Др Нада Ђорђевић

Савремена лужичкосрпска књижевност

Ако говоримо о савременој лужичкосрпској књижевности, не можемо пренебрећи поглед на претходни развој, који је довео до данашњег стања.

Као малена и у тешким, понекад и у немогућим условима развијана, лужичкосрпска књижевност се тек крајем прошлога века, под утицајем тзв. буђења народа већих и значајнијих од ње, почела одвајати од верских утицаја. При том треба имати у виду да је танак слој интелигенције углавном потицао из верских редова, било да су то била свештена лица или учитељи. Због тога се врло полако прилазило оним темама које су у другим књижевностима биле одавио неговане. Чак и њихов истакнути песник Барт Чишински, покушавајући да пева о ономе што сваки човек осећа, о лепоти природе, жени и љубави, поред свег признања н дивљења, био је критикован. После првога рата, за Вајмарске републике, полако се наставља с писањем песама у првом реду, кратких приповедака које су се могле објављивати у новинама и врло ретким часописима, јер за књиге није било средстава. Али је главио да пишу лица разних занимања и да се књижевни рад није прекидао. У овом периоду писали су Лоренц Заљески, Мјерчин Новак Нехорнски, Марја Кубашец, почињао Јуриј Брезан и други. То је трајало и показивало видне успехе све до нацистичке забране свега што је српско. Настаје најтежи период за српску културу уопште. Тек доласком слободе, формирањем Источне Немачке као државе н доношења закона о заштити Лужичких Срба (1950) избија наједном као лава сва жеља за одржањем, радост због слободе и равноправности у тој држави.

Разуме се да је лужичкосрпска књижевност мала и да се развија најпре под утицајем немачке, као и околних словенских књижевности, али то не значи да она није своја, српска. Због различите прошлости и садашњости, специјалних услова и проблема, она не може да имитира друге. Није могла да се развија ни у дубину, ни ширину, окренута најпре само селу и одговарајућим проблемима, развијала је поезију, готово искључиво лирску и родољубиву, као и прозу мале форме. Али ново време давало је више могућности, тако да се постепено појављују веће повеле, и на крају роман, прва трилогија, путописи и мемоари, драмска дела. Отворена је штампарија, али су се могла штампати дела и у немачким штампаријама. Често се књиге појављују на немачком језику, у преводу, што је врло значајно. Немци, који су се дотад односили према њима мање-више с ниподаштавањем, не верујући у њихове способности, треба међу првима да сазнају шта они могу и колико вреде. Не чекајући узалуд да им други преводе дела на немачки, раде то и сами, што им се богато враћа: немачки књижевници и критичари односе се према њима с признањем, додељују им награде, примају их у своје организације.

Поезија је традиционално негована, према њиховом броју имају пристојан број песника који не заостају за савременим песницима европских народа, отворени за све ново. То је поезија малог словенског народа која не мрзи и не презире никога, има широко срце за разумевање и љубав најпре према своме народу, домовини и језику, па онда за све што је људско. У сваком случају, то је ипак поезија народа средње Европе, што значи да не заостаје за културом суседних, већих, срећнијих и културно развијенијих народа, јер будно пази да не изгуби корак с њима.

Међу најпризнатијим песницима је Кито Лоренц (1938) а одмах после рата певали су и Јуриј Брезан, Јуриј Млинк, народна песникиња Мина Виткојц и други, али су они махом певали песме које су одговарале обнови земље, радним бригадама и сл. Лоренц има успеле збирке као Ново доба - нове свадбе, Струга - слике из нашег краја, Кључеви и путеви, али се у последње време оријентише више на писање на немачком. У његовој поезији на једној страни је песнички таленат, а на другој акрибија научника. Песме су му превођене на све веће светске језике као и на словенске и српски.

После њега бисмо одмах ставили Јурја Коха (1936) који је на почетку имао веома добре песме (збирка Концерт на путу), али се после посветио прози.

Искључиво песник је Бенедикт Дирлих (1950) који пише на оба језика, али везан за своје српско тле и народ. Збирке су му Зелени пољупци, Треће око, Ноћно сањарење, У раљама, итд.

Бено Будар (1946) је готово искључиво песник, било да пише за младе или децу, понеку драму, модеран песник са нешто мало ироније али и врелом љубави за свој народ и његов опстанак. Збирке су му Менипарче и Дајпарче, Спавање у мају треба забранити, Наше парче земље и др.

Марја Кравцец пише епиграмски кратке песме модерног стила, објективна је и одликује се необичним мислима и занимљивим расуђивањем. Написала је и издала збирку Крај пред огледалом и Бос преко стрњишта.

Затим само да поменемо Ружу Домашцину, Томаша Навку, Петра Тимана, Ханку Миканову и друге.

И проза има доста значајних представника. Што се више удаљавамо од рата, од дела у којима је све било везано за збивања под нацистима или у рату, за логоре и страдања, све се више писаца окреће другим проблемима, другим срединама.

Данас најзначајнији живи писац ЛС је Јуриј Брезан (1916). У почетку је и он писао песме, и то ангажовану поезију за младе, за бригадисте. Био је командант ЛС бригаде, на прузи Шамац-Сарајево. Иначе је члан Академије уметности Немачке, награђиван и превођен на све словенске језике, као и на скоро све светске језике. Од замашног броја дела издвајамо само неколико: Моја жена Мадлена, Криста (преведена код нас са немачког), Стара Јанчова, Крабат у два дела и трилогију Феликс Хануш. Последња два дела говоре о времену нацизма и о ослобођењу од фашизма, све везано за историју и живот ЛС у то време. Занимљива је новела Стара Јанчова која је драматизована и задржала се на сцени све време не само у Лужици већ и у иностранству. Брехт је назвао српском Мајком храброст.

Укратко о садржају. Вредна радница отхранила је децу и остала с унуком. Украла је једном кесу семена, властелин је зато прогони, али се она њему, као најбоља радница, супротставља на врло оригиналан начин пун народне мудрости, да на крају победи.

Марја Млинкова почела је врло рано своју списатељску каријеру успешно, али ју је рана смрт затекла с неколико добрих збирки кратке прозе и једним романом - Дани у даљини - у коме се, на крају, дотиче збивања за време немачке инвазије на Југославију. Низ њених приповедака преведен је код нас по новинама и часописима, али због незнања издавача роман не наилази на разумевање.

Јуриј Кравжа поред приповедака има и мање романе за омладину, као Бајци је крај или Плава Писма.

Јуриј Кох, о коме смо говорили као о песнику, у прози исто тако има веома угледно место. У неколико дела, као Између седам мостова,

Фали део текста