Др Нада Ђорђевић

Институт за народну културу Лужичких Срба

Институт за народну културу Лужичких Срба, један од института Немачке академије у Берлину, прославио је 25 година свога постојања. У поређењу са сличним установама других народа ово је кратко време, али за прилике у којима је вековима живео лужичкосрпски народ, он је за то кратко време свога равноправног и слободног живота у социјалистичкој НДР постигао заиста вредне резултате.

Институт је основан 1951. године и маја месеца отпочео рад, а већ кроз годину дана био припојен Немачкој академији наука као један од њених равноправних одељака. Тиме је Институт истовремено добио све услове за развој као институција за истраживања у домену језика, књижевности, историје, етнографије и музике. Поред тога Институт издаје научне публикације и часописе првенствено на лужичкосрпском језику. Настављено је са издавањем часописа Létopis само што сада он излази у три реда, А за језик и књижевност, Б за историју и Ц за фолклор, последња два на немачком језику. Сваки од њих има досад просечно 20 књига. Институту сарађује и одржава везе с осталим сродним установама у земљи и иностранству, стара се о подизању научног подмлатка и за ових 25 година рада постигнуто је толико да данас сорабистика чини саставни део славистике НДР и да је признат и равноправан чинилац светске славистике.

Рад на лингвистици стоји на првом месту и заснива се на скоро стогодишњој традицији. Без обзира на социјалну и народносну потчињеност, лужичкосрпски филолози су заједно с немачким н другим филолозима у прошлости створили добре основе. Нови живот захтевао је најпре сређивање у сфери језика, стандардизацију књижевног језика, израду правописа, терминологија, речника, нормативне граматике. И на свему томе постигнути су добри резултати. Остала су два књижевна језика, горњо - и доњолужичкосрпски, издат је правописни речник (Фелков 1971), неке терминологије и читав низ речника (лужичкосрпско-немачки Миташа 1952, Јакубаша 1954, Швјеле 1961; лужичкосрпско-пољски Навке 1955, лужичкосрпско-руски 1974, у заједници са совјетским лексикографима), поред великог четворотомног за који се већ годинама врши ексцерпција у Институту. Граматика треба да буде завршена 1978. године. Истовремено се врши записивање дијалеката уз сарадњу слависта Немачке, Совјетског савеза, Пољске и Чехословачке. Од 1965. сваке друге године штампа се по један том Лужичкосрпског језичког атласа и од 15 планираних досад је изишло пет томова најопширније и најдетаљније документације лужичкосрпског језика и његових дијалеката. То је значајан допринос међународној славистици и Свесловенском језичком атласу. У вези с тим изашло је осам свезака дијалекатских текстова.

Рад на историји књижевности морао се почети из основа. Сем страних историја књижевности (пољске од Ј. Голомбека. чешке А.. Черног и Ј. Пате) постојале су студије О. Вичаза и М. Крјечмара. Но ипак, написане су досад две књиге, док је трећа због смрти аутора др Ј. Млинка у застоју. Сем тога написан је читав низ преко потребних школских уџбеника. Године 1971. појавио се Библиографски речник лужичкосрпских књижевних и културних радника, који пружа драгоцене податке свакоме ко ради на било коме пољу сорабистике. Штампано је неколико монографија (о Барту Чишинском, Пјетру Јордану, Ј. Лоренцу-Залеском), неколико старих језичких споменика из XVI - XVIII века. књиге о народним песмама и приповеткама, о народној музици. Наведена су само значајнија дела.

Вреди истаћи и резултате у библиографији. Досада су изишла четири тома: до 1952. од Ј. Јацваука, до 1957, до 1965. и до 1970. од Ј. Млинка, док последња, која обухвата раздобље од 1970-1975. треба ускоро да изађе.

Етнографија има богату традицију. Али и поред тога што је наслеђена добра оријентација, данашњи развој живота поставио је огромне задатке шачици сарадника. Због стварања великог басена угља и енергетике баш на терену чисто лужичкосрпских села, која су због тога морала бити пресељена, етнолози су хитно морали извршити све радове за очувавање особености ових насеља, живота и обичаја, материјалног богатства. Ништа лакши задатак није био ни за музикологе.

Што се тиче историје ни она није била у сређенијем положају. Сем превода књижице Богуславског из 1884. није постојало ништа. Кружок основан при Институту припремао је од 1954. године материјал за израду једне четворотомне историје од које је до данас штампан други том (обухвата раздобље од 1789-1917), трећи треба да изађе до краја године (од 1917-1933), први том треба ускоро да се заврши (од насељавања до 1789) а четврти у току следеће две године. То ће бити прва потпуна историја Лужичких Срба," рађена објективно и на научним основама.

Институт има своју Библиотеку и Културни архив. После нацистичког дивљања они су били готово уништени. Но данас, нешто путем поклона, размене и куповине, библиотека има око 60.000 књига и часописа има израђен каталог и регистре, а Архив поседује драгоцене оставштине значајних писаца и јавних радника, све сређено и пописано.

Сарадници Института сарађују у страним часописима, и у нашим, у Међународном славистичком комитету, помажу издавачком предузећу Домовина на припреми издања књижевних лела, сваке друге године помажу Сорабистичком институту у Лајпцигу у одржавању Међународног летњег семинара лужичкосрпске културе у Будишину.