Нада Ђорђевић

Путеви лужичкосрпске прозе

Када је у Социјалистичкој Републици Немачкој, после ослобођења, изгласан Закон о заштити права Лужичких Срба, лужичкосрпска књижевност нашла се у неочекиваној ситуацији кода су се пред њом створиле велике могућности. Оно што су сањали и прижељкивали вековима, постала је стварност. Писцима је било омогућено да исто као и њихови суграђани Немци могу равноправно и слободно стварати, објављивати своја дела на матерњем језику и рачунати на државну помоћ. Разумљиво је стога што је све ствараоце обузео снажан полет и велико одушевљење. Но истовремено требало је премостити скоро стопедесетогодишњу празнину у развоју, јер после националног препорода у прошлом веку, у првој половини овога века лужичкосрпска књижевност кретала се у препородном духу и остала изван авангардних токова. Лужичкосрпски писци од малена владају и немачким језиком, добро познају и класичну и савремену немачку књижевност, пишу на оба језика. Преко свога удружења које се зове "Коло", учлањени су у Немачко удружење писаца. Самим тим они су део књижевности Немачке Социјалистичке Републике, подложни свим историјским, политичким и друштвеним променама у њој.

Лужички Срби су до овога рата претежно живели на селу. Стварањем социјалистичке републике која је донела аграрну реформу и индустријализацију, отворила школе на матерњем језику, лужичкосрпско село је претрпело највише промена које су изазвале мноштво нових и разноврсних проблема. На селу су живели и читаоци па је схватљиво зашто лужичкосрпски писци обраћају највише пажње селу. Ту је сачуван језик национални обичаји, традиције и национална свест. Писце је поред тога чекао низ оних вечних проблема љубави, мржње, усамљености, умирања, снова о нечем људском, узвишеном. И свакако на првом месту оно што ту књижевност чини својом, друкчијом Од других, тј. како изразити њену лужичкосрпску специфичност. Бирајући за теме све оно што се може јавити и у другим књижевностима, она је морала на првом месту да решава оне своје проблеме који су се испречили пред поново рођеним народом: самоодржање после вишевековног ропства, презирања, уништавања ове мале словенске групе окружене немачким многобројнијим народом. Како изразити оно што је само њихово, њихова схватања, веровања, обичаје, а да се не оде у другу крајност: да се не раздвоји од напредне немачке књижевности, заостале за кретањима европских књижевности? А остати несхваћен и неприхваћен значило би изолованост, а то значи и смрт. Све су то проблеми који и данас прате лужичкосрпске писце, али су се они, исто као њихов малени жилави народ, ухватили у коштац с тим проблемима и воде борбу на свим књижевним пољима, мора се признати, са видним успехом.

До ослобођења књижевношћу су се бавили махом свештеници и учитељи, свршени теолози. Данас Лужички Срби могу да студирају новинарство, драматургију, музику, агрономију и друге науке. Значи, променила се структура и образовање писаца а самим тим и њихов поглед на свет. Село више није само село богатих и сиромашних сељака. Данас су у селу задруге, сељак је отишао у индустрију, у град у интелигенцију. Значи да се променио и састав читалаца. А друштвене и политичке промене стављају пред писце, поред оних вечитих тема, мноштво разних ситуација које могу бирати за своја дела, тако да је данашња књижевност добила широко поље рада и потребу за развијањем свих књижевних жанрова.

Приповетка у лужичкосрпској .књижевности има своју традицију. Неговали су је сви писци у прошлости јер је била погодна за календаре и часописе, пошто су за издавање засебних књига постојале мале могућности. Поред кратких приповедака пишу се скице и новеле. Некад само родољубива и моралистичко-поучна, данас приповетка по мотивима и методи не заостаје за модерном европском приповетком.

Првих година после ослобођења и свих промена истакле су се теме: домовина-патриотизам-отаџбина. С разумљивим патосом сликане су преживљене страхоте нацистичког терора (Млинкова), саосећање са заробљеним Русима и Пољацима на раду (Кубашец), осећања мобилисаних Срба у нацистичкој војсци или на принудном раду (Навка), радост због ослобођења и одушевљење за обнову опустошене земље (Брезан).

Један од најплоднијих и најзначајнијих савремених лужичкосрпских писаца Јуриј Брезан (1916) отпочео је песмама за омладину о отаџбини и обнови, које су убрзо постале веома популарне и одиграле своју друштвену улогу. Кад је прошло време послератног одушевљења и живот захтевао друге вредности, он се определио за прозу. Поред низа веома успелих и добро погођених приповедака, вреди истаћи једну која има вишеструки значај не само по вредности већ и улози коју је имала. То је дужа приповетка Како је стара Јанчова ратовала с властима која је и драматизована и врло често извођена. То је борба сироте сељанке с газдама и властима које је својом мудрошћу и лукавошћу успела да победи. Веома ангажована и врло разумљиво писана, она је лужичкосрпском сељаку, који се још колебао да ли да приђе новој власти, јасно указала где је његова будућност. Бертолда Брехта је веома заинтересовао њен садржај, назвао је Мајка храброст Западних Словена, па је желео да је драматизује, нагла смрт у томе га је спречила. Поред сличних мотива почели су се јављати и савремени, тренутни проблеми, као појава прелажења у Западну Немачку (Ј. Кравжа, Плава писма, Брезан, Роберт и Сабина, Корла Јанак, Ми с црвеним каранфилом), затим о почецима колективизације (Брезан, Моја жена Мадлена, Кравжа, Генерал председник, Кшешчан Кравц, Паљење пиревине). Појављују се веома добре хумористичке и сатиричне приповетке које пишу Јуриј Кубаш и Јан Ворнар. Не заборавља се и на омладину. О њима на свој специфичан начин пише Марја Млинкова (Бриге у деветољетки, Различак и булка) и Ангела Стахова (Хало Казек) и други. Врло сензибилну, савремену приповетку негује с успехом Јуриј Кравжа (Икар под плавим небом).

Педесетих и шездесетих година кад се дубље улази у нов живот, а положај Лужичких Срба у Немачкој Социјалистичкој Републици стабилизује, све више се шири интересовање за сва поља друштвеног живота а тиме настаје и потреба за већом епском формом, нарочито за романом. Када су се 1967. појавиле три књиге младих талентованих писаца, Марје Млинкове (1934-1971) роман Дани у даљини, Кита Лоренца (1938) поема Струга, Пјетра Малинка (1931-1984) драма Ноћни пацијент било је јасно да су прве тешкоће биле савладане и да је настао нови период на чијој граници стоје ова три дела.

Роман рано преминуле и веома талентоване књижевнице Млинкове слика животни пут обичног човека, учитеља, Лужичког Србина, који ради у чисто немачкој средини, жени се Немицом и као лојалан грађанин брине о школи и својој породици. Он не жели да учествује у антифашистичкој борби иако га на то упућује брат, он верује да ће га нацистичка опасност мимоићи. Тек кад као мобилисани војник улази с немачким трупама у Пољску, кад на себи осети мржњу и презир Пољака према нацистичким освајачима, у њему се буди Словен, Лужички Србин који исто тако као и Пољак трпи од оних у чијој се војсци налази, у њему почиње да расте свест да и он, макар оним ситним акцијама, може да се бори против те власти. И кад једном буде ушао са освајачком војском у Југославију, пустиће прве заробљене Србе на које наиђе с речима "Браћо, идите кућама!" То ће бити његов први атак на свемоћни Рајх и Хитлера. Роман је наишао на жив одзив код читалаца и био преведен на више језика, али код нас није. На жалост, ово је било и последње дело ове обдарене и прерано умрле књижевнице.

Некада успешан песник, посветивши се убрзо писању искључиво прозе, Јуриј Кох (1936), написао је новелу Јеврејка Хана која је још један одјек нацистичких недела. Али широко интересовање и дискусије изазвао је његов , роман Између седам мостова. Радња је смештена у Доњу Лужицу, крај избраздан каналима Спреве (Spreewald) које пресецају многи мостићи за пешаке. Била је потребна храброст и одлучност Ј. Коха да прикаже савремене прилике, нов живот у коме млади председник општине у забаченом селу заводи корисне новине а не наилази на разумевање и подршку. Он се ипак не повлачи пред неуспесима, верује да ће једнога дана и они окорели противници схватити где је будућност. У следећој књизи Розамарија, коју је написао и на немачком и на лужичкосрпском, Кох прати свога јунака који прелази на други, још тежи задатак. Он се опет бори, решава неке неугодне случајеве, поред осталог питање спајања школе на лужичкосрпском језику са немачком у којој би се она изгубила, жртвује овој лични живот и љубав према Розамарији, која га воли и која се храбро борила за ново, али малаксава и враћа се натраг у свој крај. И у следећим делима Кох обрађује искључиво теме из савременог живота, удубљује се у питања очувања обичаја, традиције, а при томе се служи разним средствима. Као дугогодишњи новинар уноси и репортерске елементе, користи научна питања, историографску документацију а често се служи хумором и иронијом. У новели "Усамљени Непомук (која је драматизована и снимљена под насловом Мој премерени крај) износи питање пресељавања лужичкосрпских сељака са своје земље у град, у непознату средину, махом немачку, јер под српским селима леже наслаге тако потребног мрког угља. Растанак са својим родним домом и пољем је тежак и болно су га преживљавала многа села, али писац тражи утеху, олакшање, треба у себи самом наћи снаге "не зато да бисмо се са старим опростили, већ да бисмо са собом понели оно што ће нам бити потребно у новом животу". Његова драматизована дела изводе се и на немачким позорницама.

Последње његово опширно дело је роман Повратак снова у којем слика живот три друга, дечака, који су у школи далеко од свог села, најпре у Чехословачкој па у Дрездену на студијама, сањали да склопе вечно пријатељство на живот и смрт, за најлепше врлине и високе идеале. То су три паганска бога сједињена у једном - Триглаву. Они ипак нису остварили свој дечачки идеал. А писац се уједно пита, зашто је тако тешко спровести у живот оно племенито, узвишено и добро. Једним делом књига има аутобиографски карактер, једна личност је, главни приповедач новинар, сам писац који на махове с доста критике и ироније говори о свом позиву. Кох је књигу написао и на немачком и она је оцењена као поетски допринос немачкој култури којој та црта недостаје. Као и ранија дела и ово још увек изазива живе дискусије, у чему се и огледа његова књижевна улога.

Јуриј Кравжа (1934) написао је роман за омладину Бајки је крај о девојци из лужичкосрпске породице која подлеже привлачности раскалашног живота уличних хероја, док је то не доведе до сазнања да је тиме упрљала идеале за које се борио њен отац и да се нашла на ивици криминала.

Познати и веома успешни писац дечјих књига Јан Ворнар (1934) огледао се и на роману за омладину. Написао је Гвоздени прстен у коме је покушао да нађе решење односа измећу заљубљеног пара - Немца и Лужичке Српкиње.

Најмлађи мећу досадашњим, Бено Будар (946), иначе по опредељењу песник озбиљне и дечје лирике, написао је занимљиву књигу у виду писама упућених девојци са одслужења војног рока у морнарици У царству макрела. Књига је аутобиографског карактера, топло и искрено написана.

О романима већег обима, као о трилогијама, оставили смо да говоримо засебно. То су дело Јурја Брезана Феликс Хануш чији делови носе поднаслове: Генерација горких искустава, Школске године, Зреле године. У сва три дела обухваћено је раздобље од двадесетих до педесетих година, тј. од завршетка првог светског рата, период Вајмарске републике, долазак Хитлера на власт, нацистичко дивљање, други светски рат, ослобођење и обнова земље. Главна личност је Лужички Србин Феликс чије сазревање, како социјално тако и политичко, прати писац од дечачких година, а у многоме је то сам писац, да би га на крају свесно укључио у друштвено и политичко ангажовање у ослобођеној домовини. Феликс стално тражи своје место у животу, скреће, сумња, да би на крају дошао до сазнања да неће постати комплетна личност ако се одрекне свога народа и свога краја. Однос према свом угњетеном, презреном, али свесном народу, за Брезана је главни мотив за активност главног јунака. У другом овећем роману филозофско-митско-фантастичном, Крабат, Брезан је згуснуо догађаје столећа, од стварања света, у питање смисла живота, тражења пута ка хуманости, човековој срећи. Ту се преплиће библијско веровање, оно историјско, митско, фантастично, фолклорно, коришћено "дијалектички с обзиром на време у социјално-историјској и социјално-психолошкој анализи", што у многоме пружа широке могућности да делује истинито.

Историјски роман у лужичкосрпску књижевност унела је Марја Кубашец (1890-1979) приказујући доба седмогодишњег рата у роману-трилогији Бошчиј Сербин и други о социјално-националној борби најнижих слојева после укидања кметства и о духовном препороду у делу Године великих пожара. Она се угледа на великана чешког историјског романа Алојза Јирасека н Пољака Крашевског.

Још један прозни жанр увела је ова књижевница, романизовану биографију, написавши Звезде над безданом, о животу антифашисткиње и њеном страдању у логору, Лужичке Српкиње др Марје Гролмусец. Друго дело је о животу и смрти лужичкосрпског борца против фашизма Михала Андрицког.

Књижевност за децу, публицистика, драмска дела, мемоарска и путописна књижевност заслужују засебан преглед.

Лужичкосрпски писци, поред тога што пишу, морају сами да преводе своја дела на немачки. Очекивати да то неки преводилац чини, било би сувише претенциозно. Тако се понекад дешава да они прво напишу верзију на немачком па је затим преведу на свој језик. Ово превођење је веома значајна компонента лужичкосрпског стварања. Да би њихови суграђани добили тачну и истиниту слику о њима и њиховим вредностима у прошлости и садашњости, потребно је разбити вековима укорењено гледање на њих као на народ ниже врсте који су погрдно називали Вендима. Данас већ није реткост да се краћа дела, или одломци дела, појављују у немачким часописима, да немачки критичари дају своје мишљење о њима, да драматизују поједине успешне приповетке, узимају их за сижее филмова, а немачке верзије штампају се у Лајпцигу и Берлину.

Иако су писци захватали из живота разних средина и сликали личности разних старости, трудили се да погоде атмосферу етнички помешаног друштва у заједничком животу, још увек остаје пуно тога што још није обухваћено, као нпр. живот у мешаном браку и сл. Али важно је да, иако писци морају да се боре за читалачку публику којој стоји под руком "старија" немачка књижевност, важно је да су поједине личности из дела Брезана, Кубашецове и Коха постали живе личности које осећају као живе и срећу у обичном животу. А то је и знак за ову књижевност да је на добром путу.