Петр Малинк
(1931)
Одговор
Предигра у каптолу
"Књижевност Лужичких Срба", избор приредио Радослав Братић, тематски број часописа "Кораци", књига XIX, свеска 7—8, Крагујевац 1984.
ПЕТР МАЛИНК (1931). Почео је као приповедач; објавио је роман Две шаке песка. Касније се посветио драми. Има значајну улогу у савременом националном позоришном животу Лужичких Срба. Велике заслуге има и у састављању и превођењу прегледа лужичкосрпске књижевности по немачким часописима и антологијама.
(У пријемној соби бискупа; дан је; на зиду огромна слика у уљу: Папа Пије X)
Окружни начелник (стар око 60 година; коректан, и у свом облачењу; хладан; мали племић, бивши саксонски официр, сада поуздани краљевски службеник, (који зна шта хоће и како се треба пробити; чека).
Бискуп (улази; мали, љубазни и весели човек; у одлучним тренуцима веома држи до свог ауторитета).
Капелан (прати бискупа; изгледа да је неми слуга и бискупова десна рука). Начелник (устаје и клања се). Бискуп: Желео бих да кажем: добродошли у каптол, господине начелниче.
Опростите што сте чекали. Разумете: свакодневни службени послови, празници се приближавају; за кратко време писаћемо година нула-девета, а пастирска писма писаће се по целој Земљи. Разумете нас.
Начелник: Ваша Екселенцијо господине бискупе...
Бискуп: Не, не. Variatio delectat. Радујемо се што сте нам донели мало промене. Али молим вас, зашто да стојимо. Ви нисте више млади официр, а и ја сам видео Аврама. (Обојица седају).
Ах, да, тако, да. Јесте ли добро?
Начелник: Ваша Екселенцијо допустите...
Бискуп: Јесте ли заиста добро? Ни за шта на свету не би иначе био користан разговор.
Начелник: Ја бих прешао in medias res. Наши окрузи се додирују. Налог поверен Вашој Екселенцији је блаженост душа. Световне ствари људи спадају под нашу одговорност.
Бискуп: Знате шта, начелниче: Ви сте Саксонска, ми смо Мајсен.
Начелник: Мајсен лежи усред Саксонске.
Бискуп: На шта се жалите?
Начелник: Близу манастира (станује један свештеник-испосник. Један бунтован човек, који својим стиховима жели да опамети становништво, фанатичан проповедник српске пропаганде.
Бискуп: Да ли су такви судови у канцеларији Ваше службе?
Начелник: Он подбуњује народ, појављује се само на скуповима где нема Немаца, шири неистине...
Бискуп: Крши ли световне законе?
Начелник: Слово закона не, али дух свакако.
Бискуп: Капелане, донесите нама и господину начелнику неко добро освежење.
Капелан (одлази).
Бискуп: Капелане!
Капелан (враћа се).
Бискуп: И зовните господина сениора. Ако господину сениору одговара.
Капелан (одлази).
Бискуп: У миру и још толико ватре.
Начелник: Занесењак скроз-наскроз.
Бискуп: Где је био на служби?
Начелник: Најпре је био у диецези, да се покаже. Напокон у близини Дрездена. Администратор. Тамо се супротстављао подизању споменика цару. Та средства је требало—по њему—употребити у каритативне сврхе.
Бискуп: (смеје се). Па да, ружичасти погледи. А иначе? Знате шта, начелниче: тричарија. Да нека духовна господа понекад показују известан... известан специјални инстинкт — то уопште није против достојанства њиховог сталежа.
Начелник: Најрђавија гласина. А тада, баш тада погазио је достојанство часних градских отаца и сарађивао с мрачним елементима.
Бискуп: Прошлост?
Начелник: Заиста необично. Он припада радикалним круговима који оснивају своје савезе и издају књижицу за књижицом, а да немају угледну издавачку кућу. Из дана у дан сугеришу побожним и мирољубивим сељацима борбени дух и такозвану националну виталност.
Бискуп: Црвене везе?
Начелник: Н-н-е. На жалост не.
Бискуп: Него?
Начелник: Стално придобијају становништво лепим речима...
Бискуп: То смо свакако већ чули.
Начелник: Пре извесног времена приредили су потпуно јавно једну изложбу и један такозвани концерт. С којим циљем? Да посеју сумњу у немачком Рајху.
Бискуп: Знате шта. Ја, ја, ја. Ваше песме су љупке и свеже — и свеже, начелниче.
Начелник: Његово Величанство цар Вилхелм добро је етикетирао бесмисленост таквих подухвата са три речи. Молим Вашу Екселенцију, са три речи.
Капелан (доноси говеђу чорбу и тањире; јавља): Монсињор.
Сениор (улази).
Капелан (распоређује тањире).
Сениор: Добродошли, господине начелниче!
Начелник: Монсињор!
Бискуп: Треба нам Ваш савет, господине конфраторе. Ради се о бившем администратору и три речи немачког цара.
Капелан (сипа говећу чорбу).
Начелник: Још и то!
Бискуп: Немојте да одбијате нашу чорбу! Она духу даје нове снаге и смирује живце. — Шта је рекао наш драги цар? — Монсињор ће Вам радо потврдити: мора да буде врућа, врућа као кипућа вода, начелниче, иначе не прија. — Шта је рекло његово Величанство?
Начелник: Упознат са тим националистичким испадима, Његово Величанство је рекло: Још и то!
Бискуп: (смеје се са олакшањем).
Начелник: Дозволите Ваша Екселенцијо, ствар иде још даље. (Вади неки документ и пружа га бискупу).
Бискуп (чита): Бруку и срамоту доживело је немачко царство последњих недеља. И "Градске новине" нанеле су срамоту немачкој култури. О мисери! Три српска ловца крећу у убилачки лов на шездесет милиона Немаца... О мисери. Господине конфраторе... (пружа документ сениору).
Сениор (чита даље)... и за кратко време — забога — одјекнуће са уништавајућом силом и грмљавином из три српске трубе: халали!
Бискуп (сениору): Како оцењујете овај трактатић?
Сениор: Испосник је тешко искушани човек, марљив и пун частољубља. Болује од срца, нервозан је, мало колеричан. Као свештеник без мане и одан. Изврстан говорник, још од младости. То што је читала Ваша Екселенција, није он саветовао као слуга Цркве. Ту ствар не морамо да примимо к знању. Превод није увек коректан.
Бискуп: Знате шта, начелниче: препустимо то забораву. Нека он понекад и грди, сасвим слободно — то доноси олакшање и чини његовим читаоцима добро, ако их има. — Царски споменици у Саксонској стоје на чврстом постољу? Је л' тако, видите?
Начелник: Он је литерата и слуга Цркве у једној личности. Зато сам овде.
Бискуп (енергично): Господине начелниче, ми не желимо никакве непријатности у нашој диецези. Знате шта: Мајсен се не налази у Саксонској.
Начелник (гура тањир).
Бискуп (љубазно): Не прија Вам наша говеђа чорба?
Начелник: Ваша Екселенцијо, монсињоре! Наши интереси нису увек исти. Али у овом случају државни резон и каптолски ауторитет слажу се као беланац и жуманац у јајету. Пред царем и краљем сви смо ми исти — као пред Богом.
Сениор: Господине начелниче! Време Његове Екселенције је ретко као роса у пустињи.
Бискуп (умирујуће): Наше време добијамо из Божје руке и користимо га за срећу и блаженство поверених нам душа.
Начелник (пружа бискупу једну малу књигу и исписани папир): Ваша Екселенцијо.
Бискуп (додаје даље сениору).
Сениор (предаје обоје капелану).
Капелан (чита ћутке и запрепашћује се).
Бискуп: Гласно!
Сениор: Гласно!
Капелан (не чита, враћа књигу и папир начелнику).
Начелник: Слуга је мртав! (Присутни се ужасавају).
Начелник (смејући се гласно): Нек живи песник — Последњи поетски елаборати Слуга је мртав, нек живи песник. Слуга — то је духовник, свештеник — сада је мртав. Песник — то значи стихоклепац, српски радикал, то значи побуна. Очигледно је да се одрекао свога свештенства: хвала лепо, склонићу вам се с очију. И даље, Ваша Екселенцијо: хтели сте да ме гурнете у мрак, да ме покријете мртвачким покровом. Чувајте, монсињоре: тешке окове скинућу с крила. У истом духу, недостојног једног свештеника, показује се он још од младости: Испеваћу песму, која ће мом народу с победничким слављем отворити врата ка слободи.
Бискуп: Доста с тим!
Начелник: Опростите. Ја волим заиста лепу песму, и наш стари Гете краси неке редове моје полице. Али окови, покров, победничко славље, слобода — то није поезија, то је политика. Будимо ипак отворени, Екселенцијо: Он има публику. Срби и Немци му се диве, па чак и у иностранству наилази на присталице. Он врши утицај, који није ни у нашем ни у Вашем погледу. Његово величанство цар тежи далекосежним спољнополитичким циљевима: новом поретку нашег континента. Немачка не треба више да буде Венијамин. Овом светском задатку морају се подредити сви напори наше земље — па и у Саксонској и Мајсену.
Бискуп: Господине начелниче, имаћемо пуно посла. Ваша служба добиће одговор.
Начелник (брзо се подигао): Препоручујем се.
Капелан (прати га).
Бискуп: Поезија је лепа ствар, политика нужност. Он има право, господине конфраторе: обоје у једном изазива одвратност. Зашто га нисте боље узели у заштиту, Вашег земљака и сабрата? (одлази).
Капелан (враћа се).
Сениор: Хтео сам да му помогнем. Разумеш ме?
Капелан (врти главом).
Сениор: Човек без помоћи је као сламка у бури.
Капелан (не реагује).
Сениор: То је он увек радо чинио — праћати се против бодила. — Разумеш ме, момче?
Капелан (окреће се брзо Сениору): Али ко ће му помоћи?
(С немачког превео: Звонимир Костић Палански)
|