Младена Прелић

Срби у селу Ловри у Мађарској током XX века

Интерпретације животног искуства Ловрана

Свакодневица сељака обележавана је догађајима који прекидају временски ток и утичу и мењају живот људи - елементарним непогодама (сушама, поплавама, пожарима), светским ратовима, друштвеним променама и политичким збивањима која се на специфичан начин рефлектују на малу заједницу, периодима када она трпи већи притисак од стране друштва и периодима када је у већој мери препуштена сама себи.

Промене у току једног века у животу Ловре изазивају и процеси модернизације услед урбанизације, индустријализације, ширења утицаја масовних медија... Мада село, услед своје, условно речено, забачености, можда није изложено овим процесима у толикој мери као друга у околини, ипак се налази на педесет километара од главног градског центра, и ови процеси га увелико додирују.

У посматраним временским оквирима од једног века, у којима се најразличитија глобална, макро-збивања на специфичан начин огледају у једној малој заједници, одвијају се животи појединаца, испреплетани од општих токова и личних доживљаја и интерпретација тих токова, некад схваћених као случај, некад као судбина, као срећа или као несрећа...

О животу у Ловри до I светског рата сећања су ретка и бледа. Памти се да је живот сељака био тежак, много се радило, али и потребе сељака су биле мале, и свест да живот може бити и другачији готово да и није постојала - "Нисмо ми знали за боље, нама је и тако било добро...".

Када је 1914. године избио I светски рат, проглашена је општа мобилизација. Педесет Ловрана је мобилисано, а многи од њих упућени су на фронт у Србију (неки су били и у Русији и у Француској). Данас више нема живих учесника рата у селу, али њихови потомци памте приче о томе како је Ловранима тешко падало што су били принуђени да ратују "против браће", односно народа са којим су се и сами идентификовали. Многи су се трудили да се клоне директне борбе кад је то било могуће, или су пуцали у ваздух... Они који су успевали, предавали су се и пријављивали у добровољачке дивизије на страни Србије...

"Брат ми је био у Србији, а муж и његов брат на Источном фронту, па је муж онда прешао Русима и био у Добровољачкој српској дивизији на Добруџи и као добровољац је и дошао овамо /у Југославију/. Иначе он је служио, брат му је био артиљерац, а он је био коњаник. А мој брат је био негде у Србији са неком јединицом, ко зна где и шта је био, каже, било је доста Срба. А муж, он ми је био на Источном фронту, пребегао Русима и јавио се у ту добровољачку дивизију неког Хаџића. Он је био заробљен и онда су формирали једну Српску добровољачку дивизију која је требало ићи на Солунски фронт, али преко Бугарске се никад није ни пробила. Била је разбијена од Бугара. Но, као српски добровољац је прешао у Југославију и тако је и остао ту."

(ж, рођена 1899., од 1924. живи у Југославији)

За време док је рат трајао, у селу су остале само жене, деца и старци - о томе се може наћи још по неко лично сећање.

"Запамтила сам толико да ми је брат отишао у рат, да смо ми остале, мати ми, сна', ми смо остале тако саме и радиле смо и Бога ми, кукале смо. Отиш'о он, једини је био глава у кући. Мени је отац рано умро, имала сам шест месеци кад ми је отац умро.

Боже, ноћу су објавили рат у поноћ, сви смо се поскакали и то је одмах ишло на Дунав. Сви на Дунав изишли, испратили и плачући се вратили, после смо тако сами радили како смо могли. Имали смо велики виноград, па се то обрађивало, а отиш'о он, остале ми саме, и ми смо резале, копале, везивале, плевиле, све што год треба ми смо радиле..."

(ж, рођена 1899., од 1924. живи у Југославији)

Двадесет Ловрана је у рату изгубило живот, и њима је на зиду ловранске цркве, поред улаза, постављена спомен плоча са текстом: "У спомен својих погинулих синова у светском рату године 1914-18. црква ловранска", и именима погинулих. Дубок траг у успоменама данашњих житеља села оставило је оптирање 1924. године за Краљевину СХС. Како то данас Ловрани сматрају, њоме се "разорило све село". Она представља преломни тренутак у животу Срба у Ловри, после којег, како то они данас виде, више ништа није било исто - мала заједница Срба у Ловри, али и већ претходно смањена популација Срба у целој Мађарској је овим потезом изложена последњој фази осипања од којег више нема снаге да се опорави...

"У Ловри је било шест стотина народа. Двадесет четврте /године/ су отишли педесет и пет породица. Онда ту је био поп Стеван Ђурђевић, па наговорио народ да иду у Југославију, па су се покупили, па су отишли код Новог Сада у Футог, а тамо грофска земља била. Кад су отишли тамо, нису их примили. Није даво гроф земљу. Хтели наши Ловрани да дођу натраг. Тамо су стојали под Футогом две недеље. П' онда су се домислали, па им дали у Молу. Сента, Мол, Ада, тамо, та села... Тамо су били населили се, па су их потурали свуда, по онима љетнима кујнама. Ту су тако стојали. Који кад су могли да купиду кућу, ту су све продали што су имали, па су тамо само једну кућицу купили, а земљу су продали, па су појели, за то време онда изишла Тиса, па им сву земљу полила, па нису имали ништ'. Сиротиња била. Пожалили што су отишли. И отишли су и силни народ одавде, из Бате. У Бати су отишли, не знам како се зове село, чак код Румуније, дигођ тамо су их метли

Свештеник их је наговорио да иду натраг, да оду за српством, јер овде за време рата и после тог, нису трпели народ, Србе, Маџари. Па онда отишли - па се пописали и отишли, тако, више од педесет породица. Отишли, па ту сад у тима кућама населило се већ саде Маџара. Па сад нема већ Срба, помрло и разишли се...

Ми нисмо хтели да се селимо. Мој отац био три и по године солдат у оним првим рату, па кад је дошо кући каже - ја са својим мужем да идем, а он каже неће ићи никуд одавде из куће. Каже - "Кад сам био у рату навеки сам снив'о кући да сам дош'о", а кад је дош'о кући никад није снив'о да је тамо био. "Ви", каже, "и'те па тражите туђе, а ја да моје оставим па туђе да тражим, а време ко зна шта ће да окрене. Мож' да ме копнеду (шутну) ногом", каже, "па иди куд знаш".

Па тако и било. Хиљаду деветсто двадесет четврте године су наши, мојег мужа сестра, отишли. Она је имала четири сина, ал' они су се тамо школовали, у Биограду, па су били учитељи. Три су били учитељи, а четврти није добро учио, па је ост'о код куће, да ради земљу. Па су тако тамо живели, али су пожалили што су отишли. Двадес'т девете године сам била у Молу, па смо били у цркви, а тамо, имали смо ми нашег кума који нас је ту венч'о и крстио децу, па кад смо отишли, звали су ме да идем код њих, па смо ишли кући, а жене тамо из комшилука и оне ишле, из цркве смо ишли, па кажеду: "Но, како вам се свиђа ту?" - "Па добро је, лепо је место и српско је и све, лепо је, уређено... ", а једна ће да каже: "Како им не би лепо било, гадови, дошли с бућером (завежљајем), па кад ту дошли, па нам отели земљу, сваки по холт земље и ланац, па сад ми остали сиротиња", то су они ту били сиротиња, каже она тако, а ја кажем: "Ни вам је срамота, они су дошли за српством, да буду Срби, да не постанеду Маџари, јер ми смо у Маџарској, а ви сад не примате их и ружите их, свашта их клеветате, ко да су последњи људи". Нису их примили, сваки је мрз'о на њих, нико их није трп'о, што су им узели земљу. Узели им, па дали овима. Педесет породица, па сваким, овим пет холти, оним десет, оним петнаест, каква је породица била. То је тако. Таки живот. Једно друго навели и наговорили (да се селе), да се не помађаре.

А пријашње је ту било добро. Добро је било, ни' нас нико дир'о. Овај поп отиш'о у Сегедин што је био ту, Стеван Ђурђевић, кад је осетио да треба народ да иде, а он се покупио, па отишо у Сегедин да не зна. Пожалио што је каз'о народу да се купидеду да иду. Отишли су, и он је отишо у Биоград онда. Отишли су народ сила. Сад се на тима местима населили Маџари. Па сад има Маџара. Ето код нас у комшилуку су отишли, ево како су свалили кућу, ето, сад се населио Маџар. И сад већ изумро народ. По једно, по два чељадета у кући. Нема сад, нема..."

(ж., рођена 1898. )

"Ал' је то била гужва кад се то селило из Маџарске у Југославију! То су били тешки дани, то су луде главе биле... То се једнак' мислим, па и ти пред њим', ти што водили, па ти не имали толико памети? Знате колико то тешких срца било ондак кад се то крећало...? Ја сам била ондак пет - шеста година. Не знам ко је наговорио. Говорили су овај или онај. Једни су ружили једног што се звао Тимотић, "Тај само нека дође у село /у Чобанац/", каже, "разорио цело село". Па, заиста, то тешко било. Једни плачу што одлазу, други плачу за њима што одлазе, што ћеду остати сами, што ће их мало остати, тако велики терет био. И онда кад смо отишли у Југославију, казали смо ишли за српством, јер ту (у Чобанцу) су почели већ Немци да надвладавају, па су ишли да буду Срби, јер, онако, човек да каже право, свуд' има доброг и хрђавог света, па сад ако је когођ штогођ каз'о, прије то могло, а сад ваљда није ни слободно тако говорити, а прије су свашта казали, па то навело једно друго на омржњу, сад то нема да се тако каже. / Иначе, ми смо имали тамо по комшилуку и Швабе, и Словаке, ми смо јако добри били, и кад смо отишли, отуд нам толико писали и јављали се... То су таки тешки дани били да не мош' ни казати.

Кад смо се иселили, ми смо били у Ади. Остали смо од јесени до јесени, а ондак тата већ решио, чим смо први пут место тражили да нас дигођ населе и вид'ли смо да домаћину тим није то по вољи, тата је рек'о: "Но, нећеш остати у туђини, ић'еш ти у своје натраг!" Тако каз'о.

Тај домаћин 'ди су 'тели да нас мет'у прво, каже тата, па то једно место 'ди кокошке спавале. Каже: "Опростите, али ја нисам зато дош'о у Југославију да будем Србин, па да ме метнете у кокошињац са шесторо деце, ја сам дош'о", каже, "да ми деца учу српски и да буду Срби да останеду, и ондак сам", каже "већ решио - никуд него кући, у своје, па ма како мало било, ма како шта, тек у своје ићи треба!"

А сад ту годину требало истрвати /издржати/, а то било срећа што ми нисмо распродали земљу ни кућу, јер ондак већ и Швабе нису имале новаца, јер они први што су отишли, од њих су покуповали, па су остали без новца, п'ондак наша кућа се није продала, ми се вратили, ми и још неколико породица. Да сте видели радости, дошли пред нас чак у Помаз, кад су чули да ћемо доћи."

(ж, 1916., Чобанац, од 1937. удата у Ловру)

Из данашње перспективе, Ловрани сматрају да је требало да се селе или сви или нико. Овако, мала енклава Срба око Будимпеште осуђена је на убрзану депопулацију, заборављена од стране матице.

"Кад је требало наговарати народ да се сели, долазили су ту са југословенског посланства стално, а кад су они доље отишли, нас мало остало, нико нас више ни поглед'о није, ни пит'о да л' нам шта треба, књига, ја л' шта... Сви су на нас заборавили..."

(ж, рођена 1910.)

Иако последице сеобе нису могле одмах да се одразе на живот села - још цео низ година нису се тако упадљиво примећивале као данас - ипак "онај стари живот што је у Ловри био", "док је Ловра Ловра била" никад више није могао да се обнови... Сећања старих Ловрана на претходни период обележена су носталгијом...

"Радило се, свакодневно. Ко у пољу, ко код куће, ал' се радило. Сви смо радили. И док сам учила / /грађанску школу/ и онда сам још ишла у поље да радим. А и овако, више се дружило. Мал' не сваке недеље је било свирке, па се купила младеж, играла, 'ди било да било... И онако, већа слога била. И, веселије! И у свакидан, ми босе, ја већ матурирала, још једнак боса /сам ишла/, мало ко у тамбурицу засвира, ми босе /играмо/, све се праши!

Не знам, двадесет које године је било, баш о слави, војска веџбе правила на Дунаву, па како су играли коло чак на улицу изведу, ал' онда се још лепо носило, и ушамљене младе и дукати на врату, па знам, ови гледају војници: 'Ал' још таког лепог света нисмо видели!

Так'и смо били!..."

(ж, рођена 1910. )

Уочи II светског рата, уобичајени ток живота у селу прекинула је поплава ("велика вода наишла, једва смо се спасли"), у марту 1940. која је нанела доста материјалне штете селу ("од воде нема горе...").

У II светском рату, неколико младића из села било је мобилисано, али су сви успели да дезертирају из мађарске војске, осим једног који је изгубио живот. Само село није претрпело веће штете и разарања, све до самог краја, кад је крајем 1944. године линија фронта између Немаца и Црвене армије успостављена у близини села. Црвена армија била је стационирана у Ловри током јануара и фебруара 1945. године, а мештани су били евакуисани у село Перег, на левој обали Дунава.

Од када су Немци преузели власт у Мађарској 1944. године, терор над цивилним становништвом се веома повећао - нарочито над немађарима - Јеврејима и Циганима - па је и код српског становништва порастао страх и неизвесност за сопствену судбину. Зато су, додавши томе и осећање блискости које су Срби гајили према руском народу, Црвену армију у селу дочекали као ослободилачку. Ипак, двомесечни боравак војске у селу почетком 1945. године, није прошао без лоших последица. Сва домаћинства у Ловри претрпела су значајне материјалне штете, а многи су, по повратку из Перега, затекли само голе зидове својих кућа. Догађаје 1945. године различито су доживели и интерпретирали један ловрански "напредни омладинац", једна сељанка којој су војници однели све из куће и сеоски свештеник - летописац:

"Пре него што се над нашим главама залепршала застава слободе - наставио је своју причу Љубомир /Бечејић/ - Ловрани су у очима тадашњих власти били добро "забележени". Скривало се оружје, правиле су се црвене петокраке, исписивале се пароле "Живела Црвена армија", "Смрт фашизму - слобода народу"... У кући мога деде Ђорђа Бечејића, која је тада била на самом уласку у село састајали смо се у потаји и радили. Сећам се 20. јануара 1945. - када су немачке јединице напале Русе у Адоњу, како смо се организовали и листом наоружани постројили на самој обали Дунава против фашиста. Из нашег је села било и таквих који су се борили у јединицама Црвене армије као на пример Златоје Рашковић - Рус, док су се Љубомир Видак - Буба, Љубомир Мојић - Пројаш, Велимир Христов и још неки борили у редовима Народноослободилачке војске Југославије. Када се 1945. године основао АФС заједно са Словацима, у нашем селу је било око 500 душа. Агитирајући од куће до куће у редове АФС - а ступило је више него две стотине сељана. Пошто је упоредо текла агитација за Комунистичку партију, стање је било слично, тако да је партија добила преко 80 одсто гласова на изборима."

("Наши ветерани- Љубомир Бечејић, Успомене које надиру", Народне новине, Будимпешта, 15. септембар 1980. , бр. 38, стр. 3)

Четрдесет пете године смо били ми исељени (кад су дошли Руси). Јануара нас иселили из села, па се населили ту Руси. Отерали га (мужа) да носи на колима ствари за њима, јер су одавде прешли преко Дунава, па су отерали их (мобилисане) мало по мало до Аустрије, до Граца, до границе. Тако било. Иселили нас овде преко, једно тринес' села има на острву, преко Малог Дунава, месец дана нисмо били код куће, све нам однели и коње су нам однели... У Перегу смо били. Кад смо дошли кући било, зар, још остало Руса, па нам долазили да краду. Што смо носили с нама то смо појели, што смо овде имали све нам однели, остали смо ко ништ'. Онда смо ишли, што смо мало ронђа /крпа/ имали старијих, што дечије било, то остало, то сам ишла да мењам за гушчиће и пилиће и пачиће, па смо донели да одранимо штогођ. Свашт' је било. Сиротиња била. И преко свега смо прешли."

(ж, рођена 1898.)

Живот у овој парохији током 1945. године као и свуда пун је тешкоћа. Тек што се помакао фронт, није прошло ни месец дана, подобно другим местима и ово је морало да се напусти (испразни) на две недеље и нешто више. За ово време десио се жалостан догађај: проваљен је Свети Храм / који је овом приликом претрпео губитак у сваком погледу а нарочито у црквеним одејанијима јер је већина истих однешена, поцепана. Св. Храм је тада донекле озлеђен што је мање више доведено у ред а изнутра оскрнављен, но одмах по повратку по полученом архијерејском благослову извршено је освећење истог. , Верни су по повратку затекли опустошене домове своје и ту штету многи још и данас па и за дуже време тешко ће моћи надокнадити, но примећује се да се економске прилике знатно поправљају. "

(Летопис српске православне парохије у Ловри 1945 - 1985. Протојереј Александар Бајронт - парох ловрански 1947-1988. , година 1945. )

Година 1945. представља прекретницу у погледу друштвеног система у земљи, и све промене које се тада одигравају, захтевају нова прилагођавања ове мале групе, на услове који се мењају. Тадашњи сеоски свештеник-летописац, Александар Бајронт, сагледава промене из свог угла:

Сви су празници наши прослављени као и пре. Патрон наших школа, Св. Сава као и досада и ове године прослављен је на уобичајен начин како у светом храму тако и у нашој школи уз учешће овдашњег привременог учитеља и школске деце од којих су многи рецитовали светосавске песме лепог садржаја које су на присутне вернике учиниле особито леп и пријатан утисак."

(...)

"Услед наредбе мађ. владе подржављена је овдашња наша школа, наредба ова спроведена је овде 17. јуна када је овдашњи бележник на упутство среског начелника инвентарно преузео нашу школу, и њезин именик. Верни су овај губитак са негодовањем примили но ипак се смирише не би ли евентуални изгреди имали теже последице."

(...)

"15. /28. августа прослављена је храмовна слава у Српском Ковину, а другог дана у Ловри у скромном весељу."

(Година 1948.)

Година 1950. насупрот лањској почиње са јачом зимом, која је уз то и трајна, тек за кратко време попушта па опет долазе хладније струје. Патрон наших школа Св. Сава на жалост не прославља се на до сада уобичајени свечани начин јер то школске власти не дозвољавају. Цела прослава одржана је у Св. храму где се после свечане свете литургије освећује водица, реже колач, и освећује кољиво, после чега парох изговара / своју проповед и тиме се свечаност завршује уз појање химне св. Сави и тропара светитељева.

Веронаучна настава школске године 1949 - 50 и даље је необавезна. (...) Предавање веронауке може се вршити само са дозволом надлежних власти; парох је почетком школске године поднео молбу ради получења исте дозволе, но на ту молбу све до краја ове године одговор није приспео."

(...)

"Година ова, услед велике суше која је владала преко лета, јесте врло тешка по верне јер док је род пшенице био осредњи дотле су сви други усеви веома слаби, нарочито је мало кукуруза, кромпира и хране за стоку. Све ово купује се за скуп новац и верни су уз то преоптерећени високим порезима и ванредним давањима.

Нека свемогући да, да наступајућа идућа година буде у сваком погледу боља него ова."

(Година 1950.)

Период 1949-1956. (Ракошијев период), по мишљењу данашњих становника села је најтеже што су током живота искусили. Не само да су, као и други сељаци у Мађарској и Ловрани имали велике материјалне тешкоће због непропорционално великих пореза који су им наметнути, и сушних и неродних година, него су, као српско село, у време лоших односа Југославије и Мађарске (после Резолуције ИБ), били додатно изложени сумњичењима за антидржавну делатност, претњама и присмотри полиције. Сеоски учитељ и још једна мештанка (претходно запослена у југословенској амбасади) били су ухапшени, као и још неколико виђенијих Срба у Мађарској. Пропаганда тог доба ипак говори само о напретку села у време социјализма и дијаметрално се разликује од онога што је у самој заједници још увек у свежем памћењу:

"Питање потребе електрификације у Ловри покренула је одмах по ослобођењу месна организација КП у Ловри.

Пре неколико дана обистинио се сан свију Ловрана. 28. јуна 1949. године, засијаше све сијалице у селу. Радост је била велика. Чули су се узвици: "Ево нам светла, које смо тако дуго очекивали!"

Док су за време старога ненароднога режима наша села била запуштена - дотле се данас у демократској Мађарској све више изграђује.

Наша се Партија стара и стараће се за процват наших заосталих села. Требамо истаћи на овоме месту да је изградњу електрификације у Ловри у многоме помогла ловранска / омладинска радна бригада" С. Б.

("У року од три недеље извршена електрификација у Ловри" Наше новине, Будимпешта, 30. јуни 1949. , бр 26, стр 2)

" Двадесет холти /ланаца/ (земље) смо имали. Доста. Тако да се (пре рата) могло и продати. Ту смо продали кукуруза. А после (за време Ракошија) није било доста ни да даш обавезу... Бо'ме! Било је свакојако. Није родило ништ'! Пре задруге не знам колико година ништа није родило. Суша, па ништа... На такој њиви 'ди је научило 8 кола кукуруза, и онда још увек смо даске са стране метли, да се може вишље врећа (стављати), није родило за једна кола и то још није ни даске требало. Онда можеш знати. А исписано колико да даш, а и свинче треба да даш, а и заклати треба. И онда из Адоња смо доносили крадом и ражи и свашта и кувала (сам), па тако 'ранила свиње. Здраво смо се патили... И све је то требало изноктити /створити ни из чега, "из ноктију", својим рукама/... Обавезу мораш да даш како се врши све. А мама ме грди: "Шта ћемо мљети?". "Ништа - купити 'леба". А 'лебац црн... Здраво смо тешко животарили. Онда су обавезе биле, требало је дати што год имаш. И зрно и кромпир и кукуруз и пасуљ и свашт', а не роди ти. Кромпира нисам толико извадила колико сам посијала. Онда како да даш марже?

(Ракоши) није вољо (Србе), гад! Све је покупио, младеж, позатвар'о... И Љубомир је био затворен и учитеља су, он је ту био баш у Ловри, Чупић, однели, и из околине Сегедина, Деске... Били су у затвору. Љубомир је био прво у Пешти, а онда близу границе... Доста је то строг затвор био, не знам сад тачно. А после је био у руднику угља, последње године... Па онда је изучио да машиновођа буде, па је оне чиле возио. Па док напуне чиле, он мало закуња, а парци /пацови/ фић-фић, преко њега скачу! Једаред сам била да га видим са Соком, она била петнаест година, а онда је била девет кад је отиш'о, мала девојчица... Седам година је био затворен, од четрдесет девете до педесет шесте. Педесет шесте у прољеће дош'о кући... А Радо није био затворен, он је био тако к'о munka-szoldat /радник - војник/, к'о војник, ал' радио. Прво годину дана код грађевине, годину и по у руднику. А већ био онда свршен, већ је радио на Универзитету. Онда ти (његови студенти) нападали професора да иде с њима у Министарство (да се жале), а овај, није 'тео. Сирома' (Радо) и то је истрв'о.

Ја', Боже, ал' је страшно било, то никад заборавити нећу...

Тако су биле даске ко астал, покровцима покрите и одвуд тако даске и одвуд и тако руке мораш натраг - тако смо разговарали преко, да не додаш нешто...

Страшно је било...

И, официри, Цигани... И стално се тамо мотају. И тај народ, онако, утучен... А Љубомир је онда ноћу радио, ујутру дош'о. Ал' је био тако опрат и чиста кошуља. Он се и тамо држ'о чисто, сам је и прао.

Ал' није све'дно било.

После пис'о како су му сви хвалили како му је лепа сестра. И он се чудио, јер малу је оставио, већ висока девојка била."

(ж, рођена 1910.)

За време устанка 1956. године у самом селу није било значајнијих догађаја - центри побуне били су градови, пре свега Будимпешта - али су Ловрани послали помоћ у храни побуњеним чепелским радницима којима је претила глад.

Колективизација земљишних поседа, потпуно окончана у Мађарској 1960. године, представља још један велики преокрет у животу села ("Од како се земља помешала, све се помешало... "). И овде се званична верзија (да су сељаци добровољно ступали у задруге) разликује од стварне - сељаци су били натерани на колективизацију, и они који су се противили били су одвођени у полицију, и после тога су "добровољно" потписивали приступнице, а одштета коју су добили од државе била је далеко мања од праве вредности земље...

"Ја нисам 'ћео да потпишем. И онда, жандари, одвели ме на полицију, и два дана и две ноћи био сам тамо. На смену ме тукли, а мала соба била. пећ наложена, кад сам изиш'о, гола вода сам био, пуне ми чизме биле воде... Онда сам и ја потпис'о."

(м, рођен 1914. )

"Здраво смо тешко живели... П' онда већ кад смо мало накупили нешто, какогођ сам се ископељала... П' онда дошла задруга, онда сам дала земљу у задругу и збогом! Онда сам к'о књиговођа радила са задругом и онда сам и ја добила мало зрна (жита) и свашта. И онда један ланац опет окућнице, па тако... Онда та се разишла задруга, 'Нови живот', педесет и треће. Онда смо биле уписане да смо у задрузи и ја и сестра и добијале смо по један ланац окућнице. П' онда не знам шездесет које су опет и то нам одузели, па исплатили земљу. Колико су / годишње давали за земљу к'о аренду толико су нас исплатили. За 5 година 10 ланаца, ни 15 хиљада нисам добила. И то пет година плаћали!"

(ж, рођена 1910. )

"Данашња наша задруга "Подунавка" /Dunamenti/ основана је пре 16 година, 7. децембра 1960. Нека ми се дозволи да се мало опширније задржим на тим данима који су имали пресудан утицај на живот нашег села. Дакле, ја сам тада био народни посланик, па сам дан раније у парламенту "из прве руке" слушао говор друга Јаноша Кадара у којем је он најавио колективизацију пољопривреде. Сви ми Ловрани имамо једну својствену заједничку особину: волимо да наше село буде прво у срезу, жупанији па чак и у држави - ако је то икако могуће. И раније се често догађало да се цело село попут једног човека ујединило и запело да бисмо први завршили жетву, вршидбу, откуп или неки други државни задатак. Ова ловранска амбиција је у нама толико јака да би се, вероватно, чак и они крвно посвађани Ловрани радије изгрлили и изљубили пред целим светом него да се због њихове свађе Ловра не нађе у нечему на првом месту. Дакле ја и не бих био истински Ловранин да ми, још док сам слушао друга Кадара, није одмах синула идеја: "Већ сутра треба да оснујемо задругу!" Тако се и догодило. Чим сам се, истог дана, вратио у Ловру, за други дан сам сазвао сеоски збор, на збору одржао кратак говор и пред свима први потписао приступницу будућој задрузи. А пошто су и остали Ловрани - Ловрани, за дан-два је формирана задруга са 151 чланом."

(...)

"Јубилеји се могу прослављати на различите начине, с различитим нагласцима. Није случајно да је наш месни савет 700-годишњицу првог помињања имена нашег села повезао са нашом задружном завршном годишњом скупштином одржаном у фебруару ове године, јер наша задруга у ствари представља центар ловранског живота, извор свега доброга што је доживело и може доживети наше село. Ловрани су у већини Срби, имамо и Бугара и Мађара, а у задрузи ради и неколико Немаца и Цигана - сви они у нашој "Подунавској" раде не само у слози него и у интернационалистичкој атмосфери која искључује сваку дискриминацију. Ми, Срби, имамо у ловранској библиотеци и српске књиге, у школи и забавишту наставу на српскохрватском језику, по улицама називе исписане ћирилицом, ловранска културна група игра у већини српске народне игре, и једино смо у задрузи "присиљени" да понекад не говоримо својим матерњим језиком - или зато јер наш сабеседник не зна српски или пак зато (као нпр. на завршним скупштинама) јер ни ми сами не познајемо стручну терминологију, стручне изразе које би на даном месту требало употребљавати. Па ипак, нашу задругу у којој ми Ловрани можемо у миру и неометано радити, сматрамо за исто такву српску тековину као да је и она / сва издекорисана ћирилицом. Не без разлога! Данас је она носилац континуитета оног српског зноја којим су наши преци вековима натапали њиве у ловранском атару, оног српског рада којим смо ми Срби извојевали своје право на лични и национални опстанак, до 1945 у туђини, а после ослобођења у нашој драгој заједничкој домовини, Народној Републици Мађарској.

И док буде нас и наше "Подунавске", дотле ће и наше њиве остати за Србе српске, за Бугаре бугарске, за Мађаре мађарске, али увек наше и ловранске њиве."

(Љубомир Бечејић, "Наша ловранска задруга", Народне Новине 49, Будимпешта, 9. XII 1976., стр. 3)

Ситуација у селу данас поново је обележена несигурношћу. Прво, промене у друштвеном и економском систему које су још у току, уносе страх и неизвесност... Сеоска задруга се распала и треба да се, према замисли самих Ловрана преоријентише у мешовито приватно предузеће, а за то време док не почне да функционише, њени некадашњи чланови и радници примају социјалну помоћ.

"Нама је тешко на то научити што је сад опет. Ми смо имали своја радна места, нисмо радили посао на земљи, напољу. Сад ћемо виђети како ће бити. Ми смо лакше живели, већу смо плату имали, сад много немамо, цене се дижу, два велика детета, сад су велике бриге. Прије је било и на страну да оставимо, сад не. Од месеца до месеца о тим бринемо. Кажу да боље ће бити за годину - две, ал' ја то не видим. Ова влада је доста обећала, ал' за село се не старају много. "

(ж, рођена 1953. )

Осим тога, актуелна збивања на подручју бивше Југославије изазивају страх овдашњих Срба да би се етнички сукоби могли проширити и преко државне границе, или да би евентуални лош третман мађарске мањине у Југославији изазвао и реципрочни ефекат.

"Како ћемо ово пребродити, не знам... Ни нам је свеједно... Сад су сви против Срба... А ако биде (буде) нешто, ко ће нас бранити? Нико... Нико и не зна да смо на свету... И више пут, кад се о тим разговарамо овде у селу, па кажемо - и тај Чарнојевић, што нас је изв'о (са Косова), што нас није оставио доље Турцима, па да немамо више бриге..."

(ж, рођена 1910.)

Промене у начину живота, којих су, током једног века, неки дуже, неки краће били сведоци, Ловрани углавном не артикулишу сувише детаљно - њихова перцепција своди се на уопштене глобалне констатације - "Сад је други живот", "све је другачије него у старо време", "сад су ови млади сасвим другачији" итд. Ловрани одвајају "старо доба" и "модерно", "новије", "садашње" време, и то обично формулишу - "Од новијег доба", "од кад је овај садашњи живот" или временски одређеније - "од овога рата" (= од 1945. године), "од задруге" (= од 1960. године). Узрок промена у првом случају је према њиховом мишљењу, потискивање цркве из јавног живота - "од како је престала вероисповедна школа", у другом мењање својинских односа - "земља се помешала, па се све помешало", тј. нарушавање традиционалних својинских односа нарушило је традиционални поредак који је, наводно, постојао "од старине"... Опажање промена тиче се и начина живота и система вредности и разлика у погледу на свет старих и младих генерација...

"Ови су на свашта навикнути, ал' на посао не. То натраг неће доћи да ће народ онако радити к'о прије што је било".

(ж, рођена 1909. )

"Раније је сваки радио за себе, ал' се више састајали, веселији су били - диванили свако вече на клупи, а ми сада гледамо ТВ. Радили су много, ал' су одржали све свеце... Можда су сиротији били ал' су боље живели...".

(ж, рођена 1953.)

Ипак, најчешће од стране свих Ловрана опажана, драматично доживљена и коментарисана је депопулација, "губљење" групе:

"Велику наду немамо, да ћемо се моћи одржати..."

"Ми смо још Срби, па и наша деца ће то можда бити, али њихова деца већ неће моћи Срби остати..."

"Помало се губимо... Више их умре него што се роди..."

"Веће гробље него село..."

"Сад нема Срба. Шездесет три српске цркве било између Дунава и Драве у време оно кад су дошли прије три стотине година. Сантово, Липова, Бреме - то су све српска села била, а сад нема. Пола се помаџарило. Па шта сад у Ловри има? Веће гробље него село!...

Знаш, пре рата, пре оног првог рата, ту је у Ловри живело шест стотина народа, па сад после овог рата још било, а сад се народ разиш'о, па сад кол'ко има, (ни) две стотине ваљда. Оду на варош, тамо се упознају сас Маџарицама и сас Маџарима, па тако се губимо. Сад се мешамо сас Маџарима... Дван'ес' девојака је отишло из села, једна је у Липови, једна је у Биограду, једна у Новим Саду, све се поразилазиле, овамо - онамо, тако 'ди која. И у Америку стигле, и свашт'!

Помало ће све то проћи... Кад промислим се, па тако из куће у кућу, тридес'т кућа има, по једно чељаде у кући! Но сад, Јованка (сама), за Јованкином кућом била Мела, она и син помрли, сад је ту Маџарово! Купили Маџари! Сад Смиља, Перо умро, две недеље има, сад је она сама остала. Онда Сеоска кућа, онда Даница, Лазар умро, остала сама! То су три куће једно за другим по једно чељаде у кући. Баба Коса сама, ево овамо за кућом, друга - трећа кућа, сам човек, жена му умрла, сам! О'ма друга - трећа кућа, сама, Мито сам, Мела сама, само у овом реду осам самих, по једна жена у кући... Но, а сад, то сам промислила, само прошле године, Живко Вукајлов, код Босе (умро), онда Жарко умро, младић један умро, шесторо, шест, једно за другим (умрло), сад година ће бити... Жене остале саме... Тридесет кућа има сас једним чељадетом! Шта је то прије било, по пет - шест, по осморо у кући, и по десет! А сад шта је? Ништа! За то време, за пет - шест година, све ће то празно бити! Све ће те куће празне остати..."

(ж, рођена 1898.)

Годишњи циклус традиционалних празника

Прослављање празника у сеоској заједници било је, као што је већ речено, у рукама Српске православне цркве, а на начин како ће се то чинити у конкретним случајевима веома је утицало локално свештенство. Овај утицај цркве и свештеника може се документовати и у ранијим периодима.^[52] Данас се може, између осталог, приметити да Ловрани као називе празника користе већином црквене, а не народне варијанте (Св. Никола, а не Никољдан, Четрдесет мученика, а не Младенци, чак и Рождество уместо Божић, мада је и назив Божић у честој употреби).^[53] У вези са слављењем појединих празника данас је још увек често консултован локални свештеник (на пример, да ли је "правилно" или не носити ивањски венац на гробље. Сами мештани између себе често расправљају о томе како који празник треба "правилно" да се прославља, при чему је увек критеријум за "правилност" - веронаука. Према мишљењу Ловрана, једино црквено учење даје смисао ритуалима ("Значење је само у веронауци. Народни обичаји немају значење. А врачке, то су старе бабе радиле, то су глупости" /ж, 1937. /). Утицај цркве на начин прослављања празника код Срба на овим просторима довео је до редукције њиховог аграрно - магијског нивоа још у прошлим вековима, а редукција је још приметнија током двадесетог века, услед процеса модернизације.

Овде ће најпре бити дат опис ових празника, хронолошким редом, уз вођење рачуна о току процеса промена и броју учесника које сам успела да установим. Најстарији слој реконструисан је на основу памћења најстаријих данашњих становника Ловре и односи се на почетак века, али није могао бити доследно спроведен у свим случајевима. Поузданији подаци могу се добити за период после I светског рата и промене до данас.

Према запамћеној традицији у селу се за више од четрдесет дана у току године везују одређене ритуалне радње, већег или мањег обима, значаја и ступња обавезности за - / чланове заједнице.

1. Божићње Покладе (27. 11. ) Шестонедељни божићњи пост почиње на овај дан. Најстрожа варијанта која се памти је потпуни пост свих 42 дана, који су и у прошлости практиковали само веома побожни појединци. Далеко распрострањенија варијанта је пошћење само средом и петком, а строго се постило само последње недеље. Данас се код послератне генерације и ово редукује, а најчешћи случај је пошћење сваког петка и неколико дана уочи празника. Неизоставно се пости у свим случајевима на Бадњи дан.

2. Св. Варвара (17. 12) На овај дан је домаћица обавезно рано ујутру кувала "варицу", кашу од помешаног кукуруза и пшенице и њоме хранила живину, да би кокошке боље носиле јаја, а затим давала свакоме у кући по једну кашичицу. Данас само најстарије жене одржавају обичај, и то ако имају живину. Обичај се губи од шездесетих година. На Варвару је такође још увек опште распрострањено припремање божићње пшенице ("жита"). Пшеница, која треба да никне до Божића, посеје се на тањирић у који се касније стави божићње кандило које гори у току празника, а све се повеже црвеном машном. Свака домаћица се труди да јој пшеница што боље успе - то је добар знак. Аналоган обичај постоји код Мађара на св. Луцију.

3. Св. Никола (19. 12) Велики број породица (данас 16) слави св. Николу као крсну славу. У Ловри се породице којима је слава називају "свечари", а сам празник "крсно име". Св. Никола је често и имендан. Ујутру свако ко жели дође да честита и наздрави свечарима. Пошто је то "већи празник", мештани у знатнијем броју одлазе на службу (данас то значи радним даном око тридесет, нерадним око шездесет особа). "Свечари" носе у цркву породичну читуљицу са именима својих покојника које свештеник помене на служби. Упале, такође, и славску свећу. У Ловри, и у опште код Срба у Мађарској не постоји ни славски колач ни жито. После службе они који су позвани (кумови, родбина, комшије, пријатељи) одлазе на славски ручак. Претходног дана кућу свечара је посетио свештеник, окадио је и осветио водицу, која, са китом босиљка стоји на истакнутом месту, обично у соби у којој је икона свеца - заштитника (у Ловри се ова икона назива "крсна слава"). Пошто св. Никола пада у дане поста, за ручак се спремају рибља чорба и јела од рибе и поврћа, а затим посни колачи. Послератна генерација Ловрана међутим, не поштује више пост тако строго, па се последњих година спремају и мрсни колачи. Гости се позивају и на вечеру, а тамо где су две генерације у кући, млади зову увече своје госте.

4. Св. Игњатије (2. 1. ) На овај дан ујутру иду полаженици "да жаре". У сећању Ловрана одувек су полаженици били деца, до тридесетих година обавезно дечаци, а после тога и девојчице (мада су укућани више волели да им дође дечак). Обилазили су углавном родбину и комшије. Кад уђу, кажу: "Добро јутро, честитам вам светог Игњатију!" Затим укућани дете понуде да седне на столицу, поред пећи, оно жари ватру и говори текст којим тој породици жели здравље и обиље: "Да вам Бог да коња, крава, телади, ждребади, дебелих свиња, пилића, гушчића, добар напредак, срећу и здравље!". Девојчица - полаженик, прво спомене пилиће, а дечак коње. Дете треба да седи мирно, да би кокошке мирно лежале на јајима. Ако те године нема довољно пилића у домаћинству, наводно, домаћица неће примити исто дете догодине за полаженика. Обичај се одржавао у тој форми до периода после II светског рата, а и после тога деца су још увек ишла да жаре, али би тада обично пожелела само много новца, среће и здравља. Мада је обичај још увек у свежем сећању Ловрана данас му се не придаје тако велики значај, а нема ни толико деце у селу као раније. Евентуално, унук / унука одлази да жари код бабе и деде у току преподнева и за то од њих добије новац.

5. Туциндан (5. 1. ) Припреме за Божић почињу на овај дан (чишћење куће). Деца тог дана не смеју да буду кажњавана, али зато морају да буду послушна.

6. Бадњи Дан (6. 1. ) У Ловри су и на Бадњи дан ујутру ишла деца - полаженици да жаре, што се сматрало за ловранску специфичност у односу на околна српска села. На овај дан, уочи Божића, домаћица припрема ритуалну храну за празник, а домаћин сламу и бадњак. Бадњак је овде већа цепаница која се изабере међу дрвима у шупи - сећање на ритуално сечење бадњака се потпуно изгубило. Домаћин, такође, чисти двориште и припрема храну за стоку, јер у току три следећа дана неће смети ништа да ради.

Божићњи "колачи" односно обредни хлебови пеку се од посног теста (брашно, вода, квасац и со). Раније су их киселили и месили у великим наћвама за хлеб и пекли у озиданим пећима у великим округлим тепсијама које су се звале Велики колач - као и један од хлебова, али од шездесетих година већина домаћинстава има савремене шпорете на гас и пече обредне хлебове у рерни. Данашње младе домаћице (већином запослене жене), наручују ове хлебове код пекара у Ковину.

Хлебови који су се према традицији месили били су здравље (округао колач, са онолико зареза колико има укућана, и још два - "кућанско" = кућно и "полажениково"), затим сунце, месец, виноград, гувно, квочка, волови. Сваки од ових хлебова је обликом подражавао оно по чему је назван. Квочка и волови су се давали девојчицама, односно дечацима у кући, а остали хлебови су се редом начињали и јели у току празника као хлеб, почевши од здравља које се начињало на Бадњој вечери. Од свих ових колача, данас се обавезно спрема само здравље, а остале врсте (сунце, месец... ) спремају већином старије жене. Оне спремају и квочку и волове, ако имају мале унуке. Овог дана се у једном броју домаћинстава пече и велики колач, који се ритуално ломи у неким породицама на први, а у неким на други дан Божића. Он је такође био округао, са ружом обликованом у средини од истог теста, плетеницама од теста подељен у виду крста на четири дела, у којима су се правили различити симболи, који треба да донесу обиље и добар род домаћинству - класје, бурићи вина, пилићи, волови, негде и божја рука, итд. На овај дан спрема се и кувана шунка која се обавезно једе на Божић.

За вечеру на Бадње вече која је неизоставно посна и на којој су обавезно присутни сви укућани, припрема се најчешће пасуљ или сочиво (као чорба), кувано тесто са орасима или маком, посне пите, компоти. У свако јело се обавезно стави мало меда.

У пет сати поподне испред цркве пукне топ (цев напуњена барутом) и звоне црквена звона, што означава почетак празника. Тада се у кућама пале светла која дотле нису смела да горе. Домаћица кади целу кућу тамјаном, и после тога широм отвара врата да дочека домаћина који је у међувремену отишао по сламу. Домаћин треба да буде гологлав. Кад уђе, честита Бадње вече свима.

У старијој варијанти, која се више не одржава, за њим улазе деца која пијучу као пилићи, и разносе сламу по целој кући (док према другој запамћеној варијанти, мајка с децом после вечере седа на сламу и она око ње пијучу). Прва слама се ставља испод столњака, а затим је сви укућани шире по свим просторијама (до послератних година слама се односила и у помоћне просторије домаћинства, а у данашњим домаћинствима, са теписима и паркетима, већином се слама стави само испод столњака, а затим се цео свежањ остави испод стола за којим се вечера). За све то време, укућани поју "Рождество... ". (И у оваквим елементима ритуала може да дође до утицаја процеса модернизације. У домаћинству у коме сам била 1990. године нису појали сами укућани, него су пустили касету "Звуци са Врачара"). Затим, домаћин уноси корпу са помешаним разним врстама жита и орасима, коју ставља под сто за којим се вечера. На угао стола домаћица ставља лепу црвену јабуку, а негде се и на сто стави тањир са орасима, луком, шећером. Затим, према традицији, домаћин уноси бадњак (негде намазан медом који деца лижу), а затим би требало да га налажу на ватру (негде се то чинило из три пута), и на њему до краја искувавају јела која се спремају за вечеру. Од кад нема отворених огњишта, у неким кућама га убацују у пећ за етажно грејање, а у неким га само унесу и он стоји под столом до краја празника. У неким кућама га више и не уносе, или се чак и тамо где га обично уносе деси да га домаћин, уколико тог дана има много других послова, заборави! Ритуал уношења бадњака је, дакле, у процесу нестајања (то није само ловранска карактеристика; у селу Помаз рецимо, та традиција се изгубила већ почетком века).

Укућани после овога седају за сто. Пре вечере, раније "по старешинству", а данас сви у исто време, испијају у три гутљаја ракију у којој је мало меда. Према традицији која се памти, али се изгубила између два рата, укућани ове вечери једу сви из једне чиније. Домаћин и домаћица не устају више од стола (ово се одржава и данас), што све симболизује заједништво породице. Домаћин најпре начиње здравље и, такође по старешинству, одсече свакоме по један комад. Уз вечеру се пије вино. Кад се вечера заврши, домаћин "прекрсти" собу орасима из корпе под столом, бацајући по неколико у четири угла собе, и изговарајући "У име оца и сина и светога духа, амин", а мала деца трче по соби и сакупљају их (негде се ово радило и пре почетка вечере).

Од куће до куће, на Бадње вече иду и вертепаши. То је шест дечака који изводе драматизовану сцену поклоњења краљева новорођеном Христу. Њихове улоге су Цар Валтазар, цар Мелхиор, цар Гашпар, цар Ирод, и чобани који су први угледали звезду на истоку кад се Христ родио, а читава драма симболизује догађаје везане за Христово рођење. Са собом носе и макету штале у којој се родио Христ. У свакој кући вертепаши добијају новац од домаћина. Пошто иду у сваку српску кућу, опход се некад продужава и на први дан Божића увече. Године 1991. су на први дан Божића увече отишли и у сеоску "мијану" (кафану) у којој је било весеље и извели свој програм. Вертепаши су пре десетак година престали да иду на Бадње вече, али 1989. године, са доласком новог свештеника у село, овај обичај је обновљен. Године 1992. први пут је ишла и једна девојчица. То није по правилу, али, једноставно, није било дечака тог узраста.

Текст који ловрански вертепаши говоре је следећи:

(Појање - Слава тебје Господи...)

Ирод: Зборите и реците ми цареви незнани
од куда сте, са које сте стране,
куда идете, коме ли ви дарове носите?
Цар Гашпар: Ја сам цар Гашпар,
са персијске стране,
видео сам звезду на Истоку,
и по њој сам познао,
да се нови цар родио.
Ево дођох да му се поклоним,
и дарима њега да обдарим.
Цар Валтазар: Ја сам цар Валтазар,
са вавилонске стране видео сам звезду на Истоку,
и по њој сам познао,
да се нови цар родио.
Ево дођох и ја да му се поклоним,
и дарима њега да обдарим.
Цар Мелхиор: Ја сам цар Мелхиор,
са арапске стране,
са обале Мора црвенога,
ја сам главар царства Арапскога
видео сам звезду на Истоку,
и по њој сам познао,
да се нови цар родио.
Ево дођох да му се поклоним,
и дарима њега да обдарим.
Ирод: Какав ли се то цар родио?
Ја сам цар Ирод четворовласник,
И на све четири стране света бела,
преко мене другог цара нема.
Сва земља има да дрхти,
од голема стра мога,
Својим ћу слугама заповедити,
да побију сву дечицу малу,
у мом граду Витлејему,
и међу њима тога цара новорођенога,
којему ви сви желите да се поклоните,
и дарима њега да обдарите.
Цар Гашпар: О Ироде, силни царе,
ако ти пролијеш крв невине дечице,
огрешићеш душу и руку своје царске деснице.
Знај Ироде, а и реци свима,
да се ту родио цар над царевима.
Цар Мелхиор: Чувај се Ироде гнева Божјега,
новорођени цар тај владаће целим светом,
небесима и земљом свуд широм,
зато ми идемо да му се поклонимо,
ми идемо да се њему поклонимо,
и однесемо дарове њему, као цару Богу нашему...
Ирод: Добро, идите и распитајте се,
за тога цара новорођенога,
и кад га нађете и поклоните му се,
дођите, јавите и мени,
па да идем и ја да му се поклоним...
Анђео: Ја сам анђео небескога мира,
сад баш бејах ја и код пастира,
баш сам (* * * - нејасан магнет. снимак) тим побожним људима,
разиграо срца им у грудима,
сад певају што гласније могу,
дивну песму - "Слава во вишњему Богу",
(појање - Слава во вишњему Богу...),
Ја сам дошао вама савет дати,
ког морате радо послушати,
кад Исуса Христа ви нађете,
и дар му свој принесете,
другим путем ви кући хајте,
Ироду се натраг не враћајте,
јер цар Ирод гадна је невјера,
погубити Христа Спаса смера.
Први чобанин: Христос се роди, домаћине,
ево и мене из даљине,
незнана, непозвана,
на вратима твога стана,
За звездом сам ноћас пош'о,
док Вертепу нисам дош'о,
на колена ту сам пао
Сиротињски дарак дао,
Уз три цара три мудраца,
Са истока далекога,
и ја пастир код оваца,
Славим Бога рођенога,
Уз пут ево свратих вама,
у чијем се дому стере слама,
где се радосна песма ори,
и рождество где се поји,
Е, да сте ми живи, здрави,
Божић увек овако нек се слави,
нека вам се стадо плоди,
мир и љубав нек вас води,
ка напретку, срећи и слободи,
Мир божији, Христос се роди!
Други чобанин: Христос се роди и ја велим,
и свака вам добра желим,
А сад ћу вам рећи браћо Срби - добротвори,
шта нам данас свети Божић збори:
Помозимо сиротане,
утиримо сузе њине,
таква дела благосиља,
наш спаситељ са висине.
Не презиримо што је сирото,
јер ћемо тиме Бога увредити.
Помозимо свакоме коме год можемо.
Помозимо сваког сиромаха, старца, удовицу,
кљаста, бедна и невољна.
Помозимо и обрадујмо данас све,
сиромахе, добре, вредне, Србе ђаке,
јер ко ближњем добро данас и иначе чини,
у истини слави Бога у висини
(појање - Слава во вишњему Богу...)

Те вечери момци обилазе куће у којима има девојака, пуцају под прозорима неком врстом петарди које сами праве, а затим уђу, честитају ("Добро вече, честитамо вам Бадње вече") и домаћин их части, обично пићем.

Од куће до куће иду и чобани (они који чувају стоку целог села, а они који раде у задрузи око стоке иду и данас, али не у све куће), и њима се даје сланина, вино, колачи и новац.

До рата су ишли и Цигани, који су певали, честитали и добијали новац, сада се то изгубило ("Сад и Цигани раде, па не иду да просе").

У кућама где има мале деце, у годинама после рата почела је и да се кити јелка под коју се стављају поклони које укућани дају једни другима после вечере. Пре рата деци су се поклони остављали скривени у слами. Ипак, сви казивачи наглашавају да јелка није српски елеменат и да представља одступање од традиције. Чак се супротност (мађарска) јелка - (српска) слама интерпретира у смислу - наша вера је исправнија него ваша - јер "Христ се није под јелком родио, него на слами". Срби запажају, такође, да јелка за Мађаре није светиња, а слама и бадњак за Србе јесу. И поред овога, јелка се све чешће кити у српским кућама у Ловри.

7. Први Дан Божића (7. 1. ) Рано ујутру (обично у три сата) је служба, после које се већ честита Божић, речима: "Христос се роди!" "Воистину се роди!". На тај начин се мештани поздрављају током целог празника. После тога они који су били у цркви свраћају најпре код председника црквене општине, наздрављају и честитају празник.

Домаћица ујутру меси чесницу, као питу од три листа у коју се додаје некад само шећер и мед, а данас и ораси, суво грожђе, и сл. У њу се стави један леп сребрни новчић и тако се пече. Чесница се не меси у свакој кући у Ловри. Постоје породице које, према традицији, на Божић ломе само чесницу, оне које ломе само велики колач, у коме је сребрни новчић (и овде постоје варијанте - велики колач може да се ломи и на други дан Божића) и оне које припремају и једно и друго: ломе колач, а чесницу једу после ручка, исечену ножем као обичну питу (ипак је и тада сребрни новчић у чесници). Свака породица и данас се доследно придржава своје традиције везане за обредне колаче.

Домаћица на божићње јутро, такође, храни живину житом из корпице која стоји испод божићње трпезе (до пре десетак година живина се окруживала ужетом којим је била везана божићња слама) и говори - "Како у скупу зобале, тако у скупу носиле". Велика служба је веома свечана и посећена (преко 80 присутних). Пошто је Божић празник помирења, мирбожења, после завршене службе они који су у селу били током године у свађи моле једни друге за опроштај, љубе се и мире. Ово се дешава и у данашње време.

Пре ручка сече се велики колач. Најпре сви присутни узимају колач у руке и полако га окрећући поје "Рождество". Затим га домаћин засече на четири једнака дела у виду крста, окрене га, у дну крста га издуби и налије вином, одакле свако сркне по гутљај. Када газда каже "У име оца" - сркне онај који му је насупрот, када каже "И сина", онда следећи, и "И светога духа" - трећи члан. Онда сви узму истовремено колач у руке и заједно га преломе онако како је засечен. Коме припадне ружа, тај ће добити поклон.

Ручак је свечан. Уобичајени редослед јела је: супа, кувано месо са сосом, сарма, пилећи паприкаш, печено месо, колачи. Обавезно се спрема кувана свињска предња шунка и прасетина, негде и прасећа њушка (ово су симболи напретка породице), колачи. По завршетку ручка сви узимају по комад чеснице (ако се ради о породици која спрема чесницу). Ко пронађе новчић, добије поклон или неку већу своту новца. Пронађени новац ставља се у бокал са вином из кога сви пију "посребрено вино".

Током божићњих празника, према традицији рад било које врсте је био строго забрањен ("Ни нокти се не секу, а мама склони игле и конац да случајно неко нешто не узме у руку"/ ж, 1910. ). Данас се тога не придржава до те мере строго, али се ипак води рачуна у свим генерацијама да се не ради на Божић.

Посећивање комшија и родбине на Божић је уобичајено. Ипак, по правилу, на први дан празника у селу не би требало да буде игранке. Ово се последњих година не поштује, па је првог дана у "мијани" врло посећена "проводња".

8. Други Дан Божића (8. 1. ) На други дан Божића, у цркви је такође служба. У неким породицама сече се Велики колач.

9. Трећи Дан Божића - Св. Стеван (9. 1. ) На трећи дан Божића чисти се слама пре изласка сунца. Негде се та слама спали, да се не гази (и данас), а негде се стави код кокошака да носе више јаја.

10. Св. Василије - Нова Година (14. 1. ) Уочи овог дана уобичајено је да се у кругу породице дочекује поноћ, односно Нова година. Млади људи последњих неколико година почели су да прослављају овај празник на савремени начин, у ресторану дворца "Савој" у Српском Ковину, који закупљују за ову прилику. Учесници прославе су Ловрани, али и Чипљани и Батлије, не само они који живе у тим селима него и они који живе у Будимпешти, а има и Југословена. Од Мађара присутни су само они који су у мешовитим браковима са Србима. Сала ресторана је декорисана уобичајеним новогодишњим украсима, а после вечере свира или неки од истакнутијих домаћих оркестара (Тукуља, Мохач) или гости из Југославије (1991. године оркестар из Сомбора), а свирају се и народна кола и валцери, твист, рокенрол, старе народне, новокомпоноване и забавне песме, а нагласак је на заједничком весељу и игри. У поноћ се честита на уобичајени начин (сви се љубе уз добре жеље за следећу годину). У Мађарској је иначе уобичајено да се у поноћ на Нову годину свира државна химна, а Срби су тај обичај прилагодили свом схватању, па су протеклих година у поноћ певали "Хеј, Словени", а 1991. године том приликом отпевана је и некадашња српска химна "Боже правде". Затим је приређена томбола. 1991. године спонзор прославе је било мешовито југословенско - грчко предузеће "Динара". Приход који је остварен од улазница и томболе поклоњен је ловранској основној школи.

Четрнаести јануар је уједно и црквени празник, св. Василије Велики. Тог дана, такође, црквена општина одређује нове функционере, а на свечаној литургији се поје "Многаја љета...", и читају се имена новорођених и умрлих у току протекле године, као и оних који су цркви приложили дарове. Број присутних на литургији је, међутим, веома мали од кад Ловрани раде у задрузи, и то су већином старије жене. Да су обичаји који се тог дана спроводе у великој мери повезани са Божићем, и са њим сачињавају исти комплекс, може се видети и по томе што је пита василица која се тог дана меси иста као чесница, а месе се и тзв. мале василице које имају облик лутака. Њих најближе рођаке и куме поклањају деци, да им буду лепи будући млада или младожења. Василица се меси и данас, али не обавезно у свакој кући, а мале василице прави још понека старија жена која има мале унуке.

11. Крстовдан (18. 1) На овај дан свештеник са појцем и неколико дечака у стихарима обилази све православне домове, носећи крст са собом, посвећује и саму кућу и чланове породице. За ово и свештеник и деца добијају одређену своту новца. Обичај се у Ловри и данас одржава у потпуности. Свака домаћица се припрема и чисти кућу и двориште у које ће "ући крст". По традицији је то постан празник.

12. Богојављење (19. 1) Ловрани Богојављење убрајају у ред великих црквених празника, као што су Божић и Ускрс. Старија форма овог обичаја у Ловри (почетком века) налагала је јутарњи одлазак на Дунав по воду, која се тог дана користила за кување ручка, напајање стоке и купање. Тог дана је свечана литургија, на којој се врши велико водоосвећење - Војорданије. Према несигурном сећању најстаријих Ловрана некад (крајем деветнаестог века) се литијом ишло на обалу Дунава, где се светила дунавска вода. У Ловри је овај обичај од почетка века замењен тиме да се Дунавска вода која је донесена у бурету посвећује у цркви. После освећења воде, свештеник њоме шкропи вернике који поред њега редом пролазе, а затим свако од њих напуни једну флашу, коју носи кући. Богојављенска вода користи се у току године против болести укућана или стоке, нарочито против урока. Када се њоме лечи, захвата се увек левом руком.

13. Св. Јован (20. 1) Ово је најчешћа крсна слава у Ловри (34 домаћинства). Пошто има велики број свечара, број гостију ни код једног од њих није велики, па је између два рата било уобичајено да се, пошто је свако угостио своје госте на вечери, организује заједничка "проводња" у сеоској кафани. После II светског рата ово се изгубило, али данас блиски рођаци са својим гостима долазе после вечере једни код других. Данас се уобичајило да онај ко је имао мало гостију на слави приреди велики свињокољ и на тај начин узврати онима који њега позивају. Свети Јован је мрсна слава.

4. Св. Сава (27. 1) И личност Светог Саве и његов црквени празник сматрају се веома важним за духовни и етнички идентитет целог српског народа, па се таквим сматрају и код Срба у Мађарској (чак и онда кад казивачи не знају баш конкретно да објасне у чему је тај значај). Празник има искључиво јавну димензију, а Ловрани га празнују како у самом селу, као славу српске школе, тако и на светосавском балу, јединственом за све Србе у Мађарској. Оба ова начина прослављања управо за време мог боравка у Мађарској доживела су промене, односно повратак од трансформисаног послератног облика на облик ближи претходној традицији.

Док је ловранска школа припадала цркви, св. Сава се прослављао као школска слава, када се, после литургије у цркви литијом ишло до школе, где се у учионици налазила икона светог Саве. Ту је пресечен колач, а затим извођен светосавски програм - свештеникова беседа, светосавске рецитације ђака, а затим светосавска химна. Празнику се придавао велики значај (велики број присутних, свечано одевање... ), за децу је било важно да учествују као рецитатори у програму, а посебно је био значајан моменат заједничког певања химне.

После рата међутим, ловранска школа је прешла у руке државе, 1947. године, и већ идуће године власти су забраниле одржавање славе у школи. Од тада до ове године св. Сава се прослављао, али само у цркви, као мала јутарња служба, са мањим бројем учесника, без присуства свих ђака (који су тог дана имали редовну наставу) и учитељице, уз свест Ловрана да су одступили од своје традиције. Треба додати и да је педесетих година у свим школама где је у Мађарској било одељења са српским наставним језиком, прослављан Дан Саве Немањића, као школска приредба, на којој је о значају ове личности говорио учитељ, а затим је најчешће у извођењу школске деце, даван мали позоришни комад. Том приликом српским школама уручиван је поклон Министарства просвете (књиге, радио - апарат, глобус, и сл.). До које мере је предзнак ове прославе био на тај начин промењен, сведочи и чињеница да је на крају прославе певана Интернационала!

Године 1991. Ловра је од Министарства просвете добила дозволу да икону св. Саве поново врати у школу. Више људи у селу, махом старије генерације дошло је на ову идеју, а дозволу је од Министарства тражила и добила ловранска учитељица. Свечаности је присуствовало шездесетак одраслих и петнаестак ђака, као обично о већим црквеним празницима у Ловри. Икона је литијом пренесена од цркве до школе, где је одржана прослава. Беседу је одржао ловрански свештеник, а десетак ђака је рецитовало светосавске песме. Затим је отпевана Светосавска химна, и подељено жито (које је иначе било украшено бадемом у виду крста са четири оцила) и колач, најпре деци, а онда свим осталим присутнима. Узбуђење је било велико, нарочито у старијој генерацији, која је била врло задовољна што се начин прослављања празника вратио на претходни облик.

Традиционални Светосавски бал који се пре II светског рата одржавао у Текелијануму (задужбини Саве Текелије српским студентима) у Будимпешти супституисан је после рата новом формом, Балом Јужних Словена, у организацији Демократског савеза Јужних Словена у Мађарској. Са Светосавским балом имала је заједничко само време одржавања, а састојао се од вечере приређене у неком од бољих будимпештанских хотела, и игранке, на којој су редовно гостовали познати певачи из матице, а присутни су били припадници све три јужнословенске мањине. Аналогне "народносне" балове имале су у истом периоду и све друге мањине које живе у Мађарској, што се сматрало као позитиван знак настајања "нових народносних традиција" у социјализму. Пре неколико година, међутим, Српски клуб из Сентандреје обновио је у овом граду традиционални Светосавски бал, са програмом који је укључивао беседу свештеника, пригодне, Светосавске рецитације школске деце, и заједничко певање Светосавске химне, а после тога игранку. Мада је овај бал важио као "прави српски", за разлику од оног приређиваног у Будимпешти, није био масовније посећиван (50 - 100 учесника), све до 1990. године, током које се дотадашњи заједнички Демократски савез Јужних Словена распао на посебне организације Срба, Хрвата и Словенаца. Од тада је овај бал постао врло популаран (200 - 300 присутних, што је, с обзиром на укупну популацију Срба у Мађарској, велики број). Ловрани су током свих ових година у већој или мањој мери (зависно од године до године) узимали учешћа у свакој од варијаната ове манифестације.

15. Служба Благодарења (18. 3. ) Одржава се сваке године у знак захвалности што је Ловра на тај дан наводно заједничким молитвама целог села у цркви спасена од поплаве (1956. године). Служба се и данас редовно одржава, али само најстарија генерација зна зашто, а присутних је врло мало.

16. Задушнице (Субота уочи почетка Поста) - Помен мртвима обавља се у цркви. Сви који желе, односе породичне читуљице свештенику, и он на служби помиње имена свих покојника.

17 - 18. Месопуст и Беле Покладе - Означавају почетак ускршњег поста. После последњег мрсног обеда, сви судови су се пажљиво прали, а некад се и искувавали да би се одстранио сваки траг масноће. На Чисти понедељак све је у кући било опрано, обавезно се облачила чиста одећа, а током целе Чисте недеље лампе се нису палиле и рано се легало. Мала деца су плашена "Тодором без главе", који звецка ланцима. Период поста и правила везана за њега су се временом смањивала, нарочито после рата, слично као и у случају Божића. Ипак и данас се током овог периода обавезно темељно и пажљиво чисти кућа, као припрема за ускршње празнике.

19. Тодорова Субота - прва субота Чисте недеље. На служби се делило несамлевено кољиво, од којег је свако сачувао у кући два - три зрна, што се сматрало као заштита од чирева.

20. Врбица /Лазарева Субота - На овај дан, после подне, деца се у пратњи родитеља окупе код цркве и предвођена свештеником и дечацима одевеним у стихаре, одлазе до насипа где беру врбове гране и у повратку пролазећи главном улицом (Великим сокаком), враћају се у цркву. Врбове гране посвећују се сутрадан на служби на Цветну недељу и деле се присутнима. Ове гране се носе кући и стављају за икону, али пре тога свако ко има малу децу, треба да их удари прутом и да каже: "Расти к'о врба, угој се к'о свиња!". Ово се све ради и данас. Деца се за врбицу лепо облаче, а раније је било обавезно да добију нову одећу. Разлика у односу на запамћену традицију је у томе што су раније у овом обичају учествовали ђаци, а данас сва деца, и она најмања коју родитељи носе у наручју, јер их у селу нема много. Такође, 1991. године, из истих разлога, два села у околини где још има српског живља, Чип и Бата, придружила су се Ловри у овој прослави, да би празник изгледао свечаније ("Кад нас је мало, не види се да је празник"). Аналогно овом обичају је посвећивање шибља маце код Мађара.

21. Велики Четвртак - Ритуали везани за Ускрс, као и сви празници у току године, у највећој мери су у рукама цркве. Овај празник се сматра у највећој мери христијанизованим. Почетни чин обележавања ускршњих празника је почетак Великог поста, али у ужем смислу празновање почиње на Велики Четвртак поноћним бденијем, на коме свештеник чита поглавља из Јеванђеља (служба се зове Дванаест јеванђеља). Свако ко дође у цркву, купује велику свећу, пали је у цркви, а затим односи кући и пали у току године кад су велике непогоде са грмљавином. Свећа се зове Дванаест јеванђеља.

22. Велики Петак - На Велики петак се строго пости, у првој половини века још је било старијих људи који по цео дан уопште нису јели, а данас се још нађе понека стара жена која једе само печени кромпир, или хлеб... Данас је овако строг пост редак, али се у свакој кући још увек, у умеренијој форми, доследно одржава. Тог дана би требало да су све жене и девојке обучене у црно, као знак жалости због распетог Христа. Данас још десетак сеоских жена одевених у црно иде на тај дан у цркву да кити Христов гроб. Служба је пре подне. Цвећем окићени Христов гроб заузима централно место испред олтара. Поподне се служе "Царски часови", а жене у црном са упаљеним великим свећама целивају плаштаницу на којој је приказан распети Христ.

23. Велика Субота - Рано ујутру служи се служба која симболизује Христову сахрану (последњих година присутно је само неколико жена). На овај дан домаћице припремају ритуалну храну за сутрашњи празник (барена шунка, ускршњи плетени колач и офарбана јаја). Шунка је обавезна, али не мора да буде предња као за Божић. Раније је ускршњи плетени колач био једино пециво за Ускрс, данас се, међутим, праве и куглови, ситни колачи и торте. Јаја се фарбају по правилу у црвено, некад су се фарбала варзилом, а данас - индустријски произведеним бојама. Шарање воском није познато. Евентуално се јаја увијају у лишће различитих биљака и затим кувају, па се тиме постиже шара у виду листа. Данас послератне домаћице фарбају јаја разним бојама и лепе на њих сличице које се купују у продавници. Свако се труди да оде на гробље и уреди гробове који ће се посвећивати другог дана Ускрса. Неке породице прекидају пост у суботу у пет сати, мада знају да то није по правилу.

24. Велика Недеља - Рано ујутру (у три сата ноћу) је Воскресеније - опход литијом кроз цело село на који се креће из цркве. Ово је најмасовнији скуп Ловрана у оквиру црквеног ритуала, као и Велика служба на овај дан (обично у 10^h). У последње три године, на сваком од ових ритуала било је око сто учесника, али то нису само мештани него и чланови њихових породица који не живе више у селу, као и понеки пријатељ или рођак који живи у месту где је српска заједница мала или не постоји, и који жели да празник проведе у српском селу. Сви учесници опхода крећу се полако кроз село, Другим а затим Првим, Великим сокаком, појећи "Воскресеније", и држећи упаљене свеће у рукама. У свакој кући према традицији горе упаљене свеће у прозорима (данашња варијанта је паљење електричног светла). Ловрани посебно сматрају значајним што то чине и ловрански Мађари, нарочито они који живе у некадашњим српским кућама. Опход се завршава обилажењем три пута око цркве. Један део службе се служи испред улаза у женску цркву, свештеник објављује васкрсење Христово, и по завршеној служби мештани једни другима честитају празник, речима - "Христос воскресе!" на које се одговара: "Воистину воскресе!" - што ће се говорити уместо поздрава и наредна три дана празника.

Ловрани су посебно поносни на чињеницу да су празник у оваквом облику одржавали и у периоду кад је то било забрањено. Слично другим социјалистичким земљама и у Мађарској је 1956. године донесен закон по коме се црквени обреди не могу вршити изван простора саме цркве и порте. Тада су и Мађари у околини, под притиском власти, напуштали своје традиције. Ово је било могуће, јер су Ловрани били компактни у свом уверењу да је одржавање ове традиције потребно, и сви су унутар села били солидарни, укључујући и Мађаре и припаднике комунистичке партије. Контрола власти избегнута је лукавством на које су Ловрани врло поносни: "Увек су долазили полицајци у цивилу, да виде шта је у селу. Ал' су долазили на њи'ев Ускрс, и чудили се што ништа нема. Нису знали да наш Ускрс пада различито. А ми смо на наш Ускрс онда све одржали. Чудили се Бечичани како смемо. Ал' ми се нисмо бојали, и све смо увек одржали и у најгоре врема..." /М, 1913/. На друге празнике контрола није вршена (а у самом селу нема сталних представника власти), па су Ловрани и друге ритуале који подразумевају опход кроз село одржавали на уобичајени начин.

После Воскресенија пост се прекида и начиње се шунка за доручак.

На Велику службу (у 10 с), по традицији долазе сви - цело село. И данас је масовно посећена, а долазе и они који ни у једној другој прилици у току године не одлазе у цркву (неколико младих жена). У великом броју долазе и деца.

Ручак је у кругу породице, почиње тиме што сви за столом ударају офарбана јаја једно о друго. Затим се та јаја једу са шунком и плетеницом.

Посетиоцима, нарочито деци, дају се по два - три офарбана јаја из корпе да понесу. На тај дан се мештани међусобно посећују, а омладина се окупља и одлази у заједничку шетњу ван села и забавља се.

25. Ускршњи Понедељак - На овај дан свештеник на јутарњој служби дели посвећено цвеће присутнима, који затим, предвођени литијом заједно одлазе на сеоско гробље. После заједничког помена свим мртвима код главног крста на гробљу (свака породица даје своју читуљицу са списком покојника које свештеник спомене), иде се од гроба до гроба за које су чланови породице изразили жељу да буду посвећени (за ово се свештенику плати), свештеник их опоји, и прелива уљем и вином. Родбина љуби ("целива") крст, пали свеће и полаже цвеће. Почетком века на гробље се носила и обредна ускршња храна (шунка, јаја и плетеница), која се затим делила обично Ромима, али ово се изгубило још око I светског рата. Жене су и данас већином у црној одећи, повезане марамама, али не обавезно у потпуној црнини. Ако је у току године неком покојнику постављен трајни споменик, уместо дрвеног крста, он се обавезно посвети. Последњих година у овом ритуалу учествовало је стотинак мештана као и Ловрана одсељених из села. Посвећено је обично око седамдесет гробова, не само Срба него и Мађара коју су ту сахрањени. Запустити гробове ближњих сматра се срамотом за породицу ("Толико смо дужни својима да им бар једном на годину изађемо на гроб"). Али, заједнички одласци на гробље на Ускршњи понедељак којима сам у Ловри присуствовала 1990. и 1991. године, подразумевали су за чланове заједнице не само формално обављање ритуалних дужности него и велики емотивни ангажман - то је заиста било заједничко оплакивање покојника. Цела група присутних иде заједно од гроба до гроба, и многи, нарочито жене, неприкривено плачу и говоре о свом осећању губитка, нарочито ако се ради о прерано или недавно преминулима, а таквих је у овом селу много. Тим колективно израженим болом, изражава се солидарност преосталих чланова заједнице због губитака који се у већ изразито малобројној заједници све упадљивије примећују и све теже доживљавају.

26. Ђурђевдан (6. 5) - Овај дан је крсна слава за тринаест ловранских породица, што се обележава на већ описани начин.

Од некад свакако много упадљивијег аграрно - магијског слоја овог пролећног празника који се тицао обнове вегетације, данас није запамћено много, а у савременој реализацији обреди су сведени на минимум. Док се стока држала у већини домаћинстава - до шездесетих година, стављало се шибље шипка ("шипковина") на врата штале да би се стока штитила од вештица. Такође су се ујутру укућани умивали водом у коју је стављена коприва, "здравља ради". На службу у цркви мушкарци су долазили закићени копривом за шешир. За време мог боравка у селу ово је чинио само још један осамдесетогодишњак, а многи млађи нису више ни знали за овај обичај. На служби у цркви и данас се дели посвећени ђурђевак.

27. Марковдан (8. 6) - Ово је био дан када се посвећивало жито и њиве. Мештани су сваке године заједнички одлазили литијом, утврђеним путем преко њива у атару, заустављали се на три места (код сеоског крста на једној од њива, на још једној њиви и код заједничког крста на старом Ловранском гробљу - које се користило до 1910. - на улазу у село. Поп је светио њиве светом водом и босиљком, а сви су клечали и молили се. Девојке су одлазиле раније у поље и чекале литију код крста. На крстове које су носили момци стављале венце од класја које су у међувремену исплеле, украшене црвеним машнама. Било је важно која ће девојка ком момку ставити венац - то се сматрало као знак наклоности. Свако од учесника би, такође, убрао два три класа жита и стављао их за икону кад дође кући.

И Мађари у околини посвећивали су жита, на Марковдан по грегоријанском календару ("Они то држе на њи'ев Марковдан"), и обичај је, такође, био у рукама цркве (католичке). Обичај се изгубио шездесетих година ("од кад је задруга"), и покушај свештеника и једног броја старијих мештана да се он обнови у претходне две године није успео.

28. Св. Никола Летњи (22. 5. ) Ово је слава ловранске цркве, која је посвећена овом свецу. На тај дан се одржава служба, пресече се колач и подели жито (ово спрема жена председника црквене општине). Последњих година присутно је радним даном између двадесет и тридесет већином старијих жена. Раније је на овај дан увече била и игранка ("проводња"), које данас више нема. Од како се памти, ова слава се није држала тако свечано као Велика Госпојина, која се сматра за ловранску "бучуру".

29. Задушнице - Појединачно, свако ко стигне одлази на гробље и уређује гробове својих покојника.

30. Духови (50. дан после Ускрса) - На овај дан, црква се окити грањем храста и ораха, а по поду цркве се посипа трава са латицама ружа. Сви који дођу на службу, и мушкарци и жене клечећи плету венчиће од лишћа које је у цркву донето и носе их кући стављајући га на видна места, обично на зид поред икона. Прошлогодишњи венчић се спаљује. Духови трају три дана, следећих дана су службе у цркви.

33. Видовдан (28. 6) - Код Срба у Мађарској не сматра се за значајан празник ("Стари су знали све обичаје, а о Видовдану нису знали много"). У последњих неколико година служба се редовно одржава, раније наводно није ни тога било, само су звонила звона. Између два рата, према сећању Ловрана, било га је забрањено празновати у Мађарској, јер је био државни празник у Југославији.

34. Ивањдан (7. 7) - Уочи Ивањдана свака жена у селу плете венац, по старијој традицији од жутог ивањског цвећа, а по новијој (још од тридесетих година се може установити) од разноврсног, који ставља на прочеље куће. Раније се плело још неколико венаца који су се бацали на кућу и на друге зграде у дворишту, а венац се стављао и на бунар. Наводно су ови остали венци били од ивањског цвећа, док су се плели, а само онај који се стављао напред на кућу био је шарен, да би био лепши. Венац обавезно плете жена. У Ловри само најстарије жене памте да су у њиховом детињству слушале песме које су се певале уз плетење овог венца (године после I светског рата), али се не сећају текста нити мелодије. Од тридесетих година уобичајило се да се венци носе и на гробље, али овај обичај није опште прихваћен, јер многи Ловрани сматрају да он није верски прописан, него се уобичајио између два рата ("Од кад су једној жени ту сва деца помрла, па она то прва почела"). И на гробље неко носи венце од ивањског цвећа, али је још чешћи разнобојни. Постоји и тип венца у који се уплиће и главица белог лука. Ивањски венци по мишљењу Ловрана означавају куће православаца и данас их још увек сви у селу обавезно плету. Ивандан је постан дан. На сам дан празника служба се служи у Српском Ковину, у Капели св. Јована која је део ковинске цркве. Неколико десетина Ловрања и Чипљана обично присуствује служби.

35. Петровдан (12. 7) - Слава манастира Грабовац поред Сексарда. Од 1957. Ловрани сваке године одлазе на ову славу, обично групно (изнајмљују аутобус). Ово је један од највећих скупова Срба у Мађарској данас (поред Светосавског бала, Преображењске славе у Сентандреји и ловранске "бучуре" на Велику Госпојину).

36. Св. Илија У свакој кући коље се стари петао "да живи газда". Опште је познат и одржава се у великом броју кућа. Поједине жене које живе саме осим петла закољу "и кокицу, да живи и газдарица!"

37. Преображење - На Преображење се на литургији посвећују први плодови који су родили те године (овде се посвећује грожђе). Такође, овај дан је слава сентандрејске Преображењске цркве, на коју и Ловрани одлазе појединачно и у променљивом броју, зависно од године до године. Од црквене службе посећенија је игранка, вечерњи "бал", најчешће у Дому културе у Сентандреји.

38. Велика Госпојина (28. 8) Ово није права слава ловранске цркве, него је преузета од Српског Ковина, када се у њему српска заједница осула и постала изразито малобројна (вероватно почетком XX века). Јутарња служба (10^h) служи се у Ковину, а вечерња (3^h) у Ловри. Службу служи неколико свештеника, а од 1991. године, Будимски епископ Данило. Број присутних варира (150 - 200), а то су не само Ловрани него и Батлије, Чипљани, становници Пеште, итд. Ипак, Ловрани су најбројнији. Пре II светског рата долазак Ловрана на славу био је веома атрактиван - мештани, "лепо опремљени" за славу ишли су окићеним коњским колима, и они који их терају су се путем утркивали. То је била прилика да се покажу добри ловрански коњи.

Служба у ковинској цркви (на којој присутни не поје много, јер су из различитих села, а појање се у сваком селу донекле разликује, па не могу да се ускладе), се завршава опходом око цркве, и сечењем колача. Битна је улога "кума славе", који се добровољно јавља сваке године и који обезбеђује кувано жито ("кољиво") које подели председник црквене општине и вино којим кум све присутне почасти. Ручак за свештенство приређује председник црквене општине (а некад и локални свештеник).

На ручку у Ловри, где се после службе враћају, свака кућа има госте. Правило је да свако ко дође у Ковин на службу буде позван и у село и угошћен, и непознате и унапред непозване особе. Штавише, ловрански "стари", односно претходне генерације, сматрале су да нису ни имале госте на слави ако не би угостиле неког непознатог. И Мађарима у селу редовно долазе гости на овај дан. Данас су најчешћи гости Ловрана рођаци који живе ван Ловре, посебно они који живе у Југославији, и пријатељи. Мађари су чешће гости млађих породица (школски другови, другови са посла, из војске, и сл). Број гостију на славама варира од породице до породице и од године до године од 1 до 50.

Вечерње у Ловри је мање посећено. Интересантно је да Ловранке пре службе ките икону Мајке божје која се налази у женској цркви златним ланчићима и привесцима са ликовима Богородице, Христа, крстићима и сл. Ово се уклања после службе, а током службе жене пред иконом пале свеће.

Поподне је у Дому културе игранка (раније је била у сеоским "мијанама"), на коју долазе сви мештани, али старији наравно не играју него седе са стране, за столовима, помало пију и слушају музику. Оркестар (најчешће хрватски, односно буњевачки из Мохача) свира народне и забавне мелодије. Играње поподне није тако масовно. Увече се, међутим, окупе млађи људи (најмање око 150), мештани, гости и Срби - житељи околних места, и игранка траје до касно у ноћ. Игранка је и сутрадан, а пре рата трајала је и по три дана. И мађарска села имају своје "бучуре", такође, празнике светаца којима су посвећене локалне цркве, и на тај дан свака кућа има госте, а у селу су велике игранке.

39. Други Дан Госпојине - Свећење Марве - Сутрадан, на "појутарје" (други дан славе) до 1950. године свештеник је посвећивао сву сеоску стоку, код сеоског крста. Сеоски кравар је терао стоку коју је свештеник редом посвећивао, а на крају је светом водом пошкропио и кравара, који је онда целивао крст. Обичај је почетком века био распрострањен и у другим српским селима у околини, али се постепено изгубио, а најдуже се задржао у Ловри. Ловрани су, међутим, одлучили да са овом праксом прекину 1950. године, када се у Нашим новинама појавио један врло грубим тоном написан чланак о овом обичају и о Ловранима и српским свештеницима у Мађарској као "назадним снагама", окренутим "мрачној прошлости". Чланак под насловом "Шта су православни свештеници желели да постигну са 'благосиљањем' крава у Ловри" је објављен у Нашим новинама /бр. 36, 7. септембра 1950. године, Будимпешта/ и има следећи текст:

"Приликом овогодишње црквене славе (бучуре) у Ловри, православни свештеник Бајронт из Ловре, Бешлић из Помаза, Убавић из Медине, Ристић из Сазхаломбате, 'благосиљали' су сеоске краве, како би оне 'преко целе године биле здраве и давале много млека'. Ово 'благосиљање' су тумачили су као стари обичај, кога се и даље треба придржавати, јер је и он обележје националности. Међутим, јасно је да се овде више не ради о очувању народног обичаја, већ да се ту ради о тежњи да се народ и даље држи у мраку и незнању, да се омете рад народне демократије на просвећивању сељаштва. Свештеницима који су извели ову скоро вашарску комедију такође је добро познато да од њиховог благосиљања ни једна крава неће давати ни грам више млека. Да би крава била здрава треба је добро неговати, одржавати стају у чистоћи, водити је на редовне ветеринарске прегледе. А да би давала више млека, треба је хранити по најновијим методама, које су по угледу на методе совјетских колхозника и код нас опробане, показујући одличне резултате. (...) Закључак поводом овог догађаја намеће се сам по себи. Покушати све да се онемогући настојање народне демократије и Мађарске Партије трудбеника да радне сељаке поведу новим путем, путем бољег и срећнијег живота. У том циљу не бирати средства, користити све, па и 'народне обичаје', па и 'благосиљање крава' (...)."

40. Мала Госпојина (21. 9. ) - У Ловри се зове и Мала бучура. Некад је била игранка у "мијани", после рата више не.

41. Св. Петка (27. 10) - Најчешћи заветни пост. Раније се често домаћин заветовао да ће постити седам дана пред св. Петку, ако је стока болесна ("ако гине марва"). Ко прекрши заветни пост разболи се - тресе га грозница. Нико други у породици не може да преузме пост од онога ко се заветовао. Жене се заветују да ће постити св. Петку "ако пате од женских болести".

42. Св. Лука (31. 10) - Слава три домаћинства.

43. Задушнице (7. 11) - Помен мртвима обавља се у цркви. Сви који желе односе породичне читуљице свештенику, и он на служби помиње имена свих покојника.

44. Митровдан (8. 11) - Слава једног домаћинства у Ловри.

45. Ђурђиц (16. 11) - Слава једног домаћинства.

46. Аранђеловдан (21. 11. ) Слава седам домаћинстава.

47. Св. Стеван Дечански /Св. Мрата (24. 11) - Слава једног домаћинства, и слава цркве у Чипу, па млађи људи одлазе увече "у проводњу".

Из претходног описа приметно је да начин прослављања празника у току године, иако глобално гледано у целом посматраном периоду показује трајност, добија и неке варијације и промене. Док је раније циклус празника у току године био у далеко већој мери обавезујући за све чланове заједнице, празници које у последњих неколико година неизоставно славе свака породица и сваки појединац у Ловри сведени су на Божић, Ускрс, крсну славу, и црквену славу ("бучура"), без обзира што начин и обим прослављања варирају, тако да може да се деси (као у описаном случају) да чак домаћин заборави да унесе бадњак. Ипак, не може да се деси да неко у Ловри не сматра да је Божић празник и да се бар на неки начин не понаша у складу са тим. Обавезно је да се на сваку српску кућу у Ловри стави ивањски венац и да свака кућа прими свештеника на Крстовдан. Сумирање претходно изнесеног описа, такође, показује да је и данас велики број учесника у ритуалима везаним за Богојављење, св. Саву, Врбицу, колективне задушнице (Ускршњи понедељак), Духове, али се дешава, од године до године, да неке породице или појединци изостану као њихови учесници или да, за неки од мањих празника, понеки припадник младе генерације "и не зна да је светац". Најстарија генерација јавља се као регулатор понашања и учествовања у ритуалима, па тако Ловрани кажу"где су стари у кући, боље се све држи", или "Деда нам је био строг, док је он био жив, све смо одржали... ". Младе људе данас највише привлаче световни садржаји празника (игранке).

Приметно је, такође, да се аграрно-магијски слој ритуала губи у савременим условима, што неки истраживачи идентификују као померање "од симболичног манипулирања природе до симболичног манипулирања људи" (O.Supek, 1988:71-76). Примери нестајања аграрно-магијског слоја (обезбеђивања плодности, родности и здравља) код Срба у Ловри могу се лако наћи у претходном опису, рецимо, кување жита ("варице") којом се храни живина на св. Варвару, посета полаженика на св. Игњатија, мешење бројних обредних божићњих хлебова ("сунце", "месец", "виноград", "гувно", "квочка", итд), умивање укућана водом у коју је стављена коприва "здравља ради" и заштита стоке шипковим стабљикама на Ђурђевдан, итд. Два празника која су се у овом периоду потпуно изгубила (посвећивање жита на Марковдан и стоке на други дан Велике госпојине) изгубила су, прво, услед промена производне структуре и својинских односа на селу, своју друштвено-економску подлогу. Друго, не мање важно, је управо то да су ритуали извођени на оба ова празника, иако су били у рукама цркве, чиме су у извесној мери (али само по форми) христијанизовани, били у суштини магијског карактера.

Када се говори о променама у начину прослављања празника, као један од фактора могу се посматрати закони које је држава доносила (у периоду социјализма, на пример, закони који су се односили на присуство цркве у јавној сфери). На претходно описаним примерима прослављања св. Саве, и ускршњег опхода кроз село, може се приметити да су се ови обичаји који су били директно забрањени, а који су врло значајни за културу ове групе, ипак или тајно од власти одржавали (ускршњи опход) или су обновљени одмах пошто је забрана престала (св. Сава). То је овде било могуће с обзиром на компактност заједнице, која дели исте вредности и која је изузетно мотивисана да одржава своје традиције (у овом случају као симболе свог етничког идентитета), јер у таквим случајевима увек може да се примени неки облик мимикрије. С обзиром на релативну изолованост, Ловрани су могли да избегну контролу власти. У оваквим условима закон није успео ефикасно да изазове промене у животу заједнице.

Мада празници у сваком случају задржавају полифункционалност (комуникација са широм српском заједницом, међусобно упознавање младих, поштовање покојника, за религиозне људе симболизација верских осећања) млада генерација верске празнике доживљава првенствено као начин симболизације свог етничког идентитета. Са већ поменутим процесом ширења образаца културе масовног, индустријског друштва и на селу, обрасци понашања у свакодневици се све више уједначавају, а означавање различитости лоцира се у још значајнијој мери него до тада у време празника.

Још један фактор промена прослављања празника који се може, такође, посматрати је депопулација. Она, као што је у истраживању примећено, на првом месту утиче тако што се мења и смањује број учесника у прославама. Мали број чланова заједнице је био узрок што се, рецимо, појављују девојчице - полаженици и вертепаши, сасвим мала деца коју родитељи носе у наручју у поворци за врбицу, и сл. Поред тога, постоји тенденција да се села која су у близини окупљају за празник и заједнички га прослављају, да би се већим бројем окупљених у већој мери постигла свечана атмосфера (Врбица). Најзад, свест о постепеном нестајању заједнице, односно страх од тога је мотив да се све израженије испољава један аспект јавних ритуала /празника Срба у Мађарској и у Ловри, који сад већ можда постаје и основни: да се кроз јавне, за овдашње српске прилике масовне манифестације које обично завршавају бучним весељем, самима себи и другима потврди да заједница још увек постоји ("Ако нас је мало, бар да се чујемо"), да се и Мађарима ("њи'евима" = њиховима), али и самима себи покаже "да смо још увек ту", "да постојимо", "да још Српство живи... ", и да ће се "наши обичаји" одржавати "док има ма и једног Србина у Мађарској". Кроз заједничку сложну песму и игру и бучно весеље афирмише се принцип живота заједнице и њено трајање на овим просторима и то на културно специфичан начин. Ово последње указује и на најважнију функцију празника, а то је фиксирање најугроженијих вредности заједнице, у овом случају континуитета њеног постојања и њене културне посебности. Припадници групе легитимишу се самим присуством на оваквим скуповима; јавно окупљање у што већем броју је видљиви знак постојања и функционисања, трајања заједнице и њене специфичне културе... Осим тога, време празника није само прилика за сусрете и комуникацију шире групе Срба у Мађарској, него и за одржавање веза са матицом. Црквене славе су прилика да се окупи и родбина и пријатељи из Југославије. Тада најчешће долазе у посете и представници институција из матице надлежних за мањине.

Једна од битних функција празника је и социјализација младих чланова групе - укључивање у ширу (у овом случају етничку) заједницу, међусобно упознавање младих потенцијалних брачних партнера - пошто заједница још увек високо цени принцип ендогамије (иако све мање може да се остварује), учење младих чланова понашању које заједница позитивно вреднује - рецимо учење ритуалних понашања везаних за православље, српских игара и песама, учење да се различити симболи препознају као "наши", тј. симболи етничког идентитета, уопште стицање код младих чланова заједнице онога што казивачи називају "српски осећај". Млади учесници бивају охрабривани - добри певачи, добри играчи, они који су лепо изгледали ("лепо опремљени"), они који се добро веселе, предмет су похвале и дивљења старијих... Ипак сами млади учесници нису увек до краја сигурни у своје улоге и старији их често усмеравају.

Осим црквених, постоји још једна категорија празника која се у селу прослављала током посматраног периода - државни празници. Пре II светског рата у селу су се прослављали 15. март и 6. октобар (везани за мађарску револуцију 1848-49), као школске приредбе. Социјалистички систем увео је, такође, своје празнике - 4. април (Дан ослобођења од фашизма), 1. мај (Празник рада), 20. август (Дан Устава, који је у ствари преименовани велики мађарски национални и верски празник св. Иштван), 7. новембар (годишњица Октобарске револуције). Прослављани су и Дан задруге, Дан жена, Дан мајки и Дан деце. Њихово прослављање организује комунистичка партија, задруга, државна школа... На прославама су присутни (у принципу) сви житељи села. Празнична прослава обухватала је пригодне говоре представника власти и званичног друштва (партијских, задружних, сеоских и среских функционера) - увек на мађарском језику - а затим приредбу - на оба језика - и забаву. Уз симболе који су били заједнички свим социјалистичким земљама (сала у којој су приредбе одржаване декорисана је паролама чији је творац била партија на власти, петокракама, сликама Маркса, Енгелса и Лењина), били су заступљени и садржаји који изражавају културну посебност мањине, што је у овом периоду сматрано за вредност и било гарантовано Уставом (Министарство за културу... , с. а. :9-10), пре свега фолклорног, или боље речено фолклористичког (M.Stanonik, 1990. ) карактера. Матерњи језик такође је био у употреби на празничним приредбама, на позорници. Али, ова димензија празника је била само придодата - право значење празника (легитимитет социјалистичке власти и супериорност њихове идеологије), повод за празновање, време празника и основне поруке, као што су напредак друштва и успеси нове власти (при чему се увек подвлачи разлика у односу на претходни "мрачни", "ненародни" период), или савез радника и сељака и "напредних снага", итд. , нису могли да изразе битну вредност заједнице - њену културну специфичност - мада су прославе имале и "народносну" компоненту. Употребљавао се бирократски језик и симболи који нису поникли унутар саме заједнице, него у центрима моћи изван села, а ти центри моћи су се више пута у живот села умешали на начин који је изазвао врло непријатна искуства. Уместо солидарности унутар заједнице наглашаван је легитимитет власти кроз слављење "остварених идеала радног народа", "братства радника и сељака", "победе над - / реакционарним снагама", "напретка... ", уместо континуитета - раскид са прошлошћу, уместо културне посебности - наглашава се да су посебни интереси апсорбовани општим, а национални класним, уместо специфичних веза са матицом, прославља се "пролетерски интернационализам"... Иако су лојално прослављани, раскид са прошлошћу, негирање континуитета, непријатељски однос према религији, грубо мешање у живот села у годинама после рата (форсирана индустријализација, неадекватно велики порези, обавезна општа колективизација, додатно и сумњичавост власти према јужнословенској мањини четрдесетих и педесетих година, традиционална сумњичавост сељака према власти... ), учинили су да ови празници од стране заједнице никада не буду прихваћени као "наши". С тачке гледишта заједнице, само су црквени ("наши") празници обавезујући - учествовање / одсуствовање и понашање чланова заједнице на овим другим се од стране сеоског "јавног мњења" примећује и коментарише (како свештеник служи, какви су појци, како се млади људи понашају у цркви и после тога у заједничком весељу, итд). Они изражавају различитост (католици, протестанти, православци), затим трајање, континуитет припадања православној вери / српској етничкој групи током дугог историјског периода. Претпостављена древност црквене традиције је и замишљена веза са прецима, "старима", такође и (за религиозне) веза са светим; ови празници симболично изражавају и заједништво, јер (начелно) цела група партиципира у црквеном обреду (који већ и својом религијском симболиком хомогенизује групу - учесници су "једнаки пред Богом" и на крају примају нафору); сви присутни су активни учесници ритуала (у случају државних празника већина је у улози посматрача), крсте се, поје, целивају иконе, примају нафору... Црквени празници за мештане (нарочито старије генерације) су "радост", а слављење државних не укључује ни емоције ни унутрашње осећање дужности и обавезности (мада укључује спољње). Државне празнике увек прати осећање да су споља наметнути - њихова симболика никад до краја не кореспондира са културом сеоске заједнице. Став заједнице је - "Ми поштујемо Мађаре", "Ми овде живимо, и мађарске законе морамо да поштујемо". За узврат - унутар своје заједнице, и што је интересантно истаћи, према сопственом (јулијанском) календару, што још више потенцира осећај унутрашње самосвојности и различитости, насупрот званичном / световном / свакодневном / грегоријанском календару, који се, наравно, такође поштује, али у свакодневном времену, које је и време државних празника - они сматрају да треба да им буде допуштено да прослављају и своје празнике. Празници православног календара, иако су иницирани и руковођени од стране цркве, не симболизирају првенствено верску, него етничку припадност; интересантно је да ово последње истичу чак и локални свештеници.

После промена које су у друштву отпочеле 1990. године, у Ловри се државни празници више не прослављају (осим у школи), нити је такав захтев од стране глобалног друштва постављан. Државни празник је нерадни дан, када се на "сеоској кући" (седишту локалне администрације) истиче државна застава, и ништа више. У самом селу се тим поводом не организују никакве манифестације. Прослављање државних празника се може, дакле, означити као последица нормалног уклапања у ширу заједницу у којој Ловрани живе, и ако израз њихове лојалности. Државни празници прослављани у периоду социјализма су се потпуно изгубили оног тренутка кад је шира заједница престала да на њима инсистира, не оставивши никаквог трага на начин прослављања празника у селу после тога. Тако је црква поново постала једини "власник" социјалног времена у селу, а црквени календар се доследно поштује (празници се обележавају увек на сам дан кад падају, а не прилагођавају се нерадним данима званичног календара, као што је то случај у неким другим местима где још има Срба у околини Будимпеште, чак и по цену мањег броја учесника. Ловрани ову доследност истичу као значајну).

Последњих година може се приметити, такође, тенденција обнављања неких празничних ритуала који су се били изгубили (вертеп), или повратак на претходну форму (св. Сава). Иницијатива за "повратак на старо" потиче од старије генерације, а млађи је такође прихватају. Став мештана је "Сад кад опет можемо - треба да се вратимо сопственим традицијама" и "Старе обичаје није слободно напустити". Међутим, ова тенденција не може да се реализује у потпуности: заједница се променила (пре свега осула), услови живота исто тако - другачије су и потребе и могућности. Тако на пример, ритуали везани за Марковдан и поред настојања неких старијих мештана нису обновљени, а о обнови свећења марве се уопште не говори. Исто важи и за друге ритуале аграрно-магијског карактера од којих су неки споменути. Тенденција ревитализације тако обухвата углавном само ритуале у рукама Православне цркве. Процеса губљења традиционалних образаца свесни су и сами мештани.

Иако у први мах тврде "Ми смо све српско одржали", уколико се разговор настави, старија генерација констатује "Помало се све затире и заборавља... ", а млађа "Стари су знали обичаје, ми већ не знамо... ". Иако је у претходном поглављу речено да у последњих неколико година, када се религија враћа у јавни живот у земљама Источне Европе, па и у Мађарској, и српска заједница у Ловри доживљава пажњу медија, нарочито у време традиционалних празника, у овом селу нема "стратегије културне афирмације" (С. Наумовић, 1990:56). У време несигурности свог положаја, Ловрани чак настоје да избегну долазак мађарског радија или телевизије у село да снимају српске обичаје, или на то гледају са извесним подозрењем ("Нама то не треба!"). Пошто се осећају слаби, нису сигурни да би културни дијалог могао да буде равноправан, па је ова заједница склонија да примени стратегију затварања (што не значи да је то тако и у другим местима где још има Срба). Сасвим је друга ствар ако се ради о представницима званичног друштва или медија из матице - њима се придаје велика пажња. Припреме за празник теку данима унапред, Ловрани пред гостима настоје да се прикажу у свом најбољем светлу (што за њих значи као доследни чувари српске традиције "на најсевернијој тачки до које су Срби у Великој сеоби стигли"), успостављене везе настоје да одрже трајно, а касније се догађаји везани за овакве посете дуго препричавају. Дакле потреба за афирмацијом сопствене културе појављује се најчешће у оквирима сопствене етничке групе, а у највећој мери као потреба за потврдом сопствене културне вредности, на релацији припадници мањине - матица.

На крају, није неважно приметити и да ова (маргинализована, немоћна, сеоска, мањинска, депопулисана) заједница после празника није фактички ништа више интегрисана, сложна и моћна него пре њих, али време празника оставља утисак и убеђује њене чланове - учеснике да јесте. Према мишљењу Ловрана, "у селу је увек било свађе и неслоге" (због личних сукоба, социјалних разлика, међусобне компетиције, избора брачног партнера, сукоба генерација, различитог етничког порекла /Срби-Бугари/, избора сеоског свештеника, па и због различитог става према етничком идентитету или начинима његовог испољавања). Ипак, у време празника ниједна разлика се не наглашава, напротив, Ловрани се симболично појављују као хомогена / кохерентна етничка група. Ово може да говори у прилог тези да ритуали не интегришу вредности групе, него мобилишу предрасуде њених чланова /С. Љукс, 1983: 161/.

Обреди прелаза током живота појединца

Обреди прелаза су обреди који, између осталог, прате сваку промену статуса појединца током живота. У једној заједници која, као што смо видели, високо вреднује своју етничку припадност, сасвим је логично да у оквире ових ритуала буду укључени и они који наглашавају континуитет припадања појединца тој заједници. Нови идентитет појединца унутар заједнице не доводи у питање саму чињеницу припадања тој заједници. У кризном моменту преласка члана групе из једног статуса у други наглашавају се све битне вредности, па и етничка посебност. Заједница (овде етничка) се окупља да би признала нови статус члана.

У Ловри су, од ритуала прелаза везаних за живот појединца, практиковани, у целом посматраном периоду, они који су везани за рођење детета, склапање брака и смрт.

Рођење детета

Код куће где се дете роди обавезно се приређује част. Док је смртност новорођенчади још била велика, детету се одмах сутрадан давало црквено име - "зламење" /знамење/ да не би умрло некрштено, јер свештеник не би могао да га сахрани. Данас ово више није обавезно.

До II светског рата су се строго поштовали табуи везани за породиљу - њен кревет је седам дана пре и четрдесет дана после порођаја био заклоњен чаршавом од усновице, што је, сматрало се, требало да је штити од урока и вештица, а такође и од погледа укућана. Сматрало да је срамота да мушке особе виде породиљу - она је првих четрдесет дана комуницирала само са женама, није јела за столом и није напуштала кућу. Дете је било у колевци, и њега су од могућих урока штитили везивањем црвене машне (што се углавном губи педесетих и шездесетих година). Породиљи су после првих недељу дана доношене бабине, што је овде значило спремање ручка, и то тако што су се рођаке и комшинице договориле којим редом ће јој доносити ручак, док породиља не ојача. Прва је долазила кума. Новац се детету дарује обавезно (зависно колико је близак род, а то се сматра као "зајам"). Од како раде у задрузи - људи у селу имају више новца, па је и начин даривања у свим приликама чешћи у новцу. Беба се даривала и данас се дарује новцем "у јастук", да купи брата или сестру, односно младу и ђувегију. Кум дарује детету "крзницу" (бело платно или свилу за кошуљу). И обичај доношења бабина и даривања "у јастук" поштује се и данас.

За седму ноћ од како се дете родило, такође је био везан обичај - "чување седме ноћи". Сва ближа родбина, кум и сви други који су позвани долазили су на вечеру и остајали целе ноћи да "дочувају" новорођенче, сматрајући да га тако штите од вештица. За то време су тихо певали и забављали се, а неколико млађих рођака се маскирало - "дедачило" (нагаравили би лице, стављали шешире, облачили старе ствари) и излазило ван куће. По селу су лупали на прозоре, лажно се представљали, крадом изводили стоку из штале и јахали улицом, све до ујутру...

Дете се крштава према договору са свештеником, раније обавезно осам дана по рођењу, а данас прође и по неколико месеци до тога. До година после II светског рата, било је, такође, обавезно да кум, кума и бабица носе дете у цркву на крштење. Од педесетих година носе их родитељи.

Већ је речено да су током првих шест недеља у вези са породиљом поштовани одређени табуи. Пошто се у том периоду сматрала "нечистом", породиља, такође, "није била достојна" ни да иде у цркву. По истеку тог времена, она односи дете у цркву "под молитву", а свештеник очита одређене молитве. Кад одлази у цркву ни са ким не сме да разговара. И ово се данас више не поштује.

Поступаоница/поступовница је обичај везан за време када дете прохода. Тада се у тој кући скупе друга мала деца из села и пече се погача. На мали сто пред дете које је проходало се стави алат, оловке, књиге, маказе... Погача му се држи изнад главе, а зависно од тога за који предмет се дете прво ухвати, одређује се шта ће бити његова будућа професија. Друга деца трчала су три пута око куће, а онда се погача ломила и давало се по једно парче свакоме. Сад се праве торте уместо погаче, али сам ритуал се полако губи још од шездесетих година.

Обавезно се обележава само први рођендан детета. После тога обележава се само оном детету које нема имендан.

У првој половини века, рођендани и имендани су били само мала породична славља, али су после II светског рата добили већи значај. Од тада код слављеника долазе друга деца, за рођендан се прави торта и колачи, гасе се свећице...

За први зуб и прво шишање - нема никаквих ритуала, чак ни у памћењу мештана, осим за девојчице - први одсечени прамен девојчицине косе се сачува, па кад дође први просац, то се баци у ватру. Ово чак и не памте сви, а нико више на практикује.

Из описа се види да се магијска заштита детета и породиље готово сасвим изгубила. Обавезно се и данас одржавају у свим кућама где се дете роди само бабине, крштење у православној цркви и први рођендан. Изразиту симболику етничког идентитета има само крштење по православном обреду. Сва деца рођена у Ловри из чисто српских или мешовитих бракова крштена су у ловранској православној цркви.

Свадба

Свадба ("весеље") је најређи од свих ритуала прелаза током живота појединца у данашњој ловранској заједници - за три године колико сам долазила у Ловру - само једна свадба била је у селу и једна (етнички мешовита) изван села. Управо ова чињеница се узима као један од мотива за доследно "српско" одржавање ритуала ("Кад су ретке, да су 'праве српске'"), као и за још више потенцирано, и иначе обавезно и уобичајено свадбено весељење ("Кад су ретке, да је добро весеље!").

Према памћењу старије генерације између два рата је свадбени ритуал обухватао: 1. прошевину; 2. прстеновање; 3. позивање на свадбу вече уочи тог догађаја; 4. ритуале - / свадбе у ужем смислу; 5. прву посету нове младе са мужем својим родитељима недељу дана после свадбе.

1. Прошевина

По обичају у прошевину долазе момкови родитељи. Зна се да су дошли да просе девојку, јер врата затварају леђима, а не руком. Пре него што питају девојчину породицу за пристанак, обично хвале свог момка. Они разговарају са девојчиним родитељима, а ови питају њу за пристанак. Ако су се момак и девојка већ договорили, и обавестили родитеље који су одобрили тај брак, све је било у реду, али дешавало се и да просци буду одбијени. У том случају, ако се то прочује у селу, преко ноћи се неко од сеоских момака попне на кров куће одбијене породице и на димњак натакне преврнуту кошару, што је требало да представља срамоту за њих (ово се изгубило већ између два рата).

Ако је све у реду момкови родитељи на прошевини дарују девојку јабуком и дукатом или новцем "у јабуку" (неки казивачи даривање "у јабуку" везују за прстенску вечеру, а неки за прошевину). Девојка њима даје извезени пешкир-"поливач". Док су сељаци били и индивидуални поседници земље, на прошевини се уговарао и мираз.

2. Прстеновање ("Прстен")

Обично три недеље од уговорања свадбе, обавља се прстеновање. Прстенује се код попа у кући или у цркви. Прстен купује младожења ("ђувегија"). После овога, тог истог дана млада и младожења зову своје рођаке на "прстен" (на вечеру) код "снаше" - будуће невесте. По обављеном прстеновању, неко од старијих младожењиних рођака, у пратњи још неколико њих пронесе кроз село "батину" (мотку) за коју је везан пешкир ("поливач") који су на прошевини добили од девојке, на чијем је врху забодена јабука - то је знак да је девојка испрошена и прстенована. Ако јабука падне - то се сматра као лош знак. После II светског рата ово се више не ради. Увече младожења, родитељи, кум, стари сват и блиска родбина доносе снашиној кући погачу и јабуку. Том приликом снаша се изводи "на оглед". Снашу изведе девојка (њена другарица), и каже: "Веселим вас вином и лепом девојком", а снаша пољуби момкове мајку и оца и они је "даривају златом" (дукатима) и новцем на тањиру на коме је и јабука коју су донели. Онда све госте љуби по реду, а они је такође "даривају"; младожењини родитељи јој дају највреднији дар. Онда је вечера и "проводња" (весеље са музиком).

Прстенска погача до скора се месила као лисната пита са орасима, медом, сувим грожђем и шећером. Назив погача указује да је вероватно раније заиста и била обична погача. Последњих година меси се торта, и момкова мајка која је меси, труди се да она буде умешена са што више "спратова", од што више јаја, и лепо украшена - то је ствар њеног престижа.

3. Позивање на свадбу

Према традицији, младожења и девер уочи свадбе зову сватове, или младожења и један момак, кога он изабере. После рата, сватове зову млада и младожења ("снаша" и "ђувегија"), недељу дана пре свадбе, а уочи свадбе поново иду четворица "званица" - младожења и момак кога он изабере, и два младића са снашине стране - рођаци или другови - важно је да буду млађи мушкарци. Они се ките великим рузмарином и пешкирима и носе велику чутуру (назив "буклија" и "буклијаши" се не употребљава) окићену цвећем и рузмарином пуну вина, иду од куће до куће и зову госте, нудећи их вином и говорећи: "Посл'о вам домаћин и домаћица да пијете винца и да дођете у сватове!" Пре него што крену по селу, иду на вечеру код кума и одатле полазе да зову.

Ноћ уочи свадбе, у кући будуће невесте преспава једна њена другарица, која треба да "чува снашу да је не украду".

На свадби постоји неколико сватова чије се улоге разликују од осталих. Пре свега то су кум и кума, кумовски момак и кумовска девојка /кумовска енга, девер и деверуша /деверска девојка, стари сват и старосватица и енга /јенђа.

Кум је, по правилу, младожењин крштени кум, али после рата се од овога одступа. Кад се кум позива - односно кад се обавештава да ће бити свадба на којој он треба да кумује - шаље му се јабука. Кум бира дечака - кумовског момка - који треба да носи свеће у свадбеној поворци, а кумовски момак бира девојчицу која такође носи свеће или (у новијој варијанти) придржава снашин фрол. Девер, који је окићен пешкиром ("деверски пешкир" који ђувегијина страна добила од снаше кад је испрошена), који доводи младу до олтара пре венчања је младожењин брат, а стари сват неки други близак рођак. Наводно, по правилу је стари сват старији младожењин брат, а девер млађи, али ако овога нема, бирају се други за те улоге. По другом тумачењу, "правилно " је да је стари сват са снашине стране. Деверска девојка /женски девер је снашина сестра или једна од другарица, која иде до цркве са ђувегијом.

Чауша нема (али у селу Чобанац постоје и чауш и "мустулунџија" = муштулукџија, који иде пред сватовима и унапред обавештава о њиховом доласку у младожењину кућу после свадбе). Барјака и барјактара нема уопште код Срба у Мађарској.

Јенђа /енга је удата жена која прати младу кад иду младожењиној кући. После рата јенђа/ енга се не одређује посебно.

Остали сватови су сви који су род и комшије, а позивају се и пријатељи, некад и "цело село".

4. Свадба

Младожењина родбина се скупи у његовој кући ујутру на дан свадбе и одатле са музиком полази код кума. Ту се часте ракијом, затим се враћају код младожење на "ручак" (доручак). Одатле иду код снаше, где су се већ скупили сватови са њене стране. Снаша сачекује госте на вратима - тада још није у венчаници - љуби их, а они је дарују новцем у кецељицу коју је за ту прилику ставила. Кад сви сватови стигну, снаша иде да се "опрема" (облачи), уз помоћ једне другарице (оне која ју је чувала претходне ноћи, "да је не украду"), а у новије време помаже јој шнајдерка која јој је шила венчаницу...

Док се невеста облачи, младе девојке (или кум) ките сватове рузмарином на коме су везане разнобојне машне.

Кад је снаша готова, девер је изводи пред сватове, прво пред кума који је три пута окрене. Затим се полази на венчање.

Док се снаша опрашта са родитељима на капији, тамбураши свирају:

"Одби се бисер грана од јоргована, и лепа ... (каже се снашино име) од своје мајке...

У свадбеној поворци, најпре иду девер и снаша, иза њих ђувегија и деверска девојка, па кум и кума, стари сват и старосватица, а за њима остали сватови. Од I светског рата пази се на то да сватови иду у поворци по двоје ("у ред"), а раније су ишли "широм сокаком". Прво се иде у општину, где се обавља званично венчање на мађарском језику (матичар има мађарску тробојку као ленту), па у цркву. Раније се венчавало само у недељу и младенци нису ништа јели до самог чина венчања који се сматрао и као причест (мада то није причест).

У цркви стари сват и кум су сведоци, а кума и старосватица стављају "превез" младенцима (свилу од четири метра им каче чиодама на леђа) и скину кад се заврши венчање. Млада то носи кући преко руке.

Кумовски момак носи свеће у цркви током венчања (обично је то кумов син или синовац). Он носи чутуру и са њом нуди вином. То вино сипа и у чашу у цркви из које младенци отпију по гутљај приликом обреда венчања. После венчања кум плати црквењаку за ту чашу и понесе је. На свадби кум плаћа попа, а девер појца.

После црквеног обреда, када изађу пред цркву, сви сватови вичу куму "Изгоре ти кеса... ". Он баца шећер, новац или чоколаду које свако настоји да ухвати. У повратку кући, сада напред иду заједно снаша и ђувегија.

Сватови се враћају код снаше на ручак. Младина мајка на улазу им даје по коцку шећера и баца пиринач за срећу и плодност.

Ручак ("ужина") је био у кући. Спремала се кокошија супа са резанцима, пилећи паприкаш, сарма, месо (печење пилеће, свињско или говеђе), куглови и колачи. Торте се спремају од седамдесетих година.

Млада и младожења седе на углу стола ("на рогљу") и једу из једног тањира. За трпезом кум седи до ђувегије, а стари сват до снаше. Млада је с десна, а ђувегија с лева. (Према другој варијанти "правилно је" да кум и кума и стари сват и старосватица седе до ђувегије, а девер и деверска девојка до снаше. Ручак код снаше је до подне, а "проводња" до увече.

На свадбама су обично свирали ловрански тамбураши, или неки оркестар из околине, најчешће из Тукуље. На игранци прво свирају куму. Играла су се кола.

Ношење штафира

Већ после ручка ђувегијина родбина дође са окићеним коњским колима (са пешкирима) да носи девојачку опрему - "штафирунг". На коње се вежу "бронзле" (мала звона) и пешкири. Кад кола крену, о точак се разбије бокал вина - ово се све изгубило после рата.

Одлазак код младожење

Кад се родитељи опраштају са снашом свира се "Широк Дунав раван Срем... ". Кад сватови иду младожењиној кући сви певају и играју улицом ("уздуж сокаком"), музика им свира а они вичу - "Наша је снаша, наша је... " и праве круг кроз цело село. Носе се упаљене венчане свеће. Удате жене из младожењине најближе родбине - једна спреда друга од позади - воде снашу држећи је за сукњу. На улазу у своју нову кућу, снаша препасује црвеном машном или белим платном за кошуљу мало мушко дете, које треба да је ђувегијин род (од како нема много деце у селу, деси се и да снаша "препаше" дечака од 14 - 15 година). Ђувегијина мајка даје снаши да пренесе два бокала вина и два куглова преко прага. Тиме она онда послужи сватове.

За вечеру се припремају иста јела као и за ручак. Вечера и "проводња" трају до јутра.

Свођење

У поноћ снашу кум изведе на сред собе, окрене је три пута у круг, пољуби је и дарује, а затим то раде и сви други сватови. Кум треба да је дарује највише. Обично је дар у новцу, али се дају и различити поклони, најчешће предмети за употребу у домаћинству, који се стављају пред кума. Сви се смеју и шале, а музика свира "Ој, гарава гарава, а где ти је марама... " или "Одби се бисер грана од јоргована... " Кумовски момак се попне на сто и пржи греду свећом коју је донео из цркве. Кад младенци пођу у собу, за њима се о врата разбије чаша, такође донета из цркве, из које су на венчању пили вино ("Да не буде мутаво дете"... ). Кад младенци оду у собу, ђувегијина породица дарује кума и целу његову породицу. Сватови који остану играју Јастук, и Љубезне столице, свира се Скочиколо. Удварају се момци девојкама (и обрнуто), а старе жене, које су се раније бавиле проводаџилуком, гледају ко ће с ким да игра. Неки сватови, углавном млади, се "дедаче" (маскирају) - облаче се мушки у женска, а женски у мушка одела, навуку чарапе на лица... Некад су и магарца уводили у собу где је весеље и јахали га. Сад се дешава (од педесетих година) да се младенци врате међу сватове и забављају се са њима до ујутру.

Буђење младенаца

Према традицији ујутру младенце буде тако што их поливају водом, или их прскају китом босиљка и водом. Према једној варијанти, правилно је да младенце буди кум, према другој свекрва или заова, а обично их буди цела група сватова који су остали до ујутру. После тога се снаша "шами" - везује јој се конђа, и од тада није више "снаша" него "нова млада". Од II светског рата, овај обичај се изгубио, а састојао се у томе да је удата жена, најчешће кума, млади правила "конђу" - на посебан начин везивану мараму, обележје удате жене. Коса се уплитала на врх главе, а црна свилена марама са белим крајевима ("са белим рогљевима") повезивала се позади. Невестински венац качио се позади наопако.

Праћење кума

После тога постојао је обичај "праћења кума". Преостали сватови прате кума кроз село. Младу води удата жена - најчешће мужевљева сестра - и тада сватови вичу: "Наша је снаша, наша је... !" и свирају и певају "Ој гарава, гарава, а где ти је марама... !" Сватови нуде свакога кога сретну ракијом (а и њих нуде они поред чијих кућа пролазе), а млада треба сваког да пољуби. Сада је већ обично одевена, али има мараму. Доручак се приређује код кума за оне сватове који су остали до ујутру. Тамбураши још свирају, а после тога се разилазе. Педесетих година, већ се није пратио кум ("Тада није већ било мода"). Тог истог дана увече била је вечера за кума и "проводња" до поноћи код ђувегијине куће. Млада и ђувегија позивају, и они послужују ("дворе") госте то вече ђувегија и његов отац позивају кума. После свадбе кума дарују младожењини родитељи. Стари сват се не дарује.

Прва посета младе родитељима

Млада иде код својих кроз недељу дана. Претходно млади њена родбина доноси пиле и колач (још од тридесетих - торта се носи). Тада је позову у посету. Ако је из удаљенијег села (на пример из Чобанца), прође и дуже времена (2-3 недеље) до прве посете у коју одлази заједно са мужем.

Међутим и свадбени ритуал је данас донекле модификован. На пример, више нема даривања пешкира на прошевини, проношења јабуке на батини на дан прстеновања, повратка у снашину кућу и касније опхода сватова кроз село (сад су сва весеља у Дому културе), ношења штафира, буђења младенаца, шамљења снаше, испраћања кума, вечере за кума, нити се води толико рачуна када ће нова млада посетити своје родитеље.

Још веће одступање од запамћеног начина обележавања свадбеног ритуала показују склапања мешовитих бракова где може да дође до одступања у више варијаната. Једна од њих је склапање брака само у општини, (нарочито ако је против воље породице), и то обично у Будимпешти, без присуства родитеља и родбине са српске стране и са малим бројем званица (или само са кумовима) у неком ресторану. Други вид је венчање у православној цркви у Ловри, а свадбено весеље приређено у ресторану, за велики број званица, и то без икаквих етничких обележја (осим музике). Могући вид је и само грађанско венчање, а весеље са мешањем ритуалних елемената обе етничке групе (евидентирала сам само један овакав случај, а тумачење је било - "Ако смо се већ помешали, онда је то ред да буде и по нашим и по њи'евим").

Наравно, осим што функционише као симбол етничког идентитета, свадба има и бројне друге функције - као ритуал прелаза, магијски ритуал за срећу и плодност нове заједнице, прилика да породице које је организују покажу свој престиж, прилика да млади пар поклонима које добија стекне економску основу за своју нову брачну заједницу.

Сахрана

Сахрана /"укоп" је данас у Ловри најчешћи обред прелаза. Уз драматичност која и иначе прати овакве догађаје, има и додатни смисао осипања и губљења мале српске заједнице.

Према памћењу данашњих житеља села, када неко умре код куће - спрема га један од чланова породице (обавезно женска особа). Мртвац се окупа и обуче у чисто и свечано одело, "да иде чист". Још педесетих година облачили су покојнике у венчано одело. Одело се није закопчавало до краја. Са њим се у сандук стављала свећица, бео гајтан, Сан матере божје, босиљак, шешир, чешаљ, а понекад и неки предмет за који је покојник био везан за живота. Неожењеном младићу се стављао рузмарин и јабука, а девојци венац и рузмарин, или се потпуно облачила као невеста. После рата ово се изгубило (од тада не умиру више тако млади људи). Сандук се затварао пре него што се изнесе из куће. Пре тога се преливао вином и уљем. Данас се неки пут затвара тек у капели, али је и тада покојник потпуно увијен у покров.

Кад неко умре у кући, покрива се огледало, зауставља се сат и мачке се склањају из куће. Увече уочи сахране се седи поред сандука и то се назива "потајна вечера". Ако је неко умро у болници, родбина седи свако вече по мало до сахране. На потајној вечери служи се хлеб са путером, шунка и салама. Шездесетих година се барила шунка и правиле су се погачице од чистог белог брашна. До II светског рата, седело се целе ноћи уз мртваца у тишини, или се читало Свето писмо. После рата се не седи целу ноћ, а покојник сада најчешће и није у кући.

Према црквеном правилу, које се и сада поштује, сахрањује се поподне и никад недељом. Раније се покојник носио у цркву (пре 1974. године, кад је подигнута капела на гробљу), а онда оне који су млади умрли другови носе до гробља на носилима, на раменима - то је било свечанији начин одавања поште прерано преминулом, а старе на колима (до рата на коњским колима, а после рата фијакером окићеним венцима) до гробља. Напред се носила рипида и крст, за тим се носио сандук, за њим су ишли поп и ђаци, а за њима "прворођени" - најближи. Заустављали су се код Крста у селу, и поред кућа блиске родбине (код "родова", који онда мало запевају, а за то се посебно плати попу). До рата је било жена које су нарицале, "запевале", али то није било обавезно, и није постојао прописани начин шта се при том говорило и на који начин, него је жена запевала "онако како јој долази", говорећи о свом болу и губитку... Најчешће је запевала мајка за дететом. У последњих двадесетак година се то више уопште не ради. Млађи мушкарци иду испред и поје "Свјати боже... ", а иза њих иду сви остали који ће присуствовати сахрани. Од кад постоји капела, а људи већином умиру у болници, аутомобилом се довезе покојник у капелу, уочи сахране, тако да више углавном нема ношења кроз село. На сахрану обавезно иду рођаци и комшије, а некад дође и "сво село". Ово, такође, спада у односе узајамности (може се чути нпр. "И он /покојник/ је сваким иш'о за живота, па и њему сваки дош'о... "). Од кад постоји капела, уобичајило се да мушкарци стоје испред с десне стране, а жене с леве, мада нико није знао да објасни зашто. У капели лежи покојник, некад у отвореном сандуку, али покривен, око њега је породица, и други који желе да му одају пошту у тишини. После тога се сандук затвара, покојник се износи и свештеник га опоји а затим говори о њему и "опрашта га" од породице - односно даје породици и покојнику узајамно опроштење грехова уколико су их евентуално имали једни према другима. За време опела присутни држе упаљене свеће, а око сандука после II светског рата гори шест бакљи на високим постољима - што је уобичајено и на савременим мађарским сахранама. Све жене које су у сродству с покојником повезане су црним марамама, а породица је у црнини (мушкарци обично имају само флор на оделу). Затим је "последње целивање" - кад се опело заврши свештеник ставља крст на сандук и родбина и свако ко жели приђе, прекрсти се и целива крст. После тога се сандук преноси до раке.

Прву лопату земље баца свештеник, а породица баци шаку земље и новац - да покојник "плати пут". У раку се бацају и мараме и пешкири (некад су били од усновице) који су били завезани за црквени и мртвачки крст, као и мараме које су завезане око руку оних који носе мртваца. Те мараме су црне или беле - што зависи од тога да ли је покојник био стар или млад. Исто тако су траке на венцима који се полажу на гроб црне или беле из истих разлога. Када се сахрана заврши, венци и цвеће се распореде на гробу, и тек онда сви прилазе породици да изјаве саучешће, а они их позивају на даћу.

Пре него што уђу у кућу на повратку са гробља, сви перу руке у лавору у коме је комад цигле (наводно симбол земље од које смо сви постали и у коју се враћамо). Обично прво свештеник опере руке. После сахране и сад се обавезно свети кућа и соба у којој је неко умро. Свети се и кољиво. Код покојникове куће приређује се ручак пре којег се попије ракија за душу. Спрема се само паприкаш / чорба с месом / чорба са "трганцима" и погача од чистог белог брашна, а служи се и вино. После тога сви узму од кољива из једне чиније која се стави на сто. За ову прилику кољиво се не меље и у њега се додаје само мед или шећер. Тек од шездесетих година је почео да се поставља сто за даћу - пре тога су сви јели из једне чиније.

После сахране у кући се пали кандило, које гори шест недеља. Следећег дана, рано ујутру, и данас обавезно на гробље одлази непаран број у црно обучених жена, "мироносица" које треба да подсећају на жене које су ишле на Христов гроб. Оне носе флашу ракије, и "начетак" (део) лепиње која се спремала за даћу, киту босиљка, жеравицу и шољу из које је покојник пио. Спреме и прелив за гроб, пола уље, пола вино. Кад иду до гробља не смеју ни са ким да разговарају. На гробљу једна по једна прилазе гробу, "погребу" га, прелију и окаде. Разбију шољу из које је покојник пио. Свака за душу покојника одломи комад лепиње и попије мало ракије. Кад иду натраг, понуде првог кога сретну. Кад дођу са гробља, оперу руке.

Парастос за четрдесет дана држи се обавезно, али се не чека да се наврши тачан број дана, него се држи у пету недељу, да би број био непаран. Прво се одлази у цркву на парастос, а затим покојниковој кући. Испред цркве после парастоса свако узме кашику жита, по мало погаче и ракије, за душу (сад се уместо погаче носи плетени колач). За време црквеног обреда сви, осим најближе родбине која стоји напред, држе упаљене свеће у рукама. За парастос се спрема комплетан ручак као за свечане прилике, а на крају жито, али овог пута млевено, окићено орасима и сувим грожђем или бадемом. Док су сељаци били сиромашнији (до 60-их година) жито се китило само коцкама шећера у облику крста. После "ужине" (ручка) рођаке (обавезно непаран број) иду на гроб покојника да однесу цвеће и упале свеће.

Шест месеци се не држи сваком покојнику, а година дана обавезно свима. Тада се понавља све што је рађено за шест недеља. Са овим парастосом завршава се званични период жалости, и скида се црнина. Ипак, има случајева да се спољни знаци жалости задржавају и дуже (рецимо мајка дете, а жена младог мужа жали дуже од годину дана), а некад и краће него што је прописано (рецимо, црнина може да се скине, ако се кумује на свадби). Исто тако, ако је неко умро млад, родитељи му у неким случајевима држе парастосе сваке године, до краја свог живота. Породица се труди да до истека године дана од смрти подигне покојнику "редован споменик", од камена или мермера којим замењује дрвени крст. И пре и после ових прописаних облика испољавања жалости ожалошћени одлазе на гробље кад год имају времена, носе цвеће, пале свеће и уређују гроб. Запустити гроб свог ближњег и не давати му помен о заједничким задушницама, сматра се срамотом за породицу ("Толико смо дужни својима, да им једном у години изиђемо на гроб").

На гробљу је раније било место одређено за покојнике друге вере, одвојено једним јарком, али последњих година се и они сахрањују заједно са православцима.

Најчешћи облик споменика је камени крст, али има и обелиска, а у последњих двадесетак година преовлађују правоугаоне мермерне плоче. Сви споменици имају знак крста, а појављују се, мада знатно ређе и жалосна врба, голуб и винова лоза, путир. На неким споменицима је и фотографија покојника у порцелану. Све ове форме надгробних споменика могу се наћи на протестантским и католичким гробљима у околини. У случају православних Срба не постоје специфичности.

Сви српски надгробни споменици у Ловри исписани су ћирилицом (изузетак су три случаја мешовитих бракова где су натписи двојезични). Епитафи су једноставни, обично само име покојника, година рођења и смрти и ко подиже споменик. Изузетно на споменицима има и дужих текстова, обично када је неко умро прерано, на пример:

"Овде вечни сан борави
Софија Богдан
учитељица
рођ. 1907 - умре 1926.
Споменик овај подижу
ожалошћени родитељи
Гроб те младу овде крије таван,
Покров твој је кћери наша траван,
Изнад траве један крстић мали,
Ништа више да те свету хвали"

Битна ознака да је обред прелаза "српски" је црквени (православни = српски) обред као његов интегрални део (крштење детета, венчање и сахрана према црквеном обреду). Али и цео склоп ритуала означава се, такође, као "српски" ("српска свадба", "наша са'рана"), што не значи да он током времена не може да буде редукован или измењен, као и да унутар ритуала нема сегмената преузетих из других култура.

У периоду социјализма, нарочито шездесетих и седамдесетих година, форсирано од стране друштва развијали су се алтернативни атеистички обреди прелаза, који су имали за циљ да нагласе значај тренутка, али на начин "богат социјалистичким садржајем" и ослобођен било каквих религијских асоцијација и свих "трагова преживелих традиција". При општинама су постојали службеници задужени да заинтересованима дају савете како да спроведу ове обичаје. Цео један број издања Демократског савеза Јужних Словена (Клупски живот, бр. 7, 1974. ), био је, такође, посвећен саветима ове врсте и предлозима за обреде давања имена детету, венчања, сахране. У Ловри, међутим, никад није било интереса за иновације овакве врсте. Напротив, православни оквири ритуала нису напуштани ни у време када су били у супротности са званично пропагираним системом вредности.

У Мађарској се, такође, у периоду социјализма, по угледу на Совјетски Савез уобичајило да се у породици свечано прославља чин добијања личне карте. Код Срба у Ловри ово се, међутим, никада није прослављало, чак је практиковање код Мађара успостављало и етничку границу ("То Мађари раде").

Ловрани који су завршили гимназију (било мађарску, било српску у Будимпешти), имали су у својим школама, врло свечани чин завршетка матуре, на начин уобичајен у Средњој Европи, са опходом матураната градским улицама (мађ. ballagаs).

Одлазак у војску се не обележава никаквим ритуалом.

Напомене

15 Хрвати у селу Тркуља изјашњавају се као Раци католици, Буњевци и Шокци, па су они убројани у категорију "остали".

16 Почетком века овде су се развиле црна металургија и војна индустрија (фабрика муниције, железаре и фабрика Ауто-Чепел). Између два рата отворена је фабрика хартије, а на северном делу острва изграђен је и војни аеродром.

17 Не зна се поуздано када је канонска црква претворена у манастир.

18 Почетком XX века у Ковину су живели Мађари, Немци, Јевреји и други, међу којима и тада већ малобројни Срби, који су тада чинили тек 1% од укупног броја становника. Према подацима Шематизма за 1896. годину, у 19 српских домова живело је 86 /Г. Марјановић, 1896: 91/, а 1905. у 17 домова 89 душа. Српски Ковин имао је тада 5641 односно 6498 житеља. Почетком века Срби су још имали своју вероисповедну школу (1905. године учитељ је био Драгутин Јанковић) /М. Косовац 1910: 502-503/ али је до почетка I св. рата она укинута, као и црквена општина, а у цркви су о већим празницима служили српски свештеници из околних места Ловре и Чипа. Асимилација и депопулација Срба у Српском Ковину може се пратити још од средине XIX века на основу сачуваних црквених матица. У сећању Ловрана остале су ковинске породице српског порекла из прве половине XX века - Лесковић, Лудајић, Вујич, Славич, Јовановић (бележници, трговци, адвокати, власници кафана, надничари) у којима се већином више није говорио матерњи језик...

19 Према Матици умрлих сеоске православне цркве, данашње гробље на улазу у село је у употреби од 1910. године. Капела је подигнута 1974. године. Претходно гробље, које се налазило у непосредној близини данашњег, односно стари надгробни споменици, нису сачувани.

20 Капела Зичи подигнута је 1849. године у готском стилу, на месту где су мађарски револуционари 30. септембра погубили грофа Едмунда Зичија, под сумњом да их је издао. Касније се оптужба показала као неоправдана /S. Borovsykz, 1990: 92/

21 Ушоравање села и распоред просторија у низу је резултат административних мера које је предузимала Хабзбуршка монархија у време просвећеног апсолутизма. Како је то изгледало на пример у Војводини у случајевима планске колонизације у XVIII и XIX веку може се видети у: Јанкулов, 1961: 17-19, 31, 39-40, 54, 77-78, 89.

22 Црква-брвнара у Ловри подигнута је, према предању, 1714. године. Данашња црква, посвећена празнику Преноса моштију подигнута је крајем XVIII века. "То је архитектонски скромна сеоска црквена грађевина тростране апсиде са призиданим торњем на западној страни. Западну фасаду брода и торањ украшавају удвојени пилистри са јонским капителима. Покровни венац црквеног брода прелази и на звоник, а покривен је бибер црепом. Други спрат торња нема украсе, док су у слободном делу четири прозора и четири пара пилистара. Изнад венца торња диже се лимена капа са годином 1891., која обележава обнову цркве. И унутрашњост цркве је једнострана. На западној страни је хор подигнут на два ступца, таваница је равна, а под од црквених камених плоча. У олтару се чувају две целивајуће иконе из XVIII века. Икона Три српска светитеља (св. Стефан Нови, св. Арсеније и св. Милутин) сликана је у зографској радионици Теодора Симеуновића "Грунтовића", око 1770. Икону св. Георгије радио је непознат српски сликар из друге половине XVIII века.

Делови старијег иконостаса нису сачувани. Садашњи иконостас постављен је 1901. године, а израђен је Хофрихтеровој сликарској радионици у вароши Габлонц, сада у Чешкој" /Д. Давидов, 1990: 329/.

23 Према сећању мештана, данашња зграда школе подигнута је 1908. године, после чега је више пута обнављана.

24 Таква презимена су Аврамовић, Богдан, Видак(овић), (Х)ранисављевић / Хранислав, Радашин(овић), Малуш(евић), Павловић, Мијатовић, Мојић, Суботић, Симић, Станковић, Шакрак, Шаин, Драгојловић. Њихова форма варира, што зависи од свештеника - некад се појављују у потпуно формираном облику нпр. Ранисављевић, Видаковић, а некад имају форму личног имена (данас у Ловри ова презимена званично постоје као Хранислав, Видак, а сами носиоци тих презимена тврде да је, по њиховом мишљењу, то оригиналан облик).

25 Породице које су током времена ишчезле (одсељене или изумрле) током XVIII века су: Арсић, Баић, Десанчић, Ђукић, Јанић, Јосипов, Коић, Крстоношић, Нецић, Неделко, Паич, Петров, Петрић, Прокић, Радивоевич, Теочарев. Помињу се и нестају у току XIX века: Баћанов, Балашев, Гаршић, Чипски, Чобан, Шандор (!), Секеруш (!), Месарош (!), Полониа (!), Плавшић, Раденковић, Радин, Станишић, Салковић, Станоев, Савин, Теодоровић, Тошков, Тарник (!), Николић... Нека од њих су очигледно атипична за Србе, ипак сва су уведена у матицу српске православне цркве.

26 Породице које су касније дошле у Ловру локалним миграцијама су: Скорићи из Калаза, Ћосићи из Помаза, Вукајловићи из Адоња, Хајџани, Остојићи и Радула из Чипа, Величкови из Чобанца.

На основу усмених казивања, по памћењу Ловрана, породица Колонић је "дошла из Русије, за време неког рата", а породица Томић из Црне Горе.

27 Попис се налази у Државном архиву Мађарске /Orszаgos leveltаr у Будимпешти, N 26, Pestiensis Com. N^o88, Conscriptio Individualis Lore, I. Cottui Pestiensi ingremiatae.

28 Nedostaju stranice.

29 Овом броју треба додати и двадесет Ловрана који су као војници погинули у I светском рату.

30 Други број означава особе које су крштене у Ловри, али у њој не живе.

31 Занимања Ловрана се уписују у матичне књиге од 1861. године, мада нередовно. Према том извору, највећи број становника Ловре у периоду 1860-1900. године су земљорадници, "земљоделци", два су уписана као жилири, по један је ковач, столар, месар (деведесетих година деветнаестог века) и чизмар, а спомињу се и бележници, учитељи, бабице, богослов, бележнички помоћник... Баштовани се бележе терминима "вертоградар", "башчован", "баштован", а у највећем броју случајева поред тога је додато на маргини и "Болгарин"...

32 1 катастрални холт = 0,589 хектара /B. Maday, M. Hollos, 1983: 330/

33 Ово се уклапа у општу слику живота мађарских сељака између два рата. Распадање Хабсбуршке монархије значило је разарање не само политичких структура, него такође и економских и изазвало распад до тада постојећег тржишта. Новонастале земље су морале да реорганизују економију. Упркос неким повољностима свог положаја, које нису на прави начин искоришћене, Мађарска је запала у кризу између два рата /J. Held, 1979: 142/ Иако је 1920. извршена аграрна реформа (подела земље сељацима), у циљу предупређивања пролетаризације и претераног развоја градова, што се у Хортијевој Мађарској сматрало за велику опасност, ова реформа је била недовољна и непотпуна. Свега 6% земље подељено је породицама које нису чиниле ни 10% сељачке популације (и то не увек најсиромашнијим), а величина земље била је таква да је њима помоћ и даље била потребна /ibid.: 144/. Политички систем је форсирао индустијализацију, штитио своје производе високим царинама, а индустрију развијао на дуговима иностранству, који су затим отплаћивани на рачун сељака и вештачког обарања цена њихових производа. Због малих корака индустрализације није било пауперизације сељака, али политика владе Мађарске је била таква да је разарала традиционални живот сељака, а са друге стране вештачка је одржавала низак стандард живота. Од средине двадесетих, до почетка тридесетих година, Мађарска се стабилизовала, мада недовољно /ibid.: 145-146/, али ју је 1931. погодила светска економска криза. То је изазвало пад цена производа, али је пад цена пољопривредних производа био далеко већи од индустријских (45% према 29%). Економске рачунице показују да су мере предузимане против кризе и даље ишле на рачун сељака, па је 1933. влада морала да донесе законе који би овај слој заштитили од потпуне пропасти (суспензија дугова које су сељаци имали због зајмова са високим интереса). Од 4,6% милиона сељака, 3 милиона су због неравномерне расподељености земље практично били безземљаши, мада су убрајани у сељачки слој. Стварни пораст националног дохотка између два рата износио је само 0,8% /ibid.: 147/.

34 На основу пописа становништва из 1828. година може се рецимо видети да су Ловрани превозили жито Дунавом на пештанску пијацу и да су за једну меру плаћали 5 крајцара. Нема забележених података али је сигурно да су Ловрани користили погодностима близине ковинске пијаце да на њу износе вишак својих производа.

35 Није било ни искључиве специјализације села на острву, мада су неке разлике постојале због структуре земље у атару. У Чипу је рецимо, преовлађивала песковита земља па због тога и виноградарство. Они су жуто често куповали на пијаци.

36 Употреба гвозденог плуга забележена је у Српском Ковину и Макаду још 1877. /K. Galgоczy, 1877: 13, 37/, а у Ловри према сећању данашњих становника сигурно се употребљава од почетка овог века.

37 Употреба косе уместо старијег начина жетве српом постала је опште распрострањена у последње три деценије у Мађарској /Gy. Benda et al., 1982: 48/.

38 Вршалице су се распростаниле по целој Мађарској између 1880. и 1900. године. /Gy. Benda et al., 1982: 48/. У Ковину је парних вршалица било већ 1877. године /K. Galgоczy, 1877: 13/.

39 Појава уједначавања типа ношње, а бирања само појединих елемената за означавање етничке различитости, може се запазити у Српском Ковину још 1737. године: "Све три групе (Мађари, Немци, Срби) живе у добрим односима. Чак им је и одећа скоро иста, иако су сви задржали бар по нешто од својих националних обележја"/K. Galgоczy, 1877: 7/.

40 Прегледом црквених матица установљено је да је просечан број рођења деце у породици следећи:

до 1918. 3,1

од 1919. до 1924. 1,5

од 1925. до 1945. 2,4

од 1946. до 1960. 1,9

од 1960. 2,0

Међутим овоме треба додати и да је стопа смртности новорођенчади сво до двадесетих година овог века редовно прелазила 20% а после тога се нагло смањује и већ тридесетих година је занемарљива.

41 Између два рата кметови којих се у селу сећају били су Никола Видак, Милош Ђорђевић, Уроч Симић, Гавро Бечејић, Димитрије Павловић. Последњи (до 1950. год.) је био Ђуро Хранислав.

42 На основу матица ловранске цркве, могуће је установити имена сеоских свештеника током XX-ог века - Василије Хужвик 1900-1914; Исидор Бошњак, парох ковински, администратор ловрански 1914-1917; Стеван Ђурђевић 1918-1923; Неофит Сабадош, администратор 1923-1925; Никола Глигоријевић 1925-1930; Др Милан Дакић 1930-1931; Константин Јорговић 1931-1935; Светозар Недељков 1936-1942; Александар Раденковић 1942-1945; Александар Бајронт, администратор 1945-1947, парох 1947-1988; Мирослав Мартић 1988-...

43 Још нека имена учитеља у Ловри, као и школске прилике, могу се сазнати на основу црквене архиве:

Педесетих година XIX-ог века учитељ је био Георгије Тошковић. Поводом смрти овог учитеља 1868. године у Школском листу објављен је његов животопис из пера такође ловранског учитеља Гавре Бољарића, са једним интересантним податком везаним за село Ловру: "Георгије Тошковић, учитељ Помазки родио се у срб. Аљмашу год. 1803. Отац му е био земљоделац и веома оштар човек, а мати - коју је он као ваљан син особито пазио и поштовао, - била е паметна, богобојажљива и добра жена. Имајући особиту вољу к наукама помоћу родољубивих Сентандрејаца сврши у Сомбору препарандију. Прва му је учитељска чтација била Чип, србско село на острву Чепељском, гди је као учитељ пет година провео. Чувши за њега Коморанци позову га к себи за учитеља и певца, гди пробави 6 година, затим га позову к себи Балашмађармаћани, код којих такође као певац и учитељ пробави неколико задовољних година. Отуда г. 1845. отиде у Нови Сад, гди до покрета даваше приватне лекције деци отмених породица. После покрета служио је као учитељ најпре у Пантелији затим у Чипу неколико година, а у Ловри 6 година. Он је Ловранима у аманет оставио молбу, да нипошто туђинца у своје село не примају, него да Ловра свагда остане као што је сада чисто србско село. Њему се има захвалити што је властелинство учитељу њиву на ужитак даровало, а обштина плату побољшала" /Школски лист, бр. 19, год. X, 15. октобар 1868, Сомбор/.

Године 1878. Шематизам бележи Георгија Бечејића, а ђака у ловранској школи било је 61 /С. Болманац 1878: 37/;

Године 1896. - школа је вероисповедна, мешовита, са школском зградом из 1866. године, као својином црквене општине... Учитељ ужива стан и плату, која се састоји од 371 фор. у готову, и 10 кат. јутара учитељске земље. "Деца за школу способна - од 6 до 12 год. - мушка 22, женска 31, укупно 53. у повторној - мушка 15, женска 15, укупно 30. Учитељ и деца редовно похађају цркву и причешћују се" /Г. Марјановић, 1896: 79/.

Године 1900. - учитељ је био Лаврентије Х. Михајловић, број ђака у ловранској школи 52 - дечака 24, девојчица 28 /Д. Руварац 1900: 126/.

Године 1905. учитељ је био Милан Ристовић, рођен 1880. у Ловри, учио у Сомбору. Деце је у основној школи било 78, у повторној 28 /М. Косовац, 1906: 496/. Важно је такође истаћи да је чињеница да је ова популација сељака била у великом проценту писмена још од XVIII века, омогућила утицај популарне литературе, народних календара, популарно писаних историјских дела, верских књига и песмарица на њихову културу и менталитет.

44 Учитељи којих се мештани сећају су били: Милан Ристовић из Ловре /одсељен у Сомбор после I светског рата и Софија Станковић - до 1920. године: Стеван Ђурђевић, свештеник, 1920/21. школске године: Олгица Медвецка, из Сентандреје, 1921-1923. године; Душан Вујичић, касније свештеник, 1923. године (?) Тимотић, 1923-1925. године; Корнел Остојић, (?); Вера Теодор-Петровић, из Сентандреје (?); Александра Перишић, до 1945. године.

45 Као учитељи после рата у Ловри службовали су Љубомир Ластић, Светозар Ћосић (до 1948.), Даница Рус, Димитрије Чупић (од 1948. до 1953.), Зорка Субић-Радашин (од 1953. до 1968.), Софија Иванов (од 1968. године).

52 Архивска документа бележе да су епископи и митрополити издавали посланице између осталог и против паганских обичаја у народу. На пример 1745. Павле Ненадовић, тада још владика, издаје наредбу својим парохијанима да на гробове морају ставати крстове, а не као што је обичај, "простаја древеса и преслици воздружити и некија шари прегражденија делати." Године 1759., као митрополит, он шаље посланицу свему калуђерству и мирском свештенству и у њој каже да је "не без бољезни серца" чуо да у народу има "богопротивних чарнодејанија, волхованија и бјеспочитанија", које врши приличан број "чародјејев и волшебников". Он забрањује скакање кроз ватру и љуљање на љуљашкама, наређује да се људи држе прописа цркве, а не "пјети бјесовских пјеснеј и творити игри и свјака бјесчинства, паче же не чародјествовати ни к волхвом и чародејејам ходити ниже призвати врачарице в доми своја". Темишварски епископ Георгије Поповић искорењивао је коледарске поворке и појаве ископавања вампира, итд. Против паганских обичаја борили су се, свако својим средствима, и држава, школа и просветитељски писци, као Доситеј Обрадовић, Јован Мушкатировић и други /Ј. Скерлић, 1990: 152-153/.

53 Смисао овога може се боље сагледати у светлу следећих чињеница: "Митрополит Стратимировић био је нарочито оштар према Вуку када је овај 1826. у Даници објавио календар са народним именима хришћанских празника: Божић, Ђурђевдан, Никољдан, Ивањдан, Илиндан, итд. Пријавио је Вука Караџића бечким властима, што у ранијим сукобима није радио. За даље учвршћење хришћанске вере код Срба, Вуков календар је доиста био велика опасност. Доносећи народна имена празника, односно имена народних празника, нови календар је у ствари, будио сећање на старе култне обичаје, који су под видом светковина хришћанских празника живели у народу као остаци старе многобожачке вере. теолошки образовани и проницљиви митрополит одмах је уочио суштину ствари и енергично се супротставио Вуковом календару, користећи се том приликом и аустријском полицијом. Нераспродани бројеви Данице били су заплењени заједно са полупаганским календаром, а Вук је у наредним годинама морао да објави календар са правим именима црквених празника: Рождество Христово, св. Георгије Великомученик, Вознесеније, св. Јован, св. Никола, пророк Илија, итд. /М. Поповић, 1976: 95/.

54 О губљењу обичаја свећења марве код Срба у околини Будимпеште видети рад М. Киш (1982: 13-14).