Др Нада Ђорђевић

Najnowsze dzieje języków słowiańskich Serbšćina

redaktor naukowy Helmut Faska Uniwersytet Opolski - Instytut Filologii Polskiej, Opole, 1998.

Институт за пољску филологију у Ополу издаје серију монографија о најновијим променама у словенским језицима у раздобљу од 1945. до 1995.

Пред нама је из те серије монографија о лужичкосрпском језику, Serbšćina, у редакцији познатог лужичкосрпског филолога из Будишина, др X. Фаске. Књига је обимна, садржи 337 страна, два увода, један од одговорног уредника серије Ст. Гајде и од састављача монографије X. Фаске. На крају су дата и два врло опширна резимеа од 131 стране од познатог енглеског сорабисте Г. Стонеа на енглеском и други краћи од 32 стране на пољском језику од Т. Левашкевича. Ово истичемо зато што нису баш уобичајени толико дуги резимеи, али с обзиром да овај најмањи словенски језик познаје мали број оних који се могу њиме служити, са овом веома детаљном и корисном књигом на овај начин ће више слависта и језичких стручњака моћи да се подробно упозна. Књига је објављена уз помоћ Српског института у Будишину, Фонда за српски народ као и Комитета за научна истраживања. С обзиром да су послератни догађаји донели словенском делу Европе доста значајних културних промена, ова врста монографија има за циљ да детаљно опише стање појединих језика почевши од затечене ситуације 1945. године до данас.

У уводу се објашњава назив језика, који иако има два имена, не представља два разна језика, већ његова два дијалекта који су постепено постали књижевни језици. Затим је приказан данашњи српскојезични терен с мањом, али јасном и потребном мапом.

Следи излагање правног и социјалног статуса лужичкосрпског језика кроз векове и у Хитлеровој Немачкој да би јаснији били закони доношени у Источној а сада у Уједињеној Немачкој. Разуме се да је у закону истакнут равноправни положај језика мањина са немачким и брига државе за помоћ у њиховом одржавању. Наведене су и поједине тачке закона као и како се спроводе у две државе у којима Лужички Срби живе, а подељени су на Саксонију и Браниборску. У првој је закон донет 1996. а у другој 1994. Но, пре свега, донет је закон о школству 1991. О овоме се детаљно говори у одељку Реализовање државноправног статуса српског језика, како се и колико, употребљава у разним друштвеним сферама, као на државним заседањима, у политици, школи и цркви, као и у књижевности. Разуме се да у поређењу српски језик губи, преовлађује немачки. Двојезичност постоји само код Срба.

Да би се то све што боље објаснило на терену, узета су за посматрање и анализу три типична села: Ралбице - Горња Лужица, католички крај, Кубшице - Горња Лужица, евангеличка област и село Хохозе - Доња Лужица. Поред тога што су бирана села по географском положају, веома је било важно указати на разлике и у вери. Изложена је политичка и културна ситуација због које је и дошло до разлика: католици, иако у мањини, представљају компактан део а сама црква и данас брине и помаже њихов развој, језик и националну свест. Евангелички, већи део, у националном погледу не показује ту јачину и компактност, а самим тим културни и језички развој је слабији. Доњолужички део у прошлости био је у тежим условима па је зато стање ту друкчије и теже.

Одељак о етно- и социолингвистичкој ситуацији разматра развој билингвизма, српског и немачког језика. Утицај немачког је природно апсолутан, нарочито због етничких промена. Када су Немци из Чешке били истерани дозвољено им је да се населе претежно у Лужици, па је тако дошло да чисто српска села више то нису. Други разлог је коп површинског угља Црна пумпа, где су се опет налазила српска села, која се већ десетинама година руше, а Срби пресељавају у разне немачке области и поред свих постојећих закона и српског отпора. На тај начин у немачкој средини Срби су изложени асимилацији.

Следећи прилог Српски језик у свакодневном животу посматра стање језика у мешаним браковима све на терену она три одабрана села. Обрађена су имена и називи, географска и лична имена. Обухваћен је и однос Срба према свом језику и колико и где се може јавно употребљавати, све поткрепљено таблицама. У сваком случају све је мање могућности употребе српског језика.

Веома исцрпан и истовремено интересантан одељак говори о разним типовима лужичкосрпског језика:књижевном писаном и говорном, о престижу књижевног језика, односу према дијалектима, пропаганди преко радија (врло мало, по један сат недељно) и о штампи. Од другог светског рата, када су законом 1948. у Источној Немачкој Лужички Срби први пут добили иста права као и Немци, једно од значајних тековина је и Народно издавачко предузеће Домовина које је свој првобитни обим проширило за сто на сто. Издају новине које данас излазе само пет дана у недељи, раније целе седмице и у већем тиражу и обиму, неколико часописа, Rozhlad, Serbska šula, Katolski posol, а нарочито издавањем уџбеника и дела лепе књижевности, популарних календара који су на достојној висини, потребни и омиљени код обичних грађана. Предузеће је издало и неколико граматика, др Шустера-Шевца 1968, синтакса 1976, једина доњолужичка граматика П. Јонаша 1976. и 1984. Постоји стална језичка комисија која се бави не само књижевношћу већ и језиком обе верзије. У вези с тим издавачко предузеће издало је Правописни речник као и правила ортографије и интерпункције. Обраћена је пажња на могућности и настојања да се оба језика зближе и уједине. Размотрена је и стилска диференцијација на публицистички, стручни, административни/уметнички језик. Истиче се да се употреба страних речи повећава и то су често немачки калкови. Утицај суседних словенских језика био је много јак после 1945. године, док сад није тако, нови славизми се не појављују, а стари су се изгубили.

На крају је, као обично, дата библиографија, списак извора и два резимеа. У сваком погледу монографија обухвата све шта је за један језик важно, значајно је тим пре што је ситуација Лужичких Срба изузетна и у прошлости и у садашњости. Овако одлично урађена и исцрпна монографија је неизбежан материјал за свакога ко се интересује за Лужички народ и стање њиховог језика, културе и књижевности, пружајући све видове података.