Др Нада Ђорђевић

Из културног живота Лужичких Срба

О Лужичким Србима у Уједињеним нацијама

Лужички Срби као мањина у Њемачкој Демократској Републици дочекали су равноправност први пут у својој хиљадугодишњој историји тек послије другог свјетског рата, законом од 1948. године. Али је први пут њихов положај изнијет пред један високи међународни форум, на 10. састанку Комитета УН за уклањање расне дискриминације, одржаном 1975. у УН. Овој комисији је поднијета расправа НДР, штампана у Актима комитета за човјекова права НДР.,у чијем се IV одјељку говори о положају Лужичких Срба. На страни 22-24, поред осталог, изнијети су резултата досадашњег слободног развоја Лужичких Срба, од проглашења Њемачке Демократске Републике до данас. Баш ти резултати заслужују да се на њих укаже јер су успјеси у раду и напори маленог народа од свега. 100.000 становника заиста задивљујући. До закона они су били највећим дијелом земљорадници и занатлије, а скоро сва њихова свјесна интелигенција школована је у раздобљу од 1945. до данас. Социјалистичко уређење Њемачке Демократске Републике омогућило им је да за то вријеме оспособе у новооснованој Учитељској школи у Радворју, а касније Будишину, 240 стручних учитеља, 1619 учитеља за школе нижег степена, од чега је 610 за лужичкосрпски језик а 503 за двојезичне школе. Народно издавачко предузеће Домовина издало је, сем импозантног броја наслова из лијепе књижевности, 477 уџбеника за више школе, а 220 уџбеника за школе на лужичкосрпском језику. Одмах по обнародовању закона, поред школа, нижег ступња, основана је за Горњу Лужицу и виша школа у Будишину, а 1952. за Доњу Лужицу у Кочебузу. Истовремено су радиле и школе за одрасле. Затим је покренут поред новина и педагошки часопис Наша шула, као и пионирски лист на оба језика, часопис за књижевност Розхлад. Институт за сорабистику Универзитета Карла Маркса у Лајпцигу основан 1951. припрема високу интелигенцију у познавању лужичкосрпског језика, књижевности, историје и етнологије.

У Будишину је основан Институт за лужичкосрпску културу као одјељак Берлинске академије наука који има одјељке за језик, књижевност, историју, етнографију, музикологију, архив и библиотеку. Није могуће набројати резултате који су овдје постигнути: обновљена је библиотека и архив који су спалиле Хитлерове власти 1937, некад једини научни часопис Љетопис сада редовно излази за три дисциплине. У Будишину је поново сазидан Сербски дом у коме је уређен мали али препун Музеј лужичкосрпске књижевности. Од 1948. по одређеном програму одвијају се емисије за Лужичке Србе на народном језику а ове године по четврти пут биће одржан Фестивал лужичкосрпске културе маја мјесеца у Будишину као смотра цјелокупне културне активности Лужичких Срба. Мало народно позориште спојено са Њемачким народним позориштем извело је досад 122 инсценације на лужичкосрпском, а Државни ансамбл за лужичкосрпску народну културу, који постоји од 1951, и за који се школују кадрови, има широк опсег: од ораторија, симфонијских и камерних концерата, хорских и солистичких концерата, балета до матинеа и естрадног програма. Досад је одржано 3.500 представа са преко 4 милиона гледалаца и 27 турнеја у 17 држава Европе, Африке, Азије. Активне писце, музичаре, умјетнике и сликаре окупља удружење "Коло". И још низ ситнијих података пружила је ова расправа Комисији и скренула пажњу чланова на плодотворан рад и огромне резултате које је овај народ постигао захваљујући социјалистичком уређењу своје домовине и настојањима УН да се сваком народу осигура слободан развој и напредак.

Први лужичкосрпско-руски речник

Послије дужега рада и сарадње лужичкосрпског издавачког предузећа "Домовина" у Будишину (Bautzen) и совјетског издавачког предузећа "Русскый язык" у Москви изишао је 1974. (1975) године први горњолужичкосрпско-руски речник "Hornjoserbsko-ruski słownik - Верхнелужичко-русскый словарь. Састављач је совјетски филолог и познавалац лужичкосрпског језика Константин К. Трофимович, редакција др Фридо Михалк и др Павол Фелкел, штампано у Будишину.

Сви досадашњи већи и мањи речници обично су тумачени на немачком језику, као у посљедње вријеме и рјечник Ф. Јакубаша. Данас, кад у словенском свијету највише се говори руским језиком, разумљив је и значај који овај речник има за све оне који се све више интересују за лужичкосрпски језик због његове старине, за оне који желе да прате научна достигнућа Лужичких Срба и преводе са овог језика. Оно што овом речнику даје предност пред другим речницима јесте његова оријентација више на савремени језик него на застареле и дијалекатске речи и изразе.

Како се у Лужици још увек говори и пише на два сродна језика, горњо и доњолужичкосрпском, то што овај речник приказује само један од њих не смањује његов значај: горњолужичкосрпски је развијенији, на њему пише и говори већина, на њему су написана главна дела овога народа. Преко њега није далек пут до доњолужичкосрпског.

Речник садржи око 40.000 ријечи и ограничен број израза. Намењен је широком кругу читалаца укључујући ту и научнике. Ф. Михалк написао је преглед граматике лужичкосрпског језика (39 стр.). Аналогно томе кратак преглед руске граматике написао је совјетски научник В. В. Лопатин (51 стр.) јер је речник одобрило Министарство за народно образовање НДР за школску употребу, за боље и погодније учење руског језика.

Други том Целокупних дела Хандрија Зејлера

Прошле године у Будишину изашао је други том сабраних дела великог песника препородног доба Лужичких Срба, Хандрија Зејлера (1804-1873). Иако теолог и свештеник, он је био писац једне граматике лужичкосрпског језика на немачком, оснивач и уредник Недељних новина, касније Сербских новина, скупљач народних песама, изнад свега лирски песник, творац песме Рјана Лужица (Красна Лужица) која је касније постала химна. У поезији се сматра оснивачем модерне, световне књижевности Лужичких Срба. У својим песмама опевао је обичаје сеоског становништва по годишњим добима од којих је у виду ораторија неке компоновао лужичкосрпски композитор Корла Коцор. Био је један од оснивача Маћице сербске. Упознавши се подробно са народном поезијом у своме песничком стварању пошао је од ње и баш овај, други том, садржи такве песме које су одавно ушле у народ и певају се као народне и данас. Други том, као и први, приредила је др Луција Хајнец, доцент за лужичкосрпску књижевност у Институту за сорабистику Универзитета Карла Маркса у Лајпцигу. Иако су Зејлерова дела била врло често издавана, једно издање потпомогли су студенти 1883-1891, поред низа разних мањих издања, приступило се критичком издању обимног дела овог писца, националног радника и борца на буђењу свести Лужичких Срба. Један део остварења тога подухвата представља и ова књига.

Нове књиге Лужичких Срба

У Будишину изишла је недавно једна књига у издању лужичкосрпског издавачког предузећа "Домовина", занимљива из више разлога. Наслов књиге је Свима бих хтео да објасним (1976), а писац је Јура Суровин, рођени Њемац, Georg Sauvervein. Књига је изашла поводом седамдесетогодишњице смрти, а припремио је за штампу и предговор написао др Фердо Мјечи, директор Архива лужичко-српске културе у Будишину. У време када се вршила жестока германизација и гушио сваки национални рад, појава овога рођеног Њемца који је научио лужички, писао и певао на њему, подстицао их да цене свој лепи језик, да га негују, тражио слободу за мањине у Рајху, био је редак случај. Поред тога Суровин (1831-1904) је и иначе био изузетна личност културног живота Немачке. Био је језички ријетко обдарен и говорио 30 језика. Једно вријеме био је домаћи учитељ будуће румунске краљице, познате под књижевним именом Кармен Силва, који се у својим Успоменама топло и са захвалношћу сећа свога учитеља који је увео у књижевност. Издао је један псалтир на јерменском језику и написао енглеско-турски речник. Много је путовао: по Аустрији, Енглеској, Шведској, Финској, Русији, Африци, Ирану, Турској. Као зналац језика имао је понекад и необичне задатке. Кад је 1874. етиопски цар послао у Енглеску писмо на ахмарском језику, како нико није познавао тај језик, позвали су Суровина. Једном је посјетио Доњу Лужицу и заволео је тако да му је она до краја живота остала предмет интересовања. Њен језик је тако усвојио да је на њему писао патриотске лужичкосрпске песме, слао дописе листовима. Волео је и друге мале, потлачене народе као Литовце па је и на литавском певао, истина осредње песме, али су оне за обесправљени народ биле од великог значаја. Зато и послије седамдесет година од његове смрти Лужички Срби нијесу заборавили свога великог пријатеља, његова дубока хумана осећања и племениту љубав и одужују му се овом књигом.

Смрт Мине Виткојц

У Лужици, у НДР, умрла је у 82. години најстарија лужичкосрпска песникиња и новинарка Мина Виткојц, књижевница која је од обичне служавке постала редакторка новина писаних на доњолужичкосрпском језику којим се говори у делу Лужице који је припадао Пруској, гдје је сваки национални живот био гушен. И она сама почела је најприје писати на немачком. Служећи у кући познатог лужичког научника и родољуба Арношта Муке, подстицана и уз његову очинску помоћ за две године научила је оно што јој школа није пружила, те је могла правилно да пише на своме матерњем језику. Издала је збирке песама "Доњолужичке песме" (1925), "Венац блоћанског цвећа" (1931), "Ка светлости и сунцу" (1955), а за њену седамдесетогодишњицу изишао је избор новинарских чланака "Путем новинарке". За време рата морала је да ради као баштованска радница, протерана у Ерфурт а затим у логор. Њен труд није био узалудан, данас су у Доњој Лужици прилике далеко боље. Искрено ожаљена са свим поштовањем које јој је и у животу указано, сахрањена је у свом родном селу Боркову крајем прошле године.