Др Нада Ђорђевић

Други фестивал српске културе у Будишину

Маја месеца ове, 1968. године, одржан је други по реду фестивал лужичкосрпске културе у Будишину - стародревном граду на реци Шпрјеви, метрополи лужичког културног и националног живота. По други пут после другог светског рата овај град је био домаћин бројних аматерских и народних друштава, сведок настојања маленог лужичкосрпског народа који је упркос хиљадугодишњем ропству и дугом националном угњетавању сачувао свој народни карактер, несаломљиву вољу за животом и карактеристично национално културно богатство.

Националне фолклорне традиције неговане су у Горњој и Доњој Лужици по селима јер се ту српски живаљ налазио компактнији и чистији него у градовима. У време најтежих националних и социјалних угњетавања те традиције биле су им утеха, нада а не ретко и оружје против угњетача и против насилног понемчавања. Своје национално буђење српски народ обе Лужице доживљавао је скоро у исто време кад и остали мали словенски народи. У то време, тачно 1842. године, талентовани сеоски учитељ Карол Аугуст Коцор основао је прво певачко друштво. Од тога времена певачка друштва су стално била део живота овог народа, преко њих су они сачували многе одлике свог народног мелоса. За све време од свог постанка 1847. године, Матица српска у Будишину руководила је целокупним културним развојем свога народа и она има пуно заслуга како за развој српског књижевног језика, уметности и науке, тако и културе уопште.

За народ Лужице настали су најтежи дани у време нацистичке власти кад је страдала већина истакнутих радника и забрањен сваки културни и национални рад. После завођења антифашистичког демократског поретка и оснивања Немачке демократске републике настало је ново доба за Лужичке Србе. Оно о чему су некад само сањали, за шта су се годинама борили истакнути радници овог народа, данас је постало стварност: потпуна равноправност лужичкосрпског народа с немачким народом на основу Закона о заштити права лужичкосрпског народа, изгласаног 1948. године и загарантованог Уставом Републике. Све то донело је нови полет и замах целокупном животу и раду народа.

Једна од видљивих манифестација новог живота у обема Лужицама јесу и "Фестивали српске културе"- Први фестивал с успехом је одржан 1966. а други ове године. Као трудбеници и радници, који су за протеклих двадесет година успели да подигну индустријске гиганте у до тад тихом лужичком крају, тако су и аматерска друштва за свој рад и постигнуте резултате добила висока признања од стране државе. На такмичењима у Дрездену 1967. певачка друштва су освојила три државне награде. То уједно казује с каквим су припремљеним програмом наступили на Другом фестивалу. Учествовало је 65 најбољих скупина певача, играча и позоришних аматерских друштава са 960 учесника. Поред њих, као гости, наступиле су три немачке, једна пољска и једна словачка фолклорна група.

Широка и многострука уметничка делатност група, високе идеје, добар садржај и социјалистичке концепције изведених програма допринели су општем успеху фестивала, Поред уметничког дела у коме је изведена премијера српске опере "Јакуб и Ката" од Коцора у Немачко-српском народном позоришту, Misse solemnis од лужичког композитора Бјерната Кравца, уз учешће три аматерска хора у стародавној, монументалној цркви св. Петра у Будишину, затим представе савременог позоришног комада "Ноћни пацијент" од Пјетра Малинка, концерта Државног ансамбла српске народне културе из Будишина на радију, програм се претежно састојао из фолклорних група играча и певача аматерских друштава. Шаролике ношње, нарочито добро очувана женска ношња, хорови свих узраста певача, од старијих до школске деце и пионира, дали су богату и занимљиву слику сачуваног народног мелоса, игара и обичаја као одраз прошлости коју негује и чува, и слику садашњости у којој данас живи овај малени, жилави словенски народ.

Том приликом издавачко предузеће за лужичку литературу "Домовина" у Будишину, издало је књигу богату фотографијама у боји, "Симфонија радости", које илуструју овај празник лужичко-српског културног живота.