|
Био једном човек који је имао златно добро – лепи, нови дворац, и у њему два сина. Кад је остарео, хтеде да златно добро једноме од синова преда. Зато позва обојицу к себи и рече:
– Ко ми од своје невесте најлепши прстен донесе, добиће златно добро.
Старији се обрадова, јер је већ имао изабраницу. Млађи, пак, остаде тужан. Први поцикујући оде из дворца, а други плачући оста крај куће. Испод трема искочи велика жаба и рече:
– Дечаче, зашто тако горко плачеш?
– Како да не плачем – одговори момак. – Наш отац, који има златно добро, одлучио је да га преда ономе ко му од своје невесте најлепши прстен донесе.
– Не плачи! – каза му жаба. – и пођи за мном.
Он пође за њом у рупу. тамо је била лепа одаја, у којој му жаба предаде прстен тако блистав да је целу одају осветљавао. Он га понесе кући.
Отац их опет позва к себи и рече:
– Старији, покажи ми шта си донео!
А овај одви хартију и из ње извуче зарђалу бурму. На то рече отац:
– Млађи, а ти?
А овај извуче свој прстен, који се тако блистао да је целу собу обасјавао. Али отац не би задовољан и поручи:
– Ко ми од своје невесте најлепшу свилену марамицу донесе, добиће златно добро.
Старији поцикујући истрча из дворца, а млађи плачући оста крај куће. Испод трема искочи опет велика жаба и запита:
– Зашто тако горко плачеш, дечаче?
– Како да не плачем! – одговори момак. – Отац нам има златно добро, али ће га дати ономе ко му од своје невесте најлепшу свилену марамицу донесе.
– Не плачи – каза жаба – и пођи са мном!
Она га поведе са собом и заједно уђоше у ону рупу. Тамо, у лепој одаји, жаба му предаде светлуцави рупчић и он га однесе кући.
Отац их опет окупи и запита:
– Старији, покажи ми шта имаш!
Овај показа, али уместо марамице, имао је мараму. Отац тад рече:
– Млађи, а ти?
Млађи извуче светлуцаву марамицу. Али отац ни са тим не би задовољан, па поручи:
– Ко ми најлепшу невесту кући доведе, добиће златно добро.
Старији се обрадова, а млађи растужи. Први отрча поцикујући из дворца, други, пак, горко плачући оста крај куће. Испод трема искочи опет велика жаба и запита:
– Дечаче, зашто сад плачеш?
– Како да не плачем! – одговори момак. – Отац нам има златно добро, али ће га предати оном ко му најлепшу невесту у кућу доведе.
– Не плаћи – каза жаба – и пођи са мном!
Она уведе момка у рупу, али сада је тамо, у оној лепој одаји, стајала прекрасна девојка. Жаба девојку опреми: одоздо јој стави свилену, одозго – обичну, свакодневну сукњу. Тако обучену је предаде младићу.
И старији доведе своју невесту, али она је била китњасто одевена. Отац их лепо прими и рече:
– Старији, заиграј с твојом невестом!
Али када се девојка у игри поче окретати, подиже се горња кићена хаљина, а указа доња, сва сива и згужвана. Отац тад рече млађем:
– Заиграј и ти са својом!
А кад се друга невеста поче окретати, подиже се горња, свакодневна хаљина, а указа се доња, свилена. Отац се зачуди и рече млађему:
– Теби предајем златно добро!
|
