Др Нада Ђорђевић

In Memoriam

Павол Недо
(1908-1984)

У мају 1984. лужичкосрпски народ изгубио је једну од својих водећих личности како у култури и науци тако и у политичком животу. Умро је Павол Недо који је стајао на челу организације Лужичких Срба "Домовина" у данима најтежим за овај народ, а имао је свега 25 година. Часно је носио тај терет. Иако је због свога рада међу Лужичким Србима био протеран из Лужице, отпуштен из службе, саслушаван и затваран, осуђиван, послан у рат, он је задржао веру у своје идеале и у новој држави радника и сељака све своје искуство и знање ставио у службу новога живота за немачки и свој народ. Иако пореклом из сиромашне породице, тешким жртвама родитеља завршио је студије, и као будући етнолог и председник "Домовине", пропутовао Лужицу. изучавао ношње, живот и обичаје, записивао народне песме и приповетке. После ослобођења радио је на формирању школа на лужичкосрпском језику. У међувремену је докторирао и постао професор на Хумболтовом универзитету у Берлину, затим директор Института за сорабистику у Лајпцигу, па професор. Радио је по музејима у оба поменута града, али најрадије је помагао младим талентованим људима у струци. За свој рад добијао је висока одликовања и признања (сребрну медаљу Ј. Р. Бехера, Орден заслуга за отаџбину и др.). Написао је Приручник за лужичкосрпске етнологе I-III, Sorbische Volkstrachten, у пет томова, са илустрацијама у боји, у коме је био аутор, коаутор или руководилац, Sorbiche Volkskunst (1968), Приповедачи, глумци, певачице - увод у лужичкосрпско народно песништво (1962), и на немачком Grundriss der sorbischen Volkdichtung (1966). Soribsche Kultur (1975); приредио је збирке Српски смех (1956). Sorbische Volksmärchen (1956). Приче изблиза и издалека (1971), Распевана липа и др. Његова дела, као и поједини чланци, превођени су на немачки, пољски, литавски, чешки, словачки, словеначки и један чланак на српскохрватски.