Др Нада Ђорђевић
Lětopis Instituta za serbski ludospyt w Budyšinje
Němskeje akademije wědomosćow w Berlinje. Rjad A-rěč a literatura č. 18/1-2, 1971.
Откако је у Будишину (Bautzen) у НДР основан Институт за проучавање српске. културе (језик, књижевност, фолклор, историја, етнографија, музика, археологија) после обнародовања Закона о заштити Лужичких Срба 1950, приступило се, чим су за то сазреле прилике, издавању часописа подељених по струци на А - језик и књижевност, Б - фолклор, етнографија - и Б - историја, археологија, од којих два последња излазе на немачком језику. До сада је, 1971, у одељку за језик и књижевност изишло 18 годишта са по два броја годишње. Око часописа, поред домаћих научника, окупио се известан број страних научника, с обзиром на ограниченост материје која улази у обзир: испитивања лс. језика и књижевности као и везе са осталим словенским језицима, ређе словенским књижевностима.
Тако у I. броју овога годишта налазимо веома исцрпну студију, управо монографију од 127 страна коју је написао Gerald Stone: Lexical Changes in the Upper Sorbian Literature and Language During and Following the National Awakening, у којој су пажљиво праћене промене у лужичкосрпском књижевном језику од времена националног препорода до данас, према изворима из деветнаестог века и свим постојећим речницима (в. рецензију Шивиц-Дулар Аленке у Slavističnoj reviji за 1974, бр. 2, стр. 243-244).
На крају, како је уобичајено, штампани су извештаји два одељка Института о раду у 1970-ој години: за језик (X. Фаске) и књижевност (Ј. Млинк). Ови извештаји дају слику огромних напора који се у Лужици чине да се вековима. силом прилика- изгубљено време надокнади. То звучи невероватно, али резултати рада мале групе прве послератне генерације научника. из редова. ЛС који са слободно могу посветити култури свога народа, заиста су задивљујући. Из извештаја се види да је за Речник немачко-лужичкосрпског језика, предвиђен планом, одобрена нова концепција, али се због недостатка кадрова не може предвиђати никакво убрзање рада, ни на ексцерпцији ни на обради речи. Зато је за дескриптивну граматику лс. језика, на којој се већ дуже времена према плану ради, исписано око 7.000 цедуља ексцерпованих потврда за морфологију из дела значајнијих писаца. Овај рад треба да буле завршена априла 1971. Језички атлас, који редовно излази, у својој трећој свесци обухватио је лс терминологију фауне и флоре. Рукопис четврте свеске редигује се и садржи терминологију сеоских заната. Ван плана штампаће се као 11 свеска језичког атласа 1973. године дисертација X. Фаскеа о морфолошком систему и његовој диференцијацији у лс. дијалектима, с којом је био промовисан за доктора наука у Берлину. Дијалектолошки текстови изићи ће као 8. свеска, док. се на деветој ради.
Питање немачко-лс језичке интерференције у прошлости и садашњости посвећена је дужна пажња јер је то веома важан истраживачки материјал, значајан и за општу лингвистику, социологију и развој лс. културе. Али и овде се осећа недостатак сарадника те се мора радити у врло скромним границама. У серији која носи назив Studien zur sprachlichen Interferenz изишла је I свеска 1967, док је друга припремљена за штампање. Поред ових, очигледно обимних радова, сарадници држе предавања на ванредним курсевима који се повремено одржавају као помоћ наставницима, помажу издавачком предузећу Домовина.
Колектив Књижевно-историјског одељка завршио је рукопис Историја лс. књижевности империјалистичког периода у који су, између осталог, први пут унети досад непознати радници на пољу литературе од почетка овог века до другог светског рата. На тај начин је довршен један обиман посао који ће бити основна допринос изучавању сорабистике и словенске књижевности. Сарадници су били ангажовани и на другим пољима, посебно су помагали Коло лс. писаца, организацију младих аутора и издавачко предузеће Домовина за које припремају издање сабраних дела великана лс. поезије Ј. Барта Чишинског и Хандрија Зејлера. Још једно велико дело предато је у штампу, а то је трепа књига Библиографије за год. 1966-1970. Библиографија излази редовно сваке пете године.
Друга свеска има доста разнородан садржај. Лингвистички прилози су: Мајтанова М., Zбpadoslovanské lidové názvy muchomůrky červené; Eichler E., Zur Deutung des Toponymus Opprin (Niederlausitz); Ondrus P., "Určite" i "neurčite" čislovky a systém slovnych druhov slovenskóho jazyka.
И чланци из историје књижевности су разноврсни. Јан Петр, у своме чланку Die Sorben, ihre sociale Lage und Sprachverhaltnisse in der deutschen Heimatreiseliteratur gegen Ende des 18. und am Anfang des 19. Jahrhunderts, полази од ретких путописних записа о Лужици који су се почели усамљено јављати; крајем XVIII века. Писали су их Немци који су на тај начин оставили бар некаква сведочанства, неки пут лична, о народу, о животним приликама па чак критикујући понекад и феудални поредак. Како Лужички Срби у то време нису имали своје књижевности, ово су једини записи. Понекад су у огласима, поред природних лепота, износили економске прилике не интересујући се често за народ који ту живи, а понекад су, напротив, истицали његову вредноћу и жељу да тај народ боље упознају. Овим досад непознатим записима употпуњено је знање о једном раздобљу живота Лужичких Срба.
B. Šretrova, Pětr Młónk. Přinošk k bibliografiji, даје више података о једном од највећих народних песника Лужичких Срба који је самоук испевао преко 400 песама. Био је обичан сељак, добар Србин, пришао је борби за национална права, и био један од оснивача Matice serbske. Историчари књижевности мисле да је имао огроман утицај на народне песнике, већи него што су га имали прави песници, па је стога овај прилог његовој биографији од посебног значаја.
G. Stone, наишавши на податак да је М. Морфил, професор словенских језика у Оксфорду (1834-1909) био примљен за члана Matice Serbske и давао прилоге за подизање Serbskog doma, потражио је разлоге и путеве који су везивали овог Енглеза за Лужицу, William Morfill - jenźelski přećel Serbow. Велики пријатељ Словена, Морфил је имао љубави и за Лужичке Србе. У сво јој књизи Slavonic Literature (1883) у одељку The Wends in Saxony and Prussia пише са симпатијама о положају Лужичких Срба и упоређује их са Келтима и Велшанима. На крају Стон објављује неколико Морфилових писама.
Jan Cyž, који је написао књигу о великом народном будитељу Јану Арношту Смолеру, доноси његову кореспонденцију с пољским патриотима, затим с југословенским, Smolerjowa korespondence z južnoslowjanskimi narodnymi procowarjemi. Штампана су Смолерова писма упућена др Р. А. Фрелиху (Frohlich) који је у Бечу издавао књиге на "илирском" и немачком; затим проф. Антону Јанежићу у Целовцу, Матији Зиљском, др Јанезу Блајвајсу, публицисти Андреји Марушићу, проф. Антону Лазару у Љубљани и трговцу Г. Блажу у Целовцу. Како се види, то су све писма упућена словеначким јавним радницима са којима су Лужички Срби одувек одржавали пријатељске везе. Других писама нема, иако је познато да се Смолер у Будишину упознао с многим посетиоцима Лужице, као са Србима М. Миловуком, поручником Радојкићем (?), Св. Николајевићем, војводом Петром. Вукотићем и Пламенцем, с којом двојицом се упознао на етнографској изложби у Москви 1848. У Берлину се упознао с Р. Алимпићем, са Ст. Новаковићем, коме је посветио чланак у Лужичану 1879, бр. 1. За Смолеров рад знали су у Београду и изабрали га за дописног члана Српског ученог друштва.
Рецензиране су књиге: Исследования по серболужицким язькам, АНСССР Институт славяноведения и балканистикы, Москва 1970; Prěni prawopisny słownik. (X. Фаске); Regionalgeschichte und Namenkunde - зборник, Cottbus 1970 (Е. Eichler); Alojzy Stanisław Matyniak, Polsko-łužyckie stosunski kulturalne do Wiosny Ludów, Wrocław-Warstawa-Kraków 1970 (Ј. Реtr); Albinas Jovaišas, Linvikas Réza, Vilnius 1969 (Fr. Metšk).
|