Др Нада Ђорђевић

LĚTOPIS Instituta za serbski ludospyt w Budyšinje Akademije wědomosćow NDR, Rjad A 1973. св. 20 (1-2)

На првом месту, како је већ уобичајено, налазе се прилози из лингвистике. Прва два чланка, један из синтаксе, у коме Ф. Михалк, сарадник Института познат по својим проучавањима српског језика, пише о синтактичким конструкцијама типа "my kуždy/ty žana" и сл. У другом чланку X. Фаске, руководилац одељења за изучавање језика истога Института, објављује први део свог исцрпног посматрања заменица - Семантика и дистрибуција демонстративних заменица у горњолужичкосрпском књижевном језику. Занимљив и вредан пажње је и прилог који дају Е. Ајхлер и X. Дитер Крауш, Niedersorbische Pflanzennamen als Reliktwörter in deutschen Mundarten, налазећи неке утицаје лужичкосрпског на немачке дијалекте.

Јан Циж наставља са објављивањем обимне кореспонденције великог националног и културног радника Лужичких Срба А. Смолера. Овога пута штампана су писма његових руских познаника и пријатеља, у првом реду писма Бођанског. Писма су веома опширна и садрже драгоцене податке за историју лужичкосрпског културног живота његовог времена.

О породици доњолужичкосрпског песника К. Фр. Штемпла, правим именом Кито Фрицо, пише Р. Јенч. Управо, овде он износи податке о песниковом оцу по коме и син носи исто име, човеку који је поседовао магистарску диплому добијену у Витембергу 1781, што је за његово време и средину из које је поникао и у којој је деловао, веома изузетан случај. Водећи црквене књиге он је у њих записивао и оно што по службеној дужности није морао. И баш су ти записи од нарочитог значаја јер пружају занимљиве податке а уједно оцртавају његову образованост.

Познати пољски истраживач узајамних пољско-лужичко-српских веза у прошлости, А. Матињак, открива неке детаље о боравку пољског песника Т. Ленартовича у Лужици (Zagubiony ślad pobytu Teofila Lenartowicza wśród Łužyčan), који се ту нашао бежећи 1848. године из Кракова. У Будишин је стигао без докумената и без новаца, али је зато ипак био примљен срдачно и пријатељски као Словен. У албуму једне лужичкосрпске породице сачувана је једна његова револуционарна песма посвећена неком свештенику. Тиме је А. Матињак осветлио један досад нејасан моменат из биографије Ленартовича.

На крају свеске X. Фаске извештава о резултатима састанка Мећународне комисије за словенске књижевне језике, који је одржан у Скопљу 1972. и о састанку Комисије за граматичке облике словенских језика одржаном исте године у Београду.

У следећој свесци, у прилогу Wo přnčanach wulkeje rozšěrjenosće wobłukoweje konstrukcije w serbpćinje, Ф. Михалк доводи у везу распрострањеност ове "Rahmenkonstruktion" у лужичкосрпском језику и у пољском и чешком језику, истичући нарочито разлике у употреби ове конструкције у немачком језику.

Р. Леч наставља своја разматрања започета у прошлој тодини и даје закључке о модалним облицима пасива у лужичкосрпском - Die modalen Passivformen der modernen obersorbischen Literatursprache.

Врло занимљива излагања из упоредне топономастике доноси чланак Е. Ајхлера и К. Ганслевајта, Die sorbischen Flurnamen im Bereich des Früheren Stiftes Neuzelle. Toponimische Studien zum Ostniedersorbischen. Богато поткрепљени историјским и геолошким објашњењима, етимологијом назива као и раније записаним називима, тумачени су називи њива, ливада, лука у једној од бискупија источне Лужице.

С времена на време штампају се извештаји о збиркама Сербског културног актива које пише руководилац архива Ф. Мјечк. У овој свесци приказана је комплетно сачувана оставштина Оте Вичаза (1874-1952). Рад овог истакнутог лужичкосрпског културног радника који је од почетка овога века узео учешћа у свим значајним збивањима у животу Лужичких Срба као једна од водећих личности, заслужује да се до ситница упозна. То омогућује његова богата заоставштина (67 кутија са 753 архивске јединице) помоћу које могу да се прате, поред докумената о личном животу, збивања од општег значаја везе са личностима с којима је радио. Оставштину је сам Вичаз средио и предао Институту заједно са својом научном библиотеком коју је поклонио Централној библиотеци Института. Зачуђује да се у његовој опширној кореспонденцији не налазе сем једног, Вјекослава Бучара, ниједна личност из наше средине.

Необична је судбина најбољег доњо лужичкосрпског песника Мата Косика о коме до данас није изречен суд, није написана монографија нити издата сабрана дела. По вредности његове поезије, он то заслужује. Мали осврт на судбину његове поезије у Пољској даје Ј. Слизински пратећи његова дела- с пољском тематиком, као и преводе на пољски језик између два рата.

Ј. Циж овога пута објављује немачки писане документе, Někototre dokumenty Wrocłwskeho akademiskeho Towarstwa za stawizny a rěč, сачувана у Градском архиву града Згорјелца "тој колевки лужичкосрпског препорода". Документи у детаљима допуњују оно што је досад укратко било познато: да је друштво било скуп Немаца и Л. Срба, да је имало две секције, немачку и лужичкосрпску и да је са научним амбицијама радило на историји, географији и језику.

X. Јенч скреће пажњу и уједно износи своја запажања и примедбе на књигу К. К. Трофимовича, Нариси з историй серболужицъкоий литературной мови, Львив 1970. писаној као преглед за потребе студената славистике на украјинским универзитетима.

Ф. Михалк извештава о раду на Словенском језичком атласу као и о заседању Комисије за испитивање граматичке структуре словенских језика.

Свеску завршавају одабрани библиографски подаци из лингвистике и литературе, а објављеним чланцима и студијама у вези са језиком и књижевношћу Лужичких Срба.

1974, сз. 21 (1-2)

Две веће студије из граматике и синтаксе стоје на првим страницама овога броја а пишу их X. Фаске, Семантика и дистрибуција релативниx заменица у горњолужичкосрпском књижевном језику, у ствари наставак студије започете у претходном годишту, и И. Шјеракова, О дефиницији релативно модалне реченице. Оба чланка имају резиме на немачком језику. Други део часописа третира литерарна питања. Тако професор прашког Филозофског факултета, иначе познати сорабиста Ј. Петр прати развој односа лужичкосрпског песника и националног радника Михала Хурњика са Фр. Миклошичем. У дружини ђака Лужичког семеништа у Прагу која се звала Сербовка, негован је лужичкосрпски језик а учили су се и други словенски језици. Баш је Хрњик учио наш језик и преводио наше народне песме. Обдарен и вредан он је био изабран за председника дружине и једна од дужности била му је да држи предавања из граматике и синтаксе служећи се при томе Миклошичевом граматиком. Касније је ступио у преписку с њим и слао му примере лужичкосрпског језика те је на тај начин помогао да у каснијим делима Миклошичевим судови о лужичкосрпском језику буду тачнији. Тако се одјек Миклошичевог рада осетио и у Лужици, нарочито онда кад је дошло до реформе правописа којој је Хурњик за узор узимао Миклошичев пример. Објављена писма обојице сачувана су у Словенској библиотеци у Прагу и Аустријској народној библиотеци у Бечу.

На ово раздобље готово се надовезује следећи прилог Ј. Мудре, Сербовка у време надзора М. Хатале 1872-1903. Мудра прати у детаље рад ове дружине у време када над њом научни надзор води М. Хатала познати писац словачке и чешке граматике професор Филозофског факултета у Прагу, ватрени бранилац тзв. Рукописа и искрени пријатељ Лужички Срба. Разумљиво је да се он првенствено старао о излагању граматике и језика уопште, и због тога је препоручивао читање народних умотворина као извора чистог народног језика. Исцрпан преглед овако дугог периода било је могуће дати јер су сачувани готово сви записници као и записи литерарних производа чланова дружине под називом Kwětky (Цветићи). На крају је приложен хронолошки преглед.

И следећи прилог из пера истог аутора надовезује се на претходни. То је објављена кореспонденција М. Хатале и председника дружине М. Хурњика, Ј. Скале, Ј. Либша, А. Муке. Писма се чувају у Књижевпом архиву Народног музеја у Прагу.

Ј. Пиж наставља са објављивањем кореспонденције А. Смолера о коме је у то време припремао опширну монографију. Писма су М.. Хурњика из 1859-1883. године. Овако значајне личности у историји Лужичких Срба заиста заслужују пажњу. Објављивањем њихове кореспонденције омогућено је да се у детаљима прате многа збивања у културном животу Лужичких Срба као и напори њихових вођа у борби за национална права. Један део кореспонденције налази се у Словенској библиотеци у Прагу а један у Архиву Института за лужичкосрпску културу у Будишину.

На крају свеске X. Фаске извештава о трећем састанку Међународне комисије за словенске књижевне језике који је одржан у Прагу.

Други број овога годишта на првој страници даје кратак осврт на рад чешког слависте и искреног пријатеља Лужичких Срба, проф. универзитета Антоњина Фринте поводом деведесетогодишњице живота.

Затим долази наставак студије X. Фаске започете у претходном броју.

Свој прилог још једном граматичком проблему даје чланак Ф. Михалке, Прилог опису категорије бројева у горњолужичкосрпском књижевном језику.

Два ономастичка прилога: Е. Ајхлера и X. Дитер-Крауша настоје да помоћу топографских назива одреде границе некадашње области Лебус (Die Südgrenze des Landes Lebus 1249 im Lishe der Topografie und Namenkunde) и други с пољске стране, Dolnołuzyckie nazwy rzeczne, пружа читав низ назива водних токова у Доњој Лужици.

О највећој песникињи Доње Лужице која је позната и ван своје мале домовине, управо о преводима њених песама на пољски, о Мини Виткојц, пише Ј. Слизињски упоређујући је са познатом чешком књижевницом Боженом Њемцовом.

Прилог библиографији публикација о лужичкосрпско-литавским узајамним везама из 1969-1973. године, о врло живим везама ова два мала народа једнака и по својој борби за своје одржање, даје Ф. Мјечк.

Ј. Циж објављује даљи материјал интересантан за историју Академског друштва за лужичкосрпску историју и језик у Вроцлаву. Кореспонденција је везана за личност А. Смолера.

Као и раније, на крају годишта објављује се одабрана библиографија за 1973. годину коју воде X. Јенч и А. Букова.