Јуриј Кох
(1936)

Геометри

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

ЈУРИЈ КОХ (1936). Пише песме, радио-драме, позоришне комаде, путописе, а од објављивања приче "Јеврејка Хана" (1963) најпознатији је аутор у својој генерацији. Добитник је награде "Чишински".

Нису се најавили. Њихово изненадно присуство било је тачка после дуге, страшно дуге реченице, поред које су написане многе године, реч по реч, веселе — или боље увесељавајуће речи, којима су се смејале постојане душе, озбиљне речи, узнемиравајуће речи, затим претеће, којима се чак ни они постојани нису више смешили. И сада дакле тачка. Напокон је реченица завршена.

Најпре жена. Дошла је прва. У зеленој одећи: преко гумених чизама панталоне, какве носе људи дебелог стомака, преко јакна, такође зелена, повезана сребрним каишем (зар на сребрној шнали није постајало: Бог с нама)? А горе подигнуте груди, које није требало превидети. Оне су затезале чврсти штоф и вадиле га из каиша, а Франц Котјатко, који је ово све видео, помислио је: Хм, шта ако прсну?! И осетио је да је при том поцрвенео, јер се жена смешила, као да је знала шта мушкарци у њеној близини мисле. Али Котјатко је поцрвенео, јер се постидео своје помисли: Хм, шта ако. Још их ниједном нисам питао шта хоће.

"Да, уђите!" рече. "Не могу да устанем, јер ће ми стати бој." Па ипак, помислио је: сам је рекао ту плашљиву реченицу, којој су се тако много смејали. Само се њему није чинила тако смешна. Јер његов бој који није смео да стане, био је разбој, баснословно старо постоље, чије је дрво мирисало слаткокисело, то красно, што је било најбоље обележје. Красно је било све; историја, лан, црв, боје, традиција, зној, исушена пљувачка, шарена јаја и властити језик, са пуно шуштавих гласова, на којем се све могло рећи. О Боже, чему се људи све не смеју.

Али сад се није смејао нико кад је Котјатко то рекао. Оба човека освртала су се по просторији, разрогачених очију као да им је та справа језик завезала. Зелена жена, која се играла својом јакном, вукући окрајке испод каиша, одговори једном речи: "Геометри."

"Молим?" Котјатко гурну чунак на другу страну, свестан да је нешто необично речено. Његови прсти куцали су по шареним нитима тепиха, који је висио у свом постољу, готов до пола, обећавајући много, наговештавајући лепоту која је могла изаћи из красна слаткокиселог мириса, засталу на пола пута.

"Геометри", понови један од људи, са стране, јер је он опипавао меке, вунене зидове, као да је осећао боју у својим прстима. Биле су то дражесне девојке и жене које су висиле на зидовима, те изаткане сукње и јакне и огртачи и шалови, а кад се руком прелазило, крв се пела у жиле. Али он није хтео да покаже шта се у њему догађа, па упита: "То су апликације, зар не?"

"Не", одговори Котјатко. "Нису. Не знам баш тачно."

Други човек, који такође беше дошао, стајао је на вратима и није се померао. Избацивач, помисли Котјатко, таквих има по ноћним крчмама, како ми их је Корла описао; Корла, који све познаје и кога сви познају, крчма и избацивачи. Овај други човек досађивао се у вратима. Имао је влат траве у устима и гурао ју је из једног угла у други. Котјатко виде да је то богородичина трава. Мора да ју је узео у пустари, одмах иза врата. Тамо почиње пустара, и тамо су је убрали.

"Hypericum humifusum или, како то ми кажемо, "јапske zelo", рече избацивачу, као да није хтео да каже ништа друго, него да је баш богородичина трава. Али се на то сви почеше смејати, сво троје, најпре тихо церећи се, а онда праснуше. Човек у вратима испусти травку и стаде ногом на њу, ненамерно дакако, јер једном се нога на којој се стоји мора променити. Други се смејао према разбоју, кроз нити према њему. А жена? Жена је извукла малу бочицу из блузе, пљоснату џепну бочицу са зеленом течношћу. Пила је и смејала се, обрисала уста рукавом и додала пиће даље. Били су дакле пијани. Сада се то могло видети.

Котјатко устаде, одједном, као да је хтео да им покаже ко је овде господар у кући. Овде се не шљока и не смеје, нити богородичиној трави нити мом штофу. "Шта хоћете?"

Смех престаде, одједном, као да се укочи од страха, јер Котјатко и његов разбој били су у овом тренутку нешто што је морало да учини утисак на странце упркос свој комичној необичности. Котјатко је стајао, мало повијен напред, с руком на полузавршеном тепиху и гледао од једног до другог очима које су делом молиле, а делом захтевале. "Молим вас, шта Ви хоћете?"

Горњи део тела му се испружи. Лагано је израстао човек поред своје дрвене направе са шареним вуненим нитима, које су биле увучене преко и испод и једна у другу, између и кроз, на фасцинирајуће пипав начин, да је то можда изазвало поштовање, које је сада стајало између њега и странца. Или је то било "Ви", које је употребио. Тврдо и круто и хладно, али одмерено, јер је смех престао.

"Ми смо геометри", рече жена, објашњавајући, а на њој није више било ни знака пијанства. "Ви знате сигурно, то су људи, који..."

"Да, да", прекину је Котјатко. "Знам."

"Ми овде имамо посла." Човек на вратима промени ногу, наслонивши се дланом на горњу ивицу. Укљештен, помисли Котјатко. Наша врата су им сувише мала.

"А шта ћете радити?" упита.

"Мерићемо", одговори други. Дошао је из угла собе, у коме му се нико није надао. На раменима му је лежала марама са дугим ресама. Чинила га је женским, рашчупаним и ведрим. Дошао је цупкајући до средине радионице, поклонио се у свим правцима и почео да игра.

"Драги становници Луча и Вуча, није важно за једно слово. Ми смо бригада геометара и дошли смо као што можете видети, да забадамо наше штапове и летве у ваше баште, да наше метре развучемо испред ваших кућа, да испунимо наше табеле малим бројевима, сићушним малим бројевима, од којих се могу направити велики, тако велики да вас могу прогутати, с кожом и косом, с амбаром и гомилом ђубрета, с целом породицом, с пустаром и богородичином травом..."

"Престани!" рече жена. "Мени се то не допада."

Само се човек у вратима смејао даље, без престанка, као да се са сваким издисајем из њега ослобађао неки терет.

"Шта ти се не допада?"

"То позориште."

"Није то позориште." Он скиде мараму с рамена и однесе је у угао одакле је дошао. Онда се окрену према Котјатку, додирну га по мишици, као да је хтео да се извини, и рече: "Дакле, ми тражимо преноћиште за неколико дана. До града сваког дана. Знате..."

"Да, далеко је сваког дана", одговори Котјатко. Тренутак се љутио, посматрао их појединачно, а кад је жена дошла на ред, рекао је: "Наћи ће се. Увек се нешто налазило. То спада у то, разумете?"

Они климнуше главом неодлучно. Наравно да нису знали у шта то спада.

Котјатко остави свој разбој, повукавши најпре неколико канапа, што је оставило утисак као да је зауставио неку сакралну машину или искључио делић историје, који је пренет у садашњост, властитом снагом, на личну одговорност, без сагласности времена. Он напусти просторију.

Геометри остадоше као скамењени на својим местима. Необична околина, вунени, шарени омотач, у којем су стајали, напуштени од онога који га је начинио, одузео им је уобичајену сигурност кретања.

"Куд оде?" упита жена.

"Ђаво ће га знати!", одговори човек у вратима.

"Шта мисли он с тим: то спада у то?" упита она даље.

"Ђаво ће га знати!"

"Ђаво ће га знати, ђаво ће га знати!", понови други и оде дуж зида, посматрајући експонате, с рукама на леђима, у музејском кораку, дајући овоје мишљење о предметима и стварима, као да су испод стакла, затворени, осигурани. "Ђаво ће га знати!"

"Хајдете, идемо у другу кућу!" рече избацивач. "Нису му све козе..."

"Ал све нити јесу..." одврати други.

"Мени се ово свиђа." Жена учини као да је код куће. Седе за Котјатков разбој, скину чизме с ногу и истегну се зевајући.

"Луд човек."

"Можда је уметник", рече она масирајући стопала.

"Србин?"

"Српски уметник."

"Луди српски уметник."

Она се наслони на разбој, положи главу и руке на комад готове тканине и рече: "Станите! Никуд више не идем. Луд или не, у сваком случају мек и топао."

Избацивач се поново смејао, па и онда кад се Котјатко вратио и морао да га прескочи, јер су врата била уска и ниска. За њим је дошао неки старац, коме је направио места. Није хтео да буде тако.

"Мој отац", рече Котјатко. "А ово су геометри. Хоће да остану неколико дана."

Човек је стајао дишући дубоко. "Наравно да могу да остану. Никога још нисмо одбили, ни просјака, ни скитницу, ни војника, ни лопова. То спада у то."

"Али ми нисмо лопови", рече онај у вратима.

"Наравно да нисте", пожури Котјатко, као да је хтео да уштеди оцу одговор.

"Дођите, показаћу вам собе!"