Марја Млинкова
(1934-1971)

Стовариште грађевинског материјала

"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.

МАРЈА МЛИНКОВА (1934—1971). Изузетан познавалац науке о књижевности; бавила се књижевном критиком. Објављивала је кратке приче и новеле Кукољ и црвени мак, роман, Дани у даљини.

Стовариште — то је велики, велики квадрат, то је тако рећи старинско расипање грађевинским земљиштем, то је пуно сувишних, прљавих, зараслих места где човек може оставити оно што више не цени: по моме мишљењу дотрајала дечја колица или остатак разбијеног порцеланског лавора, место што се шири и плаши али врло брзо зарасте у коприве, ресасте коприве. Високе, крупне коприве, црвено брадате даме са злим оштрим језицима владају на складишту. Расту између наслаганих дасака, између ниских зграда, допиру до прозора столарнице, до прозора стругаре и ковачнице. Столарница, стругара и ковачница, може се рећи, мале радионице малог грађевинског предузећа. Некакви сиви радници крећу се по дворишту, имају округле, пљоснате капе на главама, некад иду у кломпама и лупају њима у канцеларију. Канцеларија се налази у великој кући. Тамо радници покуцају на прозор са степеништа, шеф канцеларије, мали, грбави човек им отвара врата и разговара с њима на развученом шлеском наречју. Радници, кад је кишно време, морају да обилазе баре. Баре су велике и ако још наиђе ауто, теретно возило или старомодни, избледели газдин ауто, онда прска из бара на брадате коприве и на летње двориште. Сунце на небу пали, на крововима ниских зграда сија се тер-папир и заудара на катран, смрад се шири на сунцу. Дрво мирише, миришу велике гомиле дасака а нарочито ново дрво из стругаре, послагано на мали вагонет испред стругаре, а вагонет шкрипи на зарђалим, уским шинама а понекад из стругаре заурла. Велико поље коприва таласа се, ветрић прелази преко њих и крпасти листови и браде лепршају се на топлом ваздуху — а свуд около је прашина.

Све је то идила, црвене цигле, зграда, и топлина и тишина. Увече кад радници оду кућама, долази висока, витка жена. Њена сивобеличаста коса сија се али она још није стара. Дође тако, уђе у неку од ниских зграда, на вратанцима мора да се сагне. Иза врата је мали, узан простор за козе. Дочекује је мектање. Висока жена се сагне, откачи ланце и пусти козе из стаје. Прождрљиве козе трче у жбуње и коприве; висок јасан глас зове: Хеј Мила, овамо, овамо!

Козе подигну главе, жељно мељу устима. Уста су им гола и ружна као у старога човека а испод њих дршћу им браде. Глас високе жене крешти по дворишту, козе тешко скачу а мали, смеђи јазавичар из даљине посматра, боји се коза. Висока жена крупним корацима оде до њега, подигне га у руке и нешто му шапће. Затим седне негде усред коприва на наслагане даске; козе немирно пасу, пас чучи крај њених ногу а жена плете. Вечерње сунце сија, мали вечерњи облаци вуку се полако по небу а жена седи и плете. Шефова кћи.

У ствари не би требало да ту седи. Али се некако навикла на то. Целога дана мора да ради. Има веома много посла. Пише у канцеларији, понекад је и шофер избледелог, старомодног аутомобила, у кући је служавка и газдарица заједно, скупља коре за козе и копа у врту... Много послова. Седи овде међу копривама. Ох, драго вече одмора!

Можда ту седи јер га чека. Он је надзорник у предузећу, човек изгужваног лица и танке плаве косе, прилепљене уз теме. Увек иде брзо преко дворишта, нема лепе речи за радника. Његове танке ноге стрче у трбушастим панталонама. Пре више година хтела је да се уда за њега али оцу није био довољно добар. Он није грађевински инжењер. А она се ипак нечем бољем надала, али је касније увидела да је он последњи. Много година су се вечерима вукли око куће не усудивши се да стану пред оца. Али сад је то све одавно прошло. Сада он још понекад увече дође у коприве и код коза. Она у ствари и не зна да ли га још жели. Он је врло често одлазио у крчму, понекад залута у неку салу за играње. Онда седне негде за сто и замагљених очију виче на парове. Али онда—онда дође још к њој. Онда она плете. Гледа у крило и није узбуђена. Само је спокојна и мирна. Стоји пред њом згужваног лица и горких црта око уста. Пркосан, изабрао је улогу одбаченог. Он није знао кога треба више да окривљује, старога газду који се вечно дере, или његову кћер, која није способна ни за какав одлучнији чин. Обоје су пре времена остарели. Говорили су само о неважним стварима, шта ће се сутра радити, кад ће вишње бити зреле, ко ће им покосити траву у великој башти. Ретко кад се погледају. Некад им у очима засија мало наклоности. После тога она спусти свој рад у крило, узме смеђег јазавичара у руке и глади га и устима прелази по његовој глаткој, танкој кожи а човек се окрене. Не може да види јазавичара и разуме сасвим добро старога, злог шефа кад се раздере на пса: Кичму ћу ти поломити!

Они су сви помало с разлогом постали зли. Па и жена може да излети. Дере се по дворишту на децу ако овамо залутају, да не смеју растурати грађевински песак. Немају раднике ко би им тај песак опет почистио? Виче: нећемо за друге да радимо. Деца се полако натраг повуку а она тресне канцеларијским вратима, стари рачунски службеник се још више скупи. Затим писаћа машина само лети, телефонска слушалица зврји на апарату и боље да је тад мимоиђеш. Она није ничим задовољна. Злим рукама скупља коре од воћа и ређа празне чиније, козама начупа траве и простре им, а једног лепог дана одлучи се за оглас: "Дама доброг изгледа итд. тражи грађевинског мајстора, итд. за каснију могућу женидбу." Човек у трбушастим панталонама јој је то замерио. Увече у копривама се извикао на њу, љут до зла бога: Пљујем ја на све ваше... викао је и пљунуо, а она је заплакала. Он је хтео да поднесе оставку али није. Био је некако везан за ово стовариште, за ове коприве и слепе прозоре, овај зид од црвених цигала и све друго. Било је свеједно, како ће даље ићи. Разбијен живот.

Ишли су заједно да беру трешње. Брижљиво је пазила да не падне с мердевина. Брали су црвене плодове са препуног дрвета.

Нису се ни сетили да се освеже тим богатством. Остарели су. Носили су тешке ведрице. Предавали их једно другом пажљиво. А једног дана рече човек: Хајде да побегнемо! Али је то већ било сувише касно. То је било немогуће. Можда је он то само рекао, још једном рекао зато што је још хтео да се њоме ожени. Њено лице постаде непомично. Бледо, још доста младо лице под сивобелом косом. Она запита: Куда ћемо? Човек је погледа, искрица наде, мало узбуђен а више не верујући: Некуд на велико градилиште... то не би било тако тешко...

Жена се хладно насмеја: Где живе цигани.

— А шта зато... данас или никад, рече он.

— Шта ћемо тамо, — она климну апатично и презриво. — Наш је живот скоро прошао... Неће ми се да све мењам. Овде имам да се бринем за оца... и то је све.

Жена се загледа у даљину. Човек љутито викну на њу: — Твој отац се брине, довољно је богат... На себи неће штедети.

— Како ти говориш о своме хранитељу! Жена га исправи подсмешљиво.

— Могао бих да о њему сасвим друкчије говорим... Он је пијавица... упропастио нас је.

Жена се горко насмеја. — Како се усуђујеш, рече и климаше главом... а сем тога... ја... ја нисам знала да ли заиста тебе хоћу или нећу! — додаде.

Човек је гледао у земљу. Згужвано лице му поцрне. — Мислим да ћу сад отићи, — рече и погледа је.

— То ти и онако не верујем, — смејала се жена. Човек се окрете и оде. Најпре је ишао полако, затим пожури. Она је гледала за његовим мршавим ногама у трбушастим панталонама.

Касније рече отац да је дао отказ. Викао је у канцеларији нешто о незахвалности, затим се затворио у своју собу.

— Са шефом се не да разговарати! — рече глупо рачунски службеник.

А она није хтела у то да поверује. Седела је са својим козама у копривама, плела је и чинило јој се да је ишчезла. Богзна шта ће он почети. Богзна куд је отишао. Замишљала је велико градилиште.

— Биће полир, мислила је горко. Био је вешт. И седећи међ копривама, чинило јој се да за њу нема утехе. Није била утеха ни што је остала уз оца, послушна кћи.

Он је био последњи.

Коприве расту с црвеним брадама, сунце на небу пече, тер-папир смрди, дрво мирише, голи, црвени зид од цигала, слепи прозори, а она се бори по стоваришту с козама и по некад узме јазавичара у руке — и то је све.