|
Владимир Ћоровић
ВЕЛИКА СЕОБА СРБА У AУСТРИЈУ
У мају 1683. године повео је велики везир
Кара-Мустафа огромну војску против Аустрије, која је бројала на
250000 људи. Скоро без икаква отпора стигла је та силна ордија под
Беч. Аустријска престоница била би том приликом сигурно заузета
да није пољски краљ, одлични ратник, Јан Собјејски, на велике молбе
папске курије, пошао у помоћ држави којој, иначе, раније није био
пријатељ. Уједињена пољска и немачка војска разбила је Турке под
Бечом 2/12. септембра 1683. тако силно да су Турци, у дивљем бекству,
оставили сву своју богату ратну и другу спрему и велик број жртава.
То није био обичан пораз, један од оних који се у променљивој ратној
срећи даду поправити. Ово је био пун и прави обрт среће, видан за
све, и од првог дана осећан као такав. То је био последњи турски
залет према западу и најбољи њихов домашај. Осећало се, и пре тога,
да Турска није више ни онако чврсто повезана, ни онако свесно и
снажно вођена, као у доба Мехмеда II, Селима и Сулејмана Величанственог.
Дворски скандали и збацивање и убијање султана били су јасан знак
да стара зграда пуца и да Турска Царевина није више оно што је била.
У њој је попустио стари запт, изгубила се правна сигурност и с тим
у вези малаксао и ранији полет. Узалуд је Кара-Мустафа дао задавити
три паше после пораза, узалуд је и сам, на повратку, у Београду,
доживео исту судбину, неминовни точак историје није се могао више
задржати. Од овога пораза под Бечом престаје свака даља турска офанзива
на западу; од краја XVII века Турска више уопште није нападач у
старом стилу, него брани своје позиције, које се све више померају
према јуту.
Од овог турског пораза Аустрија добија нарочиту
улогу у балканској историји. У XVI веку њој су прибегавали народи
и државе хришћанске средње Европе и Балканског полуострва с уверењем
да она, каква је да је, представља ипак једног хришћанског чиниоца
који би могао организовати отпор против турске најезде. Мучена тешким
унутрашњим кризама и опасним верским борбама, Аустрија, са немачким
државама заједно, није могла да предузме ништа енергичније против
Турака и цело време од 1526. до 1683. године она је била стално
мање-више у дефанзиви. Сада, после турског слома под Бечом, њој
је био постављен историјски задатак да искористи тај пораз и да
пређе у офанзиву. Тај задатак није поставила у први мах она сама
себи, него су га истакли други, а она га је прихватила у извесној
мери преко воље, а, у сваком случају, са пуно опрезности. Једно
зато што се бојала француске опасности са запада, а друго што није
веровала ни сама себи. Цар Леополд је био спреман на мир и на велику
попустљивост; његова ужа околина у већем делу исто тако. Турска
упорност, жива агитација папске курије, борбеност Мађара и немачких
сталежа довели су, најзад, до одлуке да се рат настави. У Линцу,
5. марта 1684. по новом календару, образована је нова хришћанска
лига, такозвани Свети савез, у који су ушли, поред Аустрије и папске
курије, Пољска и Млетачка Република. [. . .]
Због ратовања Светог савеза против Турака
притисак на хришћане у целој Турској Царевини био је осетно појачан.
И морално, и физички, и финансијски. Крајем 1686. године јављао
је патријарх Арсеније III которском провидуру да се тврдо решио
прећи из Пећи на Цетиње да тамо живи. Турци су му ограничавали кретање,
а имао је незгода од њих и у самој Патријаршији. Они су га сумњичили
да одржава везе са Млечићима. Касније, патријарх се приближио више
Аустријанцима. Знамо сигурно да је он извесно време (бар од маја
до августа) 1689. провео у северној Србији, која се тада налазила
под њиховом влашћу. Аустријанци, који су имали успеха у северној
Босни и који су постигли извесне резултате и у Србији, надали су
се чврсто да ће остварити своје жеље на Балкану. Њихова је разумљива
тежња била да успоставе везе са главом Српске цркве. Да то није
могло бити по вољи Млечићима разуме се само по себи, јер су јасно
видели да би толико освајање аустријско испало на штету њихових
претензија. Нарочито их је бунило то што су Аустријанци хтели да,
помажући Дубровнику, прошире своје границе све до његова подручја.
Шта би, онда, остало за Млетке? И до које границе?
Од септембра 1689. године, кад је аустријска
офанзива добила бржи темпо, и политичка ситуација на Балкану постала
је сложенија. Аустријска снага била је очевидно већа, са више успеха,
и стога је и више импоновала него млетачка, иако обе нису износиле
ни приближно онолико колико су могле дати. Аустрија је своје најбоље
трупе упутила на западну границу, против Француза, који су, забринути
њеним успесима, објавили рат. Млечани, заузети у Мореји, нису искористили
аустријску парализу, и рат су настављали са половним средствима
и стога без већих резултата. Наш свет није знао позадину Светог
савеза и европску ситуацију тога времена, али је видео да Аустријанци
напредују све даље и даље и да их Турци не могу да зауставе.
Аустријски генерал Енеј Пиколомини, који
је добио задатак да напредује из Ниша према Јадранском мору, није
имао уза се ни пуних 4000 правих војника. Природна је ствар да је
он, као и аустријска врховна команда, морао рачунати са што већим
учешћем Срба. И стога је Пиколомини гледао да ухвати што више веза
са угледним српским људима и да се према Србима покаже што предусретљивији.
Срби су Аустријанце примали као ослободиоце. Народ са Косова дочекивао
га је са одушевљењем, заједно са свештенством, а многи су се придружили
аустријској војсци или повели акцију на своју руку. Нарочито се
у кумановском крају истицао харамбаша Карпош. У свом продирању аустријска
војска допрла је на југу до Скопља, а на југозападу до Пећи и Призрена.
Природна је ствар да су Аустријанци, у првом
реду, хтели придобити патријарха Арсенија као главну личност међу
Србима. Као свог повереника слали су му Петра Соколовића, „најстаријег
капетана над српском војском", родом из Бихора. Да би направио што
јачи утисак, Баденски је у свом писму патријарху рекао, међу осталим,
и то да му наређује „да настане радити на добро хришћана у оним
крајевима, заповедајући да се сви дигну на Турчина што жешће могу,
што ако не учине, он ће их сматрати одметницима ћесаревим као и
друге такве, ако ли се пак покажу верни, обећава им да ће их ћесар
примити у милост и под своју заштиту". Та претња не би сигурно толико
определила Србе на сарадњу колико уверење да се приближује крај
турској сили, и да треба помоћи општу хришћанску ствар.
Патријарх Арсеније дошао је, свакако, у везу
с аустријским властима још за време свог бављења у Београду. По
повратку у Пећ постао је подозрив Турцима и ови су једног дана припремили
напад на Патријаршију. Било је и жеље да се дочепају патријаршијског
блага, спремљеног за помагање акције. Калуђери су лепо примили и
поопијали турску чету, а патријарх је за то време, са нешто сабраће,
побегао у Никшић. О свом удесу обавестио је Млечиће, са којима је
раније радио, а вероватно и Аустријанце. Његови људи тврдили су
да су Турци, видећи патријархове везе и припремање акције, претили
Арсенију и смрћу. А патријарх је доиста радио, мирећи у први мах
поједина племена, да би се слошки одупрла непријатељу. Чак је претио
и изопштењем из цркве сваком оном који би био у везама са Турцима.
У почетку патријарху није било познато какве су намере и међусобни
односи између хришћанских савезника, а кад је дознао за то нашао
се на не малој муци. Црногорска и херцеговачка племена радила су
дотад са Млечанима и он је ту акцију помагао. Како сад да обрне
те исте људе на другу страну и како да им објасни то мењање фронта?
Одлуку су му олакшали донекле сами Млечани. Они, из много разлога,
нису ни хтели ни смели да дођу у сукоб с Аустријанцима, па су давали
неодређене одговоре и нису предузимали ништа одлучније. Аустријанци
су за то време напредовали и ставили патријарха пред свршен чин.
Овај је, по позиву Млечана, био отишао на Цетиње и вратио се у Пећ
тек кад су Аустријанци ушли тамо и кад су му запретили да ће га,
ако не дође у одређеном року, просто сменити.
Аустријанци су били енергични и на херцеговачкој
страни. Они су у лето 1689. ставили до знања Млечанима да су примили
под своју заштиту Попово и Требиње и да ови не треба да настављају
своје војничке акције у том правцу. У сам Дубровник дошло је још
у фебруару те године 60 аустријских војника, Хрвата из Бакра, али
су их Дубровчани, из предострожности, због Турака, огласили као
своје најамнике. Међутим, у јесен 1689., кад им је било јасно да
ће их Аустријанци потпуно потиснути, Млечани се ипак решише да не
остану сасвим празних руку. Али њихов напад на Требиње остао је
без икаква успеха. Дубровчани се нису устручавали да им штете где
год могу. Они су, међу осталим, утицали и на представнике Српске
цркве да се не држе са Млечанима, него да приђу Аустрији.
Као за време многих других ратовања, тако
је и за овог настала страшна глад и ужасан помор. Нарочито је харала
куга, која је узела маха у нехигијенским и од бегунаца пренатрпаним
градовима. Кад је аустријска војска стигла пред Скопље, у најразвијенији
турски град од Београда до Солуна, чији се број становника ценио
на 60 000, у њему је владала куга. Генерал Пиколомини, на кога је
град направио најлепши утисак, и који му се по величини учинио раван
Прагу, није смео да ту остане, без довољног осигурања. Пошто је
опљачкао град, он га је, као за уклон, дао спалити 16. (26.) октобра
1689. Хтео је, како сам каже, ,,да страх и трепет међу варварске
народе распростре и оружје свога господара и у најудаљенијим крајевима
учини страшним". Како су зграде биле махом од дрвене грађе, пожар
је направио праву пустош.
После спаљивања Скопља Пиколомини је преко
Качаника стигао у Пећ и Призрен. У овом месту састао се са патријархом
Арсенијем и почео преговоре. Али их није потпуно довршио. Заражен
кугом умро је две недеље пошто је, праћен музиком, дао наредбу и
гледао како се Скопље претвара у згариште. Успео је ипак, што, уосталом,
није било много тешко, да од патријарха добије заклетву верности
аустријском цару. Да су се и остали Срби из крајева куд је прошла
аустријска војска, и у ближем суседству, дигли и придружили ћесаревцима
може се разумети само по себи. Број Срба и Албанаца у аустријској
војсци цењен је на 20 000; пред самим Призреном дочекало је Аустријанце
око 6 000 Срба и Арнаута. Али оно што је било мање разумљиво то
је понашање Аустријанаца. Они се нису држали као ослободиоци и савезници
него као прави господари. То се видело већ по тону писма Л. Баденскога
упућеног патријарху и по њихову ултиматуму да се одмах врати са
Цетиња. И спаљивање Скопља говорило је о њиховој безобзирности.
Та се безобзирност показала и доцније, кад су Аустријанци успели
да продру до Штипа и Велеса и да и њих запале, пљачкајући и муслимане
и хришћане. "У поступцима са људима били су бахати, надути, неодмерени.
И дисциплина је, пошто су далеко од њихових база, била попустила,
што је доводило до врло мучних сцена. Народ који им је прилазио
са пуно поверења поче се постепено туђити од њих, па их и сасвим
напуштати. Насилно разоружање Срба и Арбанаса и паљење њихових села
појачало је то огорчење још више.
После великих пораза султан даде кратким
путем смакнути неспособног серашкера Арап Реџеп-пашу и позва за
великог везира Мустафу Ћуприлића. Овај прогласи свети рат и преже
помоћ Француза да што боље реорганизује војску. Имао је несумњиво
и успеха, али више због куге која је харала и због проређености
царске војске, која се није занављала, него због бољег вођства.
Чак би се могло пре рећи да није са довољно брзине и одлучности
искористио ослабелост хришћана и њихово незадовољство аустријским
трупама.
Крајем 1689. године почело је турско напредовање
са снагама које су се скупиле на брзу руку. У борби код Качаника,
иа католичку Нову годину, Арнаути, огорчени аустријским поступцима,
пређоше Турцима, а и српске чете брзо узмакоше. Аустријски пораз
био је потпун и непоправив. Они врло брзо напустише Јужну Србију
и почеше се повлачити према Нишу. За њима је морао поћи и патријарх
Арсеније са оним првацима, који се беху компромитовали према Турцима
и који их нису смели сачекати. Како су Аустријанци одступали врло
журно, то је сасвим природно да је и српско повлачење морало бити
извршено исто тако нагло и да је добило карактер бежања. Колико
је било тих српских избеглица са југа није се могло никад утврдити,
јер нам недостају и приближно поуздани извештаји. Јован Томић је
само с извесном убедљивошћу покушао доказати да је сеобе било мање
из области које су се непосредно граничиле с Албанијом, а више из
Рашке, са Косова, Поморавља и Србије.
Турци су се светили у пуној мери. Напали
су Патријаршију, опљачкали њено имање и тројицу затечених калуђера
сасекли. Сличан је случај био и са манастирима: Дечанима, Милешевом,
Ђурђевим стубовима, Сопоћанима, Раваницом и Студеницом. Један запис
у Дечанима описује с грозом те дане, да је Гашли-паша игумана опленио
а манастир опустио. Нишки владика Рувим писао је 1689. године на
Цетињу о великој беди, „коју без да говорим свак мудри може знати
шта се чини када се царство измењује". Пећки паша Махмутбеговић,
за освету за своју кућу и имање, почео је „пленити и сећи и жећи"
нахије тетовску, призренску, ђаковичку, пећку, плавску, белопољску,
вучитрнску и Мораву, све до Новог Пазара. Није штедео ништа, нарочито
не цркве и манастире. Свет се спасавао где је знао и могао, у планине,
пећине и преко границе. Неки епископи одбегли су у Далмацију, један
у Свету Гору. Народ је страдао на све стране. „Љути страх и беда
тада беше; матер од деце раздвајаху, и од оца сина. Младе робљаху
а старе секаху и дављаху. Тада људи призиваху на се смрт а не живот."
Глад и беда беху страшни. У Дробњацима, у
Рашкој, у Босни и Херцеговини. Ока пшенице продавала се по 100 аспри,
пасуља по 150, лука 130 и све у том размеру. ,,И то лето једоше
људи месо пасје и човечје и коњско и много нечисто." „Силан народ
помре у великој муци." „Кудгод би се мако лежаху мартци, нит се
копаху, нит имадиаше ко", пише један босански фрањевачки хроничар.
„Јиђаху ресу липову, з дрвја кору, винову лозу, псе, мачке. У Сараеву
изидоше деца матер мартву. У Бањој Луци кога су обисили, обноћ би
га гладни људи свега изили. У то вриме паша сицијаше и вишаше и
ускоке и рају, кога год би довели; и те би људи мартце све изили."
Борба и погибије у рату, куга, глад, сеоба,
и ове турске освете проредиле су страховито наш народ у старој Рашкој
и Метохији. Све савремене вести говоре о опустелости и разибијености
старих насеља. Оно народа што је и остало после тако страшне катаклизме
било је толико ударено по глави да му је дуго требало да дође себи.
Губитак претрпљен тада, каже јасно Општи лист Пећке патријаршије,
није се више поправио. На опустела српска огњишта, уколико су уопште
била обновљена, почеше долазити Арнаути и Турци.
Већ је раније било доста случајева у тим
областима да су у појединим породицама домаћин или старији син примали
ислам, да би им куће биле поштеђене од намета и насиља. Остала чељад,
жене и деца, остајала су у хришћанству. Тих појава забележен је
читав низ од краја XVI века па све до почетка XX. Већи притисак
на Србе вршен је нарочито од средине XVII века, за време кандијског
рата, када су Турци открили везе српског свештенства са западњацима.
Тад је нарочито настрадала Будимљанска епархија, чијег су епископа
Пајсија Турци дали убити, а његово свештенство растерати. После
слома аустријске офанзиве Срби су, природно, били изложени још већем
притиску. Тад настаје грабеж њихових имања, гоњење и убијање. У
невољи људи тад прибегавају преверавању или се повлаче. Нарочита
маха узимају Арбанаси муслимани, активни горштачки елеменат, који
продире у долине Метохије и Подриме, а отуда и даље. Призрен, Пећ,
Ђаковица, добијају постепено турски и арнаутски карактер. У Призрену
се још памте имена и места старих цркава, којих је у то доба и нешто
касније нестало. За породицу Кораћа зна се чак кад су своју цркву
претворили у џамију. Има читавих села у којима данас нема ниједне
православне душе, а остале су, међутим, њихове цркве. У селу Беревцу
још и данас долазе Арнаути муслимани цркви Св. Петке, као и у манастир
Девич. У извесним манастирима, као у оном Св. Тројице код Призрена,
налазе се уписани у поменик и хришћански преци појединих муслимана,
и то по њиховој жељи. Топографија тих крајева и у доба најактивнијег
арнаутизирања није изгубила много од свог српског карактера. У извесним
селима Горе очували су се и неки народни обичаји, као, нпр., стављање
бадњака о Божићу.
Млечани нису имали довољно снаге да искористе
аустријске недаће. Успели су, истина, да код Никшића разбију Турке
и заробе пашу Џин-Алију, али је то био и остао само локални успех.
Ситне чарке и окршаји са релативно малим снагама нису могли да измене
општу ситуацију.
У Бечу је неуспех на југу изазвао праву пометњу,
утолико више што је и положај на западу био врло озбиљан. У први
мах, наређивало се војсци да се одмах повуче према Београду, а кад
је заповедник војске у Србији, генерал Ветерани, јавио да он нимало
не губи наде и да би, штавише, са војском од правих 12000 ратника
био у стању продрети до Цариграда, онда се решило да се борба настави
и да се за њу поново позову Срби и Арбанаси. Фрањевац Тома Роспасари,
који је учинио лепих услуга Аустријанцима, световао је Лудвику Баденском
да царев позив тим народима, уз позив за нове борбе, зајемчи њихова
права и обичаје, слободу вере и избора њихових старешина и ослобођење
од пореза, како би се људи лакше придобили. Аустријанци су примили
тај предлог, и 6. априла 1690. изишао је царев проглас свима народима
северног, средњег и западног Балкана (Арбаније, Србије, Мизије,
Бугарске, Силистрије, Илирије, Македоније и Рашке) и друго писмо
упућено лично патријарху Арсенију. Мисао о слободном избору војводе
није у том царевом прогласу потекла од Ђ. Бранковића, како је мислио
и тврдио Ј. Радонић, него по предлогу фратра Томе, а по обичајном
праву албанских брђана, које су примили од својих српских суседа.
Међутим, Радонић може имати право кад мисли да су она имена области,
чијим је народима цар упутио позив, „више литерарнога порекла и
неодређена значења", узети из представке Ђ. Бранковића из 1688.
године. Тога става у Томином мемоару нема.
Повлачећи се испред Турака, патријарх се
био задржао у Београду. Ту је 18. јуна 1690. сазвао збор црквених
и световних лица, и то из граница турског и аустријског поседа,
да заузму став према царевом позиву. На збору је, сем патријарха,
било 5 владика, 11 капетана, 7 игумана (од којих из Србије само
двојица: студенички и сопоћански) и неколико других лица. Том приликом
Срби су решили да траже од цара слободу вере и јемство да се нико
од иновераца неће мешати у њихове послове и с тим у вези своју црквену
самоуправу. Њихов верски поглавица може бити само Србин, „от нашега
рода и језика србскаго". Сем цара, нико се други од световњака није
могао мешати у њихову јурисдикцију. Те народне жеље имао је однети
у Беч јенопољски владика Исаија Ђаковић. Пуномоћ за Исаију писао
је неко од „пречана", који је познавао прилике у оним крајевима
и који је примио и добар део њихове терминологије. По угарском,
он Леополда зове краљем, а не царем; своју православну свештеничку
сабраћу назива по западном редовницима, а пуномоћ му је „књига креденцоналиш".
Схватање тог српског сабора је јасно: он је желео да и у Аустрији,
као и у Турској, вођство народа и његова репрезентација остане у
крилу цркве, која се сматрала као главни чувар вере и нације. О
световним главарима, односно о војводи ту нема ни помена; вођство
је припадало патријарху, као у Црној Гори владикама. Световних главара,
у племенском систему који је код нас владао, било је више; црквени
поглавица био је у пространим областима само један, који је као
такав стајао изнад племена и везао их у заједницу. Ниједан од наших
световних главара тога времена није имао ни ауторитета ни снаге
да би се могао ставити уз патријарха или бити раван њему. Извесни
наши писци чуде се што Срби на том сабору траже мање, него што је
садржавао царев манифест. У ствари, Срби су хтели да се осигурају
поуздано. Манифест није био упућен само њима и доносио је обећања
која они нису тражили. Није иста мета за њих и за католичке Албанце,
који су сарађивали с Аустријом и који су нарочито поменути у манифесту.
Сем тога, они су хтели обезбеђење своје вере на целом подручју аустријске
власти, тадашње и будуће, а не само у турским областима.
На том сабору Срби су признали цара Леополда
као наследног владара српског народа, и то, како су они говорили,
првог после Косова. Патријарх Арсеније, који му се обраћао у Беч,
наглашавао је у свом писму како су се на том сабору нашли људи са
више страна „земље наше", обухватајући под тим појмом „наше земље"
области и под Турском и под Аустријом, све где су се налазили Срби
и где је допирала власт и признавање Пећке патријаршије.
За њ не постоје историјске границе, него
границе стварног и живог народног поседа, мада пише да те границе
„определише нам у давнини самодржавни и светопочивши краљи наши".
У Бечу с тим одговором нису могли бити задовољни.
Испало је баш обратно од оног што се очекивало. Позивом од 6. априла
хтело се да Срби поново ступе у борбу на свом подручју, а не да
се селе у њихове земље. Али се тај став ипак разумео. За то време
положај царске војске у Србији знатно се погоршао. Она није могла
добити никаквих појачања из царских земаља, а без тих појачања није
се могло тражити да се снажније заталаса и сам народ Србије и суседних
крајева. Рачунајући са Србима као елементом који би се могао искористити
при свима обртима ратне среће, и у офанзиви и у дефанзиви, и који
би, у најгорем случају, могао послужити и да се насели опустела
јужна Угарска, у Бечу нису хтели да их озловоље. Стога је цар Леополд
11. (21.) августа 1690. издао своју Диплому којом је дао Србима
жељене привилегије. Привилегије су обухватиле становништво „грчког
обреда и српског народа" по Грчкој, Бугарској, Рашкој, Херцеговини,
Далмацији, Подгорју, Јенопољу и осталим придруженим местима и свим
осталим областима." Издајући те привилегије, цар је узео Србе под
своју заштиту, а у исти мах их је поново позивао да се дигну на
оружје. Цар је, признајући Србима изузетан положај, издао ове привилегије
преко Аустријске дворске канцеларије, обишавши угарске уставне чиниоце,
чија је сагласност за овакав акт била потребна. Он је тај свој корак
објашњавао војничком потребом, а донео га је у сувереном уверењу
да може непоштовати угарске уставне прописе, пошто је угарско подручје
ослободио својом снагом од Турака и сматрао га као војничку тековину.
Мађари су цело време стајали на гледишту да су тим актом повређена
њихова права и стога су Србима, кад год им се дала прилика, правили
начелне и стварне тешкоће. Сем Мађара, против ових привилегија радила
је и католичка јерархија. Због ње нису у привилегијама били поменути
Срби из Угарске, Хрватске, Срема и Славоније, на које је била ставила
руку њезина пропаганда. Кад је дознао за то, епископ Исаија Ђаковић,
он је затражио енергично да се обухвате и Срби са тих страна. У
Бечу се, у тадашњој ситуацији, попустило, али су зато у већ спремљеном
концепту привилегија извршене извесне измене да би се патријархова
јурисдикција ослабила. „Оно место, где се каже да се повластице
дају Србима где се год у будуће буду налазили изостављено је и замењено
са речима: да привилегије и повластице важе дотле, докле год Срби,
сви скупа и појединце, буду били верни цару. Тим, накнадно доданим,
речима вредност дане привилегије, наравно, знатно се смањивала."
При преговорима у Бечу Ђаковић је радио споразумно са Ђорђем Бранковићем,
који се ту налазио у интернацији.
Истог дана, кад је цар издао Србима привилегије,
настрадала је његова војска у Ердељу. Да би заштитила Угарску, главна
се аустријска снага морала повући из Србије. Ослабеле посаде нису
потом могле да издрже турске нападе. За седам недеља Турци су преотели
сву Србију, заједно са Београдом. Патријарх их, разуме се, није
смео тамо дочекати, него се раније с осталим избеглицама, склонио
на царско подручје. Бојећи се турске офанзиве, патријарх није смео
да остане у областима јужне Угарске, него је отишао далеко на север,
у Сент-Андреју. Ми данас не знамо поуздано колики је био број српских
избеглица, који нису прелазили у једно време и на једном месту.
У једном писму сам патријарх, истина, наводи да је прешло „више
од 30 000 душа", и то ће свакако бити највероватнији број, али потпуно
сигуран није ни он. У Будиму је, нпр., 1706/7. године било 536 српских
пореских глава, ,,и то су били све саме занатлије сем петнаест бакала".
Међу становницима тога града 1720. године било је 14 Зећана, 12
Пећана, 6 Призренаца, 8 Сарајлија, 9 Косовца, 8 Крушевљана, 6 Пожаревљана,
5 Београђана итд. Будим је имао свој српски део града (Raczvaros),
y коме се, према једном путопису из 1715. године, налазило око 20
000 српских душа. Још више него Будим добила је прилив српског становништва
Сент Андрија: у њој је подигнуто самих шест православних цркава.
У Чобанцу, крај Сент-Андреје, постоји предање да су ту дошли из
Пећи, а А. Белић је утврдио да њихов дијалекат још чува особине
косовско-ресавске и стару косовско-ресавску акцентуацију.
Док су Аустријанци на једној страни позивали
Србе и обећавали им слободу вере и поштовање старих традиција, дотле
су на другој ударали католички свештеници отворено на њихову веру.
У том је нарочито био активан исусовачки ред. Крајем 1689. превели
су у унију ораховачког „владику" Јована Рајића са 16 парохија и
ораховачким манастиром Св. Николе, а 18. јануара 1690. то су и потврдили
писменим актом. Рајићу се придружио и игуман манастира Грабовца,
Јевтимије Негомировић. Одмах потом изишла је наредба царског комесара
која је тражила од српског свештенства, између Драве и Саве, да
се покоравају овом игуману Јевтимију. Врло је вероватно да је Ђаковић
и остали наш епископат дознао за то пре свог збора и стога још одлучније
тражио проширење патријархове компетенције и на области Угарске.
Ови случајеви били су, међутим, предигра за даље борбе које ће загорчавати
живот новим српским досељеницима и њиховим свештеним представницима.
Осим верских сукоба настали су и социјални.
Угарско племство тражило је, просто, да укмети Србе не признавајући
им никаквих изузетних права. Жупанске власти наметале су им, исто
тако, ратне прирезе и ометале их у њиховом привредном животу. Да
се ослободе тога, Срби упутише поново у Беч епископа Исаију да се
потужи и да, у исто време, затражи да се њихове привилегије објаве
и преко Угарске дворске канцеларије. Сем тога, Исаија је, у име
народа, имао да крене и питање Ђорђа Бранковића. Исаија је поверовао
његовим причањима, а као јенопољски владика знао је понешто из борбе
Бранковића за цркву. Срби су поверовали да је он жртва аустријских
сплетака и да је страдао због својих планова у корист српског народа.
Кад је српска депутација дошла у Беч затекла је тамо ново ратничко
расположење. Аустрија се спремала на нову офанзиву, а у тој офанзиви
рачунала је и опет са Србима. Стога је цар 1. (11.) децембра 1690.
потврдио своју Диплому о привилегијама, и то, по жељи Срба, преко
Угарске дворске канцеларије. У исти мах, цар је препоручивао угарским
властима Србе као своје штићенике и обећао је у Будиму посебну комисијску
истрагу за насиља на која се туже. Наравно, с тим у вези ишла је
одмах и акција да се образује српска милиција. Ради тога бечка влада
није могла одбити ни српски захтев да се испита случај Бранковићев
и да се утврди веродостојност његове дипломе. У Бечу нису могли
демантовати ранија своја акта, ма колико, иначе, били уверени да
Бранковић није то за шта се издавао, и ма да им је цео његов случај
и иначе био непријатан. Кад су добили потврду признања његових ранијих
диплома, Срби, на свом састанку у Будиму, марта 1691., изабраше
Бранковића за српског деспота, показујући на тај начин сад први
пут жељу да добију световног господара. Избор је био извршен у одсутности
патријарха Арсенија. Он га је признао али преко срца, јер је ишао
очевидно науштрб његова дотадашњег апсолутног положаја.
Упада у очи чињеница да Срби, иако избеглице
и обескућеници, на овом Будимском сабору узимају доста енергичан
став. Дотадашња искуства дала су им оправдана разлога и за протесте
и за повишени тон. Видели су, исто тако, да им аустријске власти
излазе у сусрет не што би стварно имале обзира према њима, него
што су им били потребни. Ради свега тога, Срби сада изјављују да
ће радо поћи против Турака, али под својим старешинама. Тражили
су и да се питање Бранковићево изведе начисто, а док то не буде,
желели су да му могу изабрати заменика. Цар је пристао на све то,
само није хтео да попусти у Бранковићевом питању, бојећи се његових
амбиција и веза и огорчености због дотадашње судбине. За заменика
његова, као српски подвојвода, би постављен, а не изабран Јован
Монастирлија, пореклом Битољац, чији су преци раније били прешли
у Угарску. Аустријски двор имао је вере у њега, а пристао је да
Србима да пре њега као војничког заповедника него да им потврђивањем
деспота призна политичку власт. У тим идејама Беч је пристао, исто
тако, да патријарху Арсенију призна право јурисдикције не само у
црквеним него и у световним стварима. Волео је да српски повлашћени
положај представља свештено лице, него политички човек; а рачунао
је и с тим да ће патријарх љубоморно чувати свој утицај и из властитог
интереса сузбијати претензије световних лица. Да испуни жеље цркве
и народа у тај мах цар је 10. (20.) августа 1691. својим Патентом,
објављеним преко Угарске дворске канцеларије, обновио привилегије,
истичући овог пута у првом реду Србе у Угарској и у Славонији, а
онда у осталим областима. По овој новој Дипломи, сва имања оних
Срба који буду умрли без наследника имају припасти цркви и архиепископу.
Њом је, у исти мах, признато патријарху (односно архиепископу) право
јурисдикције и у световним стварима.
За то време Турци су покушали да зауставе
српски покрет сеобе и да их колико-толико умире. Пошто је протутњио
први бес освете, велики везир објавио је општу амнестију за све
који се у року од шест месеци врате кућама. Да би спречио утицај
патријарха Арсенија на Србе, Ћуприлић је у пролеће 1691. поставио
новог патријарха Калиника, ранијег свештеника у Скопљу, кога неки
зову Грком. Калиник се трудио да умири народ и поврати разбегле
епископе и свештенство на њихове дужности. Да му појачају углед
и приходе, који су ишли и њима на корист, и да даду одушке незадовољству
према аустријским и млетачким суверницима, Турци су сад поново наређивали
да католички пук мора плаћати извесне намете Српској патријаршији,
односно њезином епископату. Обавештени о тим турским обзирима према
Србима и Аустријанци су, у ово доба борбе, морали подешавати своје
држање са много више предусретљивости, него што се у срцу желело.
Читаве прве половине 1691. године није дошло
ни до каквих већих борби. И једна и друга страна спремале су се
да зададу што одсуднији ударац. Кад су се код Сланкамена, 9. (19.)
августа, судариле обе војске, чинило се да ће та борба одлучити
даљи исход рата. Али није било тако. Иако су Турци претрпели страховит
пораз, изгубивши и великог везира и много људства и материјала,
рат тим ипак није био окончан. Аустријанци нису имали довољно свеже
снаге да га пренесу даље. И ову саму битку припомогла је у одсудном
часу српска милиција, која се, као посебна целина, са 10 000 људи,
борила под Монастирлијиним заповедништвом. Бројала је 6400 пешака
и 3600 коњаника. Српска је милиција прва провалила у турски табор
и запленила 34 заставе. „Битка код Сланкамена", наглашава Ј. Радонић,
„значајна беше по српски народ стога, што је то последњи бој, у
коме су Срби, као компактна целина и као царски савезници, под својим
командантом, борили се против Турака." После им Аустријанци не признају
више тај посебни положај, него Србе увршћују у бојне јединице као
и остале војнике, бојећи се да Срби као организована засебна војна
јединица не постану опасни.
После својих заслуга у сланкаменској победи
Срби су, подстицани на то од Ђ. Бранковића, тражили све енергичније
да се реши већ једном његов положај и да он преузме дужност народног
представника. Овоме је било дозвољено да станује у једном хотелу,
да прима контролисане посете и да се полуслободно креће, али га
ослободити сасвим нису никако хтели. Верујући да се постепено приближује
свом циљу, он се сматрао као нека врста господара и титулисао се
као „самодржавни деспот земљи славеносрпској и всего Илирика", и
то „милостију божијеју".
Срби у Угарској
Врло моћни чиниоци међу угарским сталежима,
а још више на царском двору, налазили су да су учињени уступци Србима
ишли предалеко, да они стварају државу у држави, и да као „шизматици",
са нарочитим повластицама, уносе незадовољство међу друго становништво.
Њихову војничку вредност они су потцењивали, тврдећи да они нису
ипак права војска и да им нарочито недостаје потребна дисциплина.
За српско свештенство тврдили су да је неуко и порочно, а сам народ
да није много поуздан. Један део тих прекора био је тачан, али несавесно
уопштен и једностран. Међу српским избеглицама, које су веровале
да је њихово склањање у Аустрију само дривремено, било је доста
елемената који су живели од данас до сутра. Са службених страна
поручивало се и наглашавало да је наставак борбе стално у плаиу,
тако да се људи нису могли лако снаћи и почети нове послове. Привременост
је постајала сталност. С тим су долазиле остале незгоде. Дугогодишње
ратовање, напуштање кућа и своје средине, немаштина и подивљалост
нарави која прати све ратове, имали су својих рђавих последица и
код Срба. Јеромонах Михаило Рачанин, један из круга бољих и некако
збринутих, јадао се, 1695. године, како наши људи живе ,,у великом
утеснењу", „лишени својих домова и манастира и сваког добра, а овде
никакво добро не приобрели". Године им већ пролазе ,,по злу добра
чекајући, и не дочекасмо".
Нарочито је био активан католички клир, коме
је на челу стајао докраја антиправославски и непомирљиви кардинал
Леополд Колонић.. Годину-две дана иза царских привилегија његови
су их људи отворено газили. За сремског унијатског епископа је постављен
1693., године Петар Љубибратић. Исте године донео је печујски суд
одлуку, по захтеву бискупа Матије Радоњаја, да се протерају сви
Срби православни из тог града, „као шугаве овце из стада". Било
је и других насртаја. У исто време, и српска милиција укинута је
као самостално тело и стављена је под врховну команду царских генерала.
У Бечу се, сем тога, узимао у обзир и план да се српска насеља разбију
тако што би се Срби разбили у разне колоније. Као одговор на све
то дошле су одмах тужбе српских представника и њихов захтев, формулисан
на збору у Баји 1694. године, да остану у заједници и да им се даде
одвојено земљиште и то Мала Влашка између Саве и Драве. Ставови
су јасни. Срби траже стално, проширујући своје захтеве, свој аутономан
положај у пуном смислу те речи, са својом црквеном и световном влашћу,
са својом милицијом и са својим подручјем. Беч, мада им је давањем
привилегија признао засебан положај, жели да ту самоуправу што више
ослаби и ограничи. Борба око тога водиће се скоро столећима. Кад
им Срби буду потребни, Беч ће пристати да им, с времена на време,
обнови привилегије и са ласкањем да нова обећања; чим опасност мине,
сви ће српски непријатељи гледати на све начине да се обећања изиграју.
У току 1693—1695. године Аустријанци према
Турцима нису имали скоро никаквих успеха. Покушај из 1693. године
да се дочепају Београда завршио је бедно. Из одушевљења прозвао
је тада велики везир Београд „местом среће", Хајрул-билад, и сам
је султан Ахмед II дошао у град да покаже своју радост због тога
успеха.
Турци су током 1692. године постигли извесне
успехе и према Млечанима. Сулејман-паша Бушатлија напао је у септембру
на Црну Гору и без муке је допро до Цетиња. Млечани бише присиљени
да предају то место, али им се допусти да изведу своју посаду. Полазећи
из манастира, они су га минирали и нанели осетне губитке Турцима,
који су у њ улазили не слутећи зла. Тако ће учинити и касније у
требињском манастиру Тврдошу, са мотивацијом да се не би Турци ту
„поново" учврстили. Више среће имали су Млечани у долини Неретве,
где су у лето 1694. освојили Читлук и Габелу. Једно време беху посели
и Попово и Требиње и област око корјенићког Клобука.
Почетком 1695. године дошао је на турски
престо борбени Мустафа II. Ношен жељом да поправи грешке својих
претходника и да даде новог духа целој Царевини, он се сам ставио
на чело војске. Глас о његовој активности и енергији беше заплашио
све његове противнике. Тај страх се дао одмах приметити и у аустријској
престоници. Већ крајем фебруара те године добио је патријарх потврду
свог права да именује епископе и да ти епископи имају право каноничке
визитације. У исто време, Срби су били ослобођени да плаћају десетину
католичком клиру. Аустријска бојазан показала се као потпуно оправдана.
Неуспеси њене војске у Банату и Ердељу, 1695. и 1696. године, могли
су компромитовати ако не цео исход, а оно добар део дотадашњих резултата
овог дугог и свима дотешчалог рата. Да се поправе мутни изгледи
Аустријанци су 8. фебруара 1697. склопили савез са руским царем
Петром Великим, несвесни тада у правој мери опасности којој се излажу
уводећи ту силу у решавање турског питања и турске власти на Балкану.
Велика срећа за Аустријанце беше што су у
своју војску добили младог и генијалног војсковођу Евгена Савојског,
француског племића, за кога његова отаџбина не нађе достојног запослења.
Овај енергични, иако врло неугледни војник, примио је команду у
лето 1697. године а већ 1. (11.) септембра успео је да потпуно разбије
турску војску код Сенте, коју је водио сам султан. После те победе
кренуо се Евген са свега 6500 људи на вратоломан и дрзак поход у
средиште Босне, знајући да је босански паша био и страдао у борби
код Сенте. На том походу није наишао ни на какав отпор, сем код
Врандука. У Сарајево је стигао 13. октобра, где је три дана харао.
Већ првог дана била је варош запаљена. Строге мере биле су правдане
тим што су Турци ранили аустријске парламентаре. При пожару, у лако
запаљивој вароши, где су куће биле махом од дрвене грађе и слабог
ћерпича, страдали су подједнако и хришћани као и муслимани. Из опљачканог
града принц Евген је повео са собом известан део православног и
католичког елемента, да га насели по Угарској. Известан део наших
људи једва је дочекао да се после врати у Сарајево. Велика породица
Будимлића добила је отада тај надимак, као сећање да су једно време
провели као Будимлије.
Али, мада су однели код Сенте тако велику
и видну победу, Аустријанци њом, ипак, нису изменили много цео војнички
положај. Овај упад у Сарајево била је само једна епизода. Оно што
би било далеко важније, да пренесу поново бојно ратиште испод Дунава,
на то нису смели да се реше. Не чак ни да изведу напад на Београд,
који је био војнички важнија тачка од Сарајева. Њима је победа код
Сенте била сад добродошла да се Порта увери како је мало изгледа
да ће моћи изменити ратну срећу и да постане склонија на мир, а
с друге стране да увери и Французе како се Аустрија не да лако сломити
и поред све борбе на два фронта. Луј XIV прошао је у основи рђаво
у рату са такозваном европском коалицијом, поред свих победа које
му је војска односила, и 1697. године пристао је на мир, који га
у души није задовољавао. Обавештена да је Аустрија тим добила слободне
руке на западу решила се, најпосле, и Турска, посредовањем Енглеске
и Холандије, да се мири. Преговори о условима примирја и мира трајали
су подуже, а окончани су у Сремским Карловцима 16. (26.) јануара
1699. године. По том миру, Турцима је од свих поседа у Угарској
остао само Банат и у Славонији њен југоисточни сремски део. Са Млечанима
се нашао коначни споразум тек 1701. године. Они су дуго настојали
да одсеку Дубровник од осталог залеђа, желећи да задрже цео појас
земљишта, од Неретве, преко Попова, до Грахова. Али то Република
није могла постићи, јер Дубровник и његово залеђе није дала Турска,
а штитила га је и Аустрија. Млечани су помакли своју линију преко
Книна, Сиња и Читлука са Габелом, а у Боки су задржали Рисан и Нови.
Пошто се, после толико година борбе, смирила
са оба своја противника, и на истоку и на западу, Аустрија је могла
да се посвети унутрашњем прибирању. То ће рећи, у односу према Србима,
да попусти свима њиховим непријатељима. Пошто је прошла потреба
од српске помоћи, могло се прећи на давно жељени циљ, да се српско
тесто измеси потпуно по својој вољи. Да га угоне у свој калуп и
католичко свештенство, и угарско племство и жупанске власти. Али,
са једним важним чиниоцем бечки кругови нису ипак рачунали. То је
била упорност и отпорна снага српска. У исто време и вештина да
за своју корист нађу нове и на Беч осетно делотворне елементе.
У Бечу су људи тврдо веровали да Срби немају
много да бирају; могу се одлучити или за њих, или за Турке. Кад
је прошла ратна опасност није им било баш превише много стало до
тога за кога ће се определити, иако су рачунали с тим да би било
од штете ако би се, њиховим повлачењем, проредила граница. На велико
своје изненађење у аустријској престоници могло се, наскоро, сазнати
да Срби хватају везе с Русијом Петра Великог и да чак тамо налазе
извесног разумевања; да су Срби, дакле, успели за своју ствар заинтересовати
једног новог политичког чиниоца. Прве непосредне везе створили су
Срби са Русима већ у лето 1698., за време боравка цара Петра Великог
у Бечу. Тада су патријарх Арсеније и Ђ. Бранковић имали састанак
са царевим пуномоћником П. Б. Возњицином и изложили су му стање
Срба и православља у аустријским земљама. Колико је патријарх тим
стањем био задовољан види се најбоље по томе што је преко руског
посланика желео израдити дозволу од Порте да се врати у Пећ, на
своју стару дужност. Возњицин је своју дужност у Аустрији схватио
озбиљно и предузимао је кораке и у одбрану православља и за ослобођење
Ђ. Бранковића, који га је за то свакако усрдно молио. Беч, истина,
није био много љубазан у свом одговору на те представке, али му
је ово ипак могла бити једна опомена. Српско питање није било онако
просто и изоловано како је изгледало извесним сувише ревним лицима
из високог клира и аристократије.
Кад су били познати резултати Карловачког
мира, за патријарха и већину пребеглих Срба, који су видели да се
натраг не може, постало је јасно да треба нешто предузети да се
обезбеди живот њихових сународника у нормалним приликама. Патријарх
и неколико народних првака израдили су у Бечу да је цар издао током
лета 1699. два патента, којима су Србима зајемчавана права и заштита.
Али је зато Јован Монастирлија крајем 1701. године потчињен непосредно
Дворском ратном већу, као „особа чисто војничка и службена", да
не би зависио од нечије друге надлежности. Међутим, то исто Веће,
иако је знало за царске привилегије Србима, под утицајем клерикалних
кругова, помагао је унијатску акцију и придруживало се онима који
су на Србе гледали са неповерењем. Оно је још 1698. године наређивало
властима да иду наруку поунијаћеном епископу Јеврему Бањанину, који
је имао да настави рад у почетом правцу. За самог Арсенија III,
цар је у једном акту из 1703. године говорио како он никад није
дозвољавао да се служи титулом патријарха, а те му је године изрично
забранио сазивање црквеног сабора, који би имао да озакони избор
његова наследника, кога је патријарх, због болести, био већ одредио
и за његову потврду упутио посебног делегата у Цариград. Патријарху
се сад уопште замерало што води преписку са својим људима у Турској
и што је на црквени сабор позивао и њих. Бечки кругови, подозриви
и неискрени, нису могли схватити од колике би користи баш по њихове
интересе било кад би представник Српске цркве из њихове државе могао
вршити стварно моћан утицај у Турској. Али, свесни да њихови поступци
према православнима нису исправни, они су се бојали поређења односа.
Још мање им је било у интересу да патријарх, са наслоном на јак
православни живаљ у Турској, наставља са народом заједно жилав отпор
преверавању и однарођивању, што је била стална тежња царске камариле.
Срби су јасно видели и осећали то неповерење и тужили су се више
пута. У том погледу карактеристично је једно писмо патријархово
московском бољарину Ф. А. Головину, који је показивао интерес за
Србе. Патријарх му се у том писму од 29. октобра 1705. отворено
тужио. Срби само додају плач на плач, немајући ниоткуд помоћи. Обраћају
се стога њему с молбом да им „мојсествује", тј., да избави Србе
онако као Мојсеј Израиљ из Египта.
Вероватно би стање Срба постало миого теже
да, 1703. године. није букнуо у Угарској устанак Фрање II Ракоција,
потицан од Француза, са којима је Аустрија поново ушла у рат. Ако
се том устанку придруже и Срби, како их је Ракоци позивао дајући
им многа обећања, постојала је не мала опасност да то постане крупно
питање за Царевину. Срби то нису учинили, иако је било извесног
колебања међу њима. Патријарх се решио за цара, јер је био за закониту
власт и јер Ракоцију није много веровао. Желео је да бар сад у Бечу
покажу више разумевања за српско држање уопште. У Бечу нису били
сасвим начисто са Србима. Бојећи се рђавог утицаја огорченог Бранковића
на Србе, они су овог несмиреног човека, који је симпатисао Ракоција,
дали превести из Беча у далеки Хеб, што даље од српских првака.
После извесног уздржавања Срби су помогли цареву ствар и знатно
су допринели да је мађарски устанак био угушен. Али су за то и осетно
настрадали, јер су се Мађари свирепо светили, кивни на њих што су
као дошљаци устали против њих и што помажу бечку владу и што су
се бојали да ће награђивање Срба испасти на рачун њихових и животних
и националних интереса.
Срби су сачињавали добрим делом и нову, током
1702/3. године образовану, Потиско-поморишку војну границу, која
је дошла под власт Врховног војног савета. Као и у Хрватској и у
Славонији, Срби су и ту били изложени као нека врста живог бедема
према Турцима. Своје привилегије они су могли да одржавају само
тим сталним излагањем себе на границама, где се њихова вредност
морала видети и ценити, и о којој су војни кругови, немајући никог
другог да их боље замени, морали водити рачуна. Ради тога ће, само
док буде потребе, Срби остати, како се у Бечу говорило, „толерирана
нација".
У априлу 1705. умро је аустријски цар Леополд.
Срби су и од њега, у вези са Ракоцијевим устанком, тражили нову
потврду привилегија с устаљенијим схватањима о њиховој важности.
После његове смрти то је морало бити нарочито потребно, да би се
јасно одредио став новог цара. Нови цар, Јосиф I, испунио је српске
жеље 13. (24.) фебруара 1706. Али патријарх није био тим задовољан.
Потврда је опћенито помињала привилегије, али није узимала у обзир
њихове повреде и санкције и годинама стечено искуство, до чега је
Србима било највише стало. Они су хтели да се њихов положај јасно
обележи, како не би било двосмислености и заобилажења и злоупотреба.
Нову представку патријархову цар је упутио на мишљење кардиналу
Колонићу. Какво је било гледиште његово на српско питање види се
јасно по овом његовом објашњењу како Срби тобоже погрешно тумаче
своје привилегије: „Они изводе, да је по гласу истих њима дозвољено
не само да сада 'шизматици' буду, већ да као такви т.ј. одељени
од католика и римске цркве и даље остати могу. Но то им се не може
никако допустити, јер не само да то св. наша католичка вера забрањује,
него је одлучно противно и самом државном разлогу; то искуство нас
довољно учи, шта је све разлика у вери по Угарској починила у недавно
прошла времена, а историја нам казује шта је све догађало се због
тога и по другим крајевима света." Он је тражио да цар поставља
Србима не само патријарха и епископе него и свештенике. Патријарх
не сме предузимати ништа не само против свештених лица, који би
примили унију, него ни против манастира, који би тако, простим актом
самовоље, имали прећи у туђе руке. ,,Ако се те привилегије већ не
могу изменути или скратити, то нека се бар од речи до речи потврде
или таквим тамним изразима и двосмисленим речима изложе, које би
се, у разна времена, могле сад овако, а сад онако разумети и тумачити;
уз то би ваљало све то само привремено и са извесним клаузулама
потврдити, како би касније, у згодно време, ти шизматици, као и
остали акатолици, кад им више не буду сметале сличне привилегије
римске цркве, са црквом католичком, и против воље њихове, лакше
се спојити могли." „Ради опћег добра и веће користи по службу ћесарову
требало би тако дуго оклевати после смрти садањег патриарха са постављањем
другог, док то не би сасвим прешло у заборав, те кад он умре тада
неће бити кога, који би могао посвећивати и надомешћивати оне владике,
које се буду међу тим с римском црквом спојиле, а ови би тада постепено
потрудили се, да сједине с римском црквом њихове игумане, калуђере
и свештенике; — те ће се тако постепено без икакве силе, током времена,
сви они са римском црквом сјединити; а с народом би се тада поступило
онако, како то буду прилике онога времена донеле."
С обзиром на мађарски устанак и српске војничке
услуге, и општи положај, цар није могао бити негативан према Србима,
али су зато у великој мери искоришћени Колонићеви савети. Избегавала
су се сасвим прецизна јемства и остављало се много полуотворених
врата. Нова потврда српских привилегија цара Јосифа I (са поменом
титуле патријарха) потписана је 7. августа 1706. Тога лета уступљено
је патријарху велико добро Даљ код Осијека. Међутим, Арсеније III
није могао дуго да га ужива, јер је умро још те јесени, 26. октобра
1706.
Избор новог српског верског поглавице обављен
је тек почетком 1708. године. Наследник Арсенијев, Исаија Ђаковић,
који му је био један од главних сарадника, али са којим се после
разишао, био je око патријархове смрти именован за царског саветника
због заслуга у турском рату и Ракоцијеву устанку. Ђаковић је биран
за „првјешег и начелњејшег митрополита", а титула патријарха остала
је само за пећког носиоца. Срби су, на свом збору одржаном у јесен
1707. у Карловцима, били тврдо одлучили да неће кидати заједнице
с пећком матицом и да ће признавати врховну власт пећког патријарха,
па су то доставили и у Беч. Нови српски првосвештеник у аустријској
држави имао је бити митрополит Крушедолске митрополије. У Бечу тај
предлог нису одмах прихватили, ,,због опасиости да се Срби поврате
натраг под Турке и да би се лакше могла спроводити унија међу њима".
Али како Срби од тог става нису одступали, они су најпосле попустили.
За митрополитово средиште би изабран манастир Крушедол, највећи
и најчувенији од свих у Фрушкој гори. Нову аутономну Крушедолску
митрополију признао је пећки патријарх Калиник, и тако је очувано
јединство Српске цркве. Друга струја, коју је с почетка заступао
и сам Ђаковић, хтела је да Српска црква у Аустрији буде аутокефална,
али је остала у мањини. Ђаковић је, потом, признао Пећку патријаршију
и заклео јој се; под тим условом једино могао је и бити изабран.
Нови митрополити, после нагле Ђаковићеве смрти (20. јула 1708),
становали су претежно у Карловцима, на Дунаву, на питомој падини
Фрушке горе, па је нова митрополија ускоро добила назив Карловачка,
који јој је остао све до наших времена. Исаијин противкандидат,
Стеван Метохијац, сремски митрополит. постао је његов наследник,
али није издржао на својој новој дужности ни пуну годину дана. Умро
је 27. априла 1709. Нови митрополит Софроније Подгоричанин, славонски
владика, био је, као и претходник му, досељеник из јужних области.
Као и она двојмца, и он је на управи цркве остао врло кратко време,
до смрти, која га је задесила на самом почетку 1711. године. Ово
нагло умирање српских првосвештеиика изазивало је у народу сумње
да посреди нису била чиста посла, али се није могло ништа утврдити,
што би било оправдања тој сумњи.
Аустријске власти, које у први мах, 1708.
године, нису могле спречити да Срби свечано и јасно нагласе свој
однос према Пећкој патријаршији, нису ипак напустиле свој план.
Већ приликом заклетве цару, митрополиту Софронију 1710. године није
било дозвољено да се, у исти мах, закуне и пећком патријарху. Али
Србе то није много поколебало. Као један посредан одговор на то
била је одлука да се за упражњену митрополију изабере поново један
човек с југа, Вићентије Поповић Јањевац, а као непосредан одговор
било је њихово стално одржавање тих веза.
|
