Др Нада Ђорђевић

Уџбеници лужичкосрпског језика

У Чехословачкој се одувек поклањала велика пажња, а уједно и пружала помоћ Лужичким Србима, почев од Добровског, Ханке, Хатале и др. Тако је и данас. Истовремено, лужичкосрпски као језик који је сачувао многе старе словенске облике, неке блиске старо-чешком, веома је привлачан и лако савладљив за чешке слависте, па се студенти славистике у Прагу обавезно упознају с њиме. Он се проучава као и сви остали словенски језици. На жалост, наши будући слависти за то немају прилике, јер се он код нас, не предаје.

Настојање чешких познавалаца лужичкосрпског да се студентима омогући што боље и систематско учење, потврђује уџбеник лужичкосрпског, изишао прошле године у Прагу у две књиге (Jiři Mudra, prof. dr. Jan Petr: Učebnice lužicke srbštiny, I-II. Státni pedagogicke nakladatelstvi, Univerzita Karlova v Praze, Fakulta filologicka, 1982, офсет, стр. 144-162). Ово је уједно први опширан уџбеник овог језика изишао на страни (постоји мањи пољски, белоруски). Он треба да изиђе и у преводу на руски језик, те тако испуни шири задатак: да послужи славистима целог света. По таквој својој намени он представља и реткост.

Уџбеник су саставила два пожртвована радника на пољу лужичкосрпско-чешке сарадње, проф. лужичкосрпског језика на катедри за славистику Филозофског факултета у Прагу др Јан Петр, писац више књига о Лужичким Србима а нарочито веома информативног уџбеника за студенте Преглед политичке и културне историје Лужичких Срба (Праг 1972), и гимназијски професор Јиржи Мудра, обојица чланови Секције за проучавање лужичкосрпске културе при Народном музеју у Прагу.

Уџбеник се састоји из две књиге рађене по истом принципу и с истим редоследом. Поступно је изложена граматика и затим синтакса. Текстови којима почињу лекције нису бирани с обзиром на примену граматике, већ полазе од лакших ка тежим, али истовремено настоје да кориснике упуте у прошлост и садашњост Лужичких Срба, њихову историју и књижевност, било директно примерима из дела значајнијих лужичкосрпских писаца или посредно преко чланака о њима. После ових примера долази речник употребљених речи, па излагање граматичких јединица, многобројне граматичке вежбе разних врста које се обично користе у учењу страних језика, текстови за превођење, правописне вежбе. Нарочита пажња посвећена је конверзацији која је увек у вези с једном одређеном темом или с кругом повезаних појмова. После овога долази опет речник уз конверзацију и на крају још један текст.

Текстови су усмерени на то да се током читања упознају значајне личности Лужичких Срба-књижевници, музичари, сликари; говори се о културно-политичкој организацији "Домовина", о фестивалима који се одржавају сваке четврте године и сл. Последњи текстови говоре о пријатељству и сарадњи чешко-лужичкосрпској са неколико прилога о Прагу.

О доњолужичкосрпском дате су главне информације.

Нарочито треба истаћи речнички део који захвата пуно места у уџбенику. То стога што не постоји чешко-лужичкосрпски речник, Јер онај који је изашао између два рата (1920) одавно је нестао са тржишта, као и други, Мохелског, додат граматици горњолужичког (изишао 1948), који је врло скромног обима а сем тога застарео и по значењима и по правопису. Због свега, овај поштено рађен уџбеник биће добродошао у славистичком свету.

Друга значајна књига која неће наћи пут само до студената, већ до много ширег круга читалаца, јесте Sorbisches Lesebuch-Serbska čitanka која је изашла у издању познатог предузећа Reclam у Лајпцигу 1981. године. Читанку је саставио, превео многе текстове на немачки и написао објашњења најбољи лужичкосрпски песник и слависта по струци Кито Лоренц. Књига има 200 страница оригиналног текста и 200 превода истих текстова на немачки. То је избор из лужичкосрпске књижевности почев од Будишинске заклетве, првог писаног текста на народном језику из 1526, па преко записа простих људи, до савремених писаца. Ту има текстова писаних на латинском језику, нпр. од Joanes-a Rhagius-a Aesticampianusa (највероватније је то Јан Рак), који је од папе Александра VI добио титулу "poeta laureatus" и био један од веома учених људи свога времена, професор универзитета, једно време декан у Кракову; или других учених људи, свесних свога порекла, као што је Михал Френцел, свештеник који је своја рукописна дела поклонио 1697. Петру Великом кад је овај пролазио кроз Лужицу, уз говор на своме матерњем језику. Текстове је сем састављача превела група преводилаца.

Циљ овакве књиге јесте да прикаже историјски развој лужичкосрпске књижевности самим Лужичким Србима, онима који говоре оба језика, и онима који знају само немачки, тј. за своје суграђане Немце, да се упознају са културом народа с којим живе у једној заједници.

Приказати на овако ограниченом простору развој једне, иако мале, књижевности која се развијала под изузетно тешким условима, није било лако. Састављач је морао прегледати материјале разбацане по архивима, штампи, у рукописима и из тога изабрати најбоље или најкарактеристичније писце и текстове, и као у огледалу представити на достојан начин културу тлаченог и непризнаваног, систематски уништаваног народа. Разуме се да је много лакше било приказати савремене писце. Онима из прошлости даван је простор према савремености и значају, док су савременици приказани на скоро подједнаком простору. У сваком случају, први пут на једном месту и у лепој опреми. Зато верујемо да ће Читанка одиграти корисну и позитивну улогу у упознавању не само Немаца са културом Лужичких Срба, већ и слависта широм света.