|
Један сиромашни сељак служио је у седмогодишњем рату као војник. У једној бици њега је сам краљ одликовао.
После рата је сељак орао своју земљу баш у време када је краљ онуда пролазио. Краљ препозна сељака и упита га како у животу пролази.
– Свакако – одговори му сељак.
Потом упита краља да ли сме да му пошаље нешто. Краљ се томе мало зачуди, али милостиво климну главом. А сељак му пошаље лонац куваних трешања.
Када је касније краљ истим путем пролазио, упита га сељак како су му пријале трешње. Али краљ о њима није ништа знао, јер су заслађене трешње његове слуге појеле. Али сад је он морао запитати сељака шта жели да за те трешње добије.
– АХ! – одговори сељак. – У ствари, ништа! Али, ако баш хоћеш да ми нешто даш, можда би ми старо седло било од користи.
Краљ то благонаклоно одобри. Али сељак је хтео и написмено да има, ако би краљ, далеко било, у међувремену умро или на ово заборавио. Краљ му даде и написмено.
Већ другог дана оде сељак са том потврдом кнезу, који је недалеко од сељакове куће на великом добру живео. Његово добро звало се Старо седло.
Сељак учтиво рече кнезу:
– Краљ ми је Старо седло даровао, а овде имам и написмено. Сад вас молим да ми добро предате.
Кнез одмах оде да се с краљем објасни, али краљ, кад препозна свој потпис, мораде сељаку оставити добро.
| 
