Младена Прелић

Савремена српска заједница у Мађарској
и њен етнички идентитет

Проблематика етничког идентитета националне мањине

У току XIX века, "суверенитет народа" почео је да се признаје као основни принцип заснивања држава и одређивања њихових граница. Идеално се замишљало да се границе државе поклапају, односно да треба да се поклапају са етничким границама "народа". Овај принцип, колико је с једне стране постао преовлађујући у међународној политици и односима, у свом идеалном виду се у исто време стално показивао као немогућ и неостварив. Колико год да су теоретичари и практичари национализма модерног доба прокламовали захтеве за етничком и културном хомогенизацијом, плурализам и хетерогеност су се показивали као неминовност, а у много случајева су се језичке, верске и друге културне разлике показале врло виталним и никако нису могле да се идеално поклопе са државним границама, без обзира како су се оне одређивале. Већина данас постојећих држава има на својим територијама житеље који, уз лојалност држави у којој живе, себе сматрају и припадницима неке друге етничке или националне културе него што је већинска у тој држави. Штавише, данас се културном и етничком плурализму и праву на културну различитост придаје нови значај.

Источноевропски регион у коме живимо посебно је карактеристичан по томе што представља сложен и испреплетан мозаик култура, тако да је у њему готово немогуће оцртати јасне и чисте етничке и националне границе. Зато је овај регион из више аспеката интересантан за етнолошка проучавања.

Иако је Мађарска данас управо једна од оних ретких земаља које би могле да се одреде као етнички хомогене, проблематика односа "већинских" и "мањинских" народа и култура има своје специфичности. У овом раду намеравам да опишем савремену ситуацију српске заједнице у Мађарској, као и да назначим проблеме везане за њен етнички идентитет, на основу сопствених истраживања.

Под етничким идентитетом подразумевам идентитет који једна особа стиче на основу припадности етничкој групи. Под етничком групом (парафразирајући схватање замишљене заједнице Бенедикта Андерсона, 1990: 17) подразумевам групу људи која себе замишља и симболично приказује као групу која има заједничко порекло, различито од других група, и на основу тога заједничку културу и историјску судбину, различиту од других, без обзира да ли је то и објективно тачно или не. Корисна је и дефиниција Ење Питерсон-Ројс, у којој ауторка указује да је етничка група референтна група која себе идентификује или је други идентификују као групу, а која дели заједнички животни стил (А. ПетерсенРоџце, 1982: 184), али уместо да - дели заједнички животни стил - можда је боље рећи - дели заједничке симболе етничког идентитета. Симболи идентитета су кључни елементи и емотивног везивања појединца за "своју" групу, и истицања -симболизације - различитости. У принципу сваки елемент културе по коме се једна етничка група разликује од других може постати симбол етничког идентитета, али у делу света у коме живимо, традиционално највећу снагу етничког разликовања имају верска и језичка припадност. Фактори који утичу на могућности одржавања једне националне мањине" су бројни и компаративна истраживања би вероватно показала да не постоје два иста случаја. То могу бити и положај групе (формални и неформални), различити аспекти стања у друштву, социодемографски фактори, институције, свест, стратегије, однос матице, историја, итд. Желела бих да истакнем значај постојања институција саме мањине, јер, се по мом мишљењу он некад потцењује. Како, међутим, примећује Петер Радо, већи број досадашњих истраживања етницитета омогућава да се тврди да "капацитет преживљавања" мањина зависи од њихове способности да се самоорганизују у форми "паралелног друштва" (што претпоставља и мрежу сопствених институција), и формирање сопственог "социјализацијског простора". Само оваква група, као целина која продукује и кроз различите агенсе социјализације шири информације, вредности и ставове који садрже и "етничке поруке", може током дужег периода да траје као етничка група (П. Радо, 1994: 130-131). Етнички идентитет је колективни идентитет, који се ствара, испољава и репродукује у оквиру групе. Мада је његов носилац, као и код сваког идентитата у крајњој линији појединац, исти аутор сматра да стратегије одржавања етничког идентитета као појединачне стратегије могу да се одржавају неко време, али дугорочно воде у асимилацију (ибид.:139).

Савремена српска заједница у Мађарској - слика стања -

Српска заједница у Мађарској данас је изразито малобројна група. Према процени српских институција, као што је на пример Српски демократски савез, њих има око 5000, а према последњем попису становника из 1990. године, непуних ЗООО. Срби у Мађарској данас живе у Будимпешти и околини, односно низ Дунав - од Сентандреје до Ловре, уз Мориш - од Сегедина до Батање и по Барањи и Бачкој, где има и таквих насеља у којима живе само по 2-3 српске породице (Шумберак, Борјад, Вилањ...). Места у којима има српског живља има четрдесетак, али се може рећи да се значајнији друштвени живот одвија у оних десетак насеља које имају колико толико бројну заједницу (бар стотинак особа), школу или наставу на српском језику, а најчешће и сталног свештеника, као што су Батања, Ловра, Помаз, Калаз, Деска, Бата, Чип, Сантово, Сегедин, Сентиван... Најбројнији су, претпоставља се, Срби у Будимпешти, али су они, због урбаних услова живота и карактера популације и најмање међусобно повезани. Међу насељима са српском популацијом треба истаћи и Сентандреју, која има посебан културно-историјски и симболични значај, не само за Србе у данашњој Мађарској него уопште за српску националну културу. Постојање данашње заједнице Срба у Мађарској је последица историјских околности, односно дуготрајних миграција становништва са Балкана у Подунавље. Досељавање српског становништва у различитом интензитету може се пратити још од средњег века, а посебно су га интензивирала турска освајања. Печат овом процесу свакако је дала Велика сеоба из 1690., предвођена патријархом Чарнојевићем. Како је један од данашњих руководилаца ове заједнице формулисао - савремени Срби у Мађарској себе сматрају "биолошким, духовним и политичким наследницима" оних Срба који су дошли са Чарнојевићевом сеобом (М. Недељков, 1994: 31). Срби су се по Угарској расејали у малим групама, већином по селима, али и градовима, где су током XVIII века успели да се уздигну и да створе специфичну културу, која и данас представља темељ позитивног идентитета, односно осећања поноса српске заједнице у Мађарској, а од значаја је и за матичну културу. Због дуготрајности свог присуства, која се може историјски документовати, српска заједница у Мађарској себе сматра историјском, такорећи аутохтоном мањином. Временом је ипак овај огранак српског народа (пре свега мислећи на Будимпешту и околину) бројно, па и материјално знатно ослабљен. На питање - шта се у ствари са њима десило би могло прецизније да се одговори само после пажљивог опсежног истраживања које би укључило и историјску демографију и економску историју и обихватило не само Србе него и друге народе у Хабсбуршкој монархији, али је чињеница да су Срби крај XIX века дочекали као бројно, па и материјално ослабљена група. Судбина Срба у данашњој Мађарској, то-ком XIX века већ доведена у питање, још више је угрожена, кад је, после повлачења граница након I светског рата, око 60% Срба - дотадашњих становника Мађарске - оптирало за Краљевину СХС. Од тада, ова сад већ сасвим малобројна заједница труди се да се одржи, али се суочава са опасношћу свог биолошког нестајања. Уз то, после II светског рата, мада су припадницима мањина гарантоване одређене могућности неговања и испољавања идентитета, од српске заједнице, односно од Српске православне цркве у Мађарској, одузета је имовина, подржављене су, а у једном броју и укинуте вероисповедне основне школе, као и неколико значајних задужбина (међу којима и задужбина СавеТекелије). То је умањило могућности заједнице да одржава свој посебни идентитет. Матична земља такође није увек посвећивала дужну систематску пажњу својој мањини, па је и то отежавало њен положај.

Иако је број Срба у Мађарској данас скоро незнатан, и даље се смањује, реч је о једној заједници која је врло занимљива, и која показује снажну колективну вољу да се бори за одржавање својих културних посебности и за задовољење својих специфичних културних потреба, сматрајући да јој право на то припада док год постоји макар и сасвим мала група људи која такве потребе има.

Српској заједници у Мађарској данас признаје се статус националне мањине, а права су јој, као и осталим таквим заједницама, гарантована на основу закона донесеног 1993. године.

Осим што себе сматрају историјском, њиховим термином - "коренитом" националном мањином, која и у односу на већински и у односу на матични народ има одређене посебности, Срби у Мађарској такође себе сматрају интегралним делом српског народа (Сарадња..., 1994: 18), као и лојалним грађанима Мађарске. Рихард Пап констатује да се могу сматрати и као политичка заједница. Као политичка заједница у највећем броју су се и доселили са Великом сеобом, и преко три столећа су живели на територији данашње Мађарске као организована, институционализована мањина (Р.Папп, 1996: 31). Као институционализована мањина живе и данас, а најважније од њихових институција су Српска православна црква (Будимска епархија), Самоуправа Срба у Мађарској, Српски демократски савез (трансформација ове установе се обавља у току ове, 1998. године), школе (једна гимназија и четири основне школе), клубови, библиотеке, културно уметничка друштва, позориште "Јоаким Вујић", и друге. Српска заједница издаје недељни лист - Српске народне новине, има два пута месечно получасовну телевизијску емисију, уз две репризе, и свакодневни једночасовни радио програм за целу земљу, а по 55 минута, од уторка до петка за уже подручје". Као што је већ речено, постојање мреже институција не само данас него и у прошлости може да се сматра и једним од кључних фактора опстанка групе. Треба напоменути да се од 90-их година, са рас-падом претходно постојећег Демократског савеза Јужних Словена, који је био институција под потпуном државном контролом, а обухватао Србе, Хрвате и Словенце, стварају се посебни Демократски савези, а затим и тзв. мањинске самоуправе - институције које имају извесну аутономију и заступају не само културне него и политичке интересе одговарајућих група. Тако Срби имају последњих година прилике да стварају и развијају посебне институције и своја посебна средства информисања. То је с једне стране предност, али са друге такође отвара бројна питања и дилеме о најбољем начину деловања.

Као најкарактеристичнији процес у данашњем мађарском друштву, који утиче и на начине и могућности одржавања идентитета мањина, може се одредити транзиција - темељна трансформација државе и друштва, посебно политичког и економског живота. Овим процесом ствара се сасвим нови друштвени контекст у коме припадници националних и етничких мањина треба да се афирмишу. Поред тога што отварање друштва и његова демократизација свакако представљају повољне околности за друштвену афирмацију мањина (успостављање друштвених аутономија уместо државног патернализма, доношење Закона о етничким и националним мањинама, који гарантује одређени степен културне аутономије, па и политичких права, повратак цркве у јавну сферу, итд), убрзане промене чине друштва у транзицији нестабилним и отежавају прилагођавање посебно тако малих и немоћних заједница као што су националне мањине, па то може да поспеши убрзану асимилацију и нестанак оваквих група. Принцип слободе ствара простор отворене конкуренције интереса, потреба, култура, у коме мале заједнице могу да пропадну ако нису посебно заштићене. Такође и изложеност културне сфере искључивом дејству тржишта за мањине није повољна, због малобројне публике (цф. П. Ластић, 1993: 4-5).

За карактерисање српске заједнице у Мађарској данас, интересантни су још неки социодемографски подаци, који се могу ишчитати из резултата последњег пописа становништва из 1990. године'. Према том попису, 2905 грађана Мађарске изјаснило се као припадници српске националности, а 2953 да им је матерњи језик српски. Занимљиво је приметити да су од свих мањина у Мађарској, у случају Срба ова два броја најприближнија. Од оних који су се изјаснили као Срби, 81,27% је изјавило и да им је матерњи језик српски, а од оних који су се изјаснили да им је матерњи језик српски, 79,95% је и српске националне припадности. То потврђује да су у случају Срба језичка и етничка припадност блиско повезане.

Осим тога, мешовити бракови се склапају у изразито високом проценту (51,9%), и Срби су овде у врху, одмах после Словака (56%), али и у другим случајевима су ови проценти високи, осим код Рома (10,8%) (вредности су у попису исказане само за случајеве жена - припадница мањине, муж - Мађар). Висок проценат мешовитих бракова је последица малобројности заједнице у оквиру које је све теже наћи одговарајућег партнера. Интересантно је приметити да је још почетком овог века заједница, напротив, била изразито затворена у овом погледу, а до њеног већег отварања дошло је тек у годинама после II светског рата (цф. М. Прелић, 1997).

Занимљиво је и то да попис из 1990. констатује да је процес асимилације деце из чисто српских бракова најнижи - мањи од 4% - док код Словака, Немаца и Словенаца, на пример, износи и преко 30%. Под асимилацијом овде подразумевам да се као матерњи језик или национална припадност деце из етнички ендогамних бракова јавља мађарски.

Што се тиче језика који се говори у породици, односно домаћинству, још увек око 42% Срба живи у домаћинствима где је матерњи језик свих чланова српски, односно у око 44% таквих породица.

Даље, фертилитет, који је у Мађаркој, као и наталитет, врло низак, што од 1980. године изазива пад укупног броја популације, код Срба је најнижи од свих етничких група.

Са падом наталитета и фертилитета је повезана и лоша старосна структура Срба у Мађарској. Рецимо, 1990. године, трећина припадника српске заједнице била је стара изнад 60 година, али ни у случају других мањина слика није много боља. Изузетак представљају једино Роми.

Затим, Срби су натпросечно образовани, штавише, имају најбољи образовни просек у држави од свих етничких група, рачунајући и већинску. Иначе образовни просек у држави није висок - проценат високошколски образованих у популацији изнад 25 година старости је 10,1%, а у случају Срба је нешто виши од 13%. Такође је и број Срба који су завршили основну школу за неколико процената изнад државног просека.

Однос становника села према градском је у попису скоро 1:1, уз малу предност градског становништва (*ФН), а српско становништво је најбројније у следећих пет жупанија : пештанској, чонградској, бекешкој, бачкокишкунској и барањској. Сама Будимпешта, према попису има 343 становника српског матерњег језика, односно 369 становника српске националне припадности (скоро 12, односно 13%). Пољопривредно становништво је ипак нешто мало изнад државног просека. Најупадљивије промене које су се у овој заједници десиле у релативно кратком времену (рецимо за две генерације), а које се тичу њеног културног идентитета су, по мом мишљењу - прво, да је дошло до значајног повећања броја мешовитих бракова; почетком века минималан, и још увек релативно мали између два рата, тај број се повећао толико да данас износи преко 50%; ови бракови, и потомци из њих данас су заправо постали карактеристични случајеви. Друго, у вези с тим је и све шире прихватање мађарског језика као ефективног језика комуникације, у приватној сфери, и то сада већ и унутар чисто српских породица. Сем тога процес урбанизације је такође изменио унутрашњу слику заједнице - иако сам поменула да према попису становника око половина Срба живи на селу - то у великој мери више нису сељаци. Најчешће се у ствари не ради о селима него о приградским насељима и људима који живе у њима, али раде у граду.

Даље у овом раду намеравам да разматрам питање етничког идентитета српске заједнице у Мађарској. У овом случају сам се концентрисала на ставове самих чланова заједнице о изабраном низу симбола и аспеката етничког идентитета које сам издвојила као важне, на основу сопствених проучавања. То су : 1) самоодређење припадника заједнице, 2) матерњи језик, 3) лично име, 4) вера, 5) историја, 6) фолклор(изација), 7) однос према традицији, 8) мешовити бракови, 9) институције српске заједнице - школа, 10) перспективе опстанка заједнице.

Узорак који сам анкетирала је бројао 30 особа, од тога 17 мушкараца и 13 жена. Половина живи у градским, а половина у приградским и сеоским насељима (Будимпешта, Сентандреја, Помаз, Калаз, Чобанац). Годишта су различита, од 1964. до 1924. Сви су у браку, деветоро у мешовитом. Половина је факултетски образована, шесторо је завршило вишу, шесторо средњу, а троје основну школу. Број испитаника може у првом тренутку да изгледа мали, али по мојим подацима, он представља 2% укупног броја Срба у пет изабраних насеља. Међутим, узорак није репрезентативан за просек српске заједнице, јер сам као први корак изабрала испитивање друштвено најактивнијих припадника заједнице, сматрајући да њихови ставови битно утичу на дух, ставове и стратегије одржавања идентитета целе заједнице. Наредни корак би представљало ширење узорка на мање свесне и мање активне чланове у циљу посматрања групне динамике.

Истраживање етничког идентитета Срба у Мађарској - Резултати анкете са коментарима -

1. Самоидентификација

Прво питање које се наметнуло као важно, је питање етничког односно националног самоодређења самих испитаника. Одредница "Србин" је изразито висока, и сведочи о високој свести о припадности испитаника, код којих, судећи по овом одговору, преовлађује осећање припадности интегралном српском народу, над регионалним одређењем "Србин из Мађарске". Треба напоменути да је 14,8% из прве групе рекло и да се изван Мађарске представља као "Србин из Мађарске". Одговор "православни Србин" је карактеристичнији за старију генерацију. Одређење "мађарски Србин" изазвало је недоумицу код већине испитаника ("ми то никад тако не кажемо, то не би ни Мађар казо"), а одређење "и Србин и Мађар" које подразумева равномеран двојни идентитет, углавном су сматрали као нешто немогуће, јер по њиховом мишљењу, "увек једно претеже, човек је увек једном више наклоњен". Интересантно је навести и коментар једне млађе жене, да су њу тако васпитавали, да је "свако прво човек, па тек онда Србин", односно Мађар или нешто треће.

Друго питање показује да испитаници у високом проценту уз етнички / национални имају развијен и локални идентитет.

1. Како се изјашњавате о својој етничкој / националној припадности?

а) Србин ................................... 77,8% (* 14,8%

б) Србин из Мађарске................................ 11,1%

в) православни Србин. ............................... 11,1%

г) Мађарски Србин .................................. 0,0%

д) и Србин и Мађар .................................. 0,0%

ђ) Мађар .......................................... 0,0%

е) не изјашњавам се .................................. 0,0%

ж) не желим да одговорим ............................. 0,0%

2. Да ли се између осталог осећате и као припадник заједнице свог местаро-ђења или живљења (локални идентитет, нпр. Батањац, Ловранин...)

а) да. ............................................ 60,0%

б) не. ............................................ 40,0%

2. Матерњи језик

Језик се обично сматра као један од најснажнијих и најделотворнијих симбола етничке припадности, и свакако је то случај (уз православну веру) и код Срба у Мађарској. Високо вредновање језика као етничког симбола показало се и у мом истраживању (посебно прво и последње питање). Сви испитаници са којима сам разговарала су били билингвални, међутим, неки њихови одговори указују на асиметрични билингвизам и потискивање матерњег језика. С друге стране, питање - Који језик чешће говорите? дало је скоро равномерне резултате. Интересантно је и да је само 2/3 испитаних потпуно сигурно у своје знање мађарског, а 1/3 мисли да се примећује, или није сигурна да ли се примећује да им мађарски није матерњи језик. Већ из ових одговора види се да је језичка ситуација у српској заједници у Мађарској комплексна. Овде би можда већи узорак омогућио прецизније закључке.

Који језик сматрате својим матерњим?

а) српски ........................................ 100,0%

б) мађарски ........................................ 0,0%

г) неки други одговор. ................................ 0,0%

Ако имате децу, којим језиком говорите са њима?

а) искључиво српски ................................. 53,8%

б) претежно српски .................................. 39,1%

в) српски и мађарски подједнако......................... 7,1%

г) претежно мађарски................................. 0,0%

д) искључиво мађарски................................ 0,0%

ђ) неки други језик ................................... 0,0%

Ако имате децу да ли она по Вашој процени

а) добро знају српски ................................ 76,0%

б) средње ......................................... 20,0%

в) лоше ........................................... 4,0%

г) уопште не знају ................................... 0,0%

Којим језиком говорите са другим Србима из Ваше средине?

а) искључиво српски ................................. 75,9%

б) претежно српски .................................. 24,1%

в) оба подједнако .................................... 0,0%

г) претежно мађарски. ................................ 0,0%

д) искључиво мађарски................................ 0,0%

ђ) неки други језик ................................... 0,0%

По вашој процени како говорите српскијезик?

а) добро, никад немате проблема ....................... 16,7%

б) углавном добро, али некад не знате све да кажете. ......... 83,3%

в) средње.......................................... 0,0%

г) лоше ........................................... 0,0%

По вашој процени, како говорите мађарски језик?

а) добро, никад немате проблема ....................... 86,7%

б) углавном добро, алинекад незнатесве дакажете. ......... 13,3%

в) средње.......................................... 0,0%

г) лоше ........................................... 0,0%

Којим језиком, укупно гледано, боље владате?

а) српским ........................................ 10,0%

б) мађарским ...................................... 50,0%

в) подједнако ...................................... 36,7%

г) не знате да кажете. ................................. 3,3%

Којијезик чешће говорите?

а) српски ......................................... 30,0%

б) мађарски ....................................... 30,0%

в) подједнако ...................................... 26,7%

г) не знате да кажете. ................................ 13,3%

Да ли сте у детињству

а) чешће говорили српски него сад. ...................... 48,1%

б) подједнако ...................................... 37,1%

в) сад говорите чешће српски .......................... 11,1%

г) не можете да одлучите .............................. 3,7%

Ако Вам мађарски није матерњи језик, да ли то може да се примети?

а) да. ............................................ 10,0%

б) не. ............................................ 66,7%

в) нисте сигурни .................................... 23,3%

Да лије матерњијезик исто што и национална припадност- да ли неко може да буде Србин, а да му матерњијезик није српски?

а) језики националнаприпадностсуједно исто ............. 56,7%

б) језик и припадност могу да се разликују. ................ 33,3%

в) незнате ........................................ 10,0%

3. Лично име

Лично име је такође снажан симбол идентитета, пре свега личног, али и групног. Може се рећи да се индивидуални и групни идентитет преплићу у избору личног имена. У одговорима на питање - Какво сте име изабрали за своје дете? - испољава се у скоро истој мери (нешто изнад 40%) жеља за истицањем своје посебности са жељом за интеграцијом и спољним уклапањем у већинску средину. Код једног броја људи који су изабрали "двојна" имена за своју децу, иначе, преовлађују практични разлози - на пример - "Мађари наша имена не могу лако да изговоре", или "увек треба три пута да поновим како се зовем", и слично. Искључиво мађарска имена дају се у случајевима мешовитих бракова, кад српска страна препусти мађарском супружнику да изабере име. Овакав избор имена иначе не наилази на добар пријем у заједници, и сматра се знаком препуштања асимилацији.

Кад сте бирали име за дете - да лије изабрано искључиво српско име или оно које има и мађарску варијанту?

а) искључиво српско ................................. 44,1%

б) које може бити и српско и мађарско. ................... 41,2%

в) искључиво мађарско. ............................... 2,9%

г) нисте размишљали о томе кад сте бирали име ............ 11,8%

4. Вера

Историјски гледано, припадност Српској православној цркви сигурно је најзначајнији фактор одржања Срба у Мађарској, који и данас снажно делује као симбол етничког идентитета. Изузетно висок проценат испитаника је крштен; нешто мањи проценат, али још увек врло висок, је крстио своју децу; скоро 2/3 себе сматра аутентичним верницима, а скоро 80% редовно или повремено посећује цркву. Верска осеђања се првенствено наводе као разлог за то,али одмах затим и изражавање националне припадности. У последњем питању се види да црква према схватању испитаника првенствено и јесте национална и народна организација, односно да се овај аспект потпуно прожима са верским, а тек на трећем месту је мишљење да је то првенствено верска институција. У складу с тим је и висок проценат оних који децу одводе у цркву, као и то да читавих 27,6% сматра да веронаука треба да буде обавезан предмет (подразумевало се - у српској школи, за српску децу). Слављење крсне славе, и иначе један од најснажнијих етничких симбола код Срба, и овде се прославља 100%. Интересантно је да је слављење славе код Срба у Мађарској доживело значајне промене у односу на србијанску традицију - рецимо синови славе за живота оца, кћери наслеђују славу, нема славског колача и жита.

Да ли сте крштени?

а) да. ............................................ 96,7%

б) не ............................................. 3,3%

Да ли су Ваша деца крштена

а) да. ............................................ 83,9%

б) не. ............................................ 16,1%

Да ли сте религиозни?

а) да. ............................................ 63,3%

б) не. ............................................ 16,7%

в) нисте сигурни .................................... 20,0%

Да ли идете у цркву -

а) редовно или врло често............................. 48,3%

б) повремено, за веће празнике ......................... 31,0%

в) за највеће празнике (Божић, Ускрс, слава) ............... 13,8%

г) ретко или никад ................................... 6,9%

Због чега првенствено идете у цркву

а) због верских осећања .............................. 38,3%

б) тако сте васпитани, такав је ред....................... 19,5%

в) да бисте се срели са другим Србима из места ............. 10,6%

г) затоштојеитоизразнационалнеприпадности ........... 23,1%

д) остали разлози.................................... 8,5%

Да ли славите крсну славу?

а) да, у свом домаћинству............................. 66,7%

б) да, код родитеља ................................. 33,3%

в) не ............................................. 0,0%

Да ли децу водите (или сте водили) у цркву?

а) да. ............................................ 89,3%

б) не ............................................. 7,1%

в) да, али не због вере него због опште културе .............. 3,6%

Веронаука треба да буде по Вашем мишљењу

а) обавезан школски предмет .......................... 27,6%

б) изборни предмет. ................................. 65,5%

в) не треба да се учи у школи. ........................... 3,4%

г) не знате ......................................... 3,4%

Да ли је Српска православна црква у Мађарској првенствено верска или народно-црквена и национална установа?

а) верска ......................................... 15,4%

б) црквено-народна и национална ....................... 38,5%

в) то се потпуно прожима ............................. 34,6%

г) не знате ........................................ 11,5%

5. Историја

Међу моћне симболе идентитета свакако спада и историја. Припадници српске мањине су натпросечно заинтересовани за њу. Скоро 80% изјавило даје веома или углавном заинтересовано за историју. Друго је питање колико њих је имало могућности да се озбиљније упозна са историјом сопственог народа. С обзиром да су у школи већином учили искључиво мађарску историју, испитаници је у већини боље и познају. Интересантно је да подједнак број испитаника сматра да мањина може, односно, не може да се одржи без знања историје, као и да има велики број несигурних. Аргументи оних који мисле да може, су да су се сељациприпадници мањина (не само Срби, него и други које испитаници познају из своје средине) генерацијама одржавали као посебни, а да нису познавали своју историју. Аргументи друге групе су да у данашње време модерно конципиран идентитет мора да подразумева знање историје. Више од половине испитаника ипак сматра да сопствена историја мора да се учи у српским школама подједнако као мађарска, а чак 13,8% да мора да се учи и више од мађарске. Најинтересантније је, међутим, да је оних 27,6% који су сматрали да српски ђаци у Мађарској мађарску историју треба да уче више него српску, свој избор објашњавало својом лојалношћу и интегрисаношћу у државу у којој живе (ми смо мађарски држављани, нама треба мађарска историја). То само потврђује да је право на интерпретацију историје моћно средство у борби за сопствени идентитет. Оно чак, посебно у источноевропском региону, често генерира етничке конфликте. Можда се зато око трећина испитаника уздржала од права на сопствену историју.

Историја Вас

а) веома интересује.................................. 69,0%

б) углавном интересује ............................... 20,7%

в) не интересује много ................................ 6,9%

г) уопште не интересује ............................... 3,4%

Да ли боље познајете личности и догађаје из српске историје или из мађарске? а) српске .......................................... 3,3%

б) мађарске ....................................... 56,7%

в) исто ........................................... 33,3%

г) не знате ......................................... 6,7%

Српска историја требало би да се учи у српским школама у Мађарској

а) подједнако као мађарска............................ 58,6%

б) више него мађарска ............................... 13,8%

в) мање него мађарска ............................... 27,6%

г) искључиво српска .................................. 0,0%

д) не треба да се учи .................................. 0,0%

ђ) не знам .......................................... 0,0%

Да ли по Вашем мишљењу мањина може да се одржи ако не познаје сопствену историју?

а) може .......................................... 39,3%

б) не може ........................................ 39,3%

в) не знате ........................................ 21,4%

6. Фолклор

Фолклор је један од врло популарних симбола идентитета међу Србима у Мађарској. Пре свега је то неговање народних игара (мада би исправније било рећи да се ради о фолклоризму, јер су данас већ претежно у питању кореографије, које се уче у фолклорним групама, и приказују на сцени), али у последње време је порастао интерес и за народно певање. Ове активности су врло привлачне за многе, пре свега младе људе, па ипак је натполовична већина испитаника нагласила да неговање фолклора није најважније за одржање мањине, односно да је важно уз друге форме одржавања идентитета, као што су језик, вера, знање историје, или верски обичаји.

Играте српске народне игре

а) да. ............................................ 96,0%

б) не ............................................. 4,0%

Неговање фолклора за Србе у Мађарској је

а) врло важно...................................... 42,3%

б) углавном је важно. ................................ 57,7%

в)  није много важно .................................. 0,0%

г) није уопште важно ................................. 0,0%

7. Традиција / модерност

У току проучавања српске заједнице у Мађарској, односно њеног идентитета, наметнуло ми се и питање колико ова заједница може да се одреди као традиционалистичка. Судећи према одговорима овде презентираним, изгледа да може - више од 40% испитаника дало је предност традиционалним садржајима културе у односу на модерне. Ипак, више од половине сматра да су потребни и једни и други, односно, прихвата да су укуси и културне потребе различити. Треба да напоменем да организатори културног живота Срба у Мађарској имају доста разноврсну понуду - од фолклорних приредби и смотри, преко позоришних представа до концерата, изложби, књижевних вечери (чак и једне рок-опере на репертоару позоришта "Јоаким Вујић" из Помаза) и да све ове приредбе налазе своју публику.

Далиу оквиру неговања мањинске културе требаразвијати модерне садржаје или одржавати само оно што је традиционално?

а) и једно и друго је подједнако потребно. ................. 53,8%

б) модерни садржаји су потребнији ....................... 3,9%

в) традиционални садржаји су потребнији ................. 42,3%

г) не знате ......................................... 0,0%

8. Мешовити бракови

До краја XIX века, са изузетком аристократије која је прва почела и да се мађаризује,српска заједница је била ендогамна у врло високом проценту. То је био и начин одбране од асимилације. Уколико је ипак долазило до мешовитих бракова постојали су неки утврђени начини да се та ситуација регулише - у Батањи су се на пример жена и деца обавезно прилагођавала мужу, у Сентандреји су се женска деца крштавала и одгајала у вери мајке, а мушка у вери оца, и сл. Са падом броја припадника заједнице, етничка ендогамија више не може да се одржи. После II светског рата долази до изразитог отварања и постепеног мењања ставова о мешовитим браковима уз честе велике ломове у породици. Негативни стереотипи још увек изразито преовлађују у испитаном узорку (у интервјуима и неформалним разговорима добијала сам флексибилније одговоре). Међутим, више од половине увиђа и да су овакви бракови данас нужни, а скоро исто толико њих примећује да они не воде обавезно у асимилацију. Ово се поткрепљује и неким примерима врло активних чланова заједнице - потомака из мешовитих бракова, мада испитаници истичу и да на дуже стазе, кроз две-три генерације, мешовити бракови ипак неизбежно воде у асимилацију, а да први "прекршај" ове врсте у породици олакшава и следеће. Највећи проблем који виде испитаници у вези мешовитих бракова је питање идентитета деце и потискивање српског језика и у приватној сфери и прелажење на мађарски.

Ако би Ваше дете желело да ступи у мешовити брак

а) било би Вам драго ................................. 3,7%

б) било би вам свеједно............................... 18,5%

в) не би Вам било драго .............................. 70,4%

г) нисте сигурни..................................... 7,4%

Мешовити бракови су за Србе у Мађарксој

а) добри. .......................................... 0,0%

б) лоши. .......................................... 28,6%

в) нису добри, али су нужни ........................... 52,4%

г) свеједноје. ...................................... 14,2%

д) не знам ......................................... 4,8%

Да ли мешовити брак води у асимилацију

а) да, обавезно ..................................... 46,7%

б) некад да, некад не, зависи од ситуације. ................. 53,3%

в) не уопште. ....................................... 0,0%

г) не знам ......................................... 0,0%

9. Институције српске заједнице: школа

Као што је претходно речено, постојање сопствене мреже институција је можда и пресудан фактор опстанка мањине. Од више важних институција, изабрала сам школу. Стање у српском школству данас у Мађарској је врло комплексно, донекле и контрадикторно питање, о коме се у јавности и формално и неформално доста дискутује. Школе се обично називају "кључем нашег опстанка", али да у ствари не мисле сви тако, показују резултати анкете у којима је чак 30,8% испитаника изјавило да школа уопште није неопходна за одржавање заједнице. Срби у Мађарској дају предност породици над школом у формирању етничког идентитета детета. Мада има много живих примера људи који нису ишли у српску школу, а етнички идентитет им је недвосмислено српски, ово ипак није најсигурнији пут, поготово у време кад неминовно расте број мешовитих бракова. Одговори на друго и треће питање дају повољнију слику, али мислим да је у односу на просек она нереална, јер сам испитивала натпросечно активне и свесне чланове заједнице (треба поменути и да се питање није односило на целокупно школовање деце, него на школовање бар у неком периоду).

Да ли мислите даје постојање школе неопходно за одржавање српске заједнице?

а) да. ............................................ 65,4%

б) не. ............................................ 30,8%

б) не знам ......................................... 3,8%

Да ли мислите да српско дете у Мађарској треба да похађа српску школу или мађарску?

а) српску ......................................... 70,0%

б) мађарску ....................................... 10,0%

в) свеједно, није важно ............................... 10,0%

г) не знам. ........................................ 10,0%

Да ли је ваше дете похађало или похађа српску школу?

а) да. ............................................ 71,4%

б) не. ............................................ 28,6%

10. Перспектива опстанка заједнице

Последња група обухвата три разнородна питања, али сва три по мом мишљењу имају значаја за процењивање перспективе опстанка заједнице. Прво питање односи се на процену колико су сами припадници заједнице "свесни", односно колико су заинтересовани и мотивисани за даље одржавање сопствене групе и њеног различитог идентитета. Испитаници су најчешће (44%) процењивали да је заједница подељена на групу која је врло активна и заинтересована за даљу судбину своје групе и на групу која се полако препушта асимилацији. Колоквијални називи за ове две групе међу Србима у Мађарској су иначе "свесни Срби" и "мађарони" (ову "линију поделе" заједнице не би ипак требало схватити недвосмислено). Укупно је исти толики проценат (44%) проценио и да је свест Срба на врло високом нивоу, односно да углавном постоји код већине. Испитаници често воле да нагласе, и кад сматрају да би ситуација међу Србима могла бити боља, да су у томе још увек изнад других националних мањина у Мађарској. Друго питање се односило на то да ли су испитаници своју сопсвену децу успели да одгаје "у српском духу", како се то у овој заједници формулише. Број позитивних одговора је изузетно висок, али овде поново напомињем да се већином ради о угледним српским породицама из групације "свесних Срба". Просечна слика би вероватно била нешто лошија (мада се овако висок проценат уклапа у резултате пописа становника о најнижој стопи асимилације код Срба). Тређе питање је хипотетично и односи се на процену самих чланова да ли ова заједница има будућност, а одговори су мање песимистички него што сам претпостављала. У овом случају је највећи број био неодлучан, али чак трећина је испољила оптимизам. Само мали број је сматрао као сигурно да српска заједница у Мађарској нема будућности. "Објективни" демографски показатељи не дају велике наде, али пошто се по мом мишљењу овде ради о једној динамичној, прилично мотивисаној заједници са богатим историјским искуством, у које спадају и разноврсне стратегије опстајања, оптимизам ове трећине можда није претеран.

Да ли процењујете да је свест припадника српске заједнице у Мађарској

а) на врло високом нивоу ............................. 20,0%

б) углавном постоји свест код већине, али могла би да буде

ивећа. ......................................... 24,0%

в) код неких Србајеврло висока, акод неких се већ губи ...... 44,0%

г) постојијошувек, али углавном на ниском нивоу ........... 8,0%

д) скоро даје више и нема. ............................. 0,0%

ђ) не знам .......................................... 4,0%

Да ли мислите да ће се Ваша деџа осећати као Срби кад одрасту / ако су одрасла - да ли се осећају као Срби?

а) да. ............................................ 90,0%

б) не ............................................. 0,0%

в) нисам сигуран. ................................... 10,0%

Да ли се надате да ће српска заједница у Мађарској постојати и за педесет година?

а) да. ............................................ 33,3%

б) не ............................................. 5,6%

в) не знам. ........................................ 61,1%