Др Нада Ђорђевић

Lětopis Instituta za serbski ludospyt w Budyšinje Akademije wědomosćow NDR.

Rjad A - rěč a literatura č. 19/1-2, 1972

На челу овога броја налази се вест о трагичној смрти дивног човека и неуморног радника др Јурја Млинка чији прерани одлазак оставља тешко накнадиву празнину у лужичкосрпској култури уопште. О његовом животу и раду лише др Павол Новотни, директор Института за лужичкосрпску културу у коме је др Млинк био руководилац одељка за књижевност: "Богатом комплексношћу свога културног деловања Јуриј Млинк, као један од .најзаслужнијих Лужичких Срба записао се трајно у споменицу најновије историје Лужичких Срба. Био је учитељ, песник, преводилац и организатор на пољу културе, али је његово име најтешње везано за развој сорабистике код Лужичких Срба последњих двадесет година, којој је на пољу литерарне историје и библиографије служио са више од три стотине научних и популарно-научних дела-књига, реферата, чланака предговора и рецензија - објављених у земљи и иностранству". Уз ово сећање ,на њега штампана је библиографија његових радова (К. Лоренц и Т. Бук). На дванаест страница педантно груписаних библиографских јединица налазе се његова дела која су за лужичкосрпску културу од капиталног значаја: Skicy k stawiznam serbskeje literatury, Berlin 1956, Serbska bibliografija 1945-1957 z dodawkami do 1945, Budyšin 1959, 100 lět serbskeho dźiwadła, 1862-1962, Budyšin 1962; Serbska literatura kónc 50. a spočatk 60. lět, Budyšin 1963; Serbska bibliografija 1958-1965, Budyšin 1968; Serbski biografiski słownik, Budyšin 1970. Мећу преводилачким радовима, између осталих аутора које је преводио, од југословенских налазимо имена И. Андрића, И. Цанкара, Д. Ћосића, Ц. Космача, В. Поповића.

X. Фаске у чланку Wuwiće ak./gen. jako wuraz kategorije žiwosće resp. kategorije racionalnosće w serbšćinje разматра ову појаву у историјском развоју, тј. на делима старијих писаца и одговарајућим појавама у дијалектима те долази до заклучка да развој категорије неж-ивог односно живог јесте резултат две тенденпије: једне, да су ак./ген. израз .категорије неживог, који потиче из јужних области лужичкоспрског језичког подручја, и тенденције да се таква граматичка средства конституишу као израз -категорије живог која потиче из североисточне области. Обе ове тенденције су оставиле неједнаке трагове у свима лужичкосрпским дијалектима.

Како и у поднаслову стоји "прилог историји горњолужичкосрпског књижевног језика" у чланку Ф. Михалка, Latinizmy a germanizmy w rěči J. H. Swětlika, анализира се језик Јурја Хавштина Свјетлика (1650-1729), једнога од оснивача католичке варијанте горњолужичкосрпског књижевног језика. Свјетлик је први преводилац целе Библије на лужичкосрпски књижевни језик, па је стога врло важно проучити његов језик.

Ј. Слизињски, Recepcja twуrezośći Handrija Zejbera w Polsce, посвећује пажњу пријему дела "стварног творца лужичкосрпског књижевног језика новије лирске поезије" у Пољској.

Ф. Мјечк, Wo zhubjenej zběrce delnjoserbskich pěsničkow Luboraskeho diakonusa Jana Boguchwała Lewy z časa wokolo 1800., објављује једно сачувано писмо лужичкосрпског ђакона К. Буша из 1840. упућено директору Згорјелске научне библиотеке где пише о несрећној судбини једне рукописне збирке прелских народних песама из Доње Лужице. Још пре препорода више истакнутих људи из Лужице записивало је народне песме. Један од њих био је и свештеник Јан Богухвал Лев (1813) из села Њивице. Судбина ове збирке карактеристична је за. судбину Лужичких Срба из Доње Лужице која је потпала под Пруску: после његове смрти рукопис је остао пуних 16 година у жупном дому за време његовог наследника. У међувремену настала је појачана германизација доњолужичке области којој је био циљ да истера лужичкосрпски језик из цркве у току само једне генерације, а затим и уопште. Таквом наређењу подлегла је Левова збирка написана на језику "симболу простог, паганског, бунтовничког духа" који је штетан за поданике. Издато је наређење да се збирка пошаље и уништи, што је и учињено те је неповратно ишчезла. Подаци о овој, као и другим збиркама из времена пре стварања Maćice serbske исправљају мишљења о времену почетка записивања народних лужичкосрпских песама као и о броју тих песама.

На. крају је, како је већ уобичајено дат преглед рада одељка за језик Института за лужичкосрпску културу за 1971. годину (X. Фаске).

У другом броју I. Šěrakowa у свом чланку Relatiwna sada w serbљćinje, дискутује са Ј. Бауером у погледу класификације релативне реченице у лужичкосрпском језику.

R. Lötsch, Die modalen Passivformen der modernen obersorbischen Literatursprache, на основу модерне литературе било оригиналне, било преводне (узет је у обзир превод дела А. Хромаџића, Скамењени вукови) и дневне штампе из 1971. године разматра модалне пасивне облике.

H. Schuster-Šewc, Zur Etymologie slawischer Baumnamen, даје етимологију неколико словенских имена дрвећа као дуб, топола, буква, тиса, брекиња, смрека и јела.

F. Hinze, Zu etymologie von ursl. kropiva kopriva Brennessel (Urtica urens).

F. Michalk, Serbske slowniki a Serbski rěčny atlas (II наставак) после појаве II и III тома Лужичкосрпског језичког атласа (1968 и. 1970) упоређује атласе са ранијим речницима лужичкосрпског језика - Мукиним, Пфуловим, Краловим, Рјезаковим и Јакубашевим - и утврђује речи које се у тим речницима не налазе, исправља неправилно лоциране речи у њима уз додатак две мапе. На првој су показане области у којима се и у којој мери јављају нове речи, а на другој места из којих потичу културни радници од реформације до 1939. године и колики је њихов број.

F. Mětšk, Zawostajenstwo Bogumiła Šwjele (1873-1948) w Serbskim kulturnym archiwje. K. 100. posmjertnym narodninam, zasłužbneho serbskeho prócowarja, тога "класичара доњолужичкосрпског језика и књижевности, оснивача националне организације Домовина и њеног првог председника". Из те заоставштине прештампана је 1952. граматика доњолужичкосрпског језика писана на немачком језику, затим је реченички материјал предат Институту који је у виду џепног речника 1953. издао постхумно А. Миташ. Његова оставштина смештена је у 41 кутију и има 361 архивску јединицу. Из тога се види да се Швјела бавио, "поред националног рада, језиком, фолклором, историјом и историјом књижевности што је заиста широко поље интересовања. Између осталог кутија I-III садржи белешке ,"путовање по Југославији, јесен 1926 (Ц)". Занимљиво је да међу писмима људи с којима се дописивао није сачувано ниједно писмо из наших крајева.

Ј. Петр, Spočatki serbskeho dźiwadła додаје нове појединостi о позоришним комадима преведеним са чешког. На. том пољу радили су чланови Сербовке, ђачке дружине чланова Лужичкосрпског семинара у Прагу, Пјетр Дучман и Јан Чесла. Од четири драме које је Чесла превео, нашао је аутор три за које се мислило да су изгубљене. Како Лужички Срби нису имали своје драме а ни традицију на коју би наставили у доба националног препорода, утицај чешког позоришта које је у то доба имало за циљ буђење националне свести а културно уздизање простога народа било је добродошло јер се могло врло добро применити на прилике Лужичких Срба.

Z. Brocki, Jerzy Samuel Bandkie a Łužice.

J. Cyž, Listowanje J. E. Smolerja z Korlu Augustom Jenčom w l. 1848/1883. - публикује низ писама неуморног националног радника, А. Смолера, новинара, научника, председника Маћице сербске, своме младом сараднику, иначе зачетнику историје лужичкосрпске историје књижевности К. Јенчу. Значај обе личности сам казује на потребу публиковања ове кореспонденције.

X. Јенч пише опширну рецензију на речник X. Земана, Słownik górnołužycko-polski, Warszawa 1967. iстичући га као пионирски рад своје врсте и обима.

На крају свеске налази се библиографија радова из историје књижевности и језика за 1971. годину.