Др Нада Ђорђевић

Dietrich Scholze, "Stawizny serbskeho pismowstwa 1918-1945"

Domowina Budyšin, 1988.

Познати и вредни историчар књижевности Лужичких Срба Рудолф Јенч издао је први том Историје српске књижевности 1954. године, а други том 1960. Књиге су обухватиле раздобље од првих појава дела писаних народним језиком па до 1918. год. После његове смрти његови следбеници покушали су да наставе с радом о следећем периоду, али сем неких чланака по часописима и новинама трећи и четврти, раније замишљени, том није се појавио. Једино је 1983. изишла Доњолужичкосрпска књижевност од 1918-1945. од Павола Новотног. Зато књига Д. Шолцеа надокнађује ову празнину, јер је период после тога обрађен у зборнику Přinoški k stawizam serbskeho pismowstwa lět 1945-1990.

Пажљиво и стручно рађена ова књига даје најпре преглед политичког положаја Срба између оба светска рата, који им није био много наклоњен и видно се погоршао за време нациста, што је разумљиво утицало и на српску културу уопште, јер им је био забрањен сваки културни рад, одузета средства и забрањен рад Матици, која је била центар сваколиког српства. Тако је за петнаест година, све до оснивања Источне Немачке, престао сваки рад и издавачка делатност.

Засебни одељци у овој историји говоре појединачно о свим књижевним родовима, лирици, прози а нарочито је обраћена пажња на развој драмске литературе зато што је од просветитељства владало интересовање за позориште, али још није било писаца. Тек у последњем периоду јавља се мањи број драмских писаца на челу с Петером Малинком. Помагали су се нарочито превођењем чешких и пољских дела и драматизовањем своје прозе. Посвећена ја пажња музици и примењеној уметности. Засебно је изложен рад издавачког предузећа Домовина које вредно прати како културно стваралаштво уопште, издаје новине и часописе којих нема много, али излазе редовно и задовољавају потребе. Обрађене су везе са иностранством које су нарочито јаке и које подржавају обе суседне словенске земље Чешка, Пољска и у мањој мери Словачка. Пре него је аутор прешао на рад и достигнућа писаца тог раздобља, посветио је пуно места и научном раду који се одвија углавном у Српском институту у Будишину. Затим су обрађени писци: Лоренц-Заљески {Острво заборављених и др.), Михал Навка (Где шуми Спрева), Јан Скала (Стари Шимко), Ромуалд Домашка (Врес), Јан Лаинерт, Јозеф Новак-Њехорњски који је боравио код нас пре и после рата и написао своје утиске у делима У царству Душана Силног, Мајстор Крабат и др., иначе сликар изразито народног жанра, илустровао је своје и друге књиге. Затим Ота Вичаз (Српски Диоген), један од мало писаца историјских романа Марја Кубашец (Ванда, Бошчиј Сербин), Јуриј Вјела, Јозеф Новак и Јуриј Кејшка, талентован песник који је много обећавао и покренуо модерни правац у поезији, али млад нестао у околини Крагујевца за време рата. Претпоставља се да је убијен кад је покушао да пребегне нашима.

После обраде овог низа значајних и плодних српских писаца, аутор говори и о младим писцима, затим о публицистици ван Лужице и на крају о народној књижевности. Монографију завршава прегледом година 1937-1945.

Несумњив је значај ове књиге не само зато што је то прва обрада овог периода, већ и зато што је пажљиво и савесно рађена. Треба напоменути да је дело написано на лужичко-српском језику који није ауторов матерњи језик.