Жељко Ђурић

Ђордано Бруно у српској култури:
текстови и судбине

Резиме: Ђордано Бруно је више од сто година присутан у српској култури Налазимо га у текстовима значајних и мање значајних аутора; неки од тих текстова имају превасходно дивулгативни карактер и теже да прошире у свом времену информације и знања о том великану. Други су, пак, покушали да крену у дубље истраживање суштине Брунове филозофије. И једни и други, у сваком случају, носе обележја својих духовних и идеолошких видика, а изражавају, неко више неко мање, и свој лични емоционални став. Посебно богат и инспиративан однос према делу Ђордана Бруна налазимо код Ксеније Анастасијевић која је за Брунову мисао везала и добар део сопствене научне и људске судбине.

Ђордано Бруно је још пре више сто година почео да живи у српској култури; да живи у да дели судбину те културе, да учествује у токовима и трансформацијама те културе зависно од историјских и других прилика. Налазимо га у текстовима значајних и мање значајних аутора; неки од тих текстова имају превасходно дивулгативни карактер и теже да прошире у свом времену информације и знања о том великану. Други су, пак, покушали да крену у дубље истраживање суштине Брунове филозофије. И једни и други, у сваком случају, носе обележја својих духовних и идеолошких видика, а изражавају, неко више неко мање, и свој лични емоционални став.

Најпре су се, далеке 1889. године, у часопису чији је власник био познати српски романтичарски песник Јован Јовановић Змај, а који је излазио у Новом Саду и звао се “Јавор”, појавила два прилога посвећена Бруну. Оба прилога у директној су вези са подизањем споменика Ђордану Бруну на римском тргу Campo dei fiori, што је опет, са своје стране резултат снажне идентификације италијанског Препорода и тек рођене италијанске државе са судбином и делом Ђордана Бруна који у себи садрже снажан национално-духовни симболички потенцијал. У првом тексту је угледни интелектуалац Марко Цар, који је иначе са посебном страшћу пратио збивања у италијанској култури и књижевности, реагујући на откривање тог споменика, читаоцима укратко испричао Брунов живот. Није пропустио да укаже на животност Брунове мисли: треба га сматрати, пише Цар, “претечом модерне философије” и набраја низ знаменитих имена која су Брунови дужници у филозофији: Галилео, Лајбниц, Спиноза, Бејл, Шелинг, Хегел.

Неколико бројева касније појавила се у истом часопису и једна поема о Бруну, написана у неправилно римованим осмерцима. Поема садржи неколико карактеристичних детаља: успостављање оштрог контраста између мрачног свеприсуства клера (посебно су негативно обележени језуити) и духа изворног хришћанства, и светлог, узвишеног примера Бруновог слободоумља; контраст, романтичарски, између Бруновог дугогодишњег боравка ван Италије и његове огромне жудње да се тамо врати (“Дође доба да се патник/ својој родној земљи врати”); завршетак поеме посвећен је, такође, чину подизања споменика Бруну (“Монументум ц’јелог света”) који је, истовремено, и чин “враћања бесмртне славе” овом великану.

Поводом триста година од смрти Ђордана Бруна појавио се још један пригодни текст. овога пута у часопису “Бранково коло” који је носио име једног другог великог српског романтичарског песника, Бранка Радичевића. Аутор је написао књижевну причу сачињену од познатих елемената Брунове биографије; покушао је да најдраматичније детаље просто допуни својом маштом, нарочито сцене на ломачи. После тако испричаног Бруновог живота и смрти, аутор даје кратак осврт на Брунову мисао и, што је веома занимљиво, наводи нека новија издања Брунових дела: оних на латинском, објављених у Напуљу 1880 и 1886, и оних на италијанском у фирентинском издању из 1891. године.

Други талас интересовања за Ђордана Бруна почео је двадесетих година нашег века. У једном женском часопису, “Женски покрет”, који је излазио у Београду, појавила се, године 1923, фотографија једне младе жене за коју је у пропратном тексту речено да је постала доцент на Филозофском факултету у Београду; то је био први случај у историји универзитета у Југославији да једна жена постане универзитетски наставник. То није једини примат Ксеније Атанасијевић како је било име те младе жене. Она је била и прва жена која је постала доктор наука. Докторски рад је одбранила 1922. године, кад је имала 28 година, и носио је наслов Бруново учење о најмањем. За име те жене везује се најплоднији период у погледу присуства Брунове мисли у нас.

Бруново учење о најмањем јесте филозофска расправа пре свега о Бруновом делима написаним на латинским језику и објављеним у Хелмштату и Франкфурту: De triplici minimo et mensura, De monade и De immenso et de inumerabilibus. На ово истраживање Ксенију Атанасијевић подстакао је њен професор, знаменити српски филозоф, Бранислав Петронијевић. Послао ју је у Женеву и у Париз да слуша предавања онда чувених професора; од професора Вернера из Женеве добила је примерак Брунове књиге. Њена расправа објављена је најпре на српском (1922), затим на француском једна проширена верзија (1923. године, под насловом La doctrine Metaphysique et Geometrique de Bruno) и, коначно, 1972. године, на енглеском, још шире издање. Према сведочењу саме Ксеније Атанасијевић, Петронијевић је то учинио јер је био и лично заинтересован за Брунове идеје изложене иу споменутим делима; нешто од тих резултата и сам је искористио у неким потоњим филозофско-математичким расправама.

Судећи по реаговању научне јавности у наредним годинама, у приказима, на пример у енглеском часопису ”Натуре” 1925. године, или чешком часопису за филозофска питања из 1926 године, подухват Ксеније Атанасијевић био је изузетно успешан; сви истичу њену велику научну храброст што се подухватила да анализира једно Бруново дело којим се до ње готово нико није озбиљније бавио. Као главно достигнуће њеног рада означава се повезивање Брунових метафизичких и математичких идеја садржаних у тим списима и модерних научних и филозофских токова. Једно од признања јесте и чињеница да је Вирђилио Силвестрини њену монографију укључио у Bibliografia delle opere di Giordano Bruno објављену у Пизи 1926. године.

Ксенија Атанасијевић је била и одличан познавалац старогрчких филозофа, Спинозе, Паскала и многих других. Имала је веома широко хуманистичко образовање и разнолика интересовања; у познијим годинама живота, а умрла је 1980, привлачила ју је психоанализа. Према Бруну, његовом делу и његовој судбини осећала је велику приврженост. Он је био филозоф оне врсте којој је и сама припадала: не смирени творац чврстих филозофских система, него страсни истраживач простора људске мисли али и људске душе. Док је писала свој рад о Triplici minimo et mensura и док је почињала свој рад на Филозофском факултету, није ни слутила да ће јој Брунов пример љубави према филозофији по сваку цену давати снагу да издржи оно што ће јој се дешавати.

Међу радовима Ксеније Атанасијевић налазимо још два значајна прилога о Бруну. Први је из 1927. године и објављен је у часопису “Мисао”. У њему реконструише Брунов живот и његово дело на основу биографских бележака у Бруновим делима и историјске грађе, као и на основу личних анализа. Један од занимљивих акцената текста јесте тврдња Ксеније Атанасијевић да “Ноланац није био у стању да одвоји филозофеме од своје личности, и да их прелије објективношћу. Сваку мисао он је спонтано преламао кроз душу”; “отуда широке и плодоносне филозофеме Ђордана Бруна добијају једну вибрантну привлачност од његове чудесно сложене и тешко протумачљиве личности, што је у доба интелектуалнога слепила и хаоса сјајила зрачном и блиставом светлошћу истине, као она безбројна сунца којима је визионарски дух његов населио безмерну васељену”. Сажетија варијанта овог текста појавила се, доцније, у књизи Ксеније Атанасијевић Питагора, Епикур и Ђордано Бруно.

Када су је, у једном интервјуу, после много деценија, питали зашто је изабрала баш Бруна, одговорила је: “Он је привидно био конфузан, али иза тога се скривало нешто ново и велико. ... Није ме њему привлачила толико његова лична трагедија колико цео његов живот. Био је човек огромне имагинације, невероватног знања, доброг срца, велике памети и – много лакомислен. Тиме ја објашњавам његову трагедију: веровао је да му се ништа неће десити. иако оштроуман човек високе интелигенције, био је непоправљиво лакомислен, кожа ми се јежи кад помислим како је и каквим одљудима пао у руке!”

Ксенији Атанасијевић, која је, као што смо видели, аутор најзрелијих доприноса познавању Брунове мисли у српској култури, било је ускраћено да своје велике способности и своју велику културу још дубље угради у културни живот Србије. Године 1936. била је принуђена, после невиђених сплетки и клевета, да се повуче са Филозофског факултета у Београду. После ослобођења 1945, у новом режиму, није јој омогућено да се врати на факултет. Понос, храброст и филозофски интегритет није јој дозволио да се уклопи, као што су то многи учинили, чак и из њене генерације, у нову револуционарну филозофију која је непосредно служила власти. А тај свој интегритет храброг мислиоца показала је, у свом стилу, јединствено, онда када је било најтеже. Аутор је једног од првих текстова, из 1933. године, против Хитлера и његових поступака против Јевреја; у Београду је, 1940. године, уочи самог рата, држала серију предавања о Спинози и другим великанима јеврејске културе; 1941. године био је забрањен тираж београдских новина “Правда” због једног антинацистичког текста Ксеније Атанасијевић; 1942. године немачка власт у окупираном Београду ухапсила ју је и држала неко време у затвору. У деценијама које су уследиле Бруно је био њена утеха и извор њене снаге. О њему више није писала јер слика о Бруну коју је она могла да понуди није се уклапала у нове идеолошке оквире. О Бруну, после II светског рата пишу други и на другачији начин.

Тиме смо ступили у треће раздобље рецепције Бруна и његове филозофије у српској култури. Прототип за ново виђење Бруна могла је у оно доба бити књижица руског аутора Воронцова-Вељаминова која у српском преводу објављена 1948. године под насловом Хероји и мученици науке. Занимљиво је да се две године раније у Загребу појавило издање те књижице на италијанском језику. У тексту посвећеном Бруну инсистира се на његовој “ватреној борби против окамењеног, престарелог мишљења средњег века, против духовног незнања свештенства, против слепог клањања Аристотеловом учењу”. Занимљиво је, као стереотип оног времена, бављење друштвено историјском ситуацијом, увођења у текст марксистичких категорија али без органског повезивања са Бруновом филозофијом: синтагме као “подјармљена већина народа", “трговачка буржоазија”, “производне снаге” “револуционарно учење Бруна” итд. дају преовлађујући тон овом тексту. У суштини на сродан начин, али у ученијој форми, о Бруно је писао и филозоф Душан Недељковић, безмало вршњак Ксеније Атанасијевић, који је, у филозофији идући и њеним трагом, досегао највиша друштвена признања; постао је академик и у дужем периоду играо улогу врховног судије у питањима филозофског правоверства. Да бисмо стекли слику о његовим акцентима у представљању и тумачењу Брунове мисли, послужићемо се понеким цитатом: “Ренесансна револуционарна филозофија природе уопште, а Брунова нарочито, моћан је одраз бројних сељачких буна и првих буржоаских револуција”; “основне црте Ђордана Бруна, револуционарног борца и мислиоца филозофа, неустрашивог јуришника, страдалника и победника”; “Бруно се смело ухватио у коштац са оним местом Аристотелова учења на којем се велики антички материјалист поколебао и скренуо у идеализам”. Изразите и форсиране опозиције између материјалистичког и идеалистичког, револуционарног и реакционарног, у најмању руку сужавају простор за поимање богате и разгранате Брунове мисли.

Ако текст који смо управо представили и није значајан допринос познавању Ђордана Бруна, онда књига у којој се појавио представља приличан корак напред у том погледу. Наиме, споменути текст појавио се као предговор преводу, првом целовитом, Брунове расправе О узроку, принципу и једном на српски језик. Књигу је превела и опремила веома квалитетним исцрпним предговором један од најпознатијих преводилаца са италијанског, госпођа Вера Бакотић Мијушковић. Обиман и документован животопис Ђордана Бруна, Вера Бакотић Мијушковић гради на основу књига које и сама спомиње: Vita di Giordano Bruno con documenti inediti од Винченца Спампаната из 1921. године, I dialoghi di Bruno које је приредио и 1932. године објавио Аугусто Гуцо, предговор Франческа Флоре Бруновом делу О херојским страстима.

У часопису “Књижевност” који је излазио у Београду појавио се 1950. године још један текст о Бруну; из пера филозофа Анте Фјаменга. Текст је написан поводом 350 година од Брунове смрти. Иако је и овај текст инспирисан истим идеолошким ставовима као и споменути текст Душана Недељковића, ипак је хомогенији и идеолошки делови мање нарушавају ауторово приказивање Брунових основних идеја; таквих идеолошких делова има доста, неки су чак и са јачим политичко-пропагандним акцентом него што је случај у Недељковићевом тексту; упадљиво је, међутим, да ти “обавезни” делови, управо зато што су пренаглашени, показују, готово намерно, свој идеолошки карактер; у таквим текстовима, као и у политичким говорима, увек је индикативно прочитати сам крај: “С обзиром на то припада Бруну – великом филозофу револуционару Ренесанса – достојно мјесто у хисторији филозофије. Он остаје да живи као револуционарни мислилац и филозоф, као борац за побједу прогресивних друштвених идеја у напредним снагама друштва, у мислима људи који воле слободу, културу и истину”.

У последње две деценије интересовање за Ђордана Бруна резултирало је појавом још неких превода његових филозофских расправа. Појавиле су се, у Загребу и Сарајеву, опремљене компетентним критичким апаратом, али циркулишу и данас у библиотекама и на универзитету. Заједно за неким сродним напорима, као што су превод Свећара који се појавио у Београду 1991, или књига чији је један део посвећен Бруновим интересовањима за окултно, представљају озбиљан корпус који нам даје за право да утврдимо како је дело Ђордана Бруна обогатило својим присуством и српску културу.

Библиографија:

1. Марко Цар, Ђордано Бруно, "Јавор”, Нови Сад, 1889, 24, 378-379.

2. Владимир Тројановић, Ђордано Бруно, “Јавор”, Нови Сад, 1889, 39, 609-610.

3. Александар Љ. Митровић, Ђордано Бруно (1600-1900), “Бранково коло”, Нови Сад, 1900, 6, 215-217.

4. М. В. , Прво уступање наше университетске катедре жени, “Женски покрет”, Београд, 1923, 8, 337-338.

5. Ксенија Атанасијевић, Бруново учење о најмањем, Београд, Време, 1922.

6. К. Атанасијевић, La Doctrine Metaphysique et Geometrique de Bruno, Београд, Полет, 1923.

7. К. Анастасијевић, The Metaphysical and Geometrical Doctrine of Bruno: as Given in his Work De Triplici Minimo, St. Louis, Warren N. Grin, INC, 1972.

8. К. Атанасијевић, Личност Ђордана Бруна, “Мисао”, Београд, 1927, XXIII, 80.

9. Драгослав Адамовић, Разговори са савременицима, Београд, 1982, 29.

10. Радмила Шијаковић, Животни пут и философско дело Ксеније Атанасијевић, “Филозофске студије”, Београд, 1970, 33-52

11. Воронцов-Вељаминов, Хероји и мученици, Београд, Ново поколење, 1946, 19.

12. Душан Недељковић, Револуционарни борац и мислилац Ђордано Бруно, у: Ђордано Бруно, О узроку принципу и једном, Београд, 1959, 10.

13. Анте Фјаменго, Ђордано Бруно (поводом 350 годишњице његовог спаљивања), “Књижевност”, Београд, 1950, 10, 494-500.

14. Ђордано Бруно Оптимизам слободног мишљења, Загреб, Напријед, 1985.

15. Ђордано Бруно, Две филозофске расправе, Сарајево, Веселин Маслеша, 1979.

16. Ђордано Бруно, Свећар (превод Ивана Клајна), издање позоришта”Атеље 212”, Београд, 1991.

17. Живорад Михајловић-Словински, Њихов онострани живот, Београд, Култура, 1981.

// Пројекат Растко / Књижевност / Наука о књижевности //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]