Др Нада Ђорђевић

Фестивал културе

V Фестивал лужичкосрпске културе у Будишину - манифестација културних снага и достигнућа Лужичких Срба

Последњих дана маја (од 26. V - 1. 6. 80) у стародревном граду Будишину (Bautzen, NDR), културном и административном центру Горње Лужице надомак Дрездена, Лужички Срби одржали су свој V фестивал културе. Програм је био пребогат и захватао све аматерске ансамбле песама игара, свих школских и предшколских група до оних најстаријих, окупљених у друштва по селима широм Лужице. Од фолклора па до позоришних представа, опере, симфонијског оркестра, од изложби уметника по занимању до наиваца и домаће радиности. Сав живот Лужичких Срба слио се тих дана у Будишин.

За сваки фестивал овај малени словенски народ припрема се током четири године свим својим малобројним снагама и целом својом вољом за живот. Свесрдна друштвена помоћ је ту као и помоћ колега сународника Немачке демократске републике, прве државне власти која им је за њиховог хиљадугодишњег заједничког живота пружила све услове за нормалан и равноправан развој.

Фестивал се одржавао у стародревном граду изнад Спреве, српске реке како је они зову, јер извире из Лужичких гора и тече кроз некада чисто српске крајеве да се код Берлина улије. Град је првобитно био седиште српског старешине из рода Милчана али је после немачке колонизације у Х веку постао германско војно упориште опасано зидинама и градом Ортенбургом на врху који се и данас уздижу са својим кулама и дају особити карактер граду опасаном, боље речено, обгрљеном са три стране Спревом.

У сусрет гостима махали су транспаренти разнобојно украшени народним мотивима, лепршале се заставе црвено-бело-тамно-плаве и државне упоредо. Сав град је био украшен, сви излози ишарани народним мотивима, примерцима богате ношње, везова, грнчарије, тамноплаво-белог националног текстила, трака, амблема, сувенира и свега сличног. Све су то припремили, укусно обликовали домаћи сликари, дизајнери, декоратери. По музејима се у документима могла видети прошлост и садашњост Лужичких Срба. Најбогатија и најлепша стара улица, Богата улица, седиште некадашње градске елите у близини општинске куће, блистала се у новом руху: тек обновљене раскошне фасаде грађанских кућа, обојене пастелним бојама, пружале су пријатну слику. Овом улицом не иду возила и од Богате куле на почетку улице били су постављени штандови са разноврсном робом из домаће радиности. На мањим трговима налазиле су се пољске кухиње за оне многобројне посетиоце који огладне или ожедне. А било их је са свих страна републике, из Пољске, Чехословачке, Украјине, Белорусије. Тамо даље у уским живописним старим уличицама под градом врвело је од оних који су стрпљиво чекали у бескрајним редовима да купе комад врло укусне керамике.

А са свих тргова одјекивала је свирка, песме, ансамбли из Лужице као и гостујући ансамбли изводили су своје програме. Да би се све то видело требало је у исто време бити на десетак места: пред позориштем, маленом, модерно грађеном зградом, играли су млади. Најпре они из дечјих вртића често претрчавајући у забуни подијумом али свесни важности тренутка на који су тако дуго, чекали, певали су наизменце на немачком и лужичкосрпском обучени у народне ношње. Било је и соло тачака, уметничке музике и модерних песама уз раскошне боје народне ношње.

Импресионирао нас је концерт огромног спојеног дувачког оркестра од око 80 чланова. У јединственим униформама из разних школа групе добошара и фанфара изводили су композиције пратећи оркестар пољских и немачких рудара а дириговала је одлучним покретима украшеном палицом ученица средње школе. Ништа мање аплауза нису пожњели ни фолклорни ансамбли домаћих и гостујућих група. Из наше земље није наступила ни једна група али су зато изненада одјекнули звуци наших кола и песама у извођењу ансамбла из Мађарске демократске републике.

У четвртак увече доживели смо изузетно задовољство на концерту дрезденске филхармоније, данас најбољег оркестра у републици, одржаном у сали новог хотела Будишин. Са пуно- уметничког проживљавања, полета и разумевања овај реномирани ансамбл извео је најпре симфонијску поему Метаморфозе од лужичкосрпског савременог композитора Јана Равпа, музику нежне словенске душе, завршену судбински озбиљним тоновима. Затим је дошао концерт Игора Стравинског за виолу и оркестар уз необично виртуозно извођење младог аустријског солисте Томаса Кристијана. На крају вечери салом је одјекнула сва лепота мајсторски одсвиране Седме симфоније а мол од Антоњина Дворжака. У суботу увече у малој али пријатној сали Немачко-лужичкосрпског народног позоришта слушали смо домаћу оперу Јан Чушка, компоновану на тему народне побуне против властелина у XVIII веку од Дитера Навке на речи Бодо Кравца. Са позорнице је зазвучао певани лужичкосрпски текст за чије је правилно извођење ансамбл, сачињен од већине певача Немаца, уложио много труда и добре воље. Видели смо и дечји комад Јана Ворнара написан према народној бајки Липа која пева у извођењу дечјег позоришта. Пишчева мисао је да људска слога и позитивне снаге у човеку могу савладати и највеће препреке: зла вештица хоће да исече липу која деци пева њиховим матерњим језиком али је сложна деца уз помоћ личности из бајки онемогућују и сачувају липу. Како су они све то доживљавајући уверљиво одиграли!

Последњег дана ређале су се свадбе из разних крајева уз све обичаје које још увек чувају. Смењивали су се разни оркестри, столови су били препуни свадбених јела, пића, стари сват је уз обавезне шале дириговао целим весељем.

Два пуна дана, пре и после подне, уз штандове издавачког предузећа "Домовина" тискали су се многи Лужички Срби, Немци, Чеси, Пољаци, Руси да купе књиге одлично опремљене, лепо илустроване, на два језика или само на лужичкосрпском које је "Домовина" била припремила за фестивал. Преко звучника купцима су пружана обавештења о књигама и њиховом садржају а ту близу смењивали су се писци делећи аутограме.

И још много тога занимљивог, вредног, новог нисмо ми, гости Удружења лужичко-српских писаца. стигли да видимо уз сву пажњу и љубазност наших домаћина. На улици смо се сретали с веселим младим и старијим у народним ношњама и разговарали. Са групом књижевника састали смо се, писци, преводиоци, издавачи у укусно адаптираном клубу књижевника "Вјел бик" у интимној и пријатељској атмосфери. Сусрели смо се са старим знанцима, склопили нова познанства, измењали искуства, сазнали о новим успесима, новим могућностима, обновљеним жељама за сарадњу, чули како то други раде и шта припремају. Лужичкосрпска књижевност све успешније излази из свог уско националног оквира и наилази на искрено одобравање. Тако смо се упознали са чешким песником Јозефом Сухим из Брна, који је приредио и превео антологију лужичкосрпске поезије под насловом "Песма вреса" (1976) као и Антологију прозе која ускоро треба да се појави у Чехословачкој. У друштву с њим и његовом супругом провели смо заједно пријатне сате у разговору с писцима, председником Удружења Јурјем Кравжом, веселим Кшешћаном Кравцем, духовитим Јаном Ворнаром, драмским писцем Пјетром Малинком и његовом супругом која води дечје позориште, доајеном лужичкосрпских писаца Јурјем Брјезаном, младим Беном Бударом уз стално стварање Бенедикта Дирлиха, младог песника који је издао занимљиве збирке "Зелени пољупци" (1975) и "Треће око" (1978). Видели смо много, иако на жалост не све, чули пуно занимљивих ствари. Задовољни напустили смо свечано окићени град, захвални приређивачима и домаћинима за незаборавне доживљаје, поневши пуно нових књига, са жељом да културни живот Лужичких Срба иде и даље ка успесима, са жељом да једни друге више упознамо, да ближе и боље сарађујемо а изнад свега отишли смо радосни због успеха и богатства културних достигнућа овога маленог, срчаног и упорног народа.