Каспар Пеукер
(1523-1610)

Idyllium patria

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

КАСПАР ПЕУКЕР (1525—1610). Био је ђак и пријатељ са Меланхтоном који га је упутио у античку књижевност а касније му постао и таст. Професор математике, предавач на лекарским студијама, лични кнежев лекар и ректор Витенбершког универзитета. Због васпитно-теолошког држања, хапшен и осуђиван на робију. Објавио на латинском језику бројне математичке, астрономичке, лекарске и теолошке списе, те избор из Меланхтонијевих писама. Сматрао је да чешки као писани језик припада Лужичким Србима. Дужа песма "Idyllium Patria" која има око пет стотина латинских елегијских двостихова, настала је за време песникових тамновања. То је стиховна хроника града Бауцена (лужичкосрпског Будишина) и хроника лужичкосрпских племена.

Град у Сорабији има где Вандали живљаху негда:
Никад их, Квирине, рат није победио твој.
Ту је, где лежи Нисана и отраг јој, лужичка земља:
Надуж и нашир јој свет гранично служење зна.
Ту к Теутонцу са ову, к Хенету пак, Сармату, Скиту
Гранични краљевства крај бејаше са ону стран'.
Ондена тврђаву стрму обилази ледена Спреја,
Којој је граничност та име одредила то.
Тече из малога врела, од подножја Судетских гора,
Трипут по двадесет тек стадија ниже је град.
Река се, јурећи, најзад, са скањивим Хавелом меша,
Па ка Маркијаке тлу лењив им постаје вир.
Затим ће завидном њему, што име јој краде са водом,
Вале одузети све Елбин златножути ток.

Напомена:

У првом Волрабову издању уз "Похвалну песму Отаџбини" стајао је овај наслов: Idyllium Patria Quod repetit historiam eius regionis quae olim dicta Provincia Nissana, et Nicaea, nunc Hexapolis et Lusatia superior vocatur, Casparo Peucero, philosophiae et medicinae Doctore in carcere scriptum..., Bautzen 1954. Одавде сазнајемо да песник при помену Нисане не мисли на истоимену реку (данас Ниса), већ на жупу Нисану, коју Немци зову Најсен (Neissen). Земља Сорабија (лат. Sorabia, нем. Sorbenland) је, у ствари, данашња Лужица, то јест земља омеђена кривом цртом Дрезден — Берлин — Франкфурт на Одри — Житава — Дрезден. Главни град Горње Лужице је Будишин (нем. Bautzen), а Доње Лужице је Кошебус (нем. Cottbus). Град у Сорабији, у првом стиху нашега одломка је Будишин. Вандали: источногерманско племе са првобитним стаништем на Јитланду, а од 1. века старе ере живе на територији омеђеној Одром, Вислом, Судетима и Карпатима. Ту су били подељени на два племена, на Силинге и Хаздинге; оба племена ће, у 2. веку нове ере, учествовати у Маркоманским ратовима и извршити продор у Северну Угарску. Од 4. века ће населити Панонију и као плаћеници служити у римској војсци. Са Аланима и Суебима, 406. год, кренуће Вандали на запад, прећи Рајну и преко Галије стићи, 409. год, у Шпанију. Успомена на тај поход сачувана је у имену шпанске покрајине Андалусије (од Вандалусија). У Шпанији ће, од Западних Гота, готово потпуно бити уништени Силинзи, док ће Хаздинзи, 429—439, под вођством краља Гајсериха, освојити римску Северну Африку и населити данашњи Тунис. Царство Вандала била је прва независна германска држава на римској територији. Вандали ће са својом силном флотом завладати Средоземним морем, а 455. год. опљачкати Рим и освојити Балеарска острва, Сардинију и Корзику. У њихову царству, међутим, није долазило ни до каквих битних побољшања и друштвених преображаја, већ су се супротности појачавале, чему је нарочито доприносила неслога између аријанских народа и домаћег католичког живља. Због тога је њихово царство релативно лако освојио бизантински војсковођа Белисар, 533. и 534. године. Под именом Вандала, Немци су, у то доба, почели сматрати и своје блиске славенске суседе. Немци и данас Лужичке Србе зову Wenden, а етимолози ту реч изводе из латинске речи Vandalus. Иначе, појам вандализам ушао је у употребу године 1794. кад су Вандали учинили велике пљачке и освајања. Квирин, у другом стиху, је староримски бог рата, по коме се римски брег Квиринал тако зове. Теутонци (5. стих) су првобитно становници западне обале полуострва Јитланд и од раних хисторика се помињу као германско племе, чије ће име касније постати синоним за Немце уопште; израз furor Teutonicus означава ратни бес и страхоту. Хенети или Венети су били суседни народ Германа источно од Висле. Ово им је од 1. века нове ере проширено и на Словене, који га, међутим, нису никада за своје саплеменике употребљавали. Неки етимолози мисле да немачко Wenden потиче од латинског Veneti. Сармати су народ који је у римско доба живео источно од Висле, северно од Карпата и у Дакији. У Средњем веку је ово име проширено и на Словене, укључујући и Лужичке Србе. Скити: скупно име за племена која су у старини живела на Црном мору, Дону, Дњепру и Дунаву. Тврђава стрма (7. стих) је Ортенбург у Бауцену. Спреја (лат. Sprea, нем. Spree), Хавел (лат. Havelus, нем. Havel) и Елба (лат. Albis, нем. Elbe, код нас и Лаба) су познате реке европске. Стадиј (лат. stadium, грч. stadion) је мера за дужину од двеста метара.

Име реке Спреје потиче од латинскога глагола sperno, презирати, удаљавати, не хајати, па и граничити (уз стих 8).