Др Нада Ђорђевић

Přinoški k stawiznam serbskeho pismowstwa lět 1945-1990

Zběrnik, Spisy Serbskeho instituta 5, Ludowe nakladnistwo Domowina, Budyšin, 1994, str. 300.

У репрезентативном издању у Будишину је изишао Зборник који доноси студије о развоју лужичкосрпске књижевности од завршетка другог светског рата до преврата у Немачкој. Овај период заслужује овакве студије из два разлога. Досадашње Историје српске књижевности, I део 1954. и II 1960. од Рудолфа Јенча, излагала је раздобље од почетка појаве првих дела на народном језику па до 1918. Његови следбеници обрађивали су период између два рата, али је то остало у рукопису или као фрагменти разбацано по новинама и часописима. Само је 1983. одвојено изашла Доњолужичкосрпска књижевност од 1918-1945. од Павола Новотног. Иначе је рад неколико стручњака, започет 1981, смрћу два аутора био донекле прекинут, док се остали сарадници нису решили да наставе с радом и објаве своје резултате, тако да је овај Зборник слика садашњег стања новије историје српске књижевности. Крајни резултати су из 1989. године и одговарају времену у коме су настали. Циљ књиге је да послужи како ђацима и студентима, професорима тако и онима који се интересују за лужичкосрпску књижевност XX века.

Први чланак проф. Луције Хајнец говори о прози: Проза је прерасла уобичајене границе. Хуманистичке традиције и нови демократски почетак; Проза од 1945-1949; Шездесете године; Полет прозе од шездесетих до краја осамдесетих година. У опширном чланку с наведеним одељцима ауторка слика нови полет стварања после ослобођења од фашизма и наметнутог ћутања скоро петнаест година за фашизма. Обухвата радове Јозефа Новака, Мјерчина Новака-Нехорнског и Јурја Вјеле који су у ствари наставили с писањем од пре забране. Највише и најбогатије изнет је рад и дела млађег од њих Јурја Брезана. Он у почетку, као и остали, пише о новом животу у слободи и равноправности, о новим вредностима, отаџбини, слободи, раду, јер ово је прелазно доба за које он каже: "Хиљаду година кулучења, хиљаду година понижења и подсмевања не могу се избрисати, али од наслеђа тих стотина година морају се ослобођени сами ослободити." Истовремено пише и Марја Кубашец /Ванда, Гроб у српском борику/, а Брезан први почиње преводити своја дела на немачки и тако стварати мост између оба народа, што је утицало на обавештеност Немаца и доносило признање. Ако су педесете године биле припремна фаза, њихов крај и шездесете године показују резултате десетогодишњих припрема у новим условима, шири се круг писаца, интензивно ради и пише нова генерација, дајући ширу слику реалности свог краја, али се још увек пише и о фашизму и рату, што је разумљиво. Од шездесетих година наступа већи број младих и талентованих писаца: Кито Лоренц, Јуриј Кох, Цирил Кола, Јуриј Кравжа, Марја Млинкова, Хањжа Бјеншова, Пјетр Малинк, Бено Шолта, Павол Фелкел, Кшешћан Кравц, Јан Ворнар, Ангела Стахова, Бено Будар, Бенедикт Дирлих и Марја Кравцец, од којих већина и данас вредно пише. Разуме се, они су разних опредељења, лиричари, писци романа, дечји писци, приповедачи, али је њихово дело донело како квалитативно тако и квантитативно напредак у српску књижевност.

Следећи чланак Христине Пинијекове, Развој жанрова лирике, анализира узроке промена жанрова од народне песникиње Мине Виткојц па до најистакнутијих данашњих лиричара Дирлиха, Будара, Навке и др.

Развоју драмске књижевности пуно пажње посвећује прилог Мјерчина Фелкела, која у време препорода, кад су се почели јављати први покушаји светске књижевности код Срба, једина заостаје и бележи можда само једно дело Барта Чишинског, На градишту, које се и до данас одржало. Додуше неговале су се кратке игре и сцене, јер је за позориштем постојало велико интересовање, али није било писаца. Тек осам година после оснивања професионалног Немачко-српског позоришта појављују се прве драме, као и црквене драме одржаване по католичким црквама. Седамдесетих година млада генерација даје прве комаде: Пјетр Малинк, Јан Сухи и Бено Шолта, од којих се издваја Малинк комадима одлично примљеним од публике, Молба за опроштај, Ноћни пацијент, Бунтовник Јан Чушка. Обично се потребе помажу драматизовањем дела савремених писаца, а за кабаре пише Ј. Кох. У доњолужичким приликама све је то још неразвијеније, али ту свесрдно помаже позориште из Будишина. Први је писао Мато Косик, а после рата песникиње Мина Виткојц и Марја Домашкојц, али је свима њима био први циљ да се у позориште унесе доњолужички језик, с обзиром да овде није постојала никаква традиција.

Даљи прилози обрађују: дечју књижевност, Марта Жолковска-Собецка, један одломак посвећен верској литератури о преводима библије и о верским часописима.

Занимљив је прилог др Франца Шејна, Од народног песника до члана кружока, о песницима аматерима, омиљеним у народу јер су попуњавали празнине док писане књиге није било. То су певачи по свадбама, као стари сват који код њих игра велику улогу, а данас се окупљају по аматерским кружоцима где их поучавају школованији или писци о песништву, о законима и жанровима певања. Они своја дела и штампају.

Засебан одељак говори о Преводилачкој књижевности /Дитрих Шолце/, јер је она одиграла веома важну улогу у време недостатка оригиналних дела, било на почетку стварања световне књижевности или после петнаестогодишње одвојености од збивања на светским књижевним пољима.

Затим су ту прилози о критици /М. Фелкел, Посредница и оцењивачица књижевности/, Фр. Шејн даје преглед онога што се у науци на сорабистици ради и у којим установама. Али оно што је посебно значајно и шта треба истаћи јесте Табеларни преглед, на 14 страница од истог научника, који на најкраћи и непосреднији, практичан начин даје преглед друштвено-политичких збивања у том периоду који се у Зборнику обрађује, затим преглед лирског, прозног стварања.

Разуме се да се на крају налази регистар имена чиме се завршава ова изванредно корисна информативна књига, за све оне који треба да се упознају са збивањима у књижевном стварању Лужичких Срба.