Др Нада Ђорђевић
Лужичкосрпска прозна књижевност XX века
Лужички Срби као туђа мањина у немачкој држави имају своју минијатурну књижевност, своје национално благо. Непризнавани у прошлости имали су књижевност која се тешко пробијала, ограничена уским кругом своје публике а отуд и уским кругом проблема. Њен главни циљ био је одржање народа. Лужички Срби, за које је до половине прошлога века важила забрана да се настањују по градовима (отуд чисти немачки градови у лужичкој средини), живели су по селима и били земљорадници, па је због тога и књижевност бирала проблеме специфичне за село. И још нешто. Није могла да се развија ни у ширину, ни у дубину, већ се окренула малим формама, поезији, приповеткама и новелама, Писало се највише за новине и часописе, романа није било. Са настајањем социјалне диференцијације и распадања традиционалне структуре српског села, начин живота лужичког народа се мењао и доносио нове проблеме. Угрожена социјална и народна егзистенција забринула је писце који су били спремни да се боре против тих нових појава које је донео капитализам а тиме претио да прогута лужички народ. Сви су они, Миклавж Андрицки (1871-1908), Михал Навка (1885-), Лоренц-Залески (1874-1939), Мјерчин Новак-Њехорнски (1900-) писали о пропадању српског сељака, о страху од немачког империјализма, о шовинизму велике нације и антисловенским тенденцијама. Било је ту и сатиричног шибања српског конзерватизма, а све заједно давало је шарену слику прозе до 1945. године.
Лужичкосрпска књижевност добила је нове перспективе после пораза фашизма[1]. Нарочито се развија проза - приповијетка и роман. Главна тема после 1945. је ослобођење, жеља да се живот изграђује сопственим снагама. Однос према "власти" (од изједначења права Лужичких Срба са Немцима законом од 1948) уметнички је насликао Јуриј Брезан (рођен 1915) у књизи "Како је стара Јанчова ратовала с властима". С истим проблемом сусрећемо се у роману "Година се окрене за 52 недеље". Своје сатиричне слике о прелазу нових животних погледа у старе навике даје Новак-Њехорнски. Захватајући претходно доба, дају истовремено слику најмлађе народне историје старији и млађи писци као Марја Кубашец, Јурај Кубаша, Ерих Фелц, Рихард Иселт, а Курт Крјењц у делу "Јан-роман човека који тражи" чини први широко заснован покушај анализе послератног живота у Лужици.
Педесетих и шездесетих година написан је велики број дела о ситуацији Лужичких Срба у доба фашизма, за време другог светског рата и о антифашистичком покрету. Нарочито се слика њихов однос према осталим Словенима који су били као радници или заробљеници у Немачкој. Ту треба поменути роман-трилогију Ј. Брјезана "Генерација горких искустава", Јурја Мјерћинка "Кад ђаволи беже", новеле Марје Кубашец "Ванда и друге приповетке" биографски роман "Звезде над провалијом". Конфликт национално свесног Лужичког Србина у немачкој војсци и његов однос према припадницима Wehrmachta немачке народности слика Антон Навка (рођен 1913) У сатиричној књизи "Под супротном лопатом" и "Под супротном пушком".
Нове теме обрађују младе генерације писаца који су своје детињство проживели у породицама српских интелектуалаца протераних из Лужице за време фашизма. Они друкчије гледају на антихитлеровски став својих родитеља. Ту треба набројати дела Петра Малинка (1931) "Две прегршти песка" и Марје Млинкове (1934) "Прошли дани" (одакле је преведени одломак) и новеле Јурја Коха (1936) "Хана Јеврејка". Својим историјским романом из времена народног препорода Марја Кубашец оштро се издваја од ове младе генерације коју занима блиска прошлост.
Насупрот историјској тематици стоје дела која сликају савременог човека, прелаз индивидуалног произвођача у члана задруге. О томе пише Јуриј Брезан у трилогији о Феликсу Ханушу или Бено Шолта (1928) "Имање без газде" и једини доњолужички прозни писац Вилем Бјеро или Јуриј Кох "Између седам мостова".
Млада генерација писаца нарочито иде за психолошким продубљивањима у сликању човека данашњице - радника, града и градског живота, док се претходна кретала у сфери сеоских тема: Хањжа Бјеншова (1919) "Укроћена дуга" (роман). Јуриј Кравж "Паметно писмо" (новела), Марја Млинкова "Различак и црвени мак" (збирка приповедака) и "Бриге у деветолетки". Од "очинског греха" у прошлости у сликању конфликата младе генерације, из њеног данашњег развоја треба издвојити Павола Фелкла (1931) с књигом новела "...А наша деца ће бити сирочићи". Ту исту тематику излаже и Петар Малинк у својој драми "Ноћни пацијент" (која је извођена у мају 1968. на мајском фестивалу лужичко културе у Будишину).
Овако жив и брз развој прозне и друге српсколужичке књижевности условиле су пре свега повољне политичке и националне прилике у Немачкој демократској републици од ступања на снагу закона о правима српског народа (1948). Тада је први пут у њиховој хиљадугодишњој историји Лужичким Србима дата социјална и национална равноправност. Као слика тих нових прилика нека послужи ово неколико података. Од тога времена до 1967. издато је преко 1.000 књига на лужичкосрпском језику од чега је преко 450 уџбеника, 300 дела из лепе књижевности и 100 научних монографија и сабраних дела!
Одељак, управо крај романа "Прошли дани", који је штампан 1968. и који доносимо овде у преводу, дело је младе лужичке књижевнице и литерарног историчара Марје Млинкове (1934). Она јо после завршене Више српске школе у Будишину студирала германистику и педагогију иа Карл Марксовом универзитету у Лајпцигу (завршила 1955). Немица по мајци, која је врло рано умрла, по оцу Српкиња она је живећи у српској средини целом душом пришла свом очинском народу и све своје младе снаге и таленат ставила у његову службу. Посветила се нарочито развоју српске критике, гдје је заузела водеће место испољивши своје несумњиве способности, затим историји књижевности, где је, поред осталог, заједно са својим мужем Јуријем Млинком написала књигу "Српска књижевност с краја педесетих и почетка шездесетих година" (Будишин 1963). Бави се и лепом књижевношћу, приповедном прозом. Прву књигу приповедака објавила је 1964. године "Бриге у деветолетки", затим "Различак и црвени мак". Књига "Прошли дани" јесте њен први роман у великој мери биографског карактера, посвећен списатељичином оцу, обичном српском учитељу који је као Србин бачен у немачки крај где се оженио Немицом. Тих и мирољубив, усамљен и немоћан, чувао је у срцу своје национално осећање и мислио да у приликама агресивног нацизма треба ћутати и трпети. И тако док се једнога дана није нашао у редовима Wehrmachta који га шаље најпре у Пољску. Одупире се некако презиру Пољака и гледа да им се приближи. Утом му умире жена, а он остаје сам са своје двоје деце. Ту почиње одломак који доносимо у преводу. Писац се потрудио да нам покаже животни пут и перипетије кроз које пролази њен отац кога због његове помирљивости стално обилазе и опомињу брат и мајка - чврсти Срби. Али све донде док није сагледао лица људи далеког братског народа, лица заробљених Срба у Србији, његово словенско осећање мирује. Тај моменат биће почетак његовог препорода и активног супротстављања хитлеровској уништилачкој машини. На жалост, роман се овде завршава. Можда је Млинкова имала и даље планове, али тешка болест држи је већ другу годину далеко од сваког рада и тиме лишава младу лужичко-српску културу једног талентованог и полетног радника који много обећава.
Напомене
1) Податке о савременој лужичко-српској књижевности љубазно нам је ставио на увид др Јурај Млинк пјесник и историчар књижевности из Будишина.
|
