Др Нада Ђорђевић

У спомен Мине Виткојц

Крајем прошле године у Лужици, у Немачкој Демократској Републици умрла .је најстарија лужичкосрпска књижевница и прва новинарка Мина Виткојц у 82. години (рођена је 1893. године у селу Боркову где је и умрла). Успон до новинарке и књижевнице прошла је веома необично. Сиромашна сеоска девојка без школе радила је као служавка у Берлину Касније је дошла у Будишин и служила у дому познатог лужичкосрпског научника и родољуба Арношта Муке, свога земљака из Доње Лужице. Приметивши њену бистрину и обдареност, професор Мука се очински старао о њој, поучавао је и будио у њој родољубива осећања. За две године интезивног учења она је постигла све што јој школа није дала тако да је могла постати новинарка и уредница листа "Сербски цасник" који је излазио на доњолужичком од 1923-1931. Не само што је уређивала лист већ га је често морала сама испуњавати, бринула се о читаоцима и о претплатницима. У пруском делу Лужице у коме је национални живот готово био замро, она је успела да сакупи највише претплатника. Била је говорник потлаченог народа Доње Лужице и неуморни борац против неправде и социјалних неједнакости, за срећнију сутрашњицу Лужице.

Као песникиња изражавала је своју љубав према земљи те су је називали песникињом Блота, најчаробнијег дела Лужице, необичне лепоте, испресецаног каналима реке Шпрјеве. Њена прва збирка песама појавила се 1925. "Доњолужичке песме" (друго издање 1931.), већ 1934. друга збирка "Венац блоћанског цвећа". У нашој земљи боравила је 1930. године са још 30 Лужичких Срба на свесловенском слету и посетила Сарајево, Мостар, Дубровник, Сплит, Шибеник, Загреб и Марибор. По доласку Хитлера на власт њен лист, као и други листови, био је забрањен а она заједно с многим другим културним и националним радницима протерана далеко од Лужице. Најпре је радила као баштованска радница у Ерфурту, а затим у логору, Сећање на то доба изнела је у песми "Ерфуртске успомене" у којој је је непомирена и непокорена с тугом мислила о својој несрећној домовини и о мукама свога народа. После ослобођења у новим, срећнијим приликама радила је у издавачком предузећу Лужичких Срба "Домовина" до одласка у пензију 1954, када се вратила у свој родни Борков и остала призната, вољена, поштована и награђивана до смрти. Последњу књигу песама "Ка светлости и сунцу" издала је у Берлину 1953. Неке њене песме преведене су на словеначки језик. Приликом седамдесетогодишњице живота "Домовина" јој је издала избор из новинарске прозе под насловом "Путевима новинарке". Она сама преводила је из богатије горњолужичке књижевности. Данас, добрим делом њеном заслугом, у Доњој Лужици су прилике друкчије. Зато је њен одлазак ожаљен искрено и топло уз све поштовање које јој је и за живота указивано.

Из живота Лужичких Срба

Прошлог лета у Лужици је на свечан начин обележена осамдесетогодишњица живота истакнуте доњолужичке књижевнице и прве жене-новинара Мине Виткојц. Свој дуги животни пут отпочела је Мина у селу Боркову, где је радила као надничарка и фабричка радница, што је, уосталом, једино и преостајало сиромашним Лужичким Србима. Случај ју је довео у Будишин, у средину националног и научног радника, професора др Арношта Муке. Ту се она национално пробудила, почела да учи, и од раднице постала редакторка доњолужичког недељног листа Сербски цасник. Прва жена редактор, поред тога што је лист уздигла на завидну висину, сакупила је истрајним трудом до тада највећи број претплатника, што је за доњолужичку средину, која је била скоро сасвим национално умртвљена пруском чизмом, значило много.

Она није будила само националну већ и социјалн свест, писала борбено, осуђивала неправде, равнодушност. Кад су на власт дошли хитлеровци, била је мећу првима којима је забрањен боравак у српсим крајевима. Протерана је у Ерфурт, где је радила у вртларству као обична радница, а касније отерана у логор. Одмах после ослобођења са истом вољом радила је у издавачком предузећу Домовина у Будишину. У своје родно село, Борков, вратила се 1954, и ту мирно живи као призната књижевница, награђена, између осталог, књижевном наградом Ћишинског I реда. У почетку је писала песме. Њене збирке су на доњолужичком језику: Доњолужичке песме (1925), Венац блоћанског цвећа (1934), Ка светлости и сунцу (1955). Сем тога преводила јс на доњолужички класичне горњолужичке писце.