Др Нада Ђорђевић

Смрт Јурја Млинка

Лужичкосрпски народ још није стигао да прежали и попуни празнину коју је у културном животу и књижевности оставила за собом рано премину књижевница и критичарка Марја Млинкова а задесио га је још тежи губитак. На трагичан начин завршио је свој живот у напону научне и стваралачке снаге, непуна три месеца после смрти своје супруге, др. Јурај Млинк који је припадао оној новој генерацији што се после ослобођења од фашизма, понета новим идејама латила сваког посла који је био за добро народа. Као млад песник Ј. Млинк је певао: "Што сам пожњео, желео бих да посејем у срца." Ове његове речи постале су гесло прве генерације школованих Лужичких Срба, која ће први пут у својој историји заузети одговарајућа и водећа места политичког, економског и културног живота Лужичких Срба.

Јуриј Млинк је рођен 1927. у селу Шунову крај Камјенца. Прекинувши школовање за време рата, радио је и у трговини да при крају рата осети страхоте источног фронта на који је био послан као војник и са кога се рањен вратио кући. Зато после ослобођења наставља школовање, завршава курс за учитеља, ради одушевљено међу омладином. Даље школовање наставља у Пољској да би завршио сорабистику и полонистику на новоотвореној катедри за сорабистику у Лајпцигу. Одмах 1953. године постаје сарадник одељка Берлинске академије наука, одељења за лужичкосрпску књижевност у Будишину. Докторирао је 1960. Затим је постао руководилац књижевног одељења и ту је остао до смрти. Тешко би било набројати све његове делатности, богати културни рад за тих непуних двадесет година: од рада са омладином, до рада на уџбеницима, популарним чланцима, предавањима, приређивању издања класичних и новијих лужичких писаца, од чланака из историје лужичке књижевности, рада на стварању и уређењу Музеја лужичке књижевности у Будишину, рада у Колу лужичких писаца, где је дуго година био председник а истовремено и члан председништва Савеза немачких писаца, па до уметничке и књижевне награде Домовине, културне организације Лужичких Срба.

Издао је две збирке песама: "Ка светлости" и "Шта волим", откривао и популарисао револуционарне и демократске књижевне традиције лужичког народа. Сарађивао у многим часописима, преводио с пољског, руског и српскохрватског језика (Добрица Ћосић). Најзначајнија су му дела: "Књижевност с краја 50-тих и почетка 60-тих година" (Будишин, 1963.). "Сто година лужичког позоришта", "Лужичкосрпска библиографија I, II (год. 1945-1965)", док је трећи том у потпуности припремио за штампу. Сарађивао је на изради историје књижевности свога народа и на трећој књизи радио до последњег дана. И претежни део Лужичкосрпског библиографског речника (Будишин 1971), изашао је из пера Ј. Млинка. За један релативно кратак период, за свега двадесет година рада и ово би било довољно као доказ и пример несебичног рада за један народ и његову културу.