Др Нада Ђорђевић

Генерацијска прожимања

Антологија лужичкосрпских приповедака "Fijatkojty čas" (Ружичасто доба), Domowina, Будишин, 1996.

После преврата и уједињења обе Немачке, у већем временском размаку, изашла је Антологија лужичкосрпских приповедака "Ружичасто доба". Од завршетка Другог светског рата сваке две-три године готово редовно излазе овакве антологије, које су приказивале слику савременог стварања лужичкосрпске књижевности. Највише горњолужичком, мање на доњолужичком а свега две од писаца почетника. Тако је објављено неколико тематских антологија, махом о једном крају или личностима, као "Заборављена градилишта" и "Наш отац и наша мати".

За нову антологију приповедака подстицај је дало Издавачко предузеће Домовина, поставивши уједно и оквир у коме писци треба да се крећу при писању својих прилога. То су стихови лужичкосрпског пјесника Хандрија Зејлера (1804-1842), који гласи: "Слобода је као хаљина без рукава, предњег и задњег дела и оковратника". Ти стихови су као мото стављени на почетку књиге. Збирка се и по спољашности разликује од претходних, више није џепног већ нормалног формата у чврстом повезу. Заступљено је четрнаест писаца разних година, од оних старијих и афирмисаних до двоје најмлађих, почетника.

Три позната писца, Ј. Брезан, П. Фелби Ј. Кох објавили су дуже приповетке интересантног садржаја. Тако Брезан иронично примећује у приповеци "Људи које треба да знаш" да међу великим људима данашњице нема ниједног Србина, такав би могао бити бистар Мјерчин, Србин, који се у свему добри сналази. Вешто поткрада државни отпад па постаје превозник, набављач и на крају богаташ, али кад једном све изгуби, не одустаје и поново ствара моћну агенцију која свету казује истину о Србима. Зар се за њега не може рећи да је велики Србин, подсмевајући се такозваним великим људима данашњице, завршава писац.

Фелкел се одлучује за неку врсту бајке, очигледно о Лужици, о крају у коме је песак пун злата, због чега владар стално тражи новац, злато, сиромашан народ само слуша наређења и ради, а од владаревих обећања не добија ништа. Јасно је на шта писац алудира.

Приповетка Ј. Коха, по којој је збирка добила име, на њему типичан начин иронично приказује неуспелог новинара, који у време када је све комунистичко требало приказати у ружичастим бојама, није успео, али се надао да је у документима органа безбедности записан као противник режима. Да би бар у новом поретку успео, хоће да извади доказе о свом раду против државе, али тамо не налази ништа. На повратку кући изврши самоубиство, јер како да живи кад га и ова власт неће прихватити као свога. Још две приповетке дотичу се ове теме. То је донекле аутобиографски обојена приповетка Б. Дирлиха о доставама, прислушкивањима, потказивањима и лажима. Приповетка Ј. Кравже, управо одломак посмртно објављен, на видљив начин излаже подсмеху разлике у животу две Немачке. Ради се о два псића, брата, који одрастају један на истоку, други на западу, и кад се после неколико година састају, један уображено показује предност запада, док други невешто изиграва рај на истоку. Прилог Ј. Ворнара обрађује проблем сиромашног младића од кога његова девојка захтева бунду од нерца, због чега се он на разне начине довија не би ли јој испунио жељу и она пошла за њега. Завршава се као у бајци, "и живели су до краја живота срећно", уз духовите моменте пишчеве досетљивости.

Приповетке друге групе писаца, махом младих, концентришу се на •збивања и анализу личности. Дирљиво истинита је приповетка Б. Будара у којој млади Србин тражи оца, није га никад видео, нити зна ко је он. Е. М. Чорнакец слика Немца кога су родитељи силом васпитавали као нацисту. Ту су још приповетке К. Кравца и А. Стахове, док они најмлађи уносе нов начин излагања и модерније мотиве. Наићи ћемо и на случај хомосексуалца, затим компликован однос у породици, мајку коју тиранише дете (Мјетова, Винклер), или по форми занимљив и нов прилаз теми (Домашцина).

У сваком погледу ова антологија нам пружа могућност да загледамо у данашњи развој лужичкосрпског књижевног стварања и њиховог настојања да се усмере према европским мерилима.