Забележио и приредио Милан Степанов

Живот оца Радована проте мохачкога

Садржај:

Реч приређивача

Крајем 1993. године у Етнографском институту САНУ предложено ми је да за едицију Животопис забележим и приредим животну причу мог деде, Радована Степанова, који је већ више од педесет година православни свештеник у Мохачу.

Почетком априла 1994. године он ми је, у току вишедневног разговора, испричао све битније догађаје везане за свој живот. Тај разговор је забележен на аудио касете, и чини основу ове књиге. Током састављања текста био сам слободан да, у случају потребе, мењам редослед казивања, али у самом тексту сам извршио само минималне интервенције, на местима где је било неопходно отклонити неке нејасноће. Због тога је језик овог дела ближи живом, говорном језику, него писаном, стилизованом тексту. Овакав поступак ми се чини оправдан пре свега због тога што је приповедање мог сабеседника било изузетно кохерентно, и језички на високом нивоу, те дословно бележење не отежава читаоцу праћење текста.

На појединим местима мој деда се позива на летопис православног храма у Мохачу, који је он водио од свог доласка у ово место. Цитати из летописа су пренесени верно, без икаквих измена, уз навођење године када је дата белешка настала.

На крају да напоменем да је протојереј - ставрофор Радован Степанов и данас, хвала Богу, жив и здрав, и да обавља све послове везане за своју парохију, као што је то чинио и у претходних педесет година.

У Будимпешти новембра 1994.

Милан Степанов

Детињство

Радован Степанов из младићких дана

Рођен сам 1913. године, јануара 4, у селу Сантову. Моји преци потичу из Сантова, и по очевој лози и по материној.

Иначе, давни преци моје матере потичу, изгледа, из Даутова.^*

Јер њено девојачко име је Велин, а Велина је било у Даутову. Како Историја Бачке

каже, у Даутову је 1848. године два српска православна свештеника било. То мало њих знају. А та Историја се ретко кад спомиње и нема ко да је спомиње, јер је не познају. Срби из Даутова су се, из неког разлога који нисам могао никад да пронађем, преселили у Станишић, у Риђицу и, највероватније, један део у Сантово. То презиме се још и данас налази у Даутову, код Мађара.

Има неколико Велина у Сантову, само они друкчије тумаче све то. Они кажу да је из Сантова неки отишао у Даутово, неки просјак, па је тамо он, у ствари, основао породицу Велин. То није тачно, јер знамо по Историјi да је тамо било Срба, и то много.

Презиме мога оца можда је исто из Даутова. Један грабовачки монах, Доситеј Чампраг, рекао ми је да је његова мати, по презимену Степанов, била из Даутова; значи, тамо је било Степанова. Али онда, када су моји преци дошли међу икавце, постали су Стипанови. И тако се то име овамо-онамо превртало, док један није постао Стипанов, а други остао Степанов. Тако се ја зовем Радован Степанов, а мој рођени брат се зове Здравко Стипанов.

Моје родно место Сантово је село које је постало познато по прелазу људи из римокатоличке у православну веру. То је било крајем деветнаестога века. Раније је то било чисто шокачко село. А знаш ли ко су Шокци? То су исто Срби који су примили римокатоличку веру. Срби који су се касније доселили у Сантово нису имали коме да се приклоне у верском погледу, јер тамо није било православне цркве. Тако су се и они полагано некако прилагодили Шокцима и римокатоличкој цркви. А већ моји родитељи припадају генерацији која се вратила на православну веру. Моји дедови и баке су још били крштени у римокатоличкој цркви, али су касније и они прешли на православље. У то време су почели градити садашњу православну цркву. Прво је била саграђена једна дашчара, црква од дасака, и она је служила док није завршена градња ове садашње. Та данашња је велика, лепа црква, грађена је за отприлике две хиљаде душа.

А шта је био разлог тог враћања у православље? У оно време су се почели насељавати Мађари у Сантово. Они су тражили да се миса, то јест литургија, служи на мађарском језику.

И због тога су се Сантовчани побунили. Рекли су: "Добро, ако тако хоћете, ми идемо у православље, тамо нема мађарскога, нема ништа, то је наше, чисто." И неки прота Купусаревић из Сомбора је био тај који је врло велику улогу одиграо у том прелазу. Тадашњи владика новосадски, Митрофан Шевић, исто. Римокатоличка црква у почетку није узела за озбиљно све то. Касније, кад је видела шта се дешава онда је почела да агитира поново, да попушта и да враћа све на старо. Има неких који су се због тога вратили, који су остали у римокатоличкој вери, али добар део је прешао у православље. Причали су ми да када је у оно време калочки бискуп дошао у Сантово да агитира за римокатоличку цркву, старе жене које су некада биле католкиње бацале су пред њега своје бројанице: "Ево вам ваши оченаши, ваше бројанице! Не треба нам ништа, идемо у православље!" Градња православног храма завршена је 1900. године. За ту цркву су многи давали прилоге, и Срби из Бачке и из других крајева. Било је прилога чак и из Русије. Зато су могли тако велику цркву да сазидају. Иначе сами они не би могли.

После, за време Првог светског рата, дошла су тешка времена, и многи су поклекли: православна црква је поново мало ослабила. Али се ипак одржала.

Ми као деца играли смо се и са Мађарима и са Шокцима. Нисмо правили разлике никакве. Становали смо у једној улици у којој је половина Срба, половина Шокаца било. Само једна породица је била мађарска, тако да су и ти Мађари говорили нашим језиком. А ми нисмо знали мађарски, а наши стари поготово нису знали.

Са Мађарима ми деца нисмо имали неспоразума. Они који су већи били, старији, они су имали сукоба са Мађарима. Често се десило да су се и потукли. Међутим, суседно мађарско село Давод (раније Даутово) није било са нама у богзна како опречним односима. Нисмо одлазили једни код других, али на вашаре смо ишли заједно, и ту је говорио како је ко знао, и српски и мађарски, мешано.

Детињство ми је било врло шаролико. Рођен сам у сељачкој породици, али ми је мати умрла у двадесет и петој години живота, када сам ја имао три године. И тако, кад човек изгуби матер изгуби и оца. Тако сам остао без родитеља. Отац ми је отишао у војску када сам имао отприлике годину дана. Као војник мађарске војске учествовао је у Првом светском рату. За то време ми је мати умрла. Он је био и у заробљеништву у Русији. Кад се вратио, пошто моја мати није била већ жива, он, као млад човек, оженио се. Мој старији брат и ја смо живели са дедом и мајком, са маминим родитељима. Кућа је била очево власништво и пошто се поново оженио родитељи моје мајке су морали да се селе оданде.

А ни ми, његова деца, нисмо му требали, нисмо били примљени. И тако су нас деда и мајка пренели у своју кућу. И тамо смо се отхранили.

Прво чега се сећам су године непосредно после рата. Војници који су долазили са фронта осетили су већ изгледа у Русији комунизам. Напали су многе трговине, покрали су све, бацали су ствари напоље... А ми као деца смо све то гледали, и после смо ишли и међу тим побацаним стварима тражили неке играчке. Сећам се, нашли смо неке муштикле, то нам је била врло добра играчка. А нашли смо и многе друге ствари које су они побацали – није им требало.

Сећам се и оног дана када је српска војска запосела Сантово. Ја сам баш био код своје тетке и онда сам зачуо неко пушкарање. Уплашио сам се, и потрчао сам кући. Али нисам могао ићи кроз село, него испод башти, према риту. Кад сам стигао кући, повикао сам: "Мајко, ту су Фјанцузи, дошли су Фјанцузи!" Нисам знао казати Французи.

Онда је са двоје кола дошло десетак људи и запосели су село. Преко Сантова, па све до Баје била је српска војска. И Баја је била још под Државом Срба, Хрвата и Словенаца. Тада су се водили међународни преговори око граница. И, на крају, граница је била повучена управо између Сантова и Бачког Брега. И тако смо ми остали у Мађарској, а Бачки Брег, односно Берег, како смо га ми звали, остао је у Држави Срба, Хрвата и Словенаца, јер онда још није била Југославија.

У то време је мој деда био у општини одборник. Због тога су га касније, кад су се Срби повукли, доста повлачили. Али нашли су се неки Мађари који су рекли: "Немојте те људе дирати, нису они криви низашта."И тако су нас на крају оставили на миру. Али у то време су многи отишли. Многи су се одселили заједно са српском војском. И тадашњи српски свештеник Чедо Еремић. Он је прво отишао само у Берег, надајући се да ће Сантово бити враћено Југославији, и чекао је. После, кад је видео да од тога нема ништа, постао је свештеник негде у Бачкој. Ту су га и стрељали Мађари у Другом светском рату, кад је Бачка поседнута. Не знам зашто. Стрељали су и њега и његовог сина, који је рођен још у Сантову.

А ми смо та времена после Првог светског рата доста добро прешли. Деда и мајка су имали нешто мало земље, а деда ми, Пера Велин, био је врло вредан човек. Он је свашта радио, и радио је толико год је могао. Тако је лепо почео да економише, да ради, и касније је стекао нешто мало земље осим онога што је од свога таста и својих родитеља наследио. Међутим, и он је ускоро умро. Умро је чак прије него родитељи његове супруге Јање. Није био ни напунио шездесет година, педесет и девет је имао, тешко се разболео... Ја сам онда имао тринаест година. А брат ми је био шеснаест. И тако је цело то мало газдинство, са стоком и свим осталим, пало на наше руке, на дечје руке.

И почели смо сами да радимо као земљорадници. Радили смо онако како смо као деца знали и могли. Ја као млађи оно што сам ја могао, а мој старији брат Здравко – мало теже послове. Сећам се да смо увек унапред поделили ко ће шта да ради. Ја сам волео да терам коње, да орем. То сам највише и радио. Тако да кад сам ја орао, увек су казали да ретко који одрастао човек, добар паор, толико преоре колико сам ја преорао.

А наш отац, који је у истом селу живео, ништа нам помагао није. Ама баш ништа. Као да нисмо његова деца били. Ми смо знали да нам је он природни отац, некад смо и ишли код њега, а звали смо га "чико". Чико. Не знам зашто; кажу зато што нам је у суседству живела једна породица, имали су пуно чика, стричева, па смо и ми нашег оца тако звали.

Он из другог брака није имао деце. Никога није имао. Изгледа – нећу никога да осуђујем – али изгледа да су били врло себични. Он је касније почео и да пије. Није се опијао, није био пијаница, али стално је био под утицајем алкохола, ишао у крчму. А онај крчмар је можда писао и оно што он и није попио. Добро је стајао економски, имао је земље, и слугу је држао још. Али после је све то, полагано, полагано отишло, пропало. Ја сам више пута мислио: "Хвала Богу, можда је врло добро што нас није он отхранио." Јер ко зна шта би било од нас. Ми бисмо били његове слуге и радили би, а не би ни у чему напредовали. А можда бисмо постали исти као он.

У основну школу сам пошао још у оно време када је српска војска била овде присутна. Ја сам почео да похађам српску вероисповедну основну школу. И дан данас та школа постоји. Кажу да је патријарх Георгије Бранковић много пара дао за ту школу да се сагради.

И то школовање је било, како да кажем, доста проблематично. Учитељских снага није било довољно. Јер, кад су се Срби повукли, српских учитеља није било. Онда су дошли неки мађарски који су знали српски, али било је и када нас је само свештеник учио. А код нас је био један стари свештеник, Лаврентије Томић јеромонах, дакле калуђер. Био је родом из Суботице, тога се сећам, а као ђак био је постриженик манастира Јаска у Срему. Казао је увек да је свршио четири разреда гимназије, па је онда остао сироче и тако отишао у калуђере. Био је прилично верзиран у неким стварима, али није био оспособљени учитељ, тако да ми основна школа није дала баш добру подлогу за даље учење. То су била само најосновнија знања. Читање, писање, мало рачуна, земљописа, историје. Српски језик такорећи, поготово граматику, нисмо ни учили. Није било стручне снаге која би могла да предаје граматику редовно. Мађарски језик смо учили, али само као језик, и то врло мало. Чини ми се да је још земљопис био на мађарском језику предаван, а друго све на српском.

Ја сам завршио свих шест разреда основне школе, мада они који су касније настављали учење у средњој школи требало је да заврше само четири. Чак сам једну годину и паузирао, јер нисмо имали ни прихода ни могућности, пошто смо сами као деца обрађивали земљу. Кад сам завршио тих шест разреда, још сам похађао годину дана такозвану "недељну" или "повторну" школу. А онда је у Сантово дошла једна млада учитељица, Бранка Чупић. Она је рођена 1910., била је три године старија од мене. И сад је још жива, живи у Сентандреји.

И онда је она питала има ли овде деце, таквих ђака, који би волели да даље наставе учење. Она ће их врло радо поучавати и помоћи. Јавио сам се ја, јавио се Мирко Бунчић и Јоза Горјанац. Јоза је пошао редовно у грађанску школу; сваки дан је путовао возом из Сантова у Бају, а ми смо полагали испите приватно, пошто смо већ прешли оне године када се могло редовно уписати у средњу школу. Прве године је било врло тешко. Јер што смо ми у основној школи учили мађарски, то је било врло мало за средњу школу. А та грађанска школа у Баји је била чисто мађарска. Ту су се учили сви предмети као и у гимназији, сем латинског језика.

Било је два испитна рока: у јесен и почетком лета. Онај који је полагао приватно, могао је да полаже у оба испитна рока. Тако сам ја четири разреда грађанске школе завршио за три године. Учио сам највише самостално, из уџбеника, а неке ствари, поготово математику, уз помоћ учитељице Бранке. Нећу да се хвалим да сам био врло добар ђак, јер сам једне године из једног предмета имао чак и поправни. Чини ми се да је то био мађарски језик. Ипак, и то сам пребродио. Од оних који су заједно са мном пошли из Сантова у грађанску школу једини сам ја остао до краја и завршио, а други су сви изостали после друге године.

У школи нисам имао никаквих проблема због националности. Штавише, био је неки професор, звао се Лукин Шандор. Био је родом из Суботице, али је предавао у Баји. Тај ме је увек поздравио: "Но, како си, мали Србине!" Сваки пут кад сам дошао на испит.

У оно време сам био и "левенте". Пошто Мађарска после Првог светског рата, по Тријанонском уговору, није смела да има своју војску, онда су они младе људе поучавали у војничким вежбама као левенте. Свако ко је напунио шеснаест година, чини ми се, био је левенте. Били су млађи, средњи и најстарији. Ти најстарији су ишли већ са неким имитираним пушкама да вежбају. Уз све то је ишла и фискултура, спорт. Ја сам у спорту био прилично добар, тако да сам ушао у спортски тим. Добро сам трчао, јер за трчање не треба ништа друго само воља. Био сам тркач на 1500 метара. Сећам се, ишли смо на слетове у Бају, годишње једном или два пута. То је био жупанијски слет; ту су била заступљена сва села из целе Бачке жупаније. Имали смо своје капе са перјем, спортске мајице, ишли смо у четама, по одређеном реду. Прво или друго место увек сам освојио. Добио сам једанпут на поклон један сат. Један џепни сат. То је била највећа награда. А трчао сам 1500 метара за око четири минута. То је врло добро време било.

Тамо сам, у левентама, доживео нешто чудно. Када су ме прозивали, да провере да ли сам присутан, викали су: "Степанов Видор". Ја нисам знао да у матицу нисам уведен као Радован, већ као "Vidor". Вичу: "Степанов Видор!" Ја ћутим. Гуркају ме, зашто се не јављам. Кажем: "Ја сам Радован, нисам Vidor". Е, онда сам сазнао да сам постао Vidor. Дотад нисам знао. Још и сад то име имам у личној исправи. Тамо сам Vidor. Јер таква су времена дошла касније да се исправка није могла вршити. Али мене то не дира. Ја сам био Радован и остао Радован увек, код свакога.

У међувремену сам и даље радио код куће. Дању сам радио, а увече сам учио. И то нисам радио лаке послове. Све оне најтеже послове који треба у земљорадњи да се раде. За време жетве ја сам био тај који је камаре слагао. Био сам окретан, млад, и ја сам то радио. Стотину крстова смо стављали у једну камару. А један крст је двадесет снопова.

И то је тако ишло дуго времена. Живео сам два живота одједном. У потпуном смислу. Јер никога није било ко би могао помоћи. Чувао сам и стоку. То је било врло добро. Понео сам са собом уџбенике па сам тамо читао. Али то није целе године било. У касну јесен, кад се прва косидба већ очистила и друга, отава како су је звали, већ покупила, онда се стока слободно могла терати на чију год хоћеш ливаду. Нико није казао ништа. Људи који су држали стоку су тада добро пролазили, јер јој није требало хране такорећи. Тих месец, месец и по дана потпуно је била бесплатно одржавана стока. Добра храна, кад дође кући мало кукурузовине бацимо и готова ствар. Само помузеш краве – и готово је.

Пошто је мајка онда већ била стара, није јој било лако, на пример, да музе краве. А ја као дечак – онда сам још ишао у основну школу – рекао сам јој: "Па мајко, ја ћу!" "Ти ћеш? Па ти не знаш мусти!" "Пробаћу!" Кад сам ја почео мусти, млеко је ишло исто тако као да она музе, можда још и боље, и она кад је видела, онда је казала: "О, хвала Богу, не морам више мусти!"

Тако сам од тада ја постао тај који музе краве. Ујутро кад сам помузао краве, млеко сам попио, и онда сам ишао да чувам стоку. Имали смо не само једну него две, а понекад и три краве. Они моји вршњаци који нису морали то да раде, они су недељом шетали, састајали се, играли и проводили се. Сваке недеље после подне смо ишли у црквену порту. И ту смо се играли, лоптали смо се. Наравно лоптом од крпе, пошто гумену нисмо имали. И певали смо српске песме. Ту су биле и девојчице. Али ја сам увек морао да журим кући, јер када је пастир предвече дотерао краве, оне су се одмах, пошто су утеране у шталу, морале и мусти. На то је требало пазити. Тако је то било и недељом, исто као и радним даном. Ја сам то морао држати на рачуну.

Сточарство је иначе увек у тесној вези са земљорадњом било. Без сточарства, земљорадња није била исплатива. Прво и прво због гнојива, због ђубрења земље, јер тада није било вештачког ђубрива, само шталског. То је врло важно било да се сваке друге-треће године свака парцела, сваки комад земље добро нагноји. Тако смо имали, осим рогате марве, коње, које смо користили за орање и за превоз. Имали смо још и оваца, не много, али имали смо. Оне су давале вуну. Прслуци, чарапе, то је све било домаће, од вуне.

Сви ти послови нису били лаки, али нису нам ни тешко падали. Јер знали смо да морамо. Били смо сиромашни, новаца нисмо имали ни мало. Деда је у последње две године живота био врло болестан, једва је могао и на ноге стати, ишао је много код лекара, одлазио је у Харкањ да се лечи. Много смо потрошили новаца, али није се могао излечити.

Умро је 1927. о Усековању, у јесен, а мој прамдеда, он је умро исте године око Свих светих, у новембру. А прамбаба, баба Јула, она је умрла идуће године у пролеће. Тако да... сахране једна за другом. А ми – деца такорећи. А на сваком од њих је било нешто земље на имену, тако да смо око сређивања заоставштине на суду имали трошкова много. Тако да ја нисам ни могао замислити да ћу после свршене средње школе моћи наставити школовање. Из грађанске школе се највише даље ишло у учитељску школу или, пак, у трговачку школу. Они који су ишли на право или за лекаре, они су похађали гимназију

Мој брат није наставио школовање, он је почео занат. Још кад је покојни деда био жив. Деда је био човек који је доста добро мислио; бринуо је о нама. Увек је говорио:"Шта ће са овом децом бити кад одрасту? Беж’те децо од мотике ако можете!" Увек је то казао. Јер он је врло много радио.

Брат ми је отишао да учи занат код једног опанчара. Јер онда су били врло потребни опанци. Опанчар у Сантову је био исто један Србин, доста добар мајстор. И Здравко је доста добро радио, већ је био пред сам крај, скоро је завршио занат. И онда је овај њега отпустио. Онда није било закона да не може да отпусти. И отпустио га. Зашто? Па да нема конкуренције у месту. И тако је онда Здравко остао при земљи, а занат је оставио, није покушавао даље.

Онда су биле оне најгоре економске године. После Првог светског рата дошла је економска криза целога света. Већ кад сам био у средњој школи то смо осећали. Често смо једва, једва могли да сакупимо толико новаца да платимо испит и да возом отпутујем до Баје да полажем испит. Кад сам имао једну или две пенге у џепу, о, па то је био новац. То је било много новаца. Требало је једном надничару радити цео дан, копати кукуруз или тако нешто за највише две пенге. Ако је неко дао две пенге, то је онда добро било. Пенгу и осамдесет филира су обично давали.

Сећам се, постојао је још један начин да ми деца дођемо до пара. Поред Сантова је шума Карапанџа. То је турски назив, значи "црна шума". Она је била на ондашњем имању херцега Албрехта. Он је био Хабсбург. Имали су два каштела тамо: Стари каштел и Нови каштел. То је врло било на гласу. Касније је и један министар стално долазио тамо у лов. И дан данас се тамо лови само не знам чије је сад то власништво. Тамо је Албрехт, још као младић долазио са својим родитељима, са Фридрихом и са Изабелом. А ми смо ишли да терамо лов. Они су стајали и чекали да дође дивљач. Прво у пролеће што је било то су биле шљуке. Било је много и јелена, и фазана, и дивљих свиња и тако даље.

Господу су изнели све са фијакерима напоље: тамо је била још и стара Изабела. Она је већ била врло стара, није стајала, већ је седела у фијакеру са пушком, а ми смо терали и викали "ти-рок!". То је значило да сад долази дивљач. Онда она пуцала.

Шума је шест километара удаљена од Сантова: ујутро смо отишли, увече се вратили, и за један дан смо зарадили пенгу и осамдесет филира. То смо се врло радовали да смо ми као деца толико зарадили.

Код Карапанџе су биле и велике ливаде. То је добро било, јер су земљорадници који су држали стоку ту могли набавити сена. Ливаде су лицитирали: ко је више дао, могао је да коси. Гледало се какава је трава и по томе се плаћало. И још нешто је било. Млада стока се могла тамо дати на чување на летње месеце. Немаш бриге за њу ништа, она тамо пасе, на паши је. Платиш толико и толико ономе што чува, и то је све.

У Карапанџу су ишли људи и да крче шуму. Неки су ту добили и земље за обраду само зато да ту шумску земљу ишчисте, да је поново учине плодном, да се може сијати у њој. Ту могућност су доста користили, поготово сиромашнији. Сиромашни људи су добро пролазили тамо. А власници су се опет радовали што је земља била обрађена.

Има још много тога, човек не може ни да се сети шта је све било, само кад се из неких разлога баш подсетиш нечега, онда знаш како је било...

* Насеље северно од Сантова (између Сантова и Баје). Мађарски: Davod

Богословија

После завршене грађанске школе, прво сам желео да се упишем на учитељску школу, на препарандију у Баји. Мислио сам да ћу тамо наставити своје школовање. Хтео сам да будем учитељ. Међутим, моје школовање на препарандији коштало би пуно пара, а ми то нисмо могли да плаћамо. Материјалне околности су тада такве биле да сам знао да то не може.

И онда смо сазнали – ту је и отац Лаврентије помогао – да се може јавити на богословију, преко наше епархије. Требало се јавити Будимској епархији и поднети шта си свршио. Они су то слали Светом синоду, у Сремске Карловце, јер тамо је онда била Патријаршија, не у Београду. А тамо је била и богословија за ове крајеве. Била је богословија још и у Сарајеву, била је у Призрену и била је у Битољу. А у Београду је био факултет.

Отац Лаврентије је, као надлежни свештеник, моју крштеницу и остале папире, и молбу, поднео епархијској конзисторији. Убрзо је стигао одговор да се могу јавити на пријемни испит у Сремске Карловце, тада и тада.

Моја бака, баба Јања, била је врло забринута. Прво и прво, за материјалне ствари. Али за то и не толико, пошто је знала да ћу, ако будем примљен, добити такозвано"благодјејаније". Кад су нас примили, онда смо добили све што нам је било потребно. И храну и одело – само веш нисмо. И обућу смо добили. Имали смо униформу, црну, горе затворену. И уз то неку капу која је личила на шоферску.

Тамо смо све имали, само је путни трошак требало платити. Сећам се, нисмо имали готовине, требало је продати двадесет и нешто метарских центи кукуруза у клипу. Онда је то било врло јефтино све, две пенге метар. Тридесет пенги сам могао пренети преко границе као путни трошак. И тако сам онда кренуо са тим новцем у неизвесност. Имао сам пртљаг, један плетени кошар. Ту је било све: и оно мало хране што су ми спаковали за пут, па одело, веш, и тако даље, најпотребније ствари. Ишао сам, а ни сам нисам знао где идем. "Идем на пријемни испит". То је било 1932. године, у јесен.

Пошто је Здравко тада већ био одрастао човек, већ ожењен, није био проблем што одлазим од куће. А ја сам увек радио кад сам дошао кући преко лета. Камаре сам и даље ја правио. Још и када сам био на последњој години на богословији.

И тако сам ја онда кренуо на пут. Нисам знао ни где идем. Није било никога да ме упути, да ме помогне. Они који су долазили из околине Сентандреје, ти су били помагани. На пријемном испиту нас је било врло много. Преко стотину. А примили су нас око двадесет и петоро, највише тридесеторо. Испит смо полагали из српског језика, из појања и из познавања вере. Сећам се да је неки професор Велимировић био на испиту, и тај ми је рекао: "Ако и ти останеш овде код нас, онда ћемо на свакој години имати по једног Степанова."

Али нисам остао. Положио сам испит и био сам примљен, али био сам прекобројан. Нисам могао остати у Карловцима. Они су узели одговарајући број који ће тамо остати. Примили су оне који су имали неку помоћ. А ја и Пера Рајковић, који је био из Помаза, нисмо имали никога да нас протежира, да нам помогне и тако смо остали прекобројни.

И тако смо остали у Карловцима још недељу дана; шетали се градом и чекали решење, шта ће бити, куда ћемо ићи. Рекли су нам да ће нас предложити за друге богословије. Онда сам први пут видео Карловце и одмах их добро упознао, јер сам имао времена да разгледам. Највећи град који сам до тада видео била је Баја. Ни Карловци нису велики, али за мене је то био знаменит град, као центар наше црквене управе. Били смо и на Стражилову, на гробу Бранка Радичевића. То је све за нас било ново.

Онда је био одржан архијерејски сабор у Карловцима, и на том сабору је био и наш тадашњи епископ будимски Георгије Зубковић. Отишли смо код њега да питамо шта ће бити. Он нам је одговорио:"Онда ћете ићи у другу богословију!" Али ни он није знао куда, шта, није могао знати. После неколико дана будемо обавештени да идемо за – Сарајево.

И онда смо кренули, ја и Пера Рајковић – сада је већ давно почивши – преко Старе Пазове, Инђије, на оној главној прузи која иде од Београда за Загреб, преко Винковаца до Славонског Брода. Тамо смо пресели на воз који вози за Сарајево. То је била она стара пруга, која је још за време Аустрије грађена. Уске трачнице, мали воз, све је то било онако старинско, једноставно, али за мене је занимљиво било, јер нисам дотад тако шта видео. Воз је ишао све време поред реке Босне. Добој, Маглај, Зеница, Високо, и тако даље. На том путу сам се први пут сусрео и са мухамеданцима. Сећам се једног који је ускочио у воз без возне карте. И како је ускочио одмах се сакрио под клупу. А онда је дошао кондуктер и гледао је под клупе, где се овај сакрио. А кад га је пронашао, избацио га из воза.

Дуго смо путовали; воз тада није ишао оном брзином као што сада иде. Стигли смо у Сарајево, потпуно непознати град, нисмо знали где ћемо, шта ћемо. Ко је онда знао за Сарајево. Само они стари, који су некада били у Првом светском рату војници, други нико.

Неки муслиман са таљигама нас упитао где идемо и понудио се да нас одведе.

Кад смо стигли у богословију, отишли смо на спрат, тамо је била зборница и ректорат. Јавили смо се да смо стигли из Карловаца. А тадашњи ректор, др Тома Поповић нам је погледао папире и рекао: "Ево нам ови шаљу ову двојицу из Карловаца! Па добро, ајд’, води их унутра!" Тако смо били примљени.

Првих дана сам био срећан што су ме примили, али сам мало био и уплашен. Јер сва је околина била непозната, нигде познатих људи, све је било ново. Ја сам, иначе, због тога што сам касније почео школовање, био по годинама прилично старији од својих другова који су на истој години били. Имао сам другова који су били млађи од мене и по три године.

Било их је из свих крајева Југославије. Почевши од Босне, из Херцеговине, Црне Горе, из Хрватске, Славоније, из Лике, из околине Скопља, из Војводине. Били смо нас двојица из Мађарске, а из Румуније на тој години није било никога. Али на старијим годинама било их је двојица – тројица и из Румуније. Тако смо сви били из врло различитих крајева. И говор, разуме се, иако је то био српски говор, био нам је доста различит. Разни дијалекти су се укрштали, мешали, једни, други, трећи, сви.

И сад имам још из Лике живих другова, а и из других крајева двојицу – тројицу добрих.

Прве године су ме посадили поред Владимира Бубала. Ми смо тако седели у истој клупи, разговарали смо, и од тога времена па све до краја школовања у богословији увек смо били у једној клупи. Он је, почетком школске године, прије долазио обично него ја; ја сам имао сметњи увек због пасоша, тако да сам увек закаснио недељу – две дана на почетку школе. Он је заузео место, и ако је неко хтео да седне поред њега, никога није примио. "То је место за Степанова. И готово!" Никог није примио. Зашто, нисам знао. Само после ми је рекао да сам ја још на почетку добро утицао на њега. Тако да је он касније имао добрих другова, чак и бољих него ја, али никада никоме није дао да седи поред њега, само ја сам поред њега седео. Из Бихаћа је био. После је, за време рата, избегао из тих крајева и одселио се у Београд. Још сам га једном тамо и посетио касније. Тамо је и умро, у Београду

Са свима сам ја у добрим односима био. Сви су ме знали."Степо", тако су ме звали. Јер тамо је обала војводе Степе Степановића поред Миљацке. Сви су ме познавали. Сећам се, била је тамо једна стара спремачица, Даница; та ме увек поздравила када сам стигао: "Но, дош’о си, Мађарче моје?"

Тако да иако смо били из различитих крајева, никакве супротности није било. Само некада мало шале, тога је било увек. Сећам се, имали смо једног друга Димшу, из Румуније, од њега сам научио пар речи румунски. Онда једном наговорим свог друга Вујицу Гајиновића: "Кажи Димши, ‘Ju mis bo!’ А он пита: "Шта ћу му рећи?" "Рећи ћеш му да је во!" А он оде и каже Димши: "Димшо! Ju mis bo!" А онај му лепо каже: "Биње, биње!"-"Добро, добро!" А Вујици сумњиво, па ме пита: "Шта сам му рекао?" "Рекао си му да си во!"

Таквих шала је било много, али озбиљних супротности није било. Нити сам ја осећао да сам туђи. Само један професор је био који ме није баш симпатисао. Предавао је општу политичку историју. Ја верујем да је он много страдао за време Аустрије од "Шваба" такозваних, је ли... Па је и мене називао:"Ти, Швабо!" Ја сам се врло зачудио: ја мислим да сам Србин, дошао међу Србе, а овде ме зову Швабом. Гледао је увек да ми смета нешто, и ако може да ми да слабу оцену, да ме обори; међутим, није успео. Јер ја сам мислио: "Ако ти тако поступаш, ја ћу друкчије! Научићу историју напамет ако треба, али нећеш ме срушити!" Сећам се да ме једном питао како су се звала она два индијска религиозна спева. Ја нисам знао. Није то било тако важно за тај испит. Рамајана и Махабхарата. Но, њих сам запамтио за цео живот зато што сам добио слабу оцену из историје због Рамајане и Махабхарате. Нису ми баш остали у добром памћењу, али су ми били корисни утолико што су ме увек подсећали да увек морам знати све, ни на кога се не могу ослонити. Али тај професор није дуго био, почетком друге године чини ми се да је већ и умро, тако да ми није много сметао.

Било је ђака који су трчали за професорима, покушавали се додворити, мало за ово, мало за оно. Ја то никад нисам радио. Ја што сам знао, знао сам, што нисам знао, нисам знао. И тако сам прву годину завршио са врло добрим успехом. То је била 1932/33. година. Те године ми је била доста тешко, јер је било много за мене нових предмета.

На обали Миљацке с Момиром Умићевићем

Нови језици, па граматика, јер сам тада почео да учим српску граматику. Непознати називи, падежи, све је то било ново. Јер у мађарском језику падежи имају мађарско име. А овде номинатив, генитив, датив и тако даље... сви су се падежи латински називали. Ја сам српску граматику научио, у ствари, учећи граматике других језика.

Учили смо, поред српског језика што се подразумева, црквенословенски, који није лак, јер је његова граматика иста као и грчка, па смо учили латински језик, немачки и руски. Грчки смо почели да учимо од треће године. Он је ишао и на матуру, грчки језик. А ови други су се учили до краја четврте године, и онда што си добио оцену то ти је ишло у диплому. Било је много предмета. Имали смо све предмете као на факултету, осим хебрејског језика и византологије. Тако кад смо завршили шест разреда, факултет би за нас био једна игра, такорећи. Бар за оног ко је био мало бољи ђак.

Сваки наш дан у богословији био је тачно испланиран. Ујутру у шест сати нас је будио будилник. То је било једно звоно. Онда смо ишли да се умивамо. У хладној води, разуме се, и зими. Најчешће смо се прали до појаса. После тога смо сваки дан одлазили на јутрење. То није било дугачко јутрење, али је ипак било више од пола сата. После јутрења смо одмах ишли у трпезарију и доручковали. Када није био пост онда је била бела кафа, а када је био пост, онда је био чај. Са комадом хлеба. И то је био доручак, до подне није било ништа више.

Онда су почели часови. Они су обично почињали од осам, а трајали су до дванаест, понекад до један после подне.

Ручак је био у подне, исто у трпезарији. Пост је, разуме се, био строго одржаван: средом и петком целе године, и цео пост божићни и ускршњи. Пасуља смо доста јели, најмање недељно два пута, а кад је био пост и три пута. Па онда сочива и таквих ствари... Рибу смо врло ретко добијали, јер риба је била скупа у оно време. Углавном, прехранили су нас. Додуше, неки нису издржали, разболели су се... Било је и смртних случајева, али није много.

После подне смо обично били слободни. Могли смо ићи у град, до одређеног времена. Ишли смо понекад да купимо нешто или смо ишли у посластичарну да поједемо нешто слатко. Обично баклаву. Није била скупа, а била је слатка. Сећам се, ишли смо на Баш-чаршију; тамо је био неки Рифат, тај је имао увек добру баклаву. А и најјефтинију. Два динара баклава. Негде је била и динар и по, али та није била добра.

Онда је дошло учење, спремање за идући дан. Неки су ишли у парк да уче кад је било лепше време. Ја сам више волео да учим у разреду. Ту је било доста тешко учити јер је често била галама. Али ја сам сео у клупу, зачепио уши, и ништа ми више није сметало. То су већ сви знали: "Степанов је зачепио уши, он сад учи."

Било је и разних политичких покрета у богословији, али ја у томе нисам учествовао. Било је левичарски настројених људи. Чак су и за мене многи рекли да сам левичар. А нисам никад био левичар, само сам волео да кажем истину, и слободу сам волео. Волели смо да певамо неке левичарске песме, као што је, на пример, Avanti popolo, али само као песме. Једном сам и код ректора морао да сведочим о једном случају. Један наш друг је на једном богослужењу, кад је свештеник благословио једно сиромашно дете, рекао: "Боље да му је дао банку него што га је крстио." Они су то схватили тако да деца по њему треба да буду некрштена. А он није мислио да децу не треба крстити, само је мислио на знак часног крста што је свештеник ставио на дете. То сам ја тако објаснио.

Финансијски сам се врло тешко сналазио у почетку. Нисам имао велике захтеве, не могу рећи. Храну смо добијали, гладан нисам био, иако је та храна била често врло слаба, али човек навикне.

У почетку пара нисам имао. Онда после, пошто сам из појања био прилично добар, већ крајем друге године сам подучавао из појања оне из прве године којима је појање теже ишло. Имао сам добар слух, и глас сам имао добар, не Бог зна какав "оперски", али ипак сам био добар певач. Осмогласник сам брзо савладао: у првој години прва четири гласа, а у другој години друга четири.

Само као интересантност да споменем да човек који је први ставио на ноте наш осмогласник био је прота Бољарић. Он је сахрањен овде, у Мохачу. Баш испред гробљанске капеле има један високи крст, ту је његов гроб. Он је био родом из Коморана, а био је катихета у женској учитељској школи у Сарајеву. Касније је био изабран за окружнога проту овде у Мохачу. Дошао је назад у бившу своју епархију Будимску. Кажу да је био савршени појац и као човек врло добар. Близак ми је зато што је и он, као и ја, ето, из Сарајева дошао у Мохач.

Ја, дакле, најчешће нисам ишао да шетам у град када сам био слободан, када није требало учити, него сам се занимао са онима којима је појање било проблематично. Имали смо једну просторију где смо се могли састајати и било је одређено време када можемо. И онда смо држали сат – сат и по вежбе. А са појединима који су били изузетно тешког слуха, са онима сам поново, посебно вежбао. Тако су, ипак, и они могли да савладају толико материјал да не падну, да прођу. Јер појање је врло важно код нас, без појања је свештеник у тешком положају, да тако кажем. Прве две године смо вежбали осмогласник, а онда утврђене, празничне стихире. Онда Велико појање, па Благослови душе, онда херувимске песме разне. Они су ми плаћали по четири "банке" за један глас. Десет динара, то се звала банка. Тако кад сам имао њих осморо – десеторо то је већ леп приход био за мене. Могао сам купити све што ми је требало: одело и друге ствари, поклоне када сам одлазио кући, у Сантово. Чак сам и паре носио кући. Моји су се чудили, питали су: "Одакле?" А ја сам казао одакле: "Дао је Бог."

Радио сам, Боже мој, мораш се некако снаћи. Једни ово, други оно, трећи оно... Чак сам неке учио и плесати. Ја сам ипак био већ старији, био сам упућен у те ствари, а многи су хтели да иду на чајанке и на игранке које су се тада приређивале. Учио сам их плесове који су тада били у моди: валцер, танго, фокс-трот, и све те модерне игре. Све сам ја то научио онако успут, још код куће, пошто смо и ми ишли на игранке, састајали се, учили сами, и тако.

Сарајево је као град био врло интересантан за мене. Око реке Миљацке су све зграде из аустријског доба. Врло је лепа Вијећница. Стилска зграда на северном делу Сарајева, поред саме Миљацке. И унутра још две-три улице су биле такве. Затим су долазиле мухамеданске махале. Њихове типичне куће са решеткама на прозорима да се не би могло гледати унутра. Па мале мошеје, или џамије. Сваки део Сарајева је имао свога хоџу и своју џамију. Било их је, кажу, око четрдесет. Али нису све радиле и углавном су то биле мале џамије. А веће џамије су биле Хусреф-бегова џамија и Царева џамија на другој обали Миљацке.

И поред богословије је била једна џамија; увек смо чули, ујутру када смо устајали, и предвече, како хоџа са минарета виче молитву. Из почетка ми је било мало необично, али после сам се тако навикао да нисам ни обраћао пажњу на то. Било ми је природно, јер је Сарајево било врло мешовитог становништва. Срба је било много, не да није, али било је и много муслимана. Фереџе на улици, то је било сасвим природно. До тада ја никада нисам видео жене са фереџама. Било је и муслиманки које су се модерно облачиле, али и њима је фереџа висила испод капе. Кад су биле саме међу собом, рецимо када су ишле на бунаре по воду са ибрицима па се тамо скупиле, онда су скинуле фереџу и тако разговарале, али кад су виделе да идемо ми, увек су викнуле једна другој:"Пусти фереџу доле!"

Ти људи су, иначе, говорили истим језиком као ми, само са неким убаченим турским речима. Али нису себе сматрали Србима, сматрали су се муслиманима. Они образованији су знали да су српског порекла, али су се држали муслиманима. И, ето, то је постала најпосле нација муслиманска. А тога нема нигде на свету, то је вера, у ствари. То су људи који су прешли у муслиманску веру из интереса, или зато што су морали.

Српске православне цркве у Сарајеву било је две у моје време. Стара црква која је била још у турско доба зидана. Она је била близу Баш-чаршије. И Саборна црква. Касније, кад сам завршавао богословију, онда је зидана црква у Новом Сарајеву. Ја је нисам већ видео сазидану, само су ми рекли да је лепа црква.

Католици су имали католичку катедралу и имали су фрањевачки самостан, на левој обали Миљацке, према Требевићу.

Национални односи нису били затегнути, све до убиства краља Александра. Онда је било демонстрација. Знало се да су то усташе урадиле. Врло је велики потрес био; Срби су се узбунили. Било је помена у цркви, људи су плакали, падали у несвест... Сећам се да смо и ми богослови демонстрирали, ишли смо кроз град и певали мртвачко Свјати Боже. Купили смо црно платно па смо закачили за католичку катедралу, јер они нису истакли црну заставу. А Хрвати су се повукли, осетили су шта је. Било је врло затегнуто стање, али после је све легло, смирило се.

Ја сам се ту лепо осећао. Да су ме преместили из Сарајева, ја бих жалио. Ту смо као ђаци били слободнији него у Карловцима. У Карловцима су увек ишли у реду из богословског интерната у гимназију, јер тамо су били разреди. Ми смо имали више слободног времена, мада сам ја то највише користио за учење.

Иако сам са равнице, ја сам јако волео те сарајевске пределе и ту климу. Мој друг из Помаза Пера Рајковић се тужио да њему сарајевска клима не одговара. Онда је тражио премештај за Карловце. И на крају је некако успео. Али није волео учити, он је волео играти пинг-понг. Био је добар играч пинг-понга и тениса. Мислио је да ће проћи лако. Али било је много тешких предмета и требало их је знати. Није то било само тако да нешто мало одговараш, и готово. То је требало знати. И онда када је дошао крај године, требало је све оно што си те године учио да знаш. Иначе ниси положио испит. Он је отишао у Карловце и ту је пао. Онда је отишао у монашку школу; ни ту му није било добро, тужио се увек на храну. На крају је дошао кући, постао чиновник, оженио се и после сам чуо да је умро.

Али мени је врло одговарала сарајевска клима. Често смо ишли на Требевић да шетамо, и зими. Оданде се лепо види Сарајево. Многи су ишли тамо и да се родлају, да се спуштају. Али то је било доста опасно. Ми нисмо то радили никад. Ми смо ишли само да шетамо. Онда, иза Требевића је Романија. И тамо смо одлазили. Много смо одлазили, поготово ми који смо били у хору, у разна места. Певали смо на неким богослужењима или на неким приредбама и онда смо правили излете.

Ишли смо и на Илиџу. Илиџа, то је турска реч; значи "купатило", "купка". То је било врло лепо излетно место, а вода је била иста као и харкањска. Само тамо није било тако изграђено као у Харкању. Али купатила је било доста. Тамо је и извор Босне. Тамо смо често ишли. Три главна извора извиру нагло, интензивно, и недалеко већ се спајају и чине реку Босну. И она тече све до Саве. Сваке године сам пролазио дуж ње возом.

Здравље ме је, хвала Богу, добро служило. Само једном сам био болестан. Било је у то време доста случајева туберкулозе. А и мени су рекли да имам нешто на плућима. Био сам у диспанзеру и лекар ми је рекао да, ако могу, идем у Словенију да се у брдима лечим. Куд бих ја могао у Словенију, откуд ми пара? То је било у јесен, ректор се мало љутио, каже: "Направиће се сви болесни, па ће отићи кући!" Али ја сам положио све испите и онда сам ипак могао да одем. Не у Словенију, наравно, него кући, на свињокољу. Ја сам добро јео, добро и пио, прошао је већ и Божић. После Божића, кад је истекло моје одсуство, боловање, вратио сам се назад. Кад сам отишао у диспанзер код лекара, он ме пита: "Где си био, у Словенији, у брдима?" А ја кажем:"Не, него на бачкој равници."

За време боловања сам организовао и хор у Сантову. Људи су врло радо долазили да уче, прихватили су то. Ишли смо и на неке сахране, Свјати Боже смо појали хорско. То су били прости људи, нису певали по нотама него по слуху. Али врло лепо су учили. Чак и неке руске песме сам их научио, Ееј, ухњем, на пример. Људи хоће много тога да науче, само треба неко ко ће се бавити њима.

Иначе, осим овог случаја кад сам био болестан, нисам често одлазио кући, само преко лета, на распуст. На божићне и ускршње ферије нисам ни одлазио, било је далеко.

Био сам и члан неких удружења, на пример Удружења светог Саве. То је било културно удружење. А било је и Трезвењачко друштво. То је било друштво за борбу против алкохола. Сећам се, имали смо химну:

"Ми смо ђаци трезвењаци,
Будућности нове сој,
Против пића алкохолног
Ми водимо љути бој!"

Једне године, кад сам ја већ на петој години био, онда је благајник у том удружењу био мој пријатељ Момир Умићевић. Он је био из Бањалуке. Не знам да ли је баш родом био оданде, али после је тамо постао и архијерејски заменик. Дописивали смо се касније. Био је и у Мохачу кад смо имали састанак и искупили се сви. Умро је већ, сиромах.

То друштво је сваке године бирало кога ће да пошаље од ђака на летовање на море. Сигурно ме Момир предложио. И тако ја упаднем у то. Ишао сам на Брач, у Милну. Тамо је била мушка колонија, а женска је била на Болу. Било је ту и гимназијалаца, и ученика из трговачких, занатлијских школа, из разних крајева, сви чланови трезвењачког друштва. Све смо добили, само смо пут платили.

Тада сам први пут у животу угледао море. Нисам ни слутио раније да ћу икада моћи отићи на море. Нисам имао новаца толико. Овако, све је било бесплатно, а за пут сам новаца набавио некако.

Онда смо кренули са Вујицом Гајиновићем, али не одмах на Брач, пошто смо кренули много раније, него прво у Дрниш. Тамо је становао наш пријатељ Милан Андрић, исто богослов са наше године. Код њега смо одсели два дана. Онда смо одлучили да оснујемо један певачки трио. Набавили смо један шатор и пошли смо на обалу. Сваки дан смо на другом месту преноћили, храну смо сами себи набављали. Обишли смо целу околину Сплита. Били смо добри гитаристи, поготово Вујица, и свуда смо певали. Репертоар нам је био врло леп. Милан и Вујица су певали тенор, а ја сам био бас или баритон. Певали смо српске, руске, македонске, далматинске, штавише и талијанске и немачке песме. Певали смо и преводе неких мађарских песама. На пример, Шушти, шушти багрем бели. "Mit susog a fehér akác hervadozó virága".

Сналазили смо се, певали смо, купали се, сунчали се. Били смо позвани једном код овог, једном код оног на ручак. Неки свештеник, Опачић, позвао нас је на ручак. Он је имао два сина и кћерку, и са њима смо се дружили.

А предвече, кад се већ све стиша, онда смо ишли да дајемо серенаде. Стали бисмо под неки прозор, Милан је знао куда треба ићи, пошто је он био оданде и свакога је познавао. И ми смо тако певали, и често пута су нам бацали банке доле. Ми смо купили и тако смо већ имали за храну, је ли. Били смо врло познати у оно време, цела околина Сплита нас је знала.

Сећам се једног случаја кад смо ушли у један ресторан. То је била једна лепа башта, било је много гостију. Питали смо хотелијера да ли смемо запевати. Каже:"Па, не знам. Знате ви певати?" "Чућете, ако нам дозволите." "Па хајде, да чујемо."

Почели смо са песмом коју смо често певали. Вечерњи звон, руска песма, у три гласа, уз пратњу гитаре. Па онда је дошла македонска песма која је тада била у моди, Што ми е мило ем драго. Ту сам ја био мајстор, пошто је бас долазио на крају. Одједном, видимо, долази конобар и доноси нам вечеру. Ми смо се уплашили, нисмо наручили вечеру, треба да платимо, а немамо новаца. Само смо хтели нешто попити. А он каже: "Не треба ништа да платите, то хотелијер части." И онда смо ми, наравно, даље певали. А Милан Андрић, који је у том погледу изгледа био добро верзиран, узео је шешир, обишао све столове, покупио новаца и онда смо делили новац. Тако је то било на више места и тако смо се издржавали око месец дана. Лепо је било врло. Дуго су нас после спомињали у Сплиту, и питали су: "Где су она тројица богослова што су ту певала?"

Ја сам после отишао на Брач, у колонију, а Вујица и Милан су се вратили кући. У колонији је било лепо, мада тамо нисам имао другова. Али сви смо се лепо слагали. Сећам се једног излета, чини ми се да смо ишли да посетимо женску колонију на Болу. Ишли смо једрењаком, и кад смо се враћали захватила нас је олуја. Таласи су бацали једрењак горе-доле. Ја сам остао на палуби и уживао у свему томе, али многи су отишли доле, у доњи део брода. Ти су рђаво прошли. Њима је позлило, добили су морску болест, повраћали су. А мени ништа није било. Остао сам горе и уживао у таласима. А месец је већ био изашао и лепо обасјао море. То је било за уживање.

Када сам те године дошао кући, то је занимљиво било. Ја сам онда био Неко! Кад је колонија била распуштена, дошао сам кући, поцрнео, осунчан сав. А моји пријатељи, другови који су ишли у трговачку школу, и девојке, сви су зинули. Питају:"Где си ти био?" А ја сав поносан: "На мору!" А где је њима било тада море! А ја се хвалим: "Az Adrian voltam, a tengerparton!" Уживао сам у томе, није да нисам...

А једно лето провео сам у манастиру. Увек сам имао сметње са пасошем кад сам путовао, увек сам каснио на почетак школске године. Досадило ми то једном и, док ми још пасош није истекао, прешао сам границу, отишао у Београд, и у мађарском конзулату продужио пасош. Али, пошто школска година још није почела, замолио сам нашег владику да одреди неки манастир где могу да будем преко лета.

И будем додељен Великој Ремети. Тај манастир је недалеко од Крушедола, између Гргетега и Крушедола. Игуман је тада био неки Бабић. То је баш било после оне године када су краља убили. Још тамо сам ја записао у тамошњи летопис тај случај, како се све то десило. Замолили су ме да ја запишем пошто они нису били толико верзирани. Био је тамо са мном још један богослов, Василиј Малејка, из поткарпатске Русије. Он је био из карловачке богословије. Недавно сам чуо о њему да је још жив. Ту је био и још један Рус, заборавио сам му име, он је студирао теологију у Паризу.

Са њима сам имао прилике да обиђем све фрушкогорске манастире. Ишли смо пешице, прво за Крушедол, онда за Гргетег, за Беочин, па чини ми се, Раковац, Шишатовац. Били смо у Фенеку, у Горњаку, у Јаску. У Јаску за који песма каже:

"...где не сија сунце при изласку,
где не сија сунце чим се роди,
већ кад мало преко неба ходи."

Све смо то прошли. Тада сам први пут, у Шишатовцу, видео тело Стевана Штиљановића.

У Шишатовцу нас баш није најлепше примио управитељ манастира"Шта нам идете, увек долазите само!" Онда када сам му рекао одакле сам, онда се разнежио, и питао ме да ли знам тога и тога, јер је имао познанике у Мађарској. Тако нам је онда све лепо испричао и показао, још нас је задржао један дан.

Тако смо пешке прошли целу Фрушку гору по оним шумским стазама. Шта је то онда било за нас, били смо млади. Водио сам тада и неке белешке, али оне су се негде изгубиле.

У манастиру Ремети је иначе била добра храна, само смо увече мало гладовали јер су куварке одлазиле кући. Тамо сам провео скоро цело лето. И тада сам добио први пут – а и последњи пут – од владике, преко загребачке Српске банке, четири стотине динара. То је као нека помоћ била. Они који су живели у околини Сентандреје, ти су сваке године добијали. Ишли су код владике, па су добили. А ја нисам ишао, куд ћу из Сантова да идем, нисам Сентандреју ни познавао. Тек кад сам већ био војник, свршени богослов, онда сам први пут био у Сентандреји.

Богословију сам завршио са прилично добрим успехом. До треће године сам био врло добар. Требало је доћи у онај добар колосек, када већ све иде како треба. Од четвртог разреда па надаље био сам одличан. Четврти, пети и шести сам положио са одличним резултатом, тако да матурски нисам морао ни полагати. Они који су последње две или три године били одлични, били су ослобођени матуре, али тако да су морали израдити писмени матурски рад. Ако је тај рад добио најмање четворку, нису морали на матуру. Не знам тачно коју сам оцену добио, то нам нису ни рекли, само знам да сам био ослобођен.

И тако, за време док су други, сироти, полагали испите, запуштени, зарасли у браде, јер ни бријати се нису имали времена, ми од досаде нисмо знали шта да радимо. Испити су трајали око двадесет дана. За то време смо ми шетали по граду, ишли смо на Илиџу, и тако даље. Уживали смо.

Били смо и на матурском излету, у Србији и на Косову. Тамо смо обишли већину манастира: Студеницу, Жичу, Раваницу, Пећ. Били смо и у Високим Дечанима, на Опленцу, и у скоро свим осталим манастирима.

Неки моји вршњаци са сарајевске богословије направили су касније лепу каријеру. Још и сад је жив епископ жички, Стефан Боца, он је био тамо. Он је остао удовац и тако се замонашио.

Па садашњи патријарх, Павле. Он је годину дана млађи од мене, али на богословији је био две године изнад мене. Он је, иначе, Славонац из Кућанаца. У истом смо хору певали. Он је био тенориста, а ја сам био басиста. Није било доста басиста, па сам ја као баритониста певао бас. Имао сам доста дубок баритон.

А Павле је био добар тенориста. Сећам се, коврџасту косу је имао, а звао се Гојко Стојчевић. Врло добро је певао Стихиру српских светитеља. То сам прво, чини ми се, и чуо од њега. Имао је добар слух. После нисам никада ни мислио, ни претпостављао да ће се он замонашити, јер је био природе, онако, доста живахне, и био је врло згодан младић. Али, ето, видиш... Мора да је имао неки велики потрес за време Другог светског рата, у Славонији, и тако се замонашио. Имам ту сигурно и његову фотографију где смо као ђаци заједно.

Па онда, врло је познат др Душан Кашић. Он је описао и историју Српске православне цркве у Хрватској и Славонији. Он је био једном и овде у Будимпешти, у пратњи патријарха. Срели смо се у југословенској амбасади. И нисмо се познали. Он се представи: "Доктор Душан Кашић." "Душане, то си ти?" Каже:"Да, који си ти ?" "Степанов!" Но онда смо се тако препознали. Сетили смо се ђачких дана. Онда је он већ био у Београду на факултету, као професор.

После завршене богословије умало да не одем у Америку. Онда је епископ далматински био и администратор Америке, јер тамо није било сталног епископа. И он је хтео што више свештеника да привуче у Америку, али под условом да се ту ожене и тако да оду у Америку. Добиће место тамо. То је Андрић пробао, њега је то занимало. А ја сам мислио: "Добро би било можда, али ко ће одавде поћи са мном?" Ја тада још нисам био ни ожењен. То је био велики ризик. Да је требало да идем сам то, би била друга ствар. Ја би се снашао. Али жену водити, било је већ компликованије. И тако сам ја одустао од тога, нисам отишао.

Али сам се уписао на факултет у Београду. То је Андрић средио. Ја сам му послао моју диплому и све папире да ме упише, с тим да ћу ја касније доћи да полажем. Јер нисам добио дозволу од нашег епископа да идем на факултет, а ја сам казао: "Ја ћу и онда ићи! Ја ћу завршити факултет." Не знам зашто ми није дао дозволу, а некима је чак и нудио да се упишу.

Андрић ме је уписао на факултет, а уписао сам се и у музичку школу Станковић Постао сам и члан хора Обилић. То је чувени хор, чуо си за њега.

Али никада нисам у њему певао. Баш пре него што сам хтео да кренем за Београд, добио сам позив за војску, и је требало је да идем у војску.

И сад још чувам свој индекс са београдског факултета. Кад смо после четрдесет година имали састанак, рекао сам својим друговима: "Био сам уписан на факултет на којем никада нисам полагао ни један испит." А био сам добар ђак, могао сам полагати. Али није ми се дало.

Војска

У то време политичке прилике су постајале компликоване. После марта 1938. године, кад је био аншлус Аустрије, почели су се јављати озбиљнији покрети Немаца и хитлеровске силе. Једном када сам са лађом ишао за Сомбор да сређујем ствари за факултет – то је било још пре војске – сећам се да је лађа стала и стајала читав један сат, јер је Хитлер на радију држао говор. То је била аустријска лађа, односно онда већ немачка, јер све аустријско је тада било немачко.

Онда је дошла Пољска. Сећам се, кад сам био у Сантову на светосавској прослави, много Пољака је бежало преко Мађарске за Југославију, пошто је Пољска била поседнута. Били су неки Пољаци код нас на прослави и чудили се да ми још тако лепо прослављамо нашег светитеља.

Ја сам добио пасош за Југославију и визу од југословенске амбасаде. Добио сам дозволу и од војног министарства да одем на студије. У то време сам био катихета у Пантелији. Тамо је било наше школе. Пошто нисам добио стипендију од наше епархије, морао сам радити. Али у Пантелији нисам био дуго, нешто више од пола године. Кад сам хтео да кренем за Београд, добио сам позив за војску. "SAS behivo. Siess, azonnal, sürgõs!" (П.О.Х. позив. Пожури, одмах, хитно је!) Такав позив се шаље само кад те позивају хитно. То је било априла 1939. године. Дан пре него што су ми уручили позив, бележников син ме је упозорио да ћу бити позван. Рекао ми је да не причам никоме, јер он то не би смео да ми каже. Те ноћи ништа нисам спавао. Мислио сам шта да радим: имам пасош, имам све, али ако ја одем једном, ја више натраг не могу, јер сам војни бегунац. Бака ми је била још жива; она би, сирота, пресвисла од туге.

Морао сам отићи. И тако сам отишао у војску, у Секешфехервар, односно, како га ми зовемо, у Стони Београд. У војсци сам провео пуне две године. А сви моји другови који су били свршени богослови служили су шест недеља. И већ са неким чином војним, као војни свештеници били су пуштени кући. Мени су рекли да то не може, пошто немам мађарску матуру. А ни други је нису имали. Слао сам молбе, и епископ је слао молбе, али ништа нису признали.

Био сам и на лекарском прегледу, пронашли су ми неку срчану слабост, требали су ме одмах отпустити. Али неки балавац,"zaszlos"(заставник), који је био лекар пука, рекао је: "Нећемо га пустити, нека остане у војсци." Ја нисам хтео да останем, симулирао сам, пао сам неколико пута ко бајаги у несвест, нису знали шта ми је. Рекао сам им шта ми је: имам слабо срце. Онда су ми дали лаку службу. "Konnyыszolgálat", тако су то звали. Сваку другу ноћ сам био у служби као дежурни. А понекад сам остао сам да чувам касарну док су други били на вежби. Сећам се како сам шетао ходником и певао нашу химну, Боже правде. Гласно сам певао, цела касарна се орила.

И тако сам остао у војсци. Нисам имао ни чина, нисам имао ништа. Нисам имао ни војну обуку. Изгледа да су хтели да ме искористе у неке сврхе. Био је тамо неки официр, није он био злонамеран, али је хтео, ако они буду негде ишли да и ја идем са њима. Знали су да знам разне језике, да умем да читам ћирилицу, све је то писало на мом картону.

Онда, још на почетку моје службе, дошао је један официр из армијског корпуса."Hadtest", тако су то звали. Рекао је одакле долази. "Изјавите да сте спремни да урадите оно што од вас тражимо, потпишите, и бићете одмах сутра слободни, можете ићи кући. Не тражимо од вас ништа нарочито, само тако мало да одете у Југославију, па да после дођете, да нам кажете какве су вести, и тако даље. Није то велика ствар." Рекох: "Знам ја, то је велика ствар. Ја за то нисам способан, ја то нећу радити. Ја ћу одслужити војску. Како је други одслужи, тако ћу и ја одслужити. Доћи ће оно време кад ћу бити пуштен." И тако сам онда остао у војсци. Пробали су, пробали су, али нису успели да ме наговоре. Нису ми претили, то не могу рећи.

Ја сам у војсци прилично добро пролазио. Имао сам тамо познаника, пријатеља, чак и подофицира који су знали ко сам и шта сам. Нисам имао проблема због тога што сам Србин. Ништа. Многи су ме и жалили. Осећали су да не треба да сам тамо и да сам незаконито тамо. Мада су једном, чуо сам, наредили да се не сме преда мном ништа говорити, јер ко зна, можда сам шпијун. Ја то нисам узео за озбиљно, јер сам знао да сам невин, да то не радим. Нису могли низашта да ме осумњиче.

Било је тада још и Јевреја у војсци, и онда се баш покретало питање да ли их треба удаљити из војске или не. Имао сам један случај. Један водник, по имену Бенчик, који је био пореклом негде из Чешке, требало је да набави крштеницу да докаже да није Јевреј. И никако није могао да набави. Тужио ми се и ја сам му рекао да ћу ја покушати. И дођем ја једном у Мохач на краће одсуство, и ту замолим комшиницу да напише молбу на немачком језику и ту молбу пошаљем на одговарајућу адресу. Није прошло две недеље и Бенчик ме тражи. Иде к мени, па се смеје: "Добио сам! Хвала лепо!" Тај човек је био захвалан врло мени за то. Није он ни прије био рђав, само правио се мало груб, јер то се тако ради код војске... А чини ми се да је и он после погинуо на руском фронту, тамо је остао.

За време мог војног рока мађарска војска је окупирала Ердељ. Онда је дошло време када је Хитлер наредио да део Ердеља мора припасти Мађарима. И први смо ми били, "harmadik gyalogezred, mбsodik gyalogoszбszlóalj" (трећи пешачки пук, други батаљон), који су били упућени према русинским пределима. То је онда већ припадало Мађарској. Могло је доћи и до рата, али није, јер Румуни нису смели да ратују. Немачка је била врло јака онда, и бојали су се. Тако смо умарширали у Ердељ без испаљеног метка. Сећам се, од Секешфехервара смо ишли возом до Тисаујхеја; тамо су нас истоварили. Оданде смо пешке ишли до Нађселеша, и тамо смо преноћили у једној школи. После смо марширали до Акнаслатине, па смо смо прешли Тису, и долином Вишаве ишли скоро до Буковине. Стигли смо и до врха Пиетрос, тада се звао "Horthy-csъcs" (Хортијев врх). Били смо увек подељени по шталама, стајама, по школама, где је већ било места.

Дани су нам, углавном, пролазили мирно, није било никаквих сукоба. Разуме се, ишли смо и у цркву, свако према својој вери. Ја сам рекао: "Молим. Ја сам православне вере и ја ћу ићи у православну цркву." Пустили су ме, ишао сам. Сећам се, једне недеље – били смо тада у русинском селу Њагови – баш после Спасовдана, био сам у православној цркви, и питао сам да ли могу да читам "апостол". А они ме гледају, како ће мађарски војник читати "апостол". Ипак, дозволили су ми, а ја сам стао тамо и лепо прочитао "апостол". И најпосле, питали су ме шта сам, а ја сам им рекао да сам свршени богослов, православни. Тако да сам стекао пријатеља тамо, у Њагови. Упознао сам тамо и једног Србина, који се доселио у Њагову чак из Босне. Био је неки крчмар, или тако нешто. Свуда нас има, изгледа.

Тамо, у Ердељу, имао сам и један сукоб са командиром чете. Он ми је једном рекао, и то пред групом официра и подофицира: "Ha a frontra magyьnk, te leszel az elsх hõsi halott. Ha más nem lõ agyon, akkor én lõlek agyon!" (Ако одемо на фронт ти ћеш бити наш први мртви херој. Ако те други не убије, ја ћу да те устрелим!). А ја сам га погледао, стао мирно, и рекао: "Igen? Fхhadnagy úr, alázatosan jelentem, akkor ketten fogunk célozni!" (Тако? Господине натпоручниче, у том случају пуцаћемо обојица!). Поцрвенео је и – оћутао. То је било упозорење да пази, јер и он може бити тај који ће настрадати.

Али од тада сам и ја био на опрезу. И када је прочитано наређење да траже добровољце за одред за снабдевање, ја сам одмах иступио из реда и предао пушку. А наш водник Бенчик, који је био тамо, насмејао се и рекао: "Nagyon helyes!" – "Врло добро!".

И тако сам ја предао пушку, и нисам више имао непријатеља. Као да нисам био војник. Јер шта сам радио у том одреду за снабдевање? Па чувао сам краве! Пустим их ујутру на пашу, а увече их затворим. А то мени није било ништа необично, и када сам био дете и онда сам чувао краве. Али сам бар знао да ја сад са војском нећу ићи. Војска иде тамо-амо, маршира овамо-онамо, вежбе такве, вежбе онакве, а ја са тим немам више ништа. Ја сам пастир. А то ми је, у ствари, и позив, само што нисам крављи пастир, него духовни.

У том одреду смо се и добро хранили. Те краве које сам чувао биле су много пута непомужене. Ја их лепо помузем, изварим млеко, а јаја набавимо негде у близини, па се нахранимо онако поштено.

И то је тако једно време ишло. Упознао сам се и са неким Румунима, научио сам неколико речи и румунски. Знао сам нешто још и одраније, са богословије. Тако да, кад сам их први пут поздравио румунски, они су се изненадили. Почели су да ми одговарају румунски. А ја им кажем: "Немојте, ја не знам ништа румунски, само да пожелим добар дан!"

И онда је дошло време да се наш пук врати назад, у Секешфехервар. Ситуација се смирила, све је било готово, и нисмо више били тамо потребни. Путовање возом је било гадно. Нисмо имали ни где да легнемо, ни где да се наслонимо. Натрпали су нас у вагоне за стоку, као стоку. Немаш где ни да седнеш, ни ништа... То је било већ 1940. године.

Кад смо се вратили, морали смо очистити касарну. А очистили смо и себе од ушију, јер то смо сви донели из Ердеља. Тамо су их, изгледа, гајили. И ту смо били десетак дана, и таман смо уредили касарну и истребили уши, када једне ноћи – узбуна. Једни кажу:"Ваљда се Румуни побунили, па морамо опет тамо." Али није. Него је био штрајк рудара у Нађдорогу, у угљенокопу, и ми смо били одређени да идемо тамо да правимо реда.

Били смо смештени у некој школи, и одлазили смо у угљенокоп да држимо ред. Онда су стигли други рудари да замене оне у штрајку. Онда се и становништво бунило, и ту смо морали држати ред. На срећу, нисмо морали тући никог, све је релативно мирно прошло.

Међутим, у Нађдорогу смо се поново напунили ушију! А таман смо истребили оне из Румуније. Али то је било, хвала Богу, најгоре што нам се тамо десило. После се и ту ситуација смирила, и ми смо се вратили у Секешфехервар. Убрзо након тога долази ми један познаник, писар, и каже ми: "Имам новост за тебе!""Шта?" "Демобилисаће те!" "Није истина!" "Видећеш!". Нисам хтео да верујем, али испоставило се да је истина. И тако, када нико није био пуштан, мене су отпустили. Био сам војник онда већ готово две године, и време ми је, хвала Богу, истекло.

Женидба и ратне године

Моја супруга Даница родом је из Мохача. Сећам се, први пут сам је видео кад је још била ђак, а ја сам био на другој години богословије. Био сам на служби у Мохачу, стајао сам у певници и појао сам. А Даница је стајала испред певнице: као сад да је гледам. Није знала текст и није певала него је само отварала уста као да пева, зевала је. Онда је била још дете, мршава, танка. И зуби су јој стајали мало напред, али била је лепа.

А упознали смо се нешто касније, на бајској Водици, још док сам био богослов. Она је тада имала тринаест година, а ја сам био девет година старији.

На бајску Водицу су одлазили многи Срби из околине. Некада је та Водица била знаменита. Долазила је на њу цела Бачка: Сомбор, Нови Сад и околина, сви су долазили. Је си ли икада читао Буњевку од Богобоја Атанацковића? Тамо се одиграва радња, на бајској Водици. Тамо су долазили и Буњевци, али највише Срби. То је било наше верско место. И капела која је тамо, била је наша: сећам се још да је ту било икона и натписа наших. После су то католици одузели, присвојили.

Тамо смо одлазили увек уочи Преображења. Из Мохача су многи долазили; тако и Даница. И ми смо ишли из Сантова, а мене је отац Лаврентије увек водио, јер сам био богослов и јер му је требао појац. И ту смо се упознали: она ми се свидела, а изгледа да сам се и ја њој свидео. Разговарали смо мало: ко сте, шта сте, одакле сте. После сам је испратио на воз кад су кренули за Мохач. А отац Лаврентије, који је истим возом ишао за Бају, видео је шта је, знао је да нисам њега дошао да испратим. Врло се смејао: "Хахаха, нећеш и ти доћи на воз? 'Ајде, 'ајде и ти!"- казао ми.

И тако је то познанство трајало: и она је долазила у Сантово понекад, кад је била храмовна слава, и ја сам одлазио у Мохач. И дописивали смо се. Држали смо тако доста лабаву, али сталну везу.

На свадби Радована Степанова и Данице Панић (1941. г.)

Онда, још када сам био у војсци, верили смо се. Ја сам хтео да се женим, јер требао сам да се оженим пре рукоположења.

А знаш како је, пре венчања мораш да просиш девојку ако хоћеш да ти је дају, иако су можда једва чекали да ти је дају. Тако сам и ја морао да је просим. Ишао сам сам, пошто нисам имао никога, само брата и мајку која је онда била већ врло стара. Отишао сам и лепо рекао:"Таква и таква ствар, намера ми је да се женим Даницом. Хоћете ли ми је дати?" И, наравно, хтели су.

А друге девојке ми се нису свиђале. Било је много лепих девојака, и у Пешти, и у околини Пеште, неке су баш хтеле да се удају за мене, али ми нису одговарале. Нисам волео те пештанске даме. Неке од њих су после мало и попреко гледале Даницу, кад сам је узео, али нисам марио за то.

Кад сам изашао из војске, морао сам да пожурим са женидбом, јер су тада већ почели разни војни покрети, све се врло мућкало, комешало. Нисам желео да ме поново позову. Тако да смо одмах тражили диспензацију, значи да ме не навешћују, да не чекам три недеље, него да се одмах могу венчати. И тако се ми венчамо 24. фебруара 1941. године.

Венчање је било у Мохачу, јер је снаша била ту, а ђувегији је лако доћи. На венчању су били сви моји, и мајка и брат и снаја, чак и мој отац и маћија. И они су дошли.

Сватови су били лепи, мада је било доста хладно, пошто је био фебруар. Још је и снег мало пропађивао. Али је зато било лепо време. Нас младе су возили на фијакеру кроз варош. После венчања смо ишли да се фотографишемо, а онда је почело весеље. Свирци су били из Мохача; сећам се, био је неки Стипан, врло добар виолиниста. Било је весело.

После тога смо отишли на краће брачно путовање, били смо у Печују и у планини Мечеку. А онда смо отишли у Сентандреју да се договорим када ће бити моје рукоположење. И – 15. марта сам већ био рукоположен за ђакона, у будимској цркви која је онда још постојала. Ја сам био задњи који је тамо рукоположен. За време рата је та црква избомбардована, а после рата је нису обновили, него су је порушили. А била је то врло лепа црква.

На дан 15. марта био је државни празник, и ја сам као ђакон служио. Били су и из министарства неки људи изаслани, а био је и владика. Држало се благодарење, јер је то био државни празник и морало се. Онда, пошто сам рукоположен за свештеника, наименовали су ме за свештеника у Бату. Тамо је место било упражњено, јер је претходни свештеник, Јакшић, отишао оданде, премештен је у Секешфехервар.

И ја дођем у Бату, мало место, селце поред Дунава. Ту је било прилично много Срба. Више од сто душа. Имали су и школу, било је и деце. Парохија је била врло добра, само ју је требало држати у заједници. Богослужења су била врло лепа. Батлије су били добри певачи. Цела црква, све се орило.

Проповед пред римокатоличком црквом у Бати, на почетку Другог светског рата

Било је неког раздора ту, пре него што сам дошао, и несугласица са дотадашњим свештеником, али за моје време све се то некако смирило. Још ме владика Зубковић једном похвалио: "Признајем ти да си ти довео Бату у ред."

А нисам ја урадио ништа нарочито, само сам служио и никад нисам никоме ништа рђаво казао. Сви су ме волели, а и ја сам свакога поштовао и волео. Кад су били свечари, позвали су ме и ја сам отишао. А на седницама смо се о свему договорили, и увек су казали: "Како ви кажете господине, тако ће бити!" И – свађе више није било. Нестало је и свађе и раздора. Све се измирило и није више било тужби које су ишле владики.

Биле су лепе прославе, освећења винограда у пролеће, врло лепе литије за једно тако мало село. И цркву смо постепено почели доводити у ред. Оградили смо је около, јер до тада није било ограде. Доводили смо је у живот.

Али, у Бати нисам био дуго. Само годину и по дана. У Бати је рођен и мој први син, Предраг. Тамо смо га и крстили. А сећам се да сам имао проблема око увођења његовог имена у матицу. Кад сам отишао да га пријавим, матичар, који је, иначе, био пореклом Буњевац, није хтео да уведе у матицу његово име. Каже: "Ругаће му се због тако смешног имена. Замислите, како ће му бити тешко кад буде левенте!" А ја сам му лепо рекао: "Зар ви стварно мислите да ће тада још постојати левенти? Верујте ми да неће!" Али он никако није хтео да упише "Предраг". Рекао ми је да бирам неко друго име. Одговорио сам му: "Добро! Упишите онда да се зове Мухамед II." Стварно сам се тада наљутио. Тако да је видео да не може да ме убеди, и на крају је ипак уписао "Предраг".

Тада је већ почео рат и осећала се нека нетрпељивост. Једном кад смо се купали на Дунаву, нас неколико Срба, пролазио је један Мађар и чуо је како говоримо српски. "Most is ezen a fanyelven beszйlnek?" (И сада причате тим дрвеним језиком?) – каже. А ја сам му одвратио: "Sйrti a fьlét? Dugja be!" (Ако вам смета, зачепите уши!) А остали су ми после рекли: "Јао, господине, немојте тако да им говорите, опасно је!"

Предраг је имао око седам месеци када су почели да бомбардују аеродром преко пута Бате, с друге стране Дунава. Због тога су свуда у околини били повешани рефлектори: звали су их "стаљин-лампе". Ноћу је било светло као у сред бела дана. Бринули смо се за Предрага, још је био врло мали. И, на крају, рекао сам Даници: "Ајде, Дано, иди у Мохач!". Она је отишла у Мохач код својих родитеља, а ја сам остао у Бати. После, кад се ситуација мало смирила, она и Предраг су се вратили. Јер, негде у оно време је мађарска војска кренула на Југославију. У Бати се није осећало ништа, нису нас дирали, али у пограничном подручју је била много напетија ситуација. У Сантову је тада убијен српски свештеник Милош Апић. Он је био родом из Помаза, годину дана је био млађи од мене. Он је био прва жртва тога рата. Стрељан је још прије него што су Мађари прешли границу. Сумњичили су га да је давао неке светлосне знаке преко границе. А није, наравно. И тако су га извели на Клађу – то је један рукавац Дунава, близу Сантова – утерали су га у воду, и ту су га стрељали. Сахрањен је у Мохачу, јер је место где су га нашли већ припадало мохачком хатару. Лекар који га је прегледао рекао је да је био претучен пре него што су га убили. Опојао га је Алексеј Бабић, грабовачки монах.

И мене су тада тражили из жандармерије. Истога дана кад је Милош убијен, дошла је код моје баке жена једног жандара и распитивала се за мене. Рекла је да ме траже због служења војске. А слагала је сигурно. Ја сам тада већ давно одслужио војску. А баба Јања јој је рекла:"Не знам ја где је он, иди ти дођавола!"

Тај жандар, који је по свему судећи учествовао у убиству Милоша Апића, и данас је још жив у Сантову. Пре неколико година почела је да му расте нека гуша под грлом, и она га сад гуши. Али никако, јадник, не може да умре. Испашта, изгледа.

Те тешке дане смо ми мирно преживели у Бати. Али онда се догодило нешто: у Мохачу је тада био један стари свештеник, Никола Пајић. И – умро је. Сахрањен је поред капеле у Мохачу. И Мохачани су онда хтели да добију свештеника. Тражили су мене, пошто су ме већ од раније познавали, и пошто сам се оженио одавде, из Мохача. Владика то баш није хтео, јер Мохач је седиште протино, а ја сам био свештеник-почетник. Куд ћу ја доћи за проту овамо? Не може!

Онда су почели да измишљају разлоге, да ме убеђују како то није добра парохија. Сећам се једног старог свештеника, он ми је говорио: "Па, млади човече, од чега ви мислите живети тамо? Па то је тамо сами песак!" А ја сам му лепо рекао: "Оче прото, ако ја дођем на ту парохију за свештеника, онда је то моја брига од чега ћу живети. И ничија друга." Погледао ме:"Па, ако тако мислите..."

На крају ме владика, некако, на једвите јаде, наименује. Али како? "У најпривременијем својству". То је значило да ме могу преместити кад год хоће. Но ја томе нисам придавао неки нарочити значај. Наименовали су ме, и то је било важно.

Батлије су врло били жалосни што су ме преместили. Жалили су што ћу отићи. Још и сад недавно су ме неки од њих звали "наш господин". Неки од старих, који су још живи. Да ме нису тада преместили, вероватно би целог живота остао у Бати, тамо бих и умро. Не бих отишао никуда из Бате, лепо ми је било тамо.

И тако сам ја дошао у Мохач у најпривременијем својству, од 1. октобра 1942, а то најпривременије својство још и данас траје. А данас је већ 1994. година. Често су ме у шали питали: "Радоване, па кад си ти у најпривременијем својству овде толико година, колико ли ћеш тек бити када те поставе за стално?"

Од мог доласка у Мохач почео сам да водим и летопис храма. Он је вођен и у ранија времена, али мој претходник Пајић га није водио. Он је био такав човек. Чак је и писма од конзисторије неотворена бацао у кошар. Али ја сам у летопису записао све важније ствари које су се тицале храма.

Део улице у Мохачу са Српскоправославном црквом у позадини

Летопис нисам почео да водим одмах, због наступајућих ратних прилика. Тако да сам забелешку о свом доласку и о првим овдашњим годинама накнадно записао. А ево шта сам забележио: "На парохију мохачку, по смрти јереја Николе Пајића на пола године, 1942. године са првим октобром, по расположењу епископа будимског. Георгија Зубковића, постављен сам у најпривременијем својству. (Радован Степанов, рођен у Сантову 1913. године.) Нисам нашао ранији летопис који је вероватно постојао, зато сам услед ратних прилика, када за нас српске православне свештенике није било саветно водити летопис, исти почео водити по свршетку рата. Иако су тек тада наступале за сваког, а и за нас Србе нарочито тешке прилике, које се нису могле предвидети. Од 1946. летопис сам водио редовно, оставивши у летопису празног места за накнадну забелешку оних важнијих догађаја који су важни за живот и рад овдашњег српства и црквене општине као духовног вође нашег народа. Намеравао сам испитати давну прошлост мохачке црквене општине, долазак Срба у овај градић, њихов живот и рад и, нарочито, верски живот, развој истога, зидање светих храмова, околности под којима су зидани, развој школства. За школу сам нашао забелешку да је постојала већ 1703. године, дакле најстарија школа у Мохачу је према томе наша школа. Кад ову кратку забелешку накнадно уводим у летопис 1970. октобра 20. имам прилично прикупљене грађе за опис овдашње парохије, а тако исто и околних парохија које су сада потпуно празне или са веома малим бројем верних, али је та грађа у забелешкама, несређена."

Занимљива је историја Срба у Мохачу. Мохач је знаменит пре свега по томе што се 1526. године овде одиграла чувена Мохачка битка. А у тој бици већ је било Срба: то су били принудни досељеници из Србије, који су се у саставу мађарске војске борили против Турака. А још пре мохачке битке највероватније су живели овде Срби шајкаши, који су били под заповедништвом чувеног Стевана Штиљановића.

Прва православна црква у Мохачу саграђена је још у петнаестом веку. Била је то или брвнара или плетерача. Али она није дуго постојала. На истом месту је убрзо саграђена једна мала црква од тврдог материјала.

Тада је већ постојао посебни српски део Мохача, поред мађарског. Касније су се у Мохачу населили и Шокци и Немци, а било је и трговаца Грка. Истина да су се они презивали Поповић, али је за њих записано: "родом Грек". То су вероватно били Цинцари.

После одласка Турака, доста Срба је из Србије дошло на територију Мађарске. Срби који су дошли у Мохач прикључили су се онима који су већ од раније ту живели. У то време је у Мохачу живело око две хиљаде српских душа. То су били већином угледни људи: адвокати, лекари, апотекари, трговци, занатлије. Чак и вођство Мохача је тада било у српским рукама. И најчешће је посланик у парламенту из ових крајева био Србин. Још и сада на мохачком српском гробљу постоје гробови неких адвоката који су били посланици у парламенту. И зна се још које су биле њихове куће. А поред цркве су сахрањени неки богати трговци: то је најстарији надгробни споменик поред цркве, из 1762. године. То су били веома имућни људи, имали су дереглије на Дунаву, и вероватно су много уложили у изградњу ове данашње цркве, зато су ту и сахрањени.

Ова данашња српска црква је трећа по реду. Она је подигнута четрдесетих година осамнаестога века, а освећена је 1754. године. Мохач је, иначе, био својина печујског бискупа, и он се дуго противио томе да се овде гради тако велика и раскошна православна црква, али је на крају она ипак сазидана, јер су Срби тада овде били многобројни и богати. Зато је ова црква тако лепа и велика, мада у Мохачу сада живи врло мало Срба. Стари торањ цркве се 1889. године срушио у једној великој олуји. Овај садашњи је нижи од претходног, али је зато још увек највиши међу свим црквеним торњевима у Мохачу. Храм је обновљен на самом крају деветнаестога века, захваљујући мохачком грађанину Матији Деспинићу, који је све своје имање завештао цркви. А ограда око цркве стара је око четирсто година. Види се да су је накнадно повисили, пошто су се и мохачки путеви током времена насипали, дизали. А у то време, постоје докази, постојала је и српска школа на обали Дунава, једна велика зграда на спрат, прекривена трском. Та зграда је касније изгорела. И у тој згради су изгорели и многи документи и записи, и зато су многи подаци о првој српској цркви и о српском становништву изгубљени.

Кад сам ја дошао у Мохач црква није била у лошем стању, али парохија је била врло слаба. Тада је овде живело око сто педесет српских душа. Нисмо могли плаћати готово ништа, једва да смо састављали крај с крајем. Онда су дошле још и ратне прилике, тешко је било све, људи нису могли да раде свој посао, гледали су да некако опстану, да сачувају своје имање. Многи су се и раселили, као на пример, два брата Јанковића, па цела породица Печујлићевих, и многи други: и данас једва ако нас има четрдесет душа. А и то је већ често из мешовитих бракова.

Године 1942. је већ почео рат. Нас Србе нису дирали. Још и кад су Немци дошли, више су дирали друге него нас. Ја се нисам истицао нигде, а нисмо имали никакве везе са њима, тако да смо били мирни. Нормално смо држали службе. Славили смо чак и Видовдан. А знаш како? Видовдан је заветни празник. Видати значи лечити. Када је била колера онда су се заветовали да ће на овај дан држати благодарност што је колера престала. Тако да, када су ме Мађари питали, увек сам им објаснио: "Kйrem, ez fogadott ьnnep. Kolera ellen fogadott ünnep." (Молим вас, ово је заветни празник. Заветни празник против колере.) Тако да нису могли ништа.

Немци су дошли 1944. године. Али нису дошли само Немци, било је и Муслимана и Хрвата, усташа, који су се прикључили Немцима. Сви смо знали да је рат сада постао озбиљнији. Руси су били све ближе.

То је било најкритичније доба. Немци су се повлачили из Југославије према Немачкој преко ових простора. Сећам се добро тих дана. Отац Јован Горјанац је био тада администратор парохије у Сантову. Разболео се па је отишао у Бају, био је у болници. И добијем из епархије упутство да опслужујем и Сантово и Бају. Поред свега онога што сам имао. Али, о свом трошку. Није било другог начина, сео сам на бициклу и позвао сам са собом чика Јакшу, појца, и заједно смо отишли у Бају и одржали богослужење. После богослужења питали су нас ко ће нам ово платити што смо дошли. Рекли смо им да ће Бог платити. Ипак, нешто су нам дали за путни трошак. И онда смо бициклама кренули назад за Мохач. То је пут дуг више од тридесет километара, у једном правцу.

А за Сантово сам ишао тада више пута бициклом да држим богослужење. Сећам се једног дана, када се повлачио фронт, и Руси су већ били скоро у Сантову, ја сам тамо држао службу. Одслужио сам још и вечерње и сео на бициклу па сам кренуо преко Мохачког острва кући. Тишина је била чудновата. Гробна тишина. Ни пси нису лајали. Свако је осећао страх. Нисам никога ни видео на путу. Ни људе ни животиње. Знао сам да сада може војска ма одакле да наиђе и – готов сам. Ишао сам насипом поред Дунава: било је блато, више сам ја носио бициклу него што је она носила мене. Али, Богу хвала, нисам настрадао, обавио сам своју дужност и жив сам се кући вратио.

Овде је био фронт, на Дунаву, једно шест недеља. С друге стране Дунава су били Руси. Мохач је тада био испражњен. Ми смо многе наше ствари закопали у башти да нам их не би однели док смо одсутни. Те ствари су нам касније пропале од влаге, јер их нисмо добро запаковали. Сви ми Срби смо за време борби били "у планини". Тако зовемо брдашца у близини Мохача где су наши виногради, подруми. Ту смо имали кромпира, нешто мало живине и оваца па смо се прехрањивали.

Оданде смо гледали бомбардовање Мохача. Немци су чак и у торњу наше цркве наместили митраљеско гнездо. Знали су да је то највиши торањ у граду и да је најближе Дунаву, па се оданде далеко види. А Руси су то приметили и – удри по торњу! Торањ је добио три погодка, девет мина пало је на кров цркве, а кроз зид цркве је улетело у олтар тане једног противтенковског топа и ту је експлодирало. Олтар је отишао у комаде, у парампарчад. То је било на дан свете Петке, у време када је требало да се одржи јутрење. Недељу дана пре тога још сам служио у цркви, али те недеље, хвала Богу, већ нисам. Јер да сам тамо био, и ја бих отишао у ваздух.

Црквењак чика Младен, и још неколицина су остали у граду, сакрили су се у подруму своје куће близу цркве. Једном, када је чика Младен баш хтео да затвори врата од подрума, испред подрума је експлодирала мина и пресекла му жиле на десној руци. Он је мислио да то није ништа, да ће престати. Али није престало: он је искрварио сиромах и умро. И за време рата је сахрањен. Али мени нису дозволили остали да идем и ја на сахрану. Плашили су се да ће остати без свештеника. "Немојте господине да идете, нема смисла да изгубите главу"- казали су. Јер тамо је било отворено, опасно. С друге стране Дунава Руси су гађали без престанка. И тако је сироти чика Младен сахрањен без свештеника. Неколико људи га је сахранило, а касније, када је све прошло, онда смо га опојали.

Изгорела је до темеља и наша гробљанска капела. Све. И кров и изнутра, све је изгорело. Неки кажу да се један Немац хвалио на пошти да ју је он запалио. Падале су онда и мине, али мина ретко када изазива пожар, она руши. А ми смо из планине гледали како наша капела данима само гори. А гореле су и куће, једна за другом. Човек је то гледао помало са страхом, али је примао к знању да је рат и да је то тако.

Ту у планини се родио мој други син Слободан. Назвали смо га тако јер смо онда још мислили да нам Руси доносе слободу. Тих дана је стално падала киша. Сећам се, таст ми је причао да је стајао у пољу кад су пролазили неки немачки војници, па им је рекао: "Rossz idх!" А један од њих који је ваљда знао српски, уплашио се, па пита: "Шта? Рус иде?" А таст му је објашњавао да је он само на мађарском рекао да је лоше време. Међутим, убрзо су заиста дошли и Руси, и то је онда за Немце стварно било "лоше време".

Неколико дана после Слободановог рођења пуцало се баш око наших винограда. Ми нисмо били у свом подруму, јер их је тамо било много, већ у једној посебној соби, код једне старице, код стрина-Радославке. Целе ноћи нисам могао да заспим од пуцњаве, и онда сам, пред зору, заспао. Одједном су се отворила врата и ушла су три немачка војника. И кажу: "Ауф, ауф!" Када су видели моју браду, мислили су ваљда да сам неки партизан, шта ли. Ја се дигнем, а један упери у мене пикавац и пита ме ко сам и шта ту тражим. Ја сам још имао уз себе војничку књижицу, могао сам да докажем ко сам и шта сам. А један од њих је знао мало мађарски, мора да је био од ових домаћих Немаца одавде. Каже: "Солдатенбух." А овај други пита: "Ако је солдат, зашто није отишао у војску?" Ја кажем: "Зато што сам свештеник." А он уперио у мене аутомат, само да повуче окидач и ја сам готов. А нисам имао ни куда да бежим, седео сам на кревету, а иза мене је био зид. Само да је повукао и ја бих био готов. А не бих ни знао зашто. Тек, не би ме било. Слободан не би ни знао да је имао тату.

Онда је стигла из подрума и стрина-Радославка и почела да их моли: "Das ist unsere Phfarer! То је наш свештеник! Немојте га дирати, сада му је жена родила дете!" А Немац ме мрко погледао и одмахнуо. "Ех – каже – оставимо га. Ионако ће га Руси убити!" А ја сам помислио: "Иди ти само, остави мене за Русе, ја ћу онда добро проћи, снаћи ћу се већ некако!"

И они су нас оставили, пошли су даље и недуго после тога смо чули пуцњаву из оног правца куда су отишли. Изгледа да су их Руси ликвидирали.

Убрзо после тога су наишли и Руси. А један Рус види мој сат на асталу. И, видим, хоће да га узме. А ја му кажем: "Немојте то узети, то је мој сат. Ја сам свештеник." "Но, баш зато – каже – што сте свештеник. Бићемо онда срећни ако однесемо ваш сат!"

Касније, када смо долазили кући, ту код папричаре, већ на равници, на пољу, ја погледам на земљу и видим једну легитимацију, отворену. А на фотографији човек, есесовац, са фесом на глави. Узмем – и видим да је тај човек баш из околине Сарајева. Ту су их изгледа поубијали, или су их само протерали, не знам. Онда сам видео ко су ти људи који су ту били. Други то не би приметио, али ја сам одмах знао, јер познајем мухамеданце. И знао сам место одакле је.

Кад смо стигли кући, видео сам да је срушен и крст са торња. Њега су срушили Немци кад су већ напустили Мохач и са печујског друма гађали град. То сам знао по томе што је крст лежао иза олтара, према Дунаву, значи Руси који су бомбардовали са оне стране Дунава нису га могли срушити. Био је то бакарни крст, а изнутра је био од дрвета. Оставили смо га негде, чини ми се да још и данас постоји.

Стан нам је био у нереду, све је било разбацано. Онда су већ Руси били ту. Однели су ми и радио, и гитару, и ћириличну писаћу машину, и друге ствари. Сећам се, чули смо наш велики сат како избија без престанка. А када смо ушли у собу, видели смо руског војника како се игра са сатом, окреће казаљке и слуша како сат избија. Ваљда још није чуо тако нешто.

Сећам се и једног догађаја, већ кад су Руси организовали градску власт. Један мађарски војник, а и један руски је био са њим, дошао је код нас и, из дворишта мога таста, извео једну лепу јуницу. Рекох: "Шта ће ти то! Носи је одмах натраг!" Он упери пушку у мене. А ја викнем: "Vidd azt a fegyvert, mert ъgy szemen váglak, hogy kiesik mind a két szemed!" (Склони ту пушку, јер ћу те звекнути да ће ти очи испасти!) А Рус гледа шта је сад то. "Не знате шта је? – ја њему руски кажем. То исто су нам ови радили док ви нисте дошли! А сада им ви помажете да то исто раде са нама. Не иду код других, него код нас, код Словена су дошли да то раде!" Е, онда је тај Мађар морао да одведе јуницу натраг у шталу. Била је лепа јуница, дебела.

Доста су у оно време долазили код мене и католички фратри да им помогнем кад су имали потешкоћа са Русима, да им преводим, да растумачим шта треба. А ја сам ишао, помогао сам свакоме колико сам могао. И нико не може рећи да сам се некоме светио или да сам претио, а онда сам могао.

И међу Русима је било оних са којима се могло споразумети. Када је, на пример, Даница требало да дође из планине у град, две недеље после порођаја, а била је болесна, дојке су јој биле у запаљењу, дали су нам санитетска кола да је довеземо. Мој таст им је био захвалан. Рекао је: "Хвала Богу!" А они питају: "Зашто Богу? Ми смо вам помогли!"

Заповедник града, неки мајор Песковацки, био је исто годиште као и ја. Био је доста разуман човек. И он ме више пута звао, разговарали смо о којечему. А једном ме изненада питао: "Кагда ступиш в партију?" Ја га погледам у очи и кажем: "Њикагда." А он је ваљда мислио да ћу се уплашити па ћу се почети измотавати. Каже ми после: "Имаш право. Јер ти си свештеник, имаш вернике који ће бити у партији и оне који неће бити у партији. Држи се тако." Рекох: "Тако сам и ја мислио."

Основано је тада и Бачко-барањско културно удружење. Ја сам био у том удружењу док су се бавили културом, а кад су почели политизирати онда сам се повукао. Био је ту један српски партизан; звао се Шупут, тај је пошто-пото хтео да будем у том удружењу. Чак ми је и пиштољем претио. Али ја се нисам дао уплашити. "Но – каже – доћи ће и твојих пет минута!" А његових пет минута је прије дошло: чуо сам да су га удесили кроз неколико година сами Југословени. Јер је био за Стаљина кад је требало бити против.

Хтели су ме увући онда још и у градску управу, али сам рекао да нећу. Да ја њима вадим кестење из жара! Па би ме после још и обедили. "Не – рекох – то је ваша држава, радите шта хоћете. И како радите, онако ће вам бити." Нисам хтео да ускочим у ствари које не би биле корисне ни за мене, ни за народ, ни за цркву.

Али зато сам увек волео рећи оно што мислим. Рекао сам једном од тих Руса лепо: "Сад и ми трпимо што сте ви дошли, а ми смо вас чекали да нас ослободите! А јесте ли нас ослободили? Не, само сте заузели ово овде!" А он слеже раменима и каже: "Вајна, вајна!" Рат је.

Послератне године

Нашу тешко оштећену цркву после дуго нисмо могли да употребљавамо. Служили смо једно време у соби наше црквене општине, по нужди. Али ми смо и први почели оправку. Ни једна црква није страдала као наша, али ми смо своју први поправили.

Ишао сам да тражим људе из града, за оправку. Добровољно су се јављали, јер су знали: ако ту не раде, можда ће их однети другде да раде. Добио сам од градске управе и црепова, па смо могли оправити кров. Бар није закисавао. Онда смо поправили торањ. Био је срушен и крст са торња, а олтара није било. Крст смо дигли тек 1946. године, а олтар смо донели из Баје. Тај наш олтар је, у ствари, бајски Христов гроб. Ја сам знао да је он тамо и да више тамо није потребан, није у употреби. Замолио сам Конзисторију да ми дозволи да га пренесемо овамо. Јер ми нисмо имали од чега да направимо нови олтар, а није било ни мајстора који би то могао направити. А док црква није била обновљена, држали смо богослужење у соби наше црквене општине. О страдању и о оправци нашег храма записао сам у летопису ово: "Мохачки свети храм, који је према веродостојним подацима зидан од 1742. до 1748, дакле шест година, и то због сметњи од стране печујског капитола, за време рата је много страдао. Свети престо од црвеног мрамора потпуно је разрушен танетом противтенковског топа који је, пробивши зид са леве стране, под часном трпезом експлодирао и разнео свети престо, на дан свете Петке око седам часова изјутра. Јутрење није било служено, јер је већ град био испражњен. Погођен је са три топовска метка торањ светог храма, са два зидани део торња, а једним крст на торњу који је срушен. Кров светог храма погођен је минобацачем на девет места, тако да је био веома оштећен. Парохијски дом (Кишфалудијева улица 15) исто је погођен, а тако исто и школа и црквењаков стан топом и мином, а учитељски стан мином. По преласку фронта, почетком децембра 1944, кров светог храма се оправља. Набављен је цреп од града. Међу првим оправљеним зградама је био кров нашег светог храма."

Обновили смо врло брзо и гробљанску капелу. Ту капелу је 1847. године сазидала породица Деметровић, на већ постојећим гробовима својих покојника. Они су били пореклом из румунског дела Баната. Капела је имала доста леп иконостас, а грађена је у нарочитом, "романтичарском" стилу. Заправо, скоро сви стилови су ту заступљени, измешани. Има ту и барока, и готике и грчких стубова. Потомци породице Деметровић су се иселили у Америку, и ја сам једног дана добио писмо у којем су ме обавестили да је неко од њих у тестаменту оставио већу суму за обнову капеле. Али изгледа да су се огријали они који су били ближе ватри, и поделили су паре међу собом, а ми нисмо добили ништа.

За време рата је изгорео и кров, и иконостас и све. Једино је звоно остало читаво. Оно је пало, али се није разбило, а ватра није била толико јака да га истопи. Кад је црква обновљена, рекао сам: за годину дана обновићемо и капелу! Сви су ми се смејали, чак и моја жена. Међутим, пошто сам познавао надлежне људе, нешто мало пара за оправку смо добили од државе, таман да платимо мајсторе. А дрварију за кров сам ишао да тражим од градске управе. А они су ми рекли да немају. А ја им кажем: "Имате!" А они ми опет кажу да немају. А ја им лепо објасним: има доста агације код каменолома, само ако нам дозволе да сечемо. Па ће то онда мајстори лепо отесати и направити шта треба. "То може!" И тако су мајстори лепо исекли агације и направили греде. То је добро, тврдо дрво. Само летве нисмо могли набавити какве смо хтели, тако да смо ставили летве од јагњедовог дрвета. А то је меко дрво и ми смо мислили да ћемо све то после извесног времена морати поскидати и поново направити. Али још и дан данас те летве стоје тамо. А црепове смо добили у поклон од једног Јеврејина, власника циглане. Његов зет је био мој добар пријатељ и он ме је протежирао. И тако смо капелу успели да реновирамо већ 1948. године. Онда ми се више нису смејали. Све може, уз Божју помоћ, и ако се човек потруди.

Убрзо после тога је дошло подржављење. Узели су нам и земље, нисмо имали такорећи никакав приход, ништа. Ни сам не знам како смо се прехранили. Добијали смо од државе око шестсто форинти припомоћи. Даница је држала неке ђаке на храни, ту је мало зарадила. И шила је. А ја сам радио на она два или три јутра земље што су нам још оставили. Кад су деца мало поодрасла, и она су помагала. На пример, у време жетве, један је стерао ужад, а други је руковетао.

Али ни кола често нисмо имали да кукуруз превеземо до куће. Једном сам, сећам се, девет врећа кукуруза натоварио на бициклу, ни сам не знам како, и чак из рита догурао кући. Када сам то истоварио, жена ме пита ко је то донео. Није хтела да верује да сам ја то догурао, каже: "Није истина, толико се не може бициклом донети!" "А ја знам да може, јер сам управо сад донео!"

И други свештеници су радили. Сећам се, био је ту у то време један реформатски свештеник, Золтан Викар; и он је све сам на земљи радио, као сваки други паор. Имао је много деце, морао је. Знаш изреку: "Притиснуто јаче, на више се скаче!"

Наравно, све те тешкоће су утицале и на расположење наших верних. Године 1949. сам о томе у летопису записао следеће: "Стег око верског живота све се већма сужава. Онемогућује се сваки дубљи верски рад. Верујем да све ово бива по вољи Божијој, јер према заслугама нашима добијамо и награду. Народ сад тек почиње да увиђа до чега је доспео, сад тек почиње да се враћа и више приклања цркви, вери, Богу, али не Бога ради, него земаљског богатства свога ради, које губи. Свемогући творче овог ништавног и грешног човечанства, сети нас се, посети овај бедни и грешни свет, не нас грешних ради, него ради оних неколико праведних чије молитве допиру до престола славе твоје. Посети нас и помози нам."

Имали смо у то време проблема и са старијим сином Предрагом; тешко се разболео, имао је запаљење средњег ува. Три пута су га оперисали. На том увету нема ни бубне опне. Били смо врло уплашени шта ће бити с њим. Узели смо тада и доста пара у зајам да платимо лекара.

Ја сам био и учитељ у оно време у нашој школи. Мој старији син Предраг, још је први разред код мене похађао. Држава ме прихватила као учитеља, јер другачије то питање нису могли да реше. Али касније, кад се израчунавао мој радни стаж, то нису узели у обзир.

И са Пречасном конзисторијом сам дошао у сукоб због тог радног места. Владика је имао брата који је био на некој високој функцији код Црвеног крста, у Швајцарској. И Будимска епархија је добила шећера. Они су делили тај шећер. Ја као свештеник добијем две киле шећера. А, мада сам школску наставу држао бесплатно и знали су да сам ја учитељ, на листу ме нису уврстили. Написали су да учитеља нема. "Знате да школе има, мислите да учитеља нема? Нисам заслужио две киле шећера?" Када сам им то казао, није им било право, па су ме казнили укором Пречасне конзисторије. Прво нисам хтео да потпишем казну, али ме стари Хужвик молио: "Молим вас потпишите, не смем пред владику ако не потпишете!" Рекох: "Ја смем, ако ви не смете." Онда сам на крају ипак потписао, али сам додао напомену: "Знам и осећам своју невиност. Али на молбу протопрезвитера Хужвика потписујем ову казну зато што он не сме да оде пред свог владику ако ја не потпишем." Делили су тај шећер и шаком и капом у Пешти, коме год су стигли, а нама нису хтели дати. А не бих се ни бунио да Слободан није био још беба, издржали бисмо и без шећера. После сам сваке године у свом обавезном годишњем извештају, у којем смо сви свештеници морали наводити и своја одликовања и казне, написао: "Кажњен укором Пречасне конзисторије за две киле шећера." После су онда ћутали, нису ми рекли ништа. Нису ме у оно време баш много волели.

Јести смо имали шта, заклали смо свињче, и деца су увек носила "с мастом хлеба" у школу. Али кифле нису носили никада. За то нисмо имали пара. Предраг је имао једног друга чији је отац био пекар. Предраг је увек носио с мастом хлеб у школу, а овај кифлу. Кад је Предрагу досадио с мастом хлеб, а овом другом кифла, онда су се мењали.

Кад сам сазнао да ће и школе које су у власништву цркве бити одузете, онда сам брзо преместио нашу школу из велике школске зграде у малу собу поред општинске собе. Тамо смо пренели и клупе и све школске приборе, и тамо смо држали наставу. Кад су дошли да подржаве школу, дошли су у бившу школску зграду. Неки надзорник, који је дошао из Печуја, каже ми: "Hбt, ez államosítva van!" (Ова зграда је подржављена!) А ја му кажем: "Tйvedés! Ez nincs államosítva. A rendelet szerint az az épület esik államosítás alá ahol tanítás volt." (Варате се! Није подржављена. Према уредби треба подржавити ону зграду где се одржавала настава.) "Йs hol volt itt a tanítás?" (А где се одржавала настава?) "Ott, abban a kis szobбban." (Тамо, у оној малој соби.) "Be tudja bizonyнtani?" (Можете то да докажете?) "Termйszetesen." (Наравно.) Тако да је то остало наше.

Бившу школску зграду смо адаптирали за парохијски стан, а дотадашњи парохијски стан смо продали. Новац је делимично употребљен за адаптацију нове зграде, а делимично за ограђивање гробља. Јер када сам дошао овамо, нашао сам податке у старим уложним књижицама из којих се видело да се скупљао новац за ограђивање гробља. Али до тога никада није дошло, а новац је пропао јер је дошла инфлација после Првог светског рата. И тако смо онда гробље оградили, спреда жељезном оградом, а отпозади жицом. Тако је то бар делимично заштићено. Раније су и деца ишла тамо да се играју, полупани су прозори капеле и неки надгробни споменици. Терали су тамо и стоку да пасе, и овце и козе. Све је то било отворено. Да није те ограде, све би то до сада покрали и пооднашали. А има ту врло старих надгробних плоча. Једна која стоји поред капеле је из 1720. године.

После рата је основано Друштво југословенско-мађарског пријатељства. Ја нисам био ту кад је то друштво основано и мене су изабрали за председника. Али никад нисам учествовао на седницама, нити сам хтео да учествујем. Један лекар ме је питао зашто сам тако уздржљив у политичком погледу. А ја сам му лепо рекао: "Ако дође до неког преокрета, ко ће бити крив? Ми Срби. А ви нећете." Говорили су ми да ће то сада бити вечно пријатељство. А вечитога нема ничега, све је пролазно. Било је вечних пријатељстава и пре Другог светског рата, пре напада на Југославију. Тако да сам са вечним пријатељством имао лоша искуства. После, кад се раскинуло са Титом, и то друштво је престало да постоји. После су онда многи питали како сам ја то тако тачно предвидео. Рекао сам им да то није никакво пророштво, само тактика. Са политиком увек треба бити опрезан, јер ако ниси опрезан онда ћеш запасти у неприлике.

У временима после рата имали смо доста проблема и са авошима. (Авошима је народ звао припаднике мађарске Службе државне безбедности – примедба М. С.) Једном је неки авош дошао да нам одузме стан. "Ez luxuslakбs" (Ово је луксузни стан.) – каже. "Nem luxuslakбs. Ez parochia!" (Није луксузни стан, него је парохија.) – кажем му ја. Ишли смо код градоначелника. А он каже: "Па, треба му стан." А ја кажем: "Знате шта: кад на свакој парохији буде приватни стан, када одузму све парохије, онда могу и српску парохију одузети. А до тада не! Нека иде господин официр на друго место тражити стан!" И на крају су попустили. Ја сам често тако наступао, нисам се плашио.

И Миндсентија ^* кад су осуђивали, дошли су код мене из градске управе. Кажу, то и то је радио. Осудили су га и реформатски и евангелички свештеник. Нека и ја потпишем. А ја их питам: "Mondjбk meg nekem, ki az a Mindszenty?" (Реците ви мени, ко је тај Миндсенти?) "Hбt nem tudja? Az esztergomi érsek." (Зар не знате? Острогонски надбискуп.) "Йs mi közöm nekem az esztergomi érsekhez!? Megmondaná? Õ nekem se fõpapom, se semmim! Mit csinált õ, azt én nem tudom. Ha valamit csinált valakinek, az ítélje el. De én nem ítélhetem el, mert nem tudom mit csinált. Ezután majd minden embert idehoznak, hogy én ítéljem el? Ott van a bíróság, az majd elítéli!" (А какве ја везе имам са острогонским надбискупом!? Он није мој црквени старешина, нити ишта друго. И не знам шта је он урадио. Ако је некоме учинио било какво зло, тај нека га осуди. Али ја не могу да га осудим, јер не знам ни шта је урадио. Нећете ваљда сваког довлачити овамо да га ја осудим? Постоји суд, нека му он суди.)

И тако су ме оставили на миру. А други су га осудили. И реформати и евангелици. Рекли су да су морали да га осуде. Па су се чудили у вароши како сам ја то смео да кажем да ја нећу осудити никога.

Ја сам увек свакоме рекао шта сам мислио. И када су ме једном због нечега звали у општину, рекао сам им лепо: "Uraim, vigyбzzanak! Önök mennek, de én maradok!" (Пазите господо. Ви ћете отићи, али ја остајем!) Они су ме гледали у чуду, како сам ја то смео да им кажем. А ја сам се насмејао и додао: "Az йn állásomra nem pályázik senki, de az önökére bizony sokan pályáznak!" (О моје радно место се не отима нико, али сигуран сам да се о ваша отимају многи!)

Увек човек мора да се сети нечега шта ће да каже или уради. Сећам се, једном када смо држали литију око цркве, дошли су авоши и питали су да ли имамо дозволу да то радимо. Рекао сам им да немамо. "Па како онда смете држати литију?" – питали су. "Па како да не! Ми литију држимо на својој територији. У свом дворишту. Никуда нисмо ишли напоље. Код кога ми треба да тражимо дозволу да ми у нашој порти радимо шта хоћемо?" Онда су нас оставили на миру.

Био је један авош, тај ме је увек пратио. Где год да сам ишао увек сам се сретао с њим. Познавао сам га, а неки су ме и опоменули да пазим са њим, јер се увек распитује за мене. Одакле добијам плату, да ли нешто добијам из Југославије. То је било у време када су односи између Југославије и Мађарске захладнели. Као да је Тита била брига за овдашње српско свештенство. Нисмо добили никад ниодкога ништа.

А људи су ме опомињали да се авоши интересују за мене. И питају ме: "Не плашите се?" А ја кажем: "Од чега да се плашим? Да ће ме интернирати? Ако хоће да ме однесу, однеће ме. Али ја никоме нисам учинио никаква зла." Али тог пратиоца нисам дуго имао. Јер знаш шта се десило? Он је дисидирао у Југославију! Побегао је. А из Југославије је ваљда отишао у Америку.

У то време је депортација била врло извесна за људе који нису били подобни. Многе кулаке су депортовали. Ми нисмо били кулаци, али мој таст је био, а ја сам био свештеник. Један партијац, пореклом Јерменин, рекао ми је: "Немој се љутити, али морам ти нешто рећи. Тако сам чуо да ће те депортовати. И тебе и твог таста."

И онда смо поново, као и за време рата, закопали неке ствари у земљу, у дрвари и под вишњом у башти. Креветнину, тканине, одела, све смо сакрили. А у орман смо спремили пакетиће, сваком посебно, у случају да нас носе на различита места. Спаковали смо најпотребније ствари: кошуље, веш, обућу. Јер, обично су долазили по људе ноћу, и нису дали много времена да се спремиш. Али нас на крају ипак нису депортовали, а ствари које смо закопали нису нам пропале као у рату. Боље смо их запаковали него претходни пут.

Онда је дошла револуција 1956. године. У Мохачу су ти догађаји прошли релативно мирно, без жртава. О тим збивањима записао сам у летопису следеће: "23. октобра отпочела је револуција у Мађарској која је захтевала слободу за сав народ и живот без страха и терора. Трупе Совјетског Савеза, наоружане тенковима највећег типа, угушиле су револуцију. Жртава је било много са обе стране. Највише је страдала Будимпешта, где су читаве улице уништене. По угушењу револуције, 180.000 људи је избегло на запад Европе у разне државе, даље у Америку, па чак и у Аустралију. Последице ових тешких догађаја за сада се још не могу предвидети, али се предвиђа тешко економско стање." Наравно, такве ствари нисам говорио јавно. Ја сам се држао средине, ни на ову ни на ону страну. Јер ако се ја као свештеник јавно прикључим једној страни, сви Срби ће бити осумњичени. Ја морам остати чист. Сећам се, тих дана је дошао код мене Милан Недељков, садашњи председник Српског демократског савеза. Био је у некаквој ђачкој организацији, борио се против Руса. Становао је код нас неких недељу дана. Па је ишао на неке састанке, али сам му рекао да се тога остави док је код нас. После нека иде куда хоће.

После, почетком шездесетих година, када су стварали задруге, позвали су све градске свештенике у градску кућу. Рекли су нам: "Немојте се противити, и својим вернима реците да се не противе, то тако мора бити. Сви морају у задругу." На крају питају: "Има ли ко шта да каже?"

Сви ћуте. Онда ја устанем и кажем: "Ја имам. Видите. Ја сам свештеник најмање парохије. Имао сам земљу и од ње сам живео. Сад имам још само неколико јутара земље, обрађујемо је ја и супруга. Другога прихода немамо." Кажу ми: "Та земља ће остати ваша, радићете као што сте до сада радили." А ја питам: "Да? А реците ми, ко кога да упрегне? Ја своју супругу у плуг или она мене? Бацићете ме негде на крај хатара, ко ће обрадити ту земљу? Ја немам коња, немам ништа. Ја ћу ту земљу дати у задругу. А вас молим да ми осигурате неко место где могу радити, и ја ћу радити. Да могу живети. "

Кажу ми: "Ennek semmi akadбlya. A múzeumnál, vagy valahol máshol el lehet helyezkedni." (Нема проблема. Радићете у музеју, или на другом месту.)

Видео сам да нешто морам радити, јер само са богословијом се онда није могло никуда наместити. Зато сам завршио књиговодство. И индустријско књиговодство и књиговодство државног буџета. И тако сам успео да добијем намештење у Дому стараца. Прво ме управитељица није смела примити, јер је знала да сам свештеник. Отишла је код председника Градског савета, а он се сећао обећања и рекао је: "Semmi akadбlya. Tessék nyugodtan felvenni!" ("Нема проблема. Примите га слободно!") И тако сам примљен. Али не као књиговођа, него као старатељ. А често је жена која је била књиговођа долазила код мене да јој растумачим неке ствари за које није знала шта значе. А ја јој кажем: "Ви мене питате? Па ви сте завршили мађарску гимназију, ја сам српску школу завршио." А онда сам јој растумачио оно што није разумела. Било је и наших људи у том старачком дому, ишао сам тамо понекад и као свештеник, да причешћујем. И кћи Николе Пајића, бившег мохачког свештеника, мог претходника, тамо је доспела. Тамо је и умрла. А она је била учитељица. Али у старачком дому ме нису звали "tisztelendх úr" (господине свештениче) него "Radovбn bácsi" ("Чика Радоване"). Била је ту, у том дому, и супруга оног човека са мохачке полиције који ме је пре рата покушавао наговорити на шпијунажу. Њега су убили Руси. Било је и брачних парова који су дошли у старачки дом да не би били на терет деци. Такви су добијали посебну собу. А било је и заједничких соба; у њима је било и по осам до десет људи. Питао ме је један старац да ли да дође са супругом, да ли је ту добро. Рекао сам му: "Тони бачи, добро је то док сте заједно. Добијате храну, чисто је, заједно сте. Али ако неко од вас умре другог ће преместити у велику собу међу непознате, и њему ће бити тешко." Тако да онда они нису дошли.

Старачки дом је имао и земљу, често сам и тамо помагао. Чак сам им и орао, јер нису имали за то људи. Па кад им је нешто пропало, на пример детелина, објаснио сам им када и како треба сејати. И од тада им више ништа није пропало. Али када су се делиле премије, ја сам увек био последњи. Тако да сам једног дана рекао управитељици да ми премију више и не даје. А ја ћу за плату урадити оно што морам да урадим, и ништа више. Нисам много добијао, 1300-1400 форинти, али то нам је тада добро дошло. Деца су нам негде баш у то време почела да похађају вишу школу.

О тим временима у летопису сам записао следеће: "Тешке животне прилике за одржавање породице, без такорећи икаквих материјалних прихода приморале су ме да радим све могуће послове да би себе и породицу одржати могао. Док су прилике дозволиле, док је мало земље могло бити у приватном поседу, обрађивао сам земљу, сам, са породицом. По организовању задруга, кад је престало бити личног поседа земље, после извесног времена, од 1964. године, радио сам као старатељ у старачком дому дневно осам часова. Узгред буди речено, ово лежећи пишем, услед болести."

Иако сам био запослен, нисам никада ни један празник пропустио, увек сам служио службу. Радије сам радио прековремено, то су ми дозволили, и увек су ме пустили кад сам имао обавезе у цркви. А верни су и даље долазили, који су долазили. И о томе има једна белешка у летопису, из 1965. године у којој сам описао тадашње стање: "Промена у верском животу подручних парохија није било. Верни који су били и раније одани вери и цркви, и надаље су то остали. Они верни, пак, који су раније били слаби у вери, и надаље су такви остали. Свети храм и богослужења ови други посећују врло ретко. Своје умрле сви сахрањују верским обредом. Деца се крштавају, али се касније не навикавају посећивању светих богослужења. Венчање, то јест склапање бракова се не врши увек верским обредом, него само обичном регистрацијом, то јест грађанским браком. Млади посећују света богослужења само из оних породица чији су чланови постојани у вери. Остали ретко или никако."

Тешко нам је било у то време доста, али били смо упорни, и, хвала Богу, нисмо имали велике захтеве. Рекао сам често у шали Даници: "Да си знала да ћеш толико морати радити кад си се за попа удала, боље би размислила!"

После рата су, једна за другом, долазиле под моју надлежност цркве у близини Мохача. Цркве у Ланчугу, у Литоби, у Вемену, у Шароку, у Липови, у Сечују, у Шумберку и у Маишу. И Велика Кањижа је прикључена мени. Тамо је био један јако леп иконостас. Резбарија на храстовини, у природној боји, врло лепо израђена. То није било у цркви него у једној обичној кући у којој је изграђена капела. Хтео сам тај иконостас да пренесем у мохачку гробљанску капелу, али сам се у то време разболео, добио сам запаљење срчаног мишића. Док сам се опоравио, тај иконостас је нестао. Никада нисам сазнао ко га је однео.

Црква у Сигетвару је исто прикључена мени, кад више нико није могао да је опслужује. Раније су из Сентандреје одлазили свештеници у Сигетвар. Та црква је изграђена на терену који се слегао. Једна страна се слегла, пукла је кровна конструкција и кров се срушио. За оправку није било средстава, а у Сигетвару није више било Срба. Био је један адвокат, Минчовић се звао, али и он је убрзо умро, а жена му је била католкиња, тако да је и њега сахранио римокатолички свештеник. Двери су из те цркве нестале још за време рата, причали су ми да их је неко украо и пренео у своју вилу на Балатону, за украс.

Светосавска прослава у сали Црквене општине у Мохачу (1960. г.)

У Литоби црква је била мала, торањ је био изграђен од дасака. Тамо већ није било живих Срба. А некада је то било чисто српско место. За Србе у Литоби су говорили да су јако преки, опасни. А и само село је завучено међу брегове, само један пут води горе. Тек кад стигнеш видиш да је ту село. Цркву су доста оштетили Немци за време рата, све су поразбијали, побацали су камење унутра, тако да се ни она није могла поправити. Било је ту још и нешто земље, издавао сам је под закуп. А гробље још и сад постоји. А цркву смо онда порушили, али на месту цркве сам дао подићи један крст, и тај крст још и данас постоји.

А ланчушка црква је касније срушена, када су већ сви Срби отишли оданде. Ја сам у Ланчуг често одлазио бициклом да обиђем цркву. Једном када сам се приближавао цркви, чуо сам да се неко креће унутра. Почео сам да откључавам, а они унутра су ваљда чули да откључавам и када сам отворио пројурили су поред мене и побегли. То су били неки дечаци који су крали по околини и овамо довлачили плен. Нису знали људи из околине ко их краде и куд носи. А они су све у цркву носили. Спавали су на носилима, то сам нашао у цркви. А нашао сам и један капут са личном картом, и то су оставили. Однео сам то на полицију, и пронашли су их и осудили. Али онда смо видели да цркву не можемо да одржавамо. Нема за кога, а нема ни из чега. А црква сама по себи није била тако вредна. Престоне иконе смо пренели у мохачку цркву. Сликао их је Илија Димитријевић. Није био тако познат сликар, иако је сам себе називао "академични сликар из Сербије". У Мађарбоји је живео и ту у околини је радио. И тако смо онда и ту цркву дали порушити. А у Вемену је исто тако било. Покојни чика Ђока ме је преклињао: "Господине, урадите већ нешто! Не могу више да се браним од зле дечурлије. Бацају све, лупају прозоре!" И онда шта да радимо, продали смо ту земљу задрузи. Они су порушили цркву, пошто ми нисмо имали новаца ни да је демонтирамо. Али сам плех те цркве употребио за обнову торња у Мечки.

Једнога дана, ја нисам ни био код куће, дошли су из жупанијског савета да погледају и премере нашу општинску зграду. Прво нисмо ни знали шта хоће. Касније смо тек сазнали да хоће да поправе зграду и да направе православни музеј, сталну изложбу икона тако што ће утвари и иконе из свих барањских српских цркава донети овамо. Кад сам то дознао, онда сам им лепо рекао: "Од тога неће бити ништа. Не дозвољавам." А они су ми говорили да ће те ствари пропасти ако их не донесемо овамо. "Не – рекао сам – те цркве треба тамо поправити где су, а не иконе довлачити овамо." "Охо -кажу – па за то нема пара!" "Има – рекох – само треба хтети." И та ствар је тако неколико година легла. Пробали су, покушавали су да ме убеде, али нису успели. У питању су биле многе цркве: сечујска, шумберачка, маишка, липовска, па и мохачка, пошто тада још ни она није била под заштитом државе, па капела наша, онда шарочка црква, и цркве у Илочцу и у Сантову. Када би се те цркве испразниле, пре или после би пропале, и онда би их порушили. Међутим, пошто ја то нисам дао, морали су тражити друго решење. И после неколико година, хвала Богу, склопљен је уговор између Мађарске и Југославије по којем је требало да Југословени поправе цркве мађарског карактера на њиховој територији, а Мађари ове овде. Формирала се једна комисија, ја сам ишао са њом, да погледа цркве које би требало да дођи под заштиту. Скоро све цркве под мојом надлежношћу дошле су под заштиту. Шарочка црква није, тамо је баш пре доласка комисије упао неко и направио некакав русвај, све покидао и поломио. Чак је и прљао тамо. Сазнали смо ко је то био, и ја сам га пријавио. И на суд смо ишли, али суд га је ослободио, јер је он рекао да се сећа да је био у цркви, али се не сећа да је икаквог квара учинио. Ја сам се жалио на ту одлуку суда, али без успеха. Кажу да је тај човек радио за полицију. Тако је црква у Шароку једина црква у мојој надлежности која није под заштитом. Али је, ипак, и она оправљена.

Хтели су да сруше и цркву у Бремену. И то сам ја спречио, мада та црква није потпадала под моју надлежност. Сазнао сам за целу ствар тако што се појавила једна жена из печујског музеја и рекла да ће иконостас из Бремена донети овамо у Мохач. Лепо сам јој рекао: "Можете га донети овамо, али ћете га на улици истоварити. Овамо га унети нећете. Ово је наша парохија, овде ми заповедамо." Каже ми да су њој у Будимпешти, у епархији тако рекли. "Онда га носите у Будимпешту." И нису више долазили. Епархија је већ била пристала да се та црква демонтира, али ја сам се умешао у то. Написао сам писмо месном савету да то не раде иако је епархија пристала, јер то је једно знаменито место. Тамо је рођен један знаменити Србин, Адам Драгосављевић, који је сарађивао са Вуком. Ту је прискочио у помоћ и Демократски савез јужних Словена, и тако су онда спасли ту цркву. Биста Адама Драгосављевића сад стоји тамо пред црквом у Бремену. А црква је оправљена. Тако је тај Драгосављевић, иако одавно мртав, помогао својој цркви. Јер морали су због његове бисте да поправе цркву. А пре тога је била у ужасном стању, причали су ми да су чак и ракију пекли у њој. И никада нису могли да установе ко је то био. А ја им кажем: "Па то је лако установити. Питајте првог комшију ко је био. Ако не зна, онда је он био. Јер не може тамо неко да ради, да светли, а да то ни први комшија не примети."

Сећам се и оправке цркве у Маишу. Тамо више нема живих Срба. Био је тамо неки чика Милан, самац, али он је умро и после тога тамо никога није било. А била је то некада богата општина. Школска зграда и парохијски стан су продати. Четири године сам чекао и сакупљао средства за оправку. Оправљен је кров, што је било неопходно, јер је црква постала легло голубова. Стотине и стотине голубова је било тамо. Једва смо успели да их отерамо. Врећама смо скидали мале голубове, а мајстор који је руководио оправком волео је изгледа паре, па је носио и продавао их. Тако тамо сада више нема голубова, а црква је оправљена. А дао сам оправити и цркву у Илочцу, мада она није била у мојој надлежности.

Занимљива је и судбина цркве у Шароку. Као што сам рекао, она није дошла под заштиту. Ни у Шароку више нема Срба. Али бар гробље смо увек држали у реду, косили смо га сваке године. А онда се пре четири године у Шароку нашао један добронамеран човек који се мало заузео и организовао је оправку цркве. Јер тамо нема ни католичке ни реформатске цркве, само наше православне. Он је организовао људе у селу који су се примили да ће добровољно радити на оправци цркве. Ја што сам имао мало новаца, то сам дао да купе материјал и да направе један ручак за оне који тамо раде, да их мало почастимо. То није било много новаца, свега 10.000 форинти. И црква је веома лепо оправљена. Ја сам из захвалности у мађарским новинама описао историју цркве, и то како је дошло до њене поправке, а написао сам и један чланак за Православље; он је објављен у броју од 15. јануара 1991. године. Тај чланак сам написао тако као да шарочка црква сама прича своју судбину. Ево тог чланка:

"СТАРА ЦРКВА ГОВОРИ

Стојим овде усамљена, осиротела, без иједног верника у селу Шарок, на самој граници Мађарске и Југославије, бројећи векове који су прохујали изнад мене и сећајући се давно прошлих времена када сам била црква целога села и када су са поштовањем гледали на мене и моји верни и верни, припадници других цркава. Моји верни су ме оставили тридесетих година овога века и одселили се, који у доњу Барању, који у Бачку, који у Срем, а мене саму оставили. Само веома мали број мојих верних је остао овде, али они сви већ бораве вечни сан у овдашњем српском православном гробљу. На дан мога заштитника, Светог великомученика Димитрија, дођу из оближњих места њих неколико, почисте ме, служе свету литургију, и оду. И тако године пролазе. Имала сам раније и неког иметка, али сам га поклонила земљорадничкој задрузи. Нису ми казали ни хвала. Стојим усамљена, киснем, па и закишњавам. Имала сам и једну ноћну посету, али дотични није дошао да се моли, него је ломио, прљао и покушао да запали, али икона мога заштитника, светог Димитрија, није хтела да гори. Трагови паљења и сада су видни. Пријава је учињена, али дотични није био кажњен, пошто се није сећао да је палио, ломио и прљао. Из околних села дошли су верни са свештеником, квар мало поправили, почистили, и ја поново остајем сама. Једном чујем да се врата отварају и да улазе људи, жене и деца. Не говоре језиком мојих верних, али осећам да су добронамерни. Доносе скеле, песак, креч, цемент и почињу да раде. Горе, од врха торња, па на доле посао је брзо текао и ја сам осетила да добијам ново одело. Мештани су се сажалили на моју усамљеност и оронулост, и добровољним радом обновили целу моју спољашњост. И сада поново осећам да живим са овим селом и са његовим становништвом, иако нисам њихова црква по вери. Али ме поштују као дом молитве, дом Божији."

А нашу, мохачку цркву оправљали смо током година много пута. Међутим, највеће поправке извршене су протекле две године. Добили смо пара од Завода за заштиту историјских споменика, па смо оштећени лим са капе торња заменили бакарним плочама. Ако Бог да, тај бакар ће издржати и више од сто година. Прво ће мало позеленети од оксидације, а тај спољашњи оксидирани слој штитиће га од даљег пропадања. А прошле и ове године реновиран је и зидани део торња, и кров цркве. Сада је на реду спољашња обнова зидова цркве. А унутрашњост храма је, хвала Богу, у доста добром стању.

Оно што ме је увек подстрекавало у тим оправкама то је да су те цркве наши трагови. Свака наша црква може издалека да се препозна. То је барок, али српски барок. Ако тих цркава нестане, нестаће сваки траг да су ту некада живели Срби. А, рецимо, Маиш и Шумберак некада су била чисто српска места. Моја парохија се састоји од мало живих и од многих мртвих Срба. Али историја се брзо мења; већ и за пола века се много тога промени, ево и сад какве су промене. Ко зна шта ће бити ту касније.

11 Јожеф Миндсенти (1892-1975) острогонски надбискуп, од 1946. кардинал. Године 1949. комунисти су га осудили на доживотну робију. Јавно се ангажовао у револуцији 1956. Од 1956. до 1971. живео је у будимпештанској амбасади САД, а затим емигрирао у Аустрију.

Обнова манастира Грабовца

Од 1974. под моју управу је доспео и манастир Грабовац. Историју тог манастира доста добро познајемо из летописа манастира, који је вођен од оснивања манастира, па све до педесетих година овога века. Тај летопис је, иначе, сада у Сентандреји, у збирци Будимске епархије.

Манастир Грабовац су основали калуђери манастира Драговића, 1580-их година. Кад су дошли Срби у ове крајеве, једно време уопште нису имали свештеника. Онда су се неки вратили у своју земљу да виде како је тамо, какво је стање. Видели су да је неимаштина, глад. Испричали су својим земљацима да је ова земља плодна, да могу да раде, али да немају ни једног свештеника. Онда су неки калуђери из манастира Драговића одлучили да дођу овамо, да извиде стање. Нашли су ту рушевину једног старог манастира, или епархијске цркве, на брегу, поред села Грабовца. Тај манастир је, изгледа, био још из времена кад се хришћанска црква још није раздвојила. Можда из времена Арпадовића. Ликови светитеља су се још назирали на зидовима. Калуђери су се вратили и испричали да овде има једно веома погодно место за манастир, и да има много народа, много Срба. Од Балатона па наовамо, преко Капошвара, свуда је било Срба. Чак, по неким изворима и у вароши Јаноку, у данашњем Ђеру их је било.

Тако су они дошли из Драговића и основали су овде манастир. У прво време сигурно нису имали велику цркву, јер нису ни могли да је зидају. Морали су прво да траже дозволу од будимског паше. Јер сви ти предели су после мохачке битке били под турском влашћу. А тадашњи будимски паша је био из породице Соколовића. Звао се Мустафа Соколовић. Од њега су добили ферман да могу да граде цркву, и онда су неку мању цркву саградили. Како је она изгледала, данас, на жалост, не знамо. Посветили су је светим архангелима. Организован је и верски и монашки живот. Саграђене су убрзо и монашке ћелије. И добили су дозволу самога будимскога паше да могу да искрче толико земље, шуме колико им је потребно за сађење воћњака, винограда или пољопривредну обраду. И тако је то једно време текло. Касније су дошли још многи монаси из манастира Драговића и ту се настанили. Јер тамо у Далмацији су врло оскудевали, тако да је манастир Драговић онда такорећи запустео. И неке утвари и књиге су онда пренели у овај манастир. То повољно стање је трајало све док се Турци нису почели повлачити. Кад су Турци почели да се повлаче, дошла су опасна времена. Јер било је безвлашће, и настрадали су и многи калуђери, а и манастир је био паљен. Кад су се Турци повукли, монаси су све обновили и наставили даље да живе као пре. Онда је грађена црква која је била претходница ове данашње. Она је стајала до 1736. године. Било је времена када је у том манастиру било преко шездесет калуђера. Они су опслуживали и околину, а и манастир. Радили су, сами су обрађивали земљу, тако су живели. То је било почетком осамнаестога века, после Велике сеобе.

Онда је дошло доба Ракоцијеве буне. То су била веома тешка времена, много Срба је страдало, а манастир је био поново попаљен, калуђери су поубијани. Онда је престао живот у манастиру Грабовцу. Преостали калуђери су отишли у манастир Шишатовац, у Срем. Седам-осам година није било никога у манастиру. И онда је неки опат римокатолички видео да није добро што је народ без свештеника, па је јавио калуђерима да могу доћи натраг и наставити живот у манастиру. Тако су се они вратили, а враћено им је и имање.

Тада је почела градња ове садашње цркве, али тако да су око старе цркве подигли нову. Стара је служила за богослужење све док нова није била готова. Онда су стару порушили и материјал изнели напоље.

Нова, садашња црква је грађена у барокном стилу, али ипак има неке карактеристике источњачког стила. Има велику лепу куполу, "труло", како су то звали грчки. Торањ је касније сазидан. Касније је зидан и данашњи конак, а и вода је доведена све до конака. Била је и школа поред манастира. Али временом је било све мање и мање калуђера. Поготово после Првог светског рата, када су се многи одселили назад у Југославију. Иначе, пре је Грабовац био чисто српско место.

Стари Лаврентије Томић је постао управитељ манастира пред сам Други светски рат, али сам му ја за време рата много морао помагати. Ја сам тада већ био свештеник у Мохачу, и неретко сам бициклом морао да идем до Грабовца да помажем. А Грабовац је удаљен од Мохача педесет километара. Често сам тај пут превалио за један дан: ујутро тамо, а увече назад. Није ми требало много времена, био сам добар бициклиста. Увек када сам видео некога пред собом на путу помислио сам: "Њега морам стићи и обићи!" А пут није био такав какав је сад, био је макадам, значи доста лош. Али могло се ићи, само је требало воље. Тек много касније, кад сам постао управитељ манастира, купио сам кола. Онда сам тражио помоћ од епископа Саве из Америке и новосадског епископа Никанора, писао сам им али нисам ни добио одговор. Тако да смо се договорили са сином Слободаном, продали смо једну свињу и купили један стари трабант. Шездесет година сам имао кад сам положио возачки испит. Трабант је добро служио, није било проблема с њим. Али једном, сећам се, кад сам се враћао кући њим, у једном раскршћу где сам ја имао предност, ударио ме неки теретњак. Два пута се преврнуо у ваздуху трабант и опет је стао на точкове. Казали су који су видели да је немогуће да ту остане човек жив. А ја још ни најмању повреду нисам имао. Још се нисам ни уплашио, толико се све брзо одиграло. Кад сам изашао из кола, чудили су се да ми није ништа.

Последњи калуђер у манастиру био је покојни Алексеј Бабић. Он је умро 1974. године. Али још за његово време конак је предат за старачки дом. Он је остао у власништву манастира, али је дат у бесплатан закуп држави. Заузврат је држава сносила трошкове оправки. То је наша конзисторија тако решила, мада сам ја у оно време друго предлагао: да се то не преда, већ да буде летовалиште свештеничко - јер свака црква је имала право на једно летовалиште - и да се сваке године одреди један свештеник да са породицом преко лета тамо проведе две-три недеље, о свом трошку. Али то није испуњено, већ је то дато за старачки дом.

Ми смо сваке године о Петровдану ишли у Грабовац на манастирску славу да тамо проведемо овај дан. Раније је увек долазио и епископ Зубковић, али касније, кад је остарио, више није долазио. После је умро и није било епископа, само смо ми свештеници долазили, одржавали богослужење. Онда сам предлагао, пошто је било комунистичко доба, људи су били заузети, у радном односу, да се слава не одржава на сам Петровдан. То је за Мађаре био радни дан, тако да многи који су хтели доћи нису могли доћи. Предложио сам да се недеља која је најближа Петровдану одреди за храмовну славу. Прво то конзисторија није примила, а онда су увидели да сам у праву, и на нечији предлог су то ипак прихватили. Те манастирске славе су увек биле одржане, чак и кад је манастир био у врло рушевном стању. Дешавало се да смо испред цркве, па чак и иза конака, направили привремени олтар, и тамо смо, на отвореном, држали богослужење. Нисмо хтели да прекидамо ту традицију ходочашћа, јер то не би добро утицало ни на манастир ни на верне. Онда би се одвикли од тога да долазе. А овако се сваке године скупе у врло лепом броју. Долазе из целе државе, па чак, у последње време, и из Југославије. Штавише, из Славоније су долазили многи свештеници и верници аутобусима, последњих година. Јер тамо у Југославији се нису тако одржавале манастирске славе као овде код нас.

Када је стари Алексеј умро, манастир је већ био у јако оронулом стању. Мене су одредили да будем управитељ. Стање је било жалосно: кров је већ прокишњавао. То сам ја више пута наглашавао и упозоравао сам на то: "Гледајте шта ће бити са манастиром јер врло лоше изгледа."

И прозори су били на многим местима полупани. Те прозоре је веома компликовано поправити, јер су то мозаик-прозори од обојеног стакла. Али требало је нешто хитно предузети, јер птице су улазиле унутра, и требало је заштитити унутрашњост цркве. Ја се једном решим, узмем мердевине, и у олтару почнем да крпим прозоре најлоном како бих заштитио олтар од кише и од птица. Попео сам се горе, и стао сам неспретно, једном ногом на мердевине, а другом на тај горњи престо; нисам рачунао да је то тако слабо. То је црвоточина већ скроз изјела и све је било труло. И то се сломи под мојим ногама, и ја са прозора, а то је отприлике четири метра висине, паднем наглавце доле. И тако ми се раме ишчаши. Прво нисам мислио да је то тако велика повреда. Али сам после осетио да не могу да возим кола, јер онда сам већ имао трабант и ишао сам колима у Грабовац. Телефонирао сам на своје радно место, у мохачки старачки дом, да дођу по мене, јер се то и то догодило. Онда је мој син Слободан са још неким човеком дошао по мене и одвезли су ме у болницу у Боњхад. Ту су ми наместили раме. Тако да сам једно време био неспособан и за богослужење и за путовање. Али, хвала Богу, све се добро завршило, касније сам вежбао, вежбао и сада ми је рука у реду.

Али, да се вратим на поправку манастира. Прво сам дао кров да се закрпи, јер то је било најхитније. Накупило се нешто новаца од прилога које су давали верници о манастирској слави, и од продаје свећа, и од тих пара смо ту поправку извршили. То је било већ 1975. године.

Пошто сам знао да је манастир под заштитом државе, тражио сам да се дају паре за оправке. Епархија није баш много помагала, у ствари, није ни прстом мрднула. За свачим сам морао сам ићи. Сам сам ишао у Уред за заштиту споменика културе и уговор сам са њима саставио. Поднео сам им прорачун да виде колико је пара потребно. Лепо сам их питао: "Молим вас, хоћете да се манастир поправи, или нећете? Ако хоћете, сада треба да се поправи, јер ће за годину-две дана пропасти." А они су се измотавали: "Hбt tudjuk azt, hogy Grábócot meg kell csináltatni, de nincs pénzünk." ("Знамо да манастир треба поправити, али немамо пара".) А ја сам им рекао, ако немају пара за целу поправку, нека се обнова врши у етапама: прво кров, онда обнова споља, па обнова изнутра. Онда је један од њих, мора да је био неки високи функционер, рекао: "A grбbóci kolostor felújítását meg kell kezdeni, az anyagi fedezetrõl pedig közben gondoskodni kell." ("Треба отпочети обнову грабовачког манастира, а материјална средства набављати у току оправке".) Е, рекох, то је мој човек. И они су увидели да се манастир мора спасти. Јер он је по вредности и по лепоти у првом реду споменика културе на територији Мађарске. Манастир је обновљен и споља и изнутра. Добили смо и посебни државни зајам за ту обнову.

Оправка манастира Грабовца је трајала седам и по година. А оправку је вршио сам Завод за заштиту споменика културе. Мајстори су били већином из Печуја. Направили смо план заједнички, шта треба прво да се уради, шта друго, шта треће. Кров је потпуно измењен, и сама конструкција крова, дрварија је измењена. То ће трајати опет стотинама година.

Рестауратори који су касније дошли били су из Пеште и из околине Пеште, чак и из Сентандреје. Све су то били познати рестауратори. Иконостас је растављен и однесен је у Пешту, и тамо је поправљен. Ја сам све време контролисао радове, ишао сам одавде чак у Пешту да видим како напредују. После је иконостас враћен и почеле су зидне слике да се раде. Надгледао сам оправку, тумачио сам рестаураторима оштећене натписе, јер нису знали шта они значе, па би их искривили. Пео сам се на скеле, често до врха кубета, да би прочитао те натписе. Много времена сам проводио у томе.

Поправка је трајала седам и по година. На крају, требало је прославити четирстогодишњицу постојања манастира, јубилеј оснивања. Али, манастир још није био скроз поправљен. Још је под био без ичега. Нису нигде нашли подне плоче које би одговарале, и које би биле исте као оне раније. Шта да радимо? Нигде у околини тога није било, нити се могло наручити. Онда сам се обратио директору Завода за заштиту споменика културе лично, и растумачио сам му како стоје ствари: да смо скоро већ организовали прославу за четиристогодишњицу и да то мора бити готово. У року од две недеље плоче су биле тамо. Чак са севера Мађарске су их донели, са аустријске границе.

Обновљени манастир Грабовац (1984. г.)

На прославу сам позвао и тадашњег далматинског епископа, Николаја, и управитеља манастира Драговића, са којима сам већ раније, као управитељ, ступио у везу. Они раније просто нису ни знали за везу Драговића и Грабовца, јер то се временом заборавило. Генерације су друге долазиле и нису ни знали да Грабовац постоји. Онда сам им ја растумачио како је то било и позвао их. Они су се одазвали позиву и донели су разне поклоне манастиру, одежде и друге ствари.

Касније је обновљен и манастирски конак, пошто сам интервенисао код грабовачког старачког дома и подсетио их на њихову обавезу.

И тако сам, ето, после толико година, обновљени манастир предао новом управитељу, јереју Милану Дујмову, који је дошао у Медину као млади свештеник. Сада он брине о манастиру, а ја идем тамо само на храмовну славу. Предао сам му и многе парохије које су мени припадале. Тако да сам сад и кола продао, а возачку дозволу сам вратио. Не да сам морао, али не треба ми више, а и године су ту. Ако треба да идем некуда у околину да држим богослужење, обично ме неко одвезе колима. Најчешће мој унук Радован. Тамо где је било мало више народа, тамо сам ишао годишње три до четири пута. У Липову сам одлазио месечно једанпут. У остала места сам одлазио годишње једном, на храмовну славу.

Многи су се чудили што нисам хтео да се примим многих ствари. Нудио ми је епископ Никанор да будем архијерејски заменик. Касније ми је предлагао да идем у Батању за свештеника, а у Батањи има највише Срба, то је највећа парохија у Мађарској. После смрти Чедомира Шулца су ме звали и Сентандрејци да одем у Сентандреју за свештеника. Била је овде у Мохачу једна њихова делегација. Све сам ја то одбио. Не зато што сам овде имао неких прихода, нисам имао прихода скоро ништа. Главни приход ми је државна пензија зато што сам радио у старачком дому. Не знам како би се други свештеници овде снашли. Тамо бих имао бољи приход. Али нисам хтео да идем никуда. Ја сам овде навикао, како је Христос рекао: ако сте ту двоје или троје скупљени у име моје - и ја сам ту са вама.

Био је овде у Мохачу пре мене један свештеник, звао се Добрен Михајловић. Ја сам му се увек дивио. Он је био овде свештеник четрдесет година, и никада није унапређен, умро је као јереј. А имао је леп рукопис, уредно је водио летопис и добар латинац је био. Не знам зашто га никада нису унапредили. Мислио сам да ћу и ја његовим путем. Нису ме волели у конзисторији и дуго, дуго година ме нису унапредили, био сам јереј. Али ја се нисам љутио због тога, добро ми је било и тако, никада ме нису занимала одликовања. Онда је некоме, не знам коме, пало на памет да ми дају одликовање са црвеним појасом. То је било већ у време кад је епископ Зубковић умро. Остала одликовања су долазила највише у вези са манастиром Грабовцем. Епископ Никанор ме унапредио за протојереја, а на његов предлог, од Светог синода сам добио и одликовање са напрсним крстом, и тако сам постао протојереј ставрофор, крстоносни прота. То је највише одликовање што један свештеник може добити. Касније сам онда и од епархије добио један крст, а кад је дошао данашњи владика Данило, он ми је даровао игумански крст за време једног богослужења у Грабовцу. Тако да сада имам три крста. А најчешће не носим ни један.

Прошле године сам добио и једно државно одликовање од Уреда за националне и етничке мањине. За бригу коју сам водио о нашим црквама, а највише за обнову манастира Грабовца, то су посебно нагласили. Требало је да примим то одликовање у парламенту у Будимпешти, тамо су га свечано додељивали, али то је било баш на дан наше нове године, тако да сам им се у једном писму извинио што не могу оставити богослужење. Онда су ми и одликовање и новац послали поштом. Захвалио сам им у једном писму.

Свакодневни живот

Кад сам дошао у Мохач, црквена порта је била сва прекривена травом. Ту је раније била и школа и деца су се ту играла. Касније, пошто школе већ није било, мислио сам да је срамота да то тако стоји. Јер за време Другог светског рата ту су били ископани шанчеви, из оближње касарне су се овде склањали војници за време бомбардовања, тако да је терен био нераван, није могло ни да се коси. И зато смо дали порту прекопати, па смо засадили цвеће. Кризантеме беле смо ту гајили, ја и кум Стево. У пролеће смо земљу прекопали и кризантеме засадили, сви су се дивили како лепо изгледа порта пуна цвећа. А кад су дошли католички Сви свети, онда су сви долазили код нас да купе кризантеме. Од тог прихода смо куповали неке ствари за цркву, вршили смо ситније оправке. У летопису храма сам увек и забележио кад је на шта потрошен тај приход. Ево, примера ради, пар таквих забележака:

1958: "Купљен је дугачки тепих (16 метара) у свети храм из прихода добивеног у башти."

1959: "Бивши учитељски стан и црквењаков оправљен је споља потпуно. У истој згради проширена је општинска соба избијањем једног зида и тако је добијена једна лепа просторија за одржавање разних верских прослава и приредаба. Купљена су два велика трокрилна прозора за ову просторију. Сви ови трошкови подмирени су из прихода од цвећа у црквеној порти."

1962: "У свети храм је купљен тепих пред часну трпезу из прихода баште."

1963: "Ове године је купљен покривач на часну трпезу, једна велика литија и један покривач на сточић из прихода баште у порти."

То је тако ишло доста година, али онда је две године за редом наишао мраз и све нам је пропало, тако да смо се онда оставили гајења кризантема. Тада смо засадили башту која и данас постоји. У њој има свега што год треба: кромпира, зелени, шаргарепе, грашка, пасуља, бундева, краставаца; има и малина около и јагода, има једна дуња, три јабуке, једна крушка, па један орах, кајсија једна и једна липа. Има мало и грожђа, и мака, па раних бресака и француских бресака, а около и цвећа, углавном ружа, љиљана, хортензија и лала. А има и папрати, и то су од нас раније куповали.

Ми не идемо на пијацу куповати ништа. Треба само радити и стално држати башту у реду. Јер биљке су исте као и људи. Она која је грубља, она је насртљивија, а оне племенитије се повлаче. То сам видео и када сам радио у старачком дому: они који су били пропалице, ти су господарили над онима који су били редовни, који су ћутали. Зато племените биљке треба пазити, њима је потребна нега. Треба погодити шта воле: колико сунца, колико влаге, и све остало. А дивљима ништа не треба, оне саме расту. Коприва, на пример, или зубача - расте свуда. Њих стално треба требити.

Радио сам доста и у винограду. Ми смо имали виноград у Сантову, још док сам био дете. И радио сам тамо много кад ми се деда разболео. Дакле виноградарство је мени било познато, само сам се морао навићи на овдашњи терен. Јер начин виноградарства тамо, у песку, је други него овде. Тамо није ни требало калемити, само смо ставили лозу у земљу и лоза је потерала и донела свој чокот. И укус вина је другачији: тамо су слабија вина, али добра, а овде вина имају мало више киселине. Карактер вина не зависи само од врсте грожђа већ и од терена, па и од тога како сунце пада на виноград. Код Вилања су, на пример, одлична вина зато што је терен вулканског порекла. То су најбоља вина. Сећам се, био сам једном у Сечују код Јевремовићевих. Те године они нису имали своје вино због мраза, па су купили вина. Ја пијем и кажем им: "Ово вино није сечујско." А они ме гледају и питају зашто. А ја кажем: "Ово није сечујско вино, ово је мохачко. Осећам." А они кажу: "Јесте. По чему познајете?" Па, по укусу вина може се установити одакле је то вино, одакле потиче. Толико је важан грунт, терен.

Када смо дошли у Мохач, нисмо имали одмах свој виноград, али доста сам радио у винограду мог покојног таста. Он је био имућан човек пре него што су дошли комунисти на власт. Али у виноград се разумео само толико да је знао да у винограду роди грожђе, од грожђа се прави вино, а вино треба попити. Он је од бербе увек правио велику параду: свирце је доводио са собом и они су га пратили док се шетао по винограду. Али, наравно, није он брао грожђе, други су брали. А за оне који раде, берба није само весеље већ и напоран посао: као прво, треба добро испрати бурад да буду чиста када вино дође у њих, па треба обрати и самлети грожђе, па пресовати. Ми смо обично пресовали одмах у буре, тамо нек ври. Тако добијеш чисто вино не осећа се укус стабљике. То је најбоље. А ако правиш црвено вино, онда га ставиш у један други суд. Тамо преври, и кад престане врење, онда га одливаш. Правио сам понекад и такозвани чигер. То је већ слабо, поправљено вино. Том кому који смо самлели додавали смо мало воде и кад је то почело да ври, онда смо одлили и додали мало шећера. То је лако вино, тако да смо га обично пили кад смо радили у винограду да се не би напили, или да се надничари не би напили. А на врење врло треба да пазиш: јер кад је више шећера у грожђу оно већма ври и прије преври, кад је топло брже преври, а кад је хладно онда - спорије. Када преври, онда чекаш мало да се очисти. Додаш и мало сумпора и талог оде доле. Онда га "опцигујеш", преливаш га у чисто буре и додаш још мало сумпора да не би почело поново врити, јер и то се понекад деси када вино није довољно врило, и онда већ нема добар укус, "преврне се", како ми кажемо. Касније, крајем децембра или почетком јануара, долази друго опцигивање, а тај талог већ не треба бацити, он се може употребити за ракију. То је такозвана комовица, а другде се то зове лоза или лозовача. Код другог опциговања се поново додаје мало сумпора, али не много, јер од тога онда боли глава. И онда је вино готово, немаш више бриге с њим, само га треба попити.

Касније смо од таста добили земљу у планини, која је била стара породична својина породице моје таште, Шумановићевих. Ту сам засадио нови виноград. Прво сам садио банатски ризлинг, али он није нешто успео. Касније сам засадио сланкаменку, она се одлично одржала. У нашем винограду сам све ја радио. Само одгртање и загртање винограда не. И резање, и жуљање, и везање, и прскање, и заламање, и калемљење. Само кад сам радио у старачком дому, морао сам понекад замолити неког да прска уместо мене. Дуго, дуго година сам ја имао тај виноград и вина сам имао толико да сам се могао купати у њему. Али, хвала Богу, никада се нисам опијао. Нису ме овде никада видели ни припитог, а камоли пијаног. Ја сам увек пио вино, и сад га пијем, али онолико колико одговара човеку, много никад.

Пре неколико година мој виноград је пропао. Још је у јесен леп плод донео, у пролеће сам га орезао и чекао сам да крене. И, видим, тешко креће, један тера други не тера. Шта је сад то? А онда сам видео да је и дрвеће једне стране опрљено, као да си га нечим полио. С једне стране је лепо терало, а с друге није. Изгледа да су се баш изнад нас окретали авиони који су прскали кукуруз, а онај који је прскао није затварао славину ни када се окретао, баш га била брига. Тако смо морали да повадимо виноград, и од тога доба смо тамо сејали детелину.

А онда је мој унук Радован, одлучио да засади нови виноград. Сад смо га резали први пут. При калемљењу се често деси да се из племенитог дела ухвати корен, а не само из дивљег. А циљ је да корен дивљег иде дубоко у земљу, а из племенитог да не иде, јер он иде по површини и кад наиђе суша, нема чим да се храни. То су племените жиле које не треба оставити у калемљеном винограду. То смо радили заједно са Радованом. Он после каже Слободану: "Ја нисам мислио да деда тако зна да ради." Пошто је он почео два реда да тера док сам ја један. Али на крају је већ радио клечећи, рекао је да му је тако лакше. А ја сам све време стајао и сагињао се; кад сам се уморио, мало сам стао и исправио се, па сам наставио. Ја сам му рекао да ћу га упутити шта све треба да се ради око винограда, мада каже да зна то и он. Интересантно је то: оно што човек воли, то брзо и научи. Није он то раније много радио, али многе ствари је и сам од себе схватио.

Бавио сам се једно време и пчеларством. И то са лепим успехом. Питао сам људе који су се тиме бавили како се то ради, а доста тога сам и из књига научио. И волео сам то да радим. Поред нашег винограда је багремова шума, ту сам наместио кошнице и развијао породице. Кад дневна јаја одвојиш од матице и кад пчеле које се излегу примете да немају матицу, онда оне једно гнездо с јајетом нарочито хране и онда од тога постаје матица. А онда је трутови оплоде и она носи. Онда опет треба одвојити неколико јаја ако имаш готовога саћа, и онда се поново развија нова породица. Имао сам већ преко двадесет породица. И зими су биле напољу. Треба само затворити кошницу, али тако да имају ваздуха и онда се оне скупе и међусобно се греју. И не прљају целе зиме. Једу али не прљају. Него кад дође први топли дан, треба их пустити напоље и онда оне лете, лете, зује около и чисте се. А онда долази цвеће: прво врба и лешник и пољско цвеће. И сунцокрет има доста добар мед. Али најбољи је мед од багрема и од липе. У то време кад пчеле праве мед ,јако су заузете. Једна пчела живи око недељу дана: прекине се од посла. Јер сав тај мед она у желуцу превари. Није оно мед што на ногама носи, то је пелут, са тим одгајају младе пчеле и оплођавају цвеће. А мед носе у стомаку и поврате у ћелију, у саће. Само оне пчеле које презиме, мало дуже живе. Али и оне угину кад отхране младе. Волео сам то да радим, није ми сметало што су ме пчеле понекад уболе. Није ме болело и никад нисам превише натекао од убода. Мед ми је био добар, фин. То од тога зависи кад га врцаш. Да ли чекаш да добро узри, или док је још врло млад. Јер кад пчеле доносе мед, он још доста воде има у себи. Оне га после греју и суше, а када га почињу печатити, онда знаш да је мед зрео и да можеш да га врцаш - онда ће бити добар.

Четири године сам гајио пчеле али онда сам се једном дуже времена разболео и нисам могао да се бавим њима, а синови ми нису хтели. Рекли су: "Шаљи нас где хоћеш, свуда ћемо ићи, само немој код пчела! Не волимо пчеле." Слободан, чини ми се, није ни подносио, сав је натекао када га је нека пчела убола. И тако су ми онда пропале пчеле. Једна за другом су угинуле. А кошнице имам још и сада.

Била је још једна ствар у животу коју сам радо радио, али то већ када сам био у пензији, па сам имао мало више времена. Волео сам да одлазим на пецање на ланчушко језеро. Још као дете у Сантову одлазио сам на канал на пецање, па, сећам се, хватали смо рибу и кошаром. И кад сам већ био у богословији па сам долазио кући на одмор, и онда сам ишао на канал да пецам. Често то није било ни слободно, нисам имао дозволу, па сам се завукао у трску да ме не виде. А када ухватим два-три шарана, ја на бициклу, па ајд’ кући! Тако ми је то остала као лепа успомена из детињства. А онда ми је Слободан једног дана рекао: "Тата, доста си радио, иди мало се и одмарај. Кад имаш времена и кад је лепо време, седи и мало се одмори, ту је то лепо језеро." Тако да, кад бих завршио са пословима, често бих седао на мотор, пошто сам у оно време већ имао мотор, узимао бих пецаљке и одлазио на језеро. А то језеро је било пуно риба, могао сам нахватати риба колико сам хтео. Односно, колико је било дозвољено, пошто је било прописано колико може да се носи кући. Ако сам сваки дан ишао, сваки дан бих донео по два-три шарана. Већ нам се дојело, толико смо рибе јели. Онда, после неколико година, задруга је одлучила да више не издаје дозволе пецарошима, већ да сама гаји тамо рибу. Од тада не идем на пецање. Дунав нисам волео никад. Био сам неколико пута на Дунаву да пецам, али ми се некако није свидело.

Породица

Синови су ми Предраг и Слободан. Слободан је требало да буде Ненад, али смо га прозвали Слободан, јер се родио баш када су дошли Руси и ослободили нас једнога јарма - онда још нисмо знали да ће нам ставити други.

Било је тешко отхранити их; кад се Слободан родио, још ни млека нисмо могли набавити нигде. Онда сам имао ону аферу са шећером. Ипак, некако су одрасли.

Са школом никада нису имали проблема. Првих осам разреда су завршили у Мохачу. Ишли су у мађарску школу, јер су српску вероисповедну школу затворили, а у јужнословенској школи коју су уместо ње отворили није било одговарајућих наставника. Ја сам видео да не може тако, јер ако заврше овакву школу, како ће наставити даље школовање? Због тога су ме позвали и на одговорност: како то да су сви моји ђаци из вероисповедне школе прешли у мађарске школе, а не у јужнословенску. А ја сам им лепо рекао: "Кад будете држали наставу на одговарајућем нивоу, и деца ће долазити код вас, али до тада не." Моји ђаци који су отишли у мађарску школу лепше су говорили наш језик од оних из јужнословенске школе.

И Слободан је једном када га је учитељица питала зашто не иде код њих у школу питао: "Ко ће мене учити српски?" А учитељица се осетила погођеном, јер ни она није баш најбоље говорила српски. Па како онда друге да учи?

Предраг је завршио гимназију, а Слободан средњу пољопривредну школу. Обојица су били успешни у учењу. Али смо имали доста проблема са Предрагом кад је полагао пријемни испит за вишу школу. Био је на пријемном испиту прво у Печују. Ту је била нека Рускиња у комисији. Она га је питала да ли иде у цркву. Предраг је рекао да иде. "Зашто?" "Па, мој отац је свештеник." "А ти верујеш у Бога?"- пита она. "Како не бих веровао." И онда је тиме био завршен његов пријемни испит, нису га примили.

Онда је отишао да учи занат, јер су рекли да ће га онда можда лакше примити. Учио је за аутомеханичара у Будимпешти две године. Онда је полагао пријемни испит у Пешти. И са врло добрим успехом је положио. Али опет га нису примили. То ме сада већ врло разљутило, био сам огорчен због свега тога. Отишао сам да тражим објашњење од пријемне комисије. Имао сам срећу да сам налетео на неку непознату младу професорицу. Она је погледала и рекла: "Имате право, ваш је син врло добро положио, али је одбијен, јер се не смеју примити они који отворено кажу да су верници."

Био сам и у министарству због тога. Питао сам их лепо: "Молим вас лепо, шта мислите, они који су казали да не верују у Бога, да ли су били искрени или су слагали?" А они су признали да су можда неки и слагали. "Па какви ће то педагози бити који већ сада лажу? Ти ће лагати целога века."

Онда сам тужио пријемну комисију Кадаровом уреду. Адресирао сам писмо самом Јаношу Кадару. Све сам лепо написао: да сам православни српски свештеник у Мохачу, да ми је син већ два пута лепо положио пријемни испит, али је ипак оба пута као прекобројан одбијен. Зашто? Кажите нам. Ако ми овде не требамо, реците нам отворено па ћемо отићи.

Све сам ја то лепо изложио и чекао сам шта ће бити. Дуго није стигао никакав одговор. Помислио сам да од свега тога неће бити ништа. Одједном, добијемо писмо - потписала се нека жена, нека Јанка - у којем је писало: "Примили смо вашу жалбу, испитали смо случај и утврдили смо да сте у праву." Али пошто су наставе на факултетима већ почеле, број је био попуњен, предложили су Предрагу да се јави на Вишу педагошку школу у Печују, биће без даљега примљен.

Не знам да ли је моје писмо уопште и стигло до Кадара, не верујем, али важно је да се све добро завршило. Предраг је лепо завршио вишу школу, па факултет, а на крају је постао и доцент и кандидат наука. Сада предаје српску књижевност на факултету "Lуránt Eötvös" у Будимпешти. А они који су били пре њега примљени на факултет већином га нису ни завршили. На студијама у Печују Предраг је упознао Ержику, кћерку једног мађарског адвоката из Ђура, и њом се касније и оженио.

Са супругом Даницом и првенцем Предрагомс

То нам у почетку баш није било по вољи, али она нам се врло лепо прилагодила, научила је и српски, и све је било у реду. Они сада живе у Будимпешти и имају сина Милана и кћерку Тијану. Тијана сада треба да пође у гимназију, одличан је ђак, а Милан је студије књижевности завршио у Београду и сада се уписао на постдипломске студије. Али истовремено већ се и запослио, ради као лектор за српски језик на факултету у Будимпешти. Он се оженио једном Београђанком, лекарком, и већ имају једну кћерку, Софију. Тако да сам однедавно постао и прадеда.

Други мој син Слободан пошао је другим путем. И он је био добар ђак, али понекад је био и неозбиљан. Сећам се, кад је требао да иде на матурски испит, он је отишао на Дунав да се купа. Ја сам морао да идем да га истерам из воде и да га отерам на испит. Он је завршио вишу пољопривредну школу, а затим је положио још неке испите и тако, у ствари, завршио факултет. Добио је диплому као аграрни инжењер. Био је и сениорски репрезентативац Мађарске у веслању. Има читаву корпу разних медаља, са домаћих и међународних такмичења. Био је и у олимпијском тиму, требао је да иде на олимпијаду. Али се у то време оженио Зорицом, једном Српкињом из Деске, и одлучио је да се остави веслања и да се посвети другим стварима. Био је једно време запослен у пољопривредној задрузи у Шумберку, а затим је прешао у мохачку задругу. Пошто се задруга пре неколико година распала, он је добио превремену пензију. Живи овде у Мохачу и има сина Радована и кћерку Александру. Александра је завршила студије српског и руског језика и књижевности у Печују и удала се за Нандора, једног Мађара, а Радован студира математику, исто у Печују. Он је прошле године освојио треће место на државном такмичењу у математици.

О Богу и људима

Водио сам бригу у животу и о биљкама, и о животињама, а и о људима. Са животињама је често лакше него са људима. Јер животиња, ако се бринеш о њој, она је врло благодарна. Било која. А људи су често неблагодарни. Али кад знаш да си и ти човек, и ти си можда често исто тако неблагодаран, онда мораш то опростити. Упутиш онога ко греши, а ако неће да те послуша, онда кажеш: "Молим. Ти си хтео. Сваки своје носи." Али има људи који дају да се поправе. А има који не. Чујем неки паметњаковић у Лици кад је био Други светски рат каже: "Но сад шта је? Где је тај Бог? Што не дође да нам помогне?" Кад би Бог долазио по твом наређењу онда не би он био Бог, него ти. Јер ти њему наређујеш. Не можеш на тај начин да схваташ Бога. Бог је за нас један апстрактни појам који не можемо да схватимо. Када кажемо да је свет бескрајан, можемо то да схватимо? Не можемо. Ум наш не може то да схвати. То што ми сликамо Бога, то само значи да му дајемо свој лик, то је антропоморфизам. Икона није зато да се њој клањам, него само да ме опомиње у шта треба да верујем. Ми само знамо реч. А шта значи та реч Бог ми можемо да схватимо само кроз природу у којој живимо. Ако хоћемо да верујемо. А један прост човек је лепо рекао: "Ја верујем у Бога, јер ако верујем па га нема од тога неће бити зла, али ако не верујем, а он ипак постоји - онда тешко мени!" Ако верујеш у Бога па га нема, ти опет ништа ниси изгубио. Живео си редовно, племенито, можда боље него онај који каже: "Ја не верујем!" То је смисао хришћанства.

Само, и хришћанство се расцепкало. Неки кажу да је то Божја воља. А није. То су људи урадили. Има ли неке истине у животу коју људи нису искривили? Нема ни једне. Један каже овако, други онако, трећи опет другачије. Чини ми се да је један Хитлеров доглавник рекао: "Баци једну лаж међу људе, и дотле је говори док не постане истина!"

Долазили су код мене и такозвани "Јеховини сведоци". Ја им кажем да Јехова не постоји. "Како не постоји?"- питају ме. "Нисте му добро прочитали име - кажем им - зове се Јахве, а не Јехова. И шта хоћете тиме да кажете да сте његови сведоци? Хоћете од тога да правите нову религију? Па та религија већ постоји. Неко Библију разуме овако, неко онако, Библија се на много начина може схватити и тумачити. Она те подстрекава на мисли. Али не можеш ни замислити да је скроз разумеш. И Библију су писали људи, мада Богом надахнути људи. И на њих је можда утицао ондашњи живот, ондашње околности. Најважније је да верујеш."

Људи сваку идеју умеју да упропасте. Па и хришћанство се данас потпуно деформисало. Ту нема више оне љубави коју је Христос проповедао, нема праштања, нема тога. То је постала само празна прича, формалност. Има и добрих људи, али су спутани, не могу доћи до изражаја, а они који су горе, чине зла. Хришћанство се потпуно распало. Кажу да има око осам стотина хришћанских верских заједница. И све оне тврде да оне имају право, да тако треба радити како они кажу. А то није хришћанство, то је комерцијала. Цела Европа је покварено друштво: само људи гледају како да искористе један другога.

Једном, кад сам путовао из Осијека у Нови Сад сео је поред мене један човек, чини ми се да је био адвентиста. Па је почео да ми прича о томе, да ме убеђује. "Кажите ми ви, молим вас - питам га ја - којој то новој вери припадате?" Он каже да је адвентиста. "А прије којој сте цркви припадали?" "Па, римокатоличкој." "Тамо нисте нашли Бога?" "Нисам." "Онда га нећете ни ту наћи." Јер припадност цркви не спасава. Кад кажу "једино спасавајућа римокатоличка црква", то је глупост. Тога нема. Она вера која живи, у теби, она може да те спасе. А не: ја припадам тој цркви па ћу бити спасен. Оћеш, да!

У Мохачу је био један случај, дошао ми је једном један човек, Мађар, лепо ми се јавио и рекао је да он нашу веру поштује и он би да пређе у нашу веру. Питао сам га којој је цркви припадао до сада. Каже да је припадао римокатоличкој. "А јесте ли добар римокатолик били?" Он каже: "Мислим да јесам." "Е, онда останите и даље добар римокатолик." Јер када би дошао код нас шта би разумео? Готово ништа. Ова црква је с једне стране део најстарије хришћанске цркве, али с друге припада једном народу, једној нацији, и на њеном језику се служи. Ко не зна српски, не разуме ништа.

Доста давно су кренула и екуменска богослужења у Мохачу. Екуменизам је лепа замисао, само ако га не покушавају искористити у различите сврхе. Били смо међу првима који су то покренули и радили. Када се тек спомињао екуменизам, онда се овде већ служило. Сви свештеници и верни скупе се у једној цркви, па у другој, у трећој. Имали смо разне теме. Ми смо појали на нашем језику и ја сам говорио на нашем језику на дату тему. А о истој теми су католички, евангелички и реформатски свештеник говорили мађарски. У нашој цркви смо екуменска богослужења држали обично на други дан њихових, римокатоличких Духова, увече. Долазили су у лепом броју и римокатолици, и реформати и евангелици. И тако су упознали нашу цркву и начин богослужења. Ево шта сам у летопису забележио 1982, поводом једног таквог богослужења: "Првог јуна одржано је у нашем светом храму екуменско богослужење, уз присуство два православна, шест римокатоличких, три реформатска и једног евангеличког свештеника, уз много верних истих цркава. Лепота нашег светог храма и наше појање верних много је допринело лепоти богослужења."

А једном сам говорио, по жељи Мохачких Шокаца, у Фратарској цркви. Дошли су код мене и замолили су ме да одржим јеванђеоску проповед. И то је било екуменско богослужење. И онда сам им ја држао проповед на нашем језику. Тако шта они ретко могу чути, јер у њиховој цркви се проповед држи на мађарском језику. Није ни чудо што Шокаца у Мохачу данас већ скоро и да нема. А кад сам ја дошао овамо, било их је око девет хиљада! Сви су се утопили. Млади већ не говоре шокачки. А све је то црква учинила. Они ће можда пре нестати овде потпуно него ми.

Само сам једанпут држао код њих ту проповед. И онда је тамошњи свештеник, не знам зашто, одлучио да не држи са нама екуменска богослужења. Јер, наводно, њега његове догме вежу да не може са другима да држи богослужења. А ја сам му лепо пред другима казао: "Немој тако шта говорити. Исте догме имате и ви као што и ми имамо. Са врло малим изузецима. И ја не осећам ту препреку: ја се са другима могу Богу молити, ако су хришћани."

Екуменски сахрани у Мохачу (1981. г.)

Имао сам недавно једну сахрану: мене су звали да и ја учествујем на њиховој сахрани. Имао сам и раније два-три таква случаја. Један професор, пореклом из Баната, Мађар, био је велики римокатолик. Али је говорио да су они у Банату са православнима увек у добрим односима били. Кад је био њихов Божић, долазио им је православни свештеник, а на наш Божић је католички свештеник ишао код православних. И зато је хтео да на његовој сахрани буде и православни свештеник. Ја сам отишао код католичког свештеника и питао сам га да ли зна за тај случај. Рекао је да зна и да дођем на сахрану. Тако да смо били на сахрани заједно. Он је читао једно јеванђеље, а ја друго. Он мађарски, а ја српски. Рекао сам и у опроштајном говору: Бог је један. Оче наш нам је један. Не моли се нико други Оче наш само хришћани. Вера хришћанска је једна. Само та хришћанска вера се током времена расцепила на више хришћанских цркава. И зато смо ми пред Богом једнаки, само што ми једни друге не сматрамо једнакима. Али овде у Мохачу је било много свештеника, и са свима њима смо били у добрим односима, какви се само пожелети могу.

Али откако је овај рат у Југославији не, држимо више екуменска богослужења у нашем храму. Ја сам рекао да ћемо ми и даље врло радо ићи код њих на екуменска богослужења, али код нас их више нећемо држати. Има злонамерних људи који би могли да искористе то да подметну нешто или да направе неки квар. Додуше, не могу рећи да смо имали нарочитих непријатности откако траје рат.

Често нам долазе и туристичке групе, чак и из иностранства. Мохач је историјско место, а наша црква је најлепша овде. Ја им испричам историју цркве, а и много тога о нашој вери. Они се често чуде, многе ствари не знају. И расправљамо о разним стварима. Једном ме, на пример, један Мађар питао: "Како да ви не признајете папу, а у Библији лепо стоји да треба да буде једно стадо и један пастир?" Кажем му: "Нама не треба папа, нама је довољан и Христос. Христос је пастир, а папа је само слуга пастиров, као и други сви што су." Човек не може бити безгрешан, тога нема. И они који су за светитеље проглашени, и они су били грешни. Само су се борили против свога греха.

Долазили су нам у посету и из Југославије, чак и високи функционери, људи на положају. Један од њих ми каже: "Ми смо антирелигијски настројени, комунисти, дошли смо само онако, да видимо цркву." А ја га питам: "А да ли сте крштени?" А он каже да је крштен. А ја им онда лепо кажем: "Они људи који су ступили у партију у оно доба, због идеала, и живот често пута жртвовали за то, то су били комунисти. А ви данашњи комунисти сте комунисти зато да имате партијску књижицу и да добијете добар положај. Зато сте комунисти!" А ови су се погледали, и један каже: "Чујеш ово? Ту је требало да дођемо да чујемо тако нешто!"

На генерацијској прослави у Југославији са Владимиром Бубалом, другом из Богословије

Био сам једном на матурском састанку у Београду. Тамо је био и мој пријатељ Богдан Косановић. Он је тај састанак и организовао, четрдесет година после матуре. И он је био партијац, био је и на Голом отоку. Па смо причали о Богу, и ја сам му лепо рекао: "Имате и ви свог Бога, Тита. И знате да вас лаже, а не смете да му кажете да лаже. А ми нашег понекад и псујемо, па нам опет опрости!" Дошао је на тај састанак и Милан Андрић. И донео је мој индекс са Теолошког факултета у Београду. "Четрдесет година сам чувао твој индекс - каже - и сачувао сам га." У тешким годинама га је сачувао и онда ми га је дао. И сад га имам.

Жао ми је због онога што се данас Србима дешава, због оних Срба који ни у време комунизма нису изгубили веру у Бога. И жалим оне младе људе који сада испаштају ни криви ни дужни. Као што се у Библији каже, очеви су појели кисело грожђе, а синовима трну зуби. И у овим тешким временима свако вуче на своју страну, а обични људи испаштају.

Сећам се, пре четири године, у Сантову, открили смо споменик жртвама Другог светског рата. Име сиротог Милоша Апића, убијеног српског свештеника, друго је по реду на том споменику. Дошли су на ту свечаност и католички свештеник, и рабин, и реформатски свештеник. И сви су они у свом говору рекли, изгледа да нису хтели никоме да се замере, да су сви ови људи жртвовали своје животе за домовину. А ја сам онда у свом говору рекао: "Живот свако има само један. То се не жртвује. То се узима. Они нису жртвовали своје животе, њима су животе узели." После су ми сви рекли да се слажу са мном, да сам у праву.

Али на те ствари човек тешко може да утиче. Зато ја покушавам да водим бригу о својој парохији, која се простире од Канаде до иза Урала. Код мене су крштени многи из Југославије. Из доње Барање, из Суботице. Чак и из Београда. Партијци који нису смели да крсте децу у Југославији често су долазили овамо да их крсте. А сад недавно сам крстио и унука осијечкога проте. А једна Српкиња из Мохача удала се за једног Мађара у Канади и тамо живи. Али је рекла да она неће другде да крсти своје дете, само у Мохачу. Тако су чак из Канаде дошли овамо да га крсте. А и један Рус, Комраков, пореклом иза Урала, који живи у Печују, донео је своје дете код мене да га крсти. Спријатељили смо се, тако да је касније хтео да ме води и у Москву, пошто сам му ја причао да сам јако желео да идем у Москву кад сам био млад, али онда су била таква времена да се није могло ићи. Рекао је да ће платити трошкове путовања и да ће ме одвести у Москву. Али ја сам већ стар за такво путовање.

Сада сам већ, могу рећи, у дубокој старости. Оно што могу, то је да опслужујем ову малу парохију, коју никада нисам хтео да оставим. Јер ова парохија мислим да ће живети овако само док ја живим. После мене тешко да ће овамо доћи сталан свештеник. Јер не може ова парохија да издржава никог. А они који ће овамо долазити повремено, неће моћи све оно радити што би требало радити.

Некада је Мохач био седиште епископа, а сада више ни свештеника неће бити. То је, видиш, историја.

Душан Дрљача
Два живота одједном протојереја Радована Степанова

Радован Степанов, родом из Сантова у Мађарској, живео је откако памти, два живота одједном. Рано је остао без мајке, отац се по повратку из заробљеништва у Русији поново оженио, а бригу о њему и брату преузели су деда и баба. За време основног школовања морао је да ради на земљи, бринуо је о стоци и, по потреби, био хајкач у оближњем господском ловишту. У богословији је подучавао колеге појању (и плесању), а лети с друговима свирао на мору. После Другог светског рата био је принуђен да ради као васпитач у старачком дому (и као преводилац за словенске језике), јер су свештеницима биле ускраћене државне плате. Као пензионер, био је одгајивач цвећа, воћар и повртар, виноградар и подрумар, донедавно пчелар и риболовац, настављајући да обавља своје парохијске дужности у Мохачу. Заједно с њим, више живота је живела и попадија Даница, радећи на земљи, подижући децу, шијући и држећи ђаке "на косту".

Дечачић Радован запамтио је људе који су оптирали кад се српска војска повукла из Сантова и Баје, као и многе (свештенике, учитеље, сељаке) који су се касније, одселили у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Описао је своје шестогодишње школовање у српској вероисповедној школи, у којој се мађарски врло мало учио, а затим оно у грађанској школи у Баји где је мађарски био наставни језик. Ту су га звали "мали Србин", да касније у Сарајеву постане "Мађарче" или "Швабо".

Из рада у ратарству присећа се да су приликом жетве по 20 снопова слагали у "крст", а сто крстова у камару. Занимљива су његова запажања о стајском ђубрењу и сточарству, слободној испаши стоке и након кошења траве, о мужењу крава - у чему је успешно заменио баку.

Младић Радован се бавио спортом, с вршњацима се лоптао крпењачом у црквеној порти, где се омладина окупљала и где су се певале српске песме, а затим као атлетичар у грађанској школи. Помиње не претерано срдачне породичне односе, поготово када је било у питању наследство. Оца, који се о њему и брату није бринуо, и био им стран, звали су "чико" (стриц) а у терминологији су и ови изрази: "маћија", вснашаг и "ђувегија", док су, на пример, становници Баје - Батлије.

Услови за школовање сељачке деце, у време велже економске кризе, нису били повољни, а неки од рођака који су евентуално могли да помогну нису били дуга века. Сељаци су радили тешке послове, крчили су дрвеће у оближњој шуми Карапанџи. Тако се десило да му је рођени брат Здравко отишао на опанчарски занат, а Радован у богословију у Сарајево. У Југославији је Радован добио "благодејаније". Али не заборавља да су само за куповину возне карте за одлазак на пријемни испит, те 1932. године, морали продати две тоне кукуруза у клипу.

За младог Радована је одлазак у Босну био не само сусрет са завичајем предака већ и упознавање тзв. босанске егзотике. Са колегама из других крајева склапао је пријатељства, понека за цео живот. Имао је језичких тешкоћа, али је предано учио, уз много одрицања. У својој животној причи пренео је и део атмосфере у Сарајеву после убиства краља Александра Карађорђевића. Ни болест га није мимоишла, али се брзо излечио у Сантову. Био је на Јадрану, а један распуст је провео у манастиру Гргетегу, у Фрушкој гори. Пропутовао је делове Србије и Косова. Мало је недостајало да после завршене богословије оде за свештеника у Америку. Док се у Сантову припремао за одлазак на студије у Београду, стигао му је позив за мађарску војску.

У војсци је, уз много перипетија, свршени богослов Радован провео две године (1939-1941), служећи од Стоног Београда до румунског села у Ердељу. Покушавао је да се извуче, симулирао болест, одбио да буде обавештајац - што би му поправило положај у војсци, предао пушку и постао позадинац, најзад демобилисан. Да га поново не би позивали пожурио је са женидбом.

Радован је сам ишао у просидбу. Оженио се Даницом, из имућне мохачке породице Панић. Након рукоположења, добио је малу српску парохију у Баји. Српски свештеници, које је паства чувала и душом и срцем, живели су све време рата под будним оком жандара, Немаца, и, касније Руса. Крајем 1942. прешао је на упражњено место пароха у Мохачу. Ту се одмах прихватио храмовног летописа, који и данас предано води. У њему је исписао најлепше странице српског дела историје Мохача, бележећи присуство нашег народа много пре Велике сеобе. Летописац Радован нас подсећа на постојање православне цркве брвнаре (или плетераче), подигнуте у Мохачу у XV веку; на Србе - шајкаше и њихове вође, на Цинцаре међу Србима у овом граду и на данашње незнатно присуство од свега четрдесетак Срба, према некадашњих две хиљаде. Прелепу мохачку цркву, тешко оштећену у рату, требало је обновити, а време и власт нису били томе наклоњени. Уз национализацију црквених добара, подржављење школе, вршен је и притисак на вернике. Па ипак, обновили су најпре гробљанску капелу из 1847. угледне мохачке цинцарске породице Деметровић.

Без обзира на његово одбијање да учествује у политичком животу, сукобљавао се с органима службе безбедности, чак и кад су Срби држали литију у црквеној порти. Претила је оцу Радовану депортација, а он се ипак супротстављао оснивању сељачких радних задруга. Запослен у старачком дому, није занемаривао обавезе у цркви, а све више српских цркава у оближњим местима потпадало је под његову надлежност. Парохије су се гасиле одсељавањем или изумирањем Срба у појединим насељима, тако да му је паству чинило "мало живих и много мртвих Срба". Верски живот се, упркос свему, одржавао на дотадашњем нивоу. Отац Радован се борио и изборио против предлога власти да се створи некакав православни музеј, а цркве без верника препусте зубу времена, поруше.

Знатан део свог животног казивања прота Степанов посвећује свом труду на обнови и регистрацији више пута паљеног, славног српског манастира Грабовца из 1580. године. Након седам и по година, ово богоугодно дело је завршено, па је прота обновио манастирску славу о Петрову дану као особит вид српских ходочашћа, успоставио покидане везе Грабовца с манастиром Драговићем у Книнској крајини. За ту као и за многе друге обнове и рестаурације, протојереја - ставрофора Радована Степанова одликовале су мађарске власти.

Из свог свакодневног живота испричао је поучне приче о раду у виноградарству и пчеларству, а из породичног - о синовима и унучади. Синове Предрага и Слободана није уписао у јужнословенску основну школу - због слабог квалитета наставе, већ у мађарску школу. Кад су завршили средњу школу, имао је великих тешкоћа да их упише на студије. Старији син се оженио Мађарицом, која је научила српски, а живи у Будимпешти. Млађи син је узео Српкињу из Деске, и живе у Мохачу. Предраг, који је професор српске књижевности на Универзитету, има сина Милана и ћерку Тијану, а Слободан сина Радована и кћи Александру. Унучад Милан и Александра предају наш језик, Милан је ожењен Србијанком, а Александра удата за Мађара.

Медитирајући о Богу и људима, попут владике Николаја, отац Радован се позива на сопствено искуство: да је са животињама често лакше него са људима; о томе да људи "очовјекују" Бога; о потреби вере, која треба да је надређена црквеној припадности о свом одбијању да покрсти римокатолика, као и о сопственом истински екуменском ставу.

*

Прота Радован Степанов већ на првим страницама своје књиге објашњава путеве етничког мешања међу јужним Словенима у Мађарској. Тако он говори о преласку Срба његових предака у католичанство и мешању са Шокцима икавцима (рођени брат Радованов презива се Стипанов), њиховом враћању православљу због покушаја мађаризације кроз богослужење. Одупирали су се више језичком него верском притиску, живећи сложно с Мађарима - казује отац Радован. Процеси слични онима у прошлости одвијали су се и касније. Радованов син Предраг презива се Степановић, а Предрагов син Милан, по деди Степанов. Још више се мењало лично име као један од симбола етничког идентитета. Оца Радована су прекрштавали у Vidor, чак и у личној исправи, а за време Другог светског рата матичар Буњевац није хтео да уведе у матице српско име Предраг. И по Степанову, једна од главних тешкоћа у чувању идентитета Срба у Мађарској је њихова малобројност, територијални размештај и расељавање, брачна измешаност - поглавито с мађарским живљем. Као један од примера наводи мохачке Шокце, који су преко богослужбеног језика претопили у Мађаре.

Отац Радован нас подсећа на српска ходочашћа у Баји ("Бајинска водица"), на ратно прослављање Видовдана у Мохачу - као заветног празника против колере; на свечано прослављање почетка бербе грожђа у Мохачу.

Писац се прибојава да ће се његовим одласком угасити српска парохија у Мохачу. Наше је да протојереју Радовану Степанову дигнемо здравицу и пожелимо дуг живот!

У Београду, децембра 1994.
Душан Дрљача