће против њега учинити све што може у маскератама (che voglio fare contro di voi tutto quello che puotrт fare nelle mascherate). Увређен и заплашен, Папо му је понизно и учтиво напоменуо да не треба да се узрујава, јер се он не свађа с њим већ са Ригијем, на што му је Кривоносовић одговорио да је Риги његов друг.^[50] Иза овога, Папо је тражио заштиту дубровачких власти и ове су му је и пружиле, казнивши Кривоносовића и Ригија затвором у једној од тамница Кнежева двора "због увредљивих речи изречених против Самуела Папа" (propter verba contumeliosa expressa contra Samuelem Pappo),^[51] а истог и следећеr дана дубровачки "здури" саопштили су обадвојици две сличне опомене криминалних судија, у којима им се претило злогласним "морским затворима" у случају да остваре своје претње и да, у три преостала дана карневала, "под приказом и у прилици маскерате" (sotto finta e occasione di maschеrate) вређају или исмевају "подражавајући" Папа, Коена или било кога од дубровачких Јевреја.^[52]

Тако смо, ето, имали прилике да видимо чему су све, у Дубровнику, служиле комедије и маскерате и како се њихов смех, као оружје, потрзао лако, следовањем тренутних ћуди и личних срџби.

Када се пође трагом податка из архивских докумената по коме су 27. фебруара 1683. године грађанин дубровачки Антун Кривоносовић и његови другови у оквиру комедије коју су приказали извели јеврејски обред обрезивања и успут још вређали и исмевали Јевреје и нарочито свог суграђанина и познатог трговца Самуела Папа, брзо се и лако долази до дела које је те вечери било на програму представе позоришних аматера. То је безимена комедија непознатог писца, још увек нештампана и сачувана само у једном рукопису Националне и свеучилишне библиотеке у Загребу (под сигнатуром Р. 3264), писаном од више руку и веома лоше. Име под којим она у науци иде – Син вјереник једне матере – вероватно није и оно којим су је називали њени извођачи и гледаоци, јер јој је оно, домишљањем према једном месту из њене последње сцене, дато тек у наше доба. Неки анонимни љубитељ или зналац записао jе на корицама њеног јединог рукописа да је "ова комедија buffa у три чина, којој се не зна писац, приказана у Дубровнику", и то је све што је за сада од њене историје познато. Иако је одавно запажена,^[53] остала је у рукопису, па су је специјална изучавања, и иначе оскудна када је реч о драмским делима овога времена, заобишла сасвим. Врло се мало стога у нашој науци зна шта је она својим гледаоцима донела, колико је вредела и у каквом је односу према комедијама које су јој претходиле, као и онима које су дошле после ње.

Син вјереник једне матере спада у оно десетак комедија које су нам се сачувале од некадашње плодне комедиографске и позоришне активности у Дубровнику последњих деценија XVII века. Дубровачка "изабрана младос", окупљена у аматерским позоришним дружинама, уз више мелодрама и нешто трагедија, приказала је својој публици још и многе комедије. Рађене у традицији и техником ренесансне ерудитне комедиографије и уз широко коришћење елемената импровизоване комедије седамнаестог века, оне су биле необично популаран и на дубровачкој позорници у то време доминантан драмски род. Ондашњим госпарима и владикама, пучкама и пучанима, као и осталом свету који је могао да их види, биле су представљене на отвореном простору, под фебруарским небом и између дубровачких улица, или у скромно адаптираним просторијама државног арсенала. Аутори који су их склапали још увек нису распознати и мада неколико имена несумњиво долази у обзир, историчари књижевности се и даље споре, са пуно неизвесности у погледу крајњег исхода.^[54]

Узалудно би било, на жалост, у комедији Син вјереник једне матере, као и у свим осталим из њенога времена, тражити разраду каквог озбиљнијег проблема савременог друштва или студију какве изузетније психологије, како бисмо желели и како се то у шеснаестом столећу покаткад чинило. Јер, оно што је у веку у коме је стварана одржавало интерес гледалаца није излазило из оквира смешних поступака типизираних и увек једних личности, гротескних обрта у њиховим судбинама и њихових смешних међусобних сукоба, као и безбројних лукавих смицалица и препредених подвала, буфонских лакрдија и сваковрсних других "бурлања" које изводе или су им жртве многобројне остале и такође готово увек једне исте епизодне личности. Гледалац онога доба, уосталом, долазећи "на комедију", очекивао је смех, а не слику своје животне стварности, лаку и веселу игру, а не "дотрину" и моралисање, и од својих комедиографа и глумаца углавном је добивао што је желео. Сведочанства о свом времену и истине о својим савременицима ове комедије дале су стога готово увек само узгредно, само случајно и нехотице.

Сва у поступцима овакве комедиографије, и наша комедија почива на плитком и не много занимљивом сукобу старог и смешног оца са његовим младим и лепим сином због жене у коју су обадвојица заљубљени. Та једноставна и мало оригинална интрига заплиће се и развија кроз сва три дуга њена чина, да се најпосле расплете по општем очекивању и према освештаној пракси свадбеним пиром у коме тријумфује младост. Ни личности уплетене у смешну игру комедије, уз извесне, не много наглашене и битне, специфичности које су код неких од њих приметне, нису много оригиналније смишљене у односу на ликове који су се већ читав век и по врзмали по дубровачкој позорници. Тако стари Андро, иако према опасци једне од личности комедије "није њешто фантастик, авароз ко друзи", у основи својој углавном је пун одлика комичних стараца без којих комедиографи оних година нису могли ни да замисле узорно писану комедију, као што и његов син Џиво, иако мање непромишљен и расипан од осталих заљубљеника дубровачке комедије и "није га видјет по бетулам, по бурдјелу" а своме оцу "све после оправља колико од куће толико од баштине", својом несрећном неспретношћу толико пута, баш као и они, долази у смешне околности и немогуће ситуације. Остали ликови, међутим, још више су обележени конвенционалном комиком и још више су сталне посетиоце дубровачког театра морали подсећати на већ виђене. Тако је од њих ту најпре Џивов слуга Кола Пуљиз, са бескрајним фразама у свом, "пуљишком", дијалекту и "нашким" псовкама, неизмерно несрећан јер из једне невоље упада у другу, још гору, и ондашњим гледаоцима због нечега необично смешан. Интригант комедије, дјетић Прцоња, који се "свеђ бурла" и коме је "свеђ добро бријеме", рођени је брат Држићевог Помета, мада, наравно, ни сенка његова по духу и оштроумљу. Ни остали нису смели изостати, комични доктор на пример, пун латинских цитата и учених сентенца, претенциозан и бескрајно конфузан, или смешна старица која не разуме савремене обичаје, а драги су јој младићи, као ни симпатична "годишница", служавка госпође која је предмет љубави, неопходна да пренесе љубавне поруке и писма и да са њом обесни дјетићи збивају двосмислене шале.

Уневши у своју комедију такво мноштво разноврсних личности и пустивши их да се по дубровачким улицама и трговима, у придворјима и под прозорима кућа, прегањају, сукобљавају и боре, наш писац није се много бринуо да изнађе нове и карактеристичне ситуације помоћу којих ће поступно уобличити своју комедиографску замисао. И основне линије радње, а још више ноћне сукобе и мачевања, преоблачења и туче, опсцене разговоре и тривијалне гестове израдио је сасвим у духу устаљене традиције. Његови гледаоци били су, изгледа, необично скромни кад су пристајали да се, ко зна по који пут, смеју, на пример, чудним неспоразумима који настају због Колиних упадица и његовог тоталног непознавања нашег језика, или "дотуровим" галиматијасима и његовој неспособности да било кога честито саслуша и било коме, као лекар, честито помогне, Прцоњиним недуховитим сплеткама или невољама прастаре Криле, која јури за младићима, а најпосле добије такође старога Колу, кога је најмање желела. Језичко шаренило из кога писац извлачи толике комичне ефекте и благодарећи коме готово свака личност комедије говори специфичним језиком – "љубовници", Слава и Џиво, исхитреним и афектираним језиком љубавних канцонијера, Кола својих "пуљишким", доктор макаронском италијанско-латинско-српскохрватском мешавином а дјетићи и служавке сочном реченицом дубровачке улице – исто тако није он први завео; већ Држић се њиме служио мајсторски, а иза њега, са мање вештине, такође други.

Оригиналност комедије, сасвим сигурно, нису могле увећати ни импровизоване допуне самих извођача, које су морале бити и чешће но што им то, специјалним знаком расутим по рукопису, писац допушта. Две од сцена ове комедије, дванаеста и петнаеста у другоме чину, чак су у целини препуштене њиховој инспирацији и ко зна каквим су је све гестовима и речима испунили, али је мало наде да су својим домишљањима могли да придонесу нових елемената комедији коју су играли.

Из свега што је речено – а без даље анализе – није тешко закључивати о уметничкој вредности комедије Син вјереник једне матере. Она је врло скромна, разуме се, и углавном на нивоу осталих дубровачких комедија из ових година, са којима иначе има толико додирних црта. Све оне, међусобно сличне а очигледно узајамно зависне, остварене су уз приближно једнаке а не много високе уметничке домете и књижевна историја углавном је решила питање њиховог општег значаја. Оне нису, констатовано је, дале широку и обухватну слику дубровачког човека својега доба, као што се нису, исто тако, у име неких идеала ухватиле укоштац са оним што су држале наличјем и ругобом живота, већ. су обично остале код преузетих схема, радећи и на њима, међутим, са мало литерарног мајсторства и примитивно. Неког значаја ипак имају и он није само у томе што је њима овај драмски род, расцветан у шеснаестом а изгледа сасвим занемарен у добром делу седамнаестог столећа, изнова оживео на дубровачкој сцени. Њихов даљи квалитет, поред тог књижевно-историјског, био би у извесном реализму који је местимице у њима приметан, али који још увек није како ваља изучен и праведно оцењен. Но када се ове комедије једном буду суочиле са реалним и свакодневним животом дубровачког друштва – животом чије су нам откуцаје, из дана у дан, верно бележили сачувани архивски списи – показаће се до које су мере њихови ствараоци у типизиране ликове преузете из традиције, из класика или са стране, уносили поједине од карактеристика својих суграђана са којима су били у свакодневном додиру. Јер, како јe запажено, њихов говор и узречице, навике и обичаји, назори и убеђења покаткад су, и доста често чак, говор, навике и назори дубровачке властеле, дубровачких трговаца или дубровачког пука из оног века, а ситуације у које они долазе, иако конвенционалне и обично истоветне, прилагођене су специфичностима дубровачког тла. A тиме, ако и не веома много, оне ипак добијају у вредности и тиме се понеке од њих допадају и данашњем гледаоцу.

Али, врло рано се у актуализирању ових комедија отишло и корак даље. Развијајући, наиме, конвенционалну љубавну историју својих јунака и преплићући је са епизодним историјама многобројних осталих личности, не мање конвенционалним, дубровачки комедиографи седамнаестог века волели су да уз њих уткивају покоју сличицу директно захваћену из дневног живота, понеку алузију на одређену појаву и гдекоји подсмех на рачун живих и онда свима познатих личности. Код тога, наравно, није остајало увек на безлобном хумору, и окрзнути нису се обично најпријатније проводили. Влада је стога, а да спречи нереде и сукобе, покаткад све то изричито забрањивала. Такве забране, истина, мало су помагале и извођачи комедија нису се једном, током овог века, нашли пред дубровачким криминалним судијама. Извођачи комедије Син вјереник једне матере такође, као што смо видели.

Њеноме писцу, наиме, или некоме од глумаца пало је на памет да у неколико њених сцена дубровачке Јевреје изложи немилосрдном подсмеху. Да ли је до тога дошло из жеље дубровачког грађанина, трговца и пословног човека, да на сцени види исмејаног, или сам исмеје, овог свог моћног, богатог и вештог конкурента, који му је тако често сметао при послу и у стицању – што претпостављати не би, можда, било пуко и јевтино социологизирање – или су разлози били другојачији, можда лични или који други, није лако утврдити. На сваки начин, да је у невеселим околностима иза велике трешње положај становника Гета нешто измењен и да су их у Дубровнику у то време често сусретали презир и неповерење може се и архивски констатовати. И то не само по учесталим сукобима појединих Дубровчана са некима од њих већ и по извесним поступцима саме владе! Није ли најпосле дошло и дотле да је сенат, саслушавши компетентна мишљења теолога Републике, отаца Лодовика Морена и Игњата Ђурђевића, 17. фебруара 1724, одлучио да се сви примерци Талмуда, које су Јевреји морали претходно предати, јавно спале пред срамним стубом у главној улици?^[55] Никакво чудо, дакле, што су и неки од ондашњих комедиографа, попуштајући расположењу времена, међу комичне ликове које су од својих узора преузимали, убацивали и лик несрећног и презреног "Жудјела" који су сами створили и третирали га покаткад, али ређе, благо и са хумором, а најчешће бесом необуздане сатире и уништавајуће карикатуре. Овим последњим придружио се, на жалост, и наш комедиограф и стога је, када је Прцоња комедију закључио: "Ми доспјесмо комедију, ако вас није делектала и није вам била угодна а ви захехате!", било и гледалаца који нису весели отишли својим кућама.

Јевреје је писац комедије Син вјереник једне матере, у своје дело увео тек при крају другога чина, кад је радња, у свом развоју, већ била прилично одмакла и кад више није било никакве потребе за новим лицима и новим обртима. Читаву последњу сцену овога чина посветио је онда њима, замисливши њено одвијање у самом дубровачком Гету. Ствар је ипак извео са много смешне наивности и сасвим неубедљиво, али како нам је ова сцена помогла да његову комедију поуздано датирамо, погледаћемо овлаш чега има у њој. Грешни Кола, приказано је тамо, немајући новаца и не могући да се без њих ожени, понео је свој прстен да га код Јевреја заложи. Његов "кум" и "пријатељ", дјетић Прцоња, који га је ангажовањем све своје "малиције" на то и навео, покушаће да се његовог прстена сам дочепа, а да до новца дође на тај начин што ће Јеврејима понудити да Колу "пожудјеле". Нико ко је имао имало смисла за реализам у Дубровнику онога времена није, наравно, могао поверовати да би Јевреји били у стању на то пристати, а ипак се то у комедији дешава. На Прцоњин предлог, дакле, Абрам "Жудио" има само једно питање: "A хоће ли се дат обрезат, како la nostra legge заповиједа?" Па кад Прцоња потврди, а и Кола такође, не разумевши од свега ни речи, Абрам позива остале "Жудјеле", доноси Талмуд ("todos los libros del Talmud per il barucaba") и церемонија почиње. Дидаскалија аутора упућује глумце да се "овди износи либро, канта прво Абрам, а пак сви Жудјели", али ко би могао знати шта су све они, понети догађајем, тада извели и рекли! Најпосле су донети инструменти за обрезивање и Абрам је већ имао да над забленутим Колом изврши операцију коју су прописивали закон и рабини ("cosi comanda la nostra legge e comandan i nostri rabini"), кад је он одједном схватио о чему се ради, скочио и уз бесно урлање стао да гања Јевреје по сцени, док је завеса падајући означавала "сврху другога ата". Шта се после овога, у трећем чину, догађало са презреним Абрамом, када је он, прогањан од свих а затваран и малтретиран од Андра, морао да се искупљује "картом бјанком", није нимало занимљиво, а углавном је на истој линији изругивања и персифлаже.

Приказаном сценом обрезивања и импровизованим досеткама које су дометали уз њу "речитанти" су отишли предалеко и увређени и исмејани Јевреји тужили су се властима. Какав је епилог цела ствар добила на суду већ смо имали прилике да видимо.

Тако смо, захваљујући инциденту који је наша комедија једном својом сценом у ондашњем дубровачком друштву изазвала, били у могућности да тачно одредимо тренутак њеног првог приказивања. За већину других комедија из онога времена тај податак нам недостаје, а међутим потребно је имати га за успешно решавање питања њихових међусобних односа и узајамних утицаја. Ако се једном за све њих буде утврдило време у које су изишле пред своје гледаоце, књижевноисторијска слика развоја и кретања дубровачке комедиографије седамнаестог века постаће много јаснија. A моћи ће се са више наде у успех приступити и решавању замршеног спора око њихових аутора, кад се буде знало тачно време у коме се они имају тражити.

Нe би се смела сметнути с ума још једна важна околност у вези с комедијом Син вјереник једне матере: њен незнани аутор није сам смислио сцену тобожњег обрезивања у јеврејском гету, као што је није захватио ни из стварнога живота. Њу је он нашао у италијанским комедијама и одатле ју је пренео у своје дело, као што су то Дубровчани чинили и иначе, позајмљујући без зазора за своју културу све што им се свидело у култури Италије. Лик Јеврејина присутан је у Италији још у средњовековним новелама и фарсама, где је представљен ређе као досетљиви превејанац који се спретно извлачи из непредвиђених тешкоћа, а много чешће као јадни и пасивни објект прогањања и мржње, виђен у свом типизираном својству бездушног лихвара и ситнога трговца, и обележен још сујеверним сумњама за ритуалне злочине. Из новела и фарси тај лик су преузели улични забављачи светине у XVI столећу, а од ових су га наследили писци "учених" комедија ренесансе и, са њима, аутори сценарија за "импровизоване" комедије које су изводили глумци од заната ("комедија дел арте"), а после ових, и по њиховом примеру, и писци барокних "смешних комедија" (commedia ridiculosa).^[56] Изразито оштар и суров вид поруга на рачун Јевреја добила је у једној нарочитој врсти карневалских представа, названој џ у д и ј а т а м а, које су се столећима давале на примитивно склепаним позорницама на колима, која су римским улицама и трговима вукли волови, са вазда истом игром с несрећним Јеврејином, кога најпре најобесније исмевају на разне начине, а затим удаве, обесе или уморе још некако горе.^[57]

У више сачуваних сценарија италијанске "комедије дел арте" сцена обрезивања – која у жаргону писаца и извођача те комедије има и посебан назив: il lazzo della circoncisione^[58] – јавља се на завршецима појединих чинова као добро дошао и без тешкоћа нађени поступак за разрешење заплета.^[59] Такву једну сцену замислио је већ чувени Фламинио Скала и донео ју је у својој познатој збирци Favole rappresentative overo la ricreatione comica, boscareccia e tragica, штампаној у Венецији 1611, али у њој не учествују Јевреји, већ поменуту операцију покушавају да на Педанту изведу смешне слуге Педролино, Арлекино и Буратичо. У италијанској науци навођена су, међутим, два сценарија "импровизованих комедија", у којима су протагонисти управо Јевреји и са којима је ова сцена у дубровачкој комедији и више но очигледно слична. У првоме, за комедију Мазга (La mula) Панталоне је дао један дијамант слузи Занију да га прода, а нека Варалица, која је то из покрајка видела, прикаже се Занију као драгуљар и понуди се да откупи накит за тридесет шкуди, а овамо са стране обавести Јеврејина да један хришћанин хоће да постане Јеврејин, али да је у нужди и треба му тридесет шкуди, на што Јеврејин спремно понуди те новце ако Зани пристане да приступи јеврејској вери; али када обрезивање почне, Зани, пошто је ваљда тек тада схватио у чему је ствар, разјури их све батинама. У другом сценарију, за комедију Лажни принц (II fint'o principe) Кола – дакле, личност истог имена као његов парњак у комедији Син вјереник једне матере, што свакако није пука случајност – хоће да прода огрлицу, а нека варалица најпре збија шале са њим, а напокон, када га Кола замоли да му помогне око продаје огрлице, дозива Јевреје и изводи се "бурла" с обрезивањем, чиме се и окончава први чин.^[60] Занимљиво је да се ова сцена жилаво одржавала у италијанским комедијама и "џудијатама" познијег времена и да је још у другој половини XVIII века налазила захвалне гледаоце. Чувени Le prйsident de Brosses описао је једну у својим Домаћим писмима из Италије из 1739. u 1740. године (Lettres familiиrese йcrites d'Italie en 1739 et 1740), према некаквој "џудијати" коју је тада гледао, а другу је забележио опат Coyer у своме путопису (Voyage) чак под датумом од 24. јануара 1764. године. У обема жртва исмејаног јеврејског обреда требало је да буде комични Пулчинела, али се он, наравно, на време досети своме јаду и батинама које обилно подели Јеврејима прекрати започету акцију.^[61] Ако ове позне италијанске представе из XVIII века, већ и из хронолошких разлога, треба искључити као могућни углед дубровачком писцу, који је комедију Син вјереник једне матере написао 1683. године, оне из прве половине или из средине XVII века сигурно су му дале идеју за сличну сцену у његовоме делу. Њих је он – и можда баш импровизовану комедију Лажни кнез (II finto principe) – могао гледати у Италији, где је Дубровчана било много у свим временима и по готово свим градовима, а затим, по повратку кући, када му се указала прилика да се пред суграђанима појави у улози драмског писца, и опонашати у својој комедији.

Иза представе год. 1683, Дубровчани, како изгледа, за пуних пет година нису имали јавних позоришних приредби. Некакве commedie, замишљене и припремане год. 1685, нису се, по свој прилици, могле извести, јер је влада, у већањима 6, 9, 10. и 12. фебруара. непрестано одбијала да допусти њихово приказивање у Орсану, "због озбиљне болести многих извођача који се сада находе болесни" (attenta adversa valetudine multorum interlocutorum qui actualiter reperiuntur infirmi),"^{[62 ]} свакако с намером да на тај начин спречи ширење некакве заразе.

Позната Гваринијева пасторала Pastor fido уживала је у круговима дубровачких читалаца несумњиву и знатну популарност. Овом популарношћу имала би се објаснити околност да је она у два маха, једном у XVI а други пут у XVII веку, превођена с италијанског, те је, према томе, овај "нашки Пастор фидо" могао изићи и пред шире слојеве дубровачке публике. Али не само читањем, Дубровчани су га могли упознати и на позорници, јер га је, на пример, 1688. године извела властеоска дружина "Недобитни", у преводу корчуланског властелина и књижевника Петра Канавеловића.^{[63 ]} У могућности смо да прецизирамо да је то било у Орсану, у среду 25. фебруара год. 1688, увече. Нови превод, у поређењу с претходним, који је дао Дубровчанин Лукаревић, био је нешто бољи и сигурно је да су "млађа поколења... налазила више задовољства у његовим лаким осмерцима неголи у неполетним дванаестерцима Франа Лукаревића".^[64] Али, уз поетске вредности и лакоћу стихова, представа Вијерног пастијера из год. 1688. имала је и једну даљу особеност, коју, свакако, није имала она из год. 1592, уколико је, разуме се, и она изведена.

Тој другој представи претходили су дуги разговори о погодбама под којима се може извести. У неколико махова, фебруара год. 1688, влада је одлагала важне политичке и управне послове Републике и залазила у дискусију позоришних питања. Ова заседања била су дуга и бурна а доношени закључци, међусобно контрадикторни, изгласавани су тешком муком а одмах затим, према уобичајеној процедури, наново стављани ван снаге. Када се листају записници тих седница, постаје схватљиво колико је за дубровачку владу позориште покаткад представљало тежак проблем. Овога пута, најпре је, као и обично, морало бити решено питање места на ком ће се представа извести. Орсан који је, како смо изнели, већ увелике коришћен за то, сигурно није био увек слободан или пожељан. Из неких таквих разлога а можда и на захтев самих извођача, донет је онај, већ познати, закључак од 16. фебруара, којим се допуштало "да се у дворани Преизврсног Великога вијећа у староме двору могу изводити комичке представе у време овога карневала" (ut in aula Exсеllentissimi Maioris consilii, veteris Palatii fiant tempore presentium Bacchanalium rapresentationes comicae).^[65] Ова "раскошна и репрезентативна дворана" не би сада по први пут имала да послужи у ове сврхе; још у првој половини XVI века у њој су изведене многе "комедије, трагедије или чак и маскерате", а год. 1551, дакле равно 127 година пре овога, у њој је и Марин Држић приказао свог Дунда Мароја^[66]. Али, вероватно сетивши се да је већ од 1554. r. на снази закон који, с обзиром на озбиљност послова који су се у овој дворани свршавали, забрањује свако представљање у њој,^[67] сенатори су одмах оповргли ранији закључак и "Недобитнима" ипак доделили Орсан. Скинувши тако прво питање с дневног реда, влада је још увек била врло далеко од свршетка посла. Недељу дана касније, 24. фебруара год. 1688, целога дана, пре и по подне, расправљало се о даљим одлукама у вези са истом представом. Тешка неслагања цепала су јединство владе и "прегатници" не само да су запињали у појединостима захтева које су желели да ставе пред извођаче, пре него што им дозволе наступање, него су девет од седамнаест присутних чак подржавали предлог "да се убудуће не може представљати у Орсану ни на било коме јавном месту", (quod in posterum non possint fieri rapresentationes in Arsenatu nee in aliquo loco Publici). И једино благодарећи томе што је за овако значајне одлуке била потребна strictura votorum, а овај предлог је није добио, та забрана није продрла. Тек после много борби и дискусија, влада је остала при ранијем решењу – оном који је допуштао представе у Орсану – али уз један услов и једну претњу. Гледаоци и извођачи, били властела или пучани, нису смели присуствовати приредби "ни са ком врстом оружја" (cum aliqua specie armorum), нити изазивати и потпиривати скандале; прекршиоци, ако их буде, имаће да рачунају са годину дана затвора у једној од "морских тамница" а властела још и с лишавањем свих повластица и служби за десет година.^[68] Судећи по овоме, сенаторе нису међусобно раздвајале различите теоретске концепције позоришта, него су се разликовали једино по јачини својих зазирања од њега. Ранија искуства у том погледу, када су се представе претварале у скандале и сукобе који су се завршавали пред криминалним судијама, упозоравала су их на нове компликације које су се могле породити у позоришној дворани тих карневалских вечери. A мир међу Дубровчанима, друштвено тако издиференцираним, макар и привидан, био је далеко најпотребнији овим достојанственим и, у апсолутној већини, конзервативним "оцима републике".

На њихову жалост, оно што су толико желели да избегну, ипак се догодило. Већ сутрадан по представи, у четвртак, 26. фебруара, узнемирена обавештењима која је примила, влада је наредила Малом вијећу да сместа отпочне процес у коме би се ова обавештења проверила и разјаснила. Поред тога, импресионирана важношћу истраге, одложила је сваки рад до суботе ујутро, када се имало већати о извештају који поднесе Мало вијеће. Тога дана, сви сенатори имаће да учествују у заседању, под казном од 25 перпера за одсутне без оправданих разлога.^[69]

О чему се управо радило?

Дубровачки кнез за месец март те године, Антун Џонов Pacтић, сазнао је 25. фебруара да "дружина" намерава, истога дана увече, извести у Орсану, испред пасторале која је на програму, "један непристојан пролог" (un prologo indeсеnte), у коме ће се појавити учитељ у виду језуите и неколико ученика.^[70] У страху да та лакрдија не доведе владу у нежељени и непријатни конфликт с језуитским колегијумом у Дубровнику, кнез је одлучио да осујети намере непромишљених властеличића. Маловијећнику Лукши Влађову Гучетићу наредио је да одмах оде извођачима и да им саопшти његова наређења. Гучетић се, у друштву Мароја Кабужића и Шишка Тудишевића, који су такође припадали Маломе вијећу, без двоумљења упутио Орсану. Зауставили су се на улазу у дворану и "речитантима" послали Миха "срзента". "Зову господа двојицу од Дружине", саопштио је овај младим глумцима, који су се маскирали и довршавали последње припреме. Кристо Николин Бунић и Џиво Марков Соркочевић, који нису учествовали у прологу, пошли су сместа усусрет маловијећницима. Како је било мрачно, Бунић није распознао остале маловијећнике, који су били по страни, а слично томе, и Гучетић је приметио само Бунића; тако су, те вечери, њих двојица преговарали у име двеју страна, Вијећа и "дружине".

Гучетић је саопштио Бунићу да Мало вијеће не жели да се на позорници појављује учитељ и да, према томе, треба да изостане цео пролог. Не желећи да одмах даде пристанак, млади Бунић враћа се по упутства и информације. Резултат тога био је да је маловијећнике покушао да умири саопштењем да ће учитељ наступити "у мрежи" (in una rete) а да ће ученици бити у уобичајеном оделу. Непомирљиви Гучетић не задовољава се тиме и наређује да учитељ обуче кожух или неко друго одело у боји, тако да нико у њему не може да наслути језуиту. Документи су сачували његове речи и у изворном, живописном дубровачком говору XVII века: "Чујемо да имате речитат пролога скандалоза, офензива супроћ језуитим, зато нећемо да га речитавате, ер ћемо вас забит у тамницу и пођи реци дружини да га на ниједан начин не речитавају или тега мештра, који има бити у прологу, да га обуку у кунтош". Када су извођачи упознати с новом поруком Малога вијећа, покорили су се без отпора, Џиво Рафов Гучетић, који је имао улогу "мештра" и који је већ био обучен како је требало, свукао се и с Бунићем изишао на Плацу "да би узео књигу у којој је дело" (per pigliar libro dell'opera). Међутим, тек што су се повратили с Плаце, Ловро Соркочевић, који није имао улогу у прологу али који је такође био члан "дружине", узвикнуо је изненађено: "Оно доли у аудијенци нјеколико маловијећника, сiое Ser Marco Tomaso di Bassegli e Ser Orsato Marino di Sorgo, који говоре да су и они маловијећници и да се не спомењивају, да и они не знаду да је учињена никаква терминацион више тега пролога у Малом вијећу". Ожалошћен, без сумње што је спречен да одигра своју улогу, Џиво Гучетић једва је дочекао Соркочевићеве речи. Скочио је, обукао поново свој костим и одлучно изјавио пред друговима: "Да кад није господске терминациони, ја ћу речитат, и кад ми је дружина дала да речитам пролога, речитаћу га". Сад су извођачи били решени, и преклињања Криста Бунића била су без икаква дејства. Тешка срца, Бунић је морао да саопшти маловијећницима најновију одлуку својих другова.

И док су се они љутили, претили тамницом, гонили Бунића да опет пође друговима, позорница се растворила. На њој, пред сточићем који је представљао катедру, стајала је смешна и карикирана прилика учитеља-језуите, каквог су Дубровчани виђали свакодневно. Био је обучен у племићку тогу (da gentiluomo), изнад које "али је био плаш разапет али ферауо" с огромним језуитским шеширом на глави, с нечим белим око врата и с поцепаним нарукављима (manichе), кроз која је провиривала бела кошуља. Нешто даље, у клупама и обучени у одела дубровачких ђака, седели су Јерко Маринов Бунић, Џиво Томо Марков Басељић, Џоно Николин Растић, Пијетро Фрески и Марин Бруцезе. Учитељ, говорећи стално латински, давао им је да читају и, пошто га њихово знање није задовољавало, тукао их је, следећи, без сумње, методе из дубровачких школа. Један гледалац, сликовито је и нашим речима описао "радњу" ове сцене: "Доходили су прид мештра, нјешто спјегавали, пака их је мештар био и дизао на коња и на 'банак..."

Како је међу гледаоцима настала права "конфузијон", јер су се једни смејали а други негодовали, није се могло разабрати шта говоре глумци, чији је текст уз то био на латинском. У тој збрци, забринут и заплашен наглим и претећим одласком маловијећника, Бунић је, са још неким друговима, довикивао извођачима да се уклоне са сцене. Они су га послушали и ушли in scenario и не довршивши свој пролог.

По општем утиску гледалаца, "мештар од скуле", својим костимом и у интерпретацији Џива Рафова Гучетића, савршено је остављао утисак језуите. О томе постоје изричита сведочанства некојих дубровачких госпара, који су се, те вечери, налазили у Орсану. Савин Менчетић. је штавише, изјавио да је "мештар" изгледао као језуит не само њему него и свима онима који су се налазили поред њега.

Извођачи и организатори овога пролога, напротив, бранили су се тврђењима да нису имали намере да вређају или исмевају било кога. Сам Кристо Бунић уверавао је у то истражне судије; по њему, "мештар" је имао, истина на један смешан начин, кроз лекције ученицима, да на латинском изложи "аргуменат" пасторале и ништа друго. Потпуно исто тврдио је и Џиво Гучетић, у разговорима на Плаци, сутрадан по представи: "Ми нијесмо имали интенцијон ставити никога него једнога педанта, ма ако хоће когод узети на се, нека узме како је њима драго, ма ми нијесмо тјели офенћат никога".^[71]

Али, влада је имала о томе своје мишљење и држала је без сумње да се језуити с пуно права могу осетити увређеним. A то је баш оно чега се она бојала. Стога је, добивши материјал истраге од Малога вијећа, држала дуго саветовања, 28. фебруара и 2. марта, шта да предузме да би заташкала ствар и како да казни кривце. Као и обично кад се радило о дискретним стварима, желела је да сачува тајност већања, и да их сенатори не би препричавали по граду, припретила им је драстичним казнама. Иза тога, брзо је и једногласно решено да се Џиво Рафов Гучетић затвори: његова кривица као да је за сенаторе била несумњива. Остали пак глумци представљали су проблем. Вођена неким разлозима који се из расположивих текстова не дају назрети, за главне преступнике, уз Гучетића, влада је назначила Јерка Бундића, Џива Тома Басељића и Џона Растића. Око њиховог кажњавања вођене су дуге препирке и давани различити предлози. Било је речи, на пример, да их пошаљу на бесплатну службу у дубровачка утврђења. Други предлог био је интересантнији, али ни он није добио подршке колико је било нужно. По њему ова тројица властеличића имали су следећег дана да уђу у затвор, а затим, заједно с Гучетићем и секретаром републике, да оду ректору "отаца Дружбе Језусове" и тек кад му дају пуно задовољење и извине му се "како доликује" (uti convenit) биће ослобођени затвора.^[72] Тек најпосле, сенатори су се сагласили да их пошаљу у затвор без икаквих услова и да тамо буду до даље наредбе. Колико су тамо остали, не може се утврдити.

Свакако, врло дуго нису, јер је већ 13. априла исте године Џиву Рафову Гучетићу, као кнезу Лопуда, дозвољено десетодневно отсуствовање из своје резиденције, а 6. маја Јерко Бундић добио је пристанак сенатора да може отићи изван републике^[73].

Тако је, значи, с нешто нервозе и узбуђења, али ипак без тежих мера и непријатнијих последица ликвидирана ова афера, зачета на позоришним даскама старога Дубровника. Што је она дубровачку владу толико узнемирила, иако је у суштини била безазлена, може се објаснити једино временом у коме је настала. Пре стотину и нешто година комедиографи и извођачи за сличне ствари нису долазили у затвор и Марин Држић је могао, у својој Манди, сасвим безбедно и колико хоће извргавати громогласном подсмеху савремене "мештре од скуле", оличене у неспретном и мало луцкастом педанту Криси. У томе, уосталом, није био први и једини. Преузевши из Плаута низ ликова, ренесансна комедија испунила је многе сцене личностима којих код Плаута није било а које је захватила из савременог живота. Једна од главних и најсмешнијих, градски учитељ, "педант", требало је да буде "неки померени и побркани резултат хуманизма", погодан да се кроз њега карикира много тога, што је код његових најзанесенијих, обично доста неуких поборника било претерано и смешно.^{[74 ]} Међутим, време иза католичке рестаурације није било што и време цветања ренесансе; "мештри од скуле" нису, као онда, у већини хуманисти-световњаци, често и странци, који за већи или мањи хонорар "легају" с дубровачком децом Плаута, занесени за све што је антика, него су то, скоро редовно, одмерени и строги, несаломљиви и надути, "оци" свемоћне "Дружбе Језусове" и оно што је сенаторима око године 1550. изгледало тек ridicolo, њиховим наследницима из године 1688 – када су прилике исмеваних "мештара" толико личиле на језуите – морало је бити само непристојно (indeсеnte) и "скандалозо".

Како се могло видети, извођачи и организатори овог "срамног пролога" – уз два изузетка – сви су из редова дубровачке властеле. Сем Гучетића, међу њима има мало личности које су се доцније истакле. Сви у годинама од осамнаесте до двадесет четврте и у ситним државним службама, они су били на утртом путу дубровачке властеле и имали су, после првих, дужих или краћих, већих или мањих лудости ранога младићства, постати исто онако конзервативна и безизразна дубровачка "господа", какви су били и њихови оцеви и стричеви, који су их сада кажњавали. Ловро Соркочевић је, додуше, нешто касније ушао у Академију "испразнијех",^[75] а Јерку Бундићу као пријатељу, Канавеловић је посветио своју Круницу томачену у словински,^[76]али ће све то бити, као обично, пре резултат друштвене моде него неких изузетних склоности и истинских интереса. На питање зашто су ти нетрпељиви и искључиви властеличићи – а такви су сигурно били – увели у своју "дружину" дубровачког берберина Марина Бруцезеа и сина једног "бутигара" са дубровачке Плаце, Пијетра Фрескија^[77] – личности, дакле, које су по њихову схватању друштвено биле далеко испод њих – могуће је одговорити једино претпоставкама, али се одређено не може рећи ништа. У сваком случају, то се по правилу није дешавало, пре тога као и после тога.

О главном протагонисти вечери, Џиву Рафову Гучетићу, одиста "зна се врло мало". Утврђено је, једино, да је живео од 1664. до 1704. год., да је био академик "испразни" и да му је, поводом ране смрти, пучанин Вице Петровић., такође академик, држао говор на комеморацији коју је приредила академија.^[78] Одавно се, додуше нетачно, спомиње као изгубљена дружинска песма У смрт Џива Гоце у Дружини недобитнијех, коју су, несумњиво за њега, испевали његови другови^[79]. Све те појединости, међутим, довољне су да посведоче да је његов интерес за културне подухвате био непрестано жив и знатан. Када једном буде добио свога биографа – а он то заслужује – ово ће можда бити и очигледније. Поменули смо, већ, да је у време свог иступања на сцени, био кнез једног дубровачког острва – положај којим је, уз друге сличне, отпочињала каријера дубровачког властелина, на чијем су другом крају по утврђеном редоследу, били "Прегат" и "ректорат". Додаћемо само, ради илустрације његовог темперамента, да је, пре фебруарских догађаја, бар пет пута стајао као кривац пред криминалним судијама^[80], али да исту праксу није, дабогме, напуштао ни касније.^[81] Али тај неуравнотежени и лакомислени дубровачки властелин био је један од најважнијих од оно мало познатих глумаца дубровачког позоришта, који су драмска дела дубровачких писаца остваривали у дубровачким условима и за дубровачку публику, и, ако ни због чега другог, заслужује по томе наше пуније интересовање.

6

Издајући, пре више од четврт века, Четири дубровачке драме у прози с краја XVII вијека – Јерка Шкрипала, Бена Поплесију, Пијера Музувијера и Вучистраха – Милан Решетар је напоменуо да је "за све ове четири драме посвједочено... да су приказане године 1699. прид Двором тј, на пијаци, која се још дан данас тако зове прид Двором... гдје је живио кнез... Дубровачке Републике... " ^[82] Сведочанства на која се Решетар у тој прилици позвао, казивала су истину, али само делимично. Архивски се, наиме, може утврдити да је влада још 27. децембра год. 1698 – а то ће бити за позоришну сезону год. 1699 – одобрила да се изведу неке, и могуће баш ове, comediae et rapresentationes, али је то било in Arsenatu а не "прид Двором". Претпоставити да су поменуте драме изведене ипак "прид Двором", а некакве друге у Орсану, било би врло тешко из простог разлога што би то значило да је Дубровник тих поклада имао више од четири – и бар шест – позоришних приредби, а то би било ипак сувише. Цитиране архивске вести дају и Једну даљу појединост: допуштајући ове представе, влада је одређивала quod remaneant in suo robore poenae factae per praeteritum in hac materia – тј. да остану на снази казне против уношења оружја и изазивања скандала у позоришној дворани^[83]– што би, можда имало да значи, да од год. 1688, кад су ти прописи донети, до год. 1699, када се влада први пут позива на њих, није било никаквих јавних представљања у Дубровнику. То, уосталом, не би било тако тешко усвојити, кад се зна колико су то биле драматичне и опасне године у дубровачкој историји.

То би, уједно, била последња вест која се у архиву Дубровачке Републике може наћи о позоришним представама у Дубровнику последњих деценија XVII века. Како се већ на први поглед може видети, ове вести ни издалека не обухватају сву позоришну активност овога времена. Из њих се са сигурношћу може утврдити извођење само осам драмских дела – Вучистраха, евентуално, и "комедије dei barbien", комедије која је увредила Јевреје (Син вјереник jедне матере), Вијерног пастијера с прологом и оне четири драме у прози из год. 1699 – а сем ових, у репертоару тадањих "дружина" било је, како се зна, и других. Према томе, кад су и у којим приликама, како и у извођењу којих глумаца приказане, рецимо, Лукреција, Мада и Старац Климоје, Сужањство cрeћнo и Љубовници, Глеђевићеве мелодраме и низ других дела, остаје и даље питање без одговора. A шта је тек са оним другим, такође бројним, изгубљеним у метежима времена и догађаја, за које не можемо чак ни знати? Укратко, очигледно је да су власти регистровале само неке од ондашњих представа, најчешће оне које су извођене на јавним местима, у Орсану или другде, као и оне којима су имале понешто да приговоре или на које су се тужили увређени Дубровчани а да се нису бавиле – мада су се, сигурно, и за њих интересовале – многобројним комедијама и мелодрамама, скромним бројем лица и сцена, погодним за интимне и домаће свечаности и извођеним обично на њима, пригодним и често алегоричним, пропраћеним песмом и игром и даваним за мали број позваних лица. Али, сем непотпуности те врсте, ове вести имају их и других. Тако, на пример, кривичне иследне судије не само што није интересовало дело које се играло – јер су најчешће били инкриминисани само поједине сцене и гестови, а не целина – него су они, исто тако, увек пропуштали да запитају своје клијенте и ко је писац деда. Њима то, изгледа, није било важно, јер су, по њиховим погледима, одговорни били глумци а не писци приказаних дела. На тај начин, решавању замршеног и тешко решивог питања ауторства многих комедија и понеких мелодрама из овог времена ове вести ни у чему не олакшавају посао.

Све то и још понешто друго, што се не зна, наша наука имаће да потражи на другом месту и другојачијим путем.

Напомене