Милутин Ђуричковић
О лужичко-српској књижевности за децу и младе
Извор: Детињство, бр. 2-3, Нови Сад, 1999.
Књижевност Лужичких Срба у последњих неколико година све је разноврснија и богатија, како за децу тако и за одрасле, без обзира што се ствара у сенци грандиозне немачке литературе. Књижевност овог малобројног словенског народа позната је у доброј мери нашим читаоцима, захваљујући првенствено њеним преводиоцима и промотерима, као што су: др Нада Ђорђевић, др Мићо Цвијетић, Никола Јеремић, Драган Симин, Владимир Јанковић, Милутин Ђуричковић итд.
Издавачка кућа Домовина из Будишина (на немачком Bautzen) представља главни културни и издавачки стожер Лужичких Срба, а бави се издавањем књига, часописа, новина, календара, музичких касета, каталога и сл. Многи писци, уметници различитих профила и вокација, окупљени су око ове куће, која чини главно културно упориште и препознатљиво етничко обележје у овом делу немачке државе. Поред месечног часописа за културу и друштвена питања Rozhlad (Преглед), ова кућа издаје и недељне новине Serbske nowiny, као и лист за децу Plomjo (Пламичак), чији је главни и одговорни уредник познати песник Бено Будар.
Почеци лужичко-српске књижевности за децу и младе везују се за романтизам, прецизније за средину 19. века, када долази до буђења националне свести и величања родољубивих садржаја. Први текстови за најмлађе биле су бајке, које су се заснивале на фолклору и усменој традицији. Тај утицај народног стваралаштва имао је велик васпитно-образовни значај. Познате су бајке Tri pjerscewe (Три прасета), Njebojazny Jan (Неустрашиви Јан), Wodny muz (Водени муз), Lutki (Лутке), Pomocliwy kubolcik (Домишљати патуљак), Zabijanje kokota (Укопавање певца), итд.
Лужичко-српска књижевност за децу и младе (Dzecaca literatura) претрпела је, дакле, велики утицај народних бајки, старих митова, предања и легенди, које су се преносиле с колена на колено. Многи су писци користили исте мотиве и ликове из бајки, дајући им у својим делима нове облике и другачија значења. Најпознатија бајковита личност несумњиво је добри чаробњак Крабат, који се као лик јавља код многих савремених писаца. Он је, заправо, митолошка личност, оличење добра, правде и истине. Као ликове из бајки, такође, треба споменути Глупог Петра, Пана Хибшика, Јана и Ханку, Татеја и Матеја, Лолека и Болека, Водењака и медведа, Сунчицу, Спревника, Космодеја, Јана, Јурија и друге.
И епско и лирско народно песништво имало је, исто тако, видног утицаја на књижевност за децу и младе. Оно је тематско-мотивски веома богато и разноврсно, осмишљено старим предањима, обичајима, веровањима, обредима и говорним творевинама. Бајке Лужичких Срба стваране су на доњосрпском и горњосрпском језику, односно наречју Лужичана и Милчана. Кроз народне бајке, песме, приче и изреке сачуван је језички колорит Лужичких Срба, који су упркос бројним притисцима и асимилацијама успели да до данашњег дана очувају матерњи језик.
После Хитлеровог фашизма и разних потешкоћа у Другом светском рату, овај мали словенски народ у Немачкој кубурио је са многим проблемима политичке и националне природе. Но, и поред тога победила је воља за јединством и слогом, те очувањем властитог етничког обележја. Многи културни посленици бележили су народне приповетке, приче, песме, пословице и загонетке, отимајући их од заборава и немара. Тако је сачувано огромно усмено благо, захваљујући раду Смолера, Маркуса, Хорника, Шуленберга и других. Појављује се и књига Јана Мешканца "Српске народне бајке" са пригодним илустрацијама, као и збирке, зборници, преводи...
Издавачка кућа Domowina почела је од 1980. године са издавањем серијала сликовница Serbska bajka (Лужичко-српска бајка) у финој техничкој опреми и са вишеколорним илустрацијама (цртежима). Највећи утицај народних бајки претрпели су: Јуриј Кравза, Марја Кубашец, Јан Ворнар и многи други. После Другог светског рата књижевност за децу и младе почиње да се ослобађа традиционалних оквира и доноси нове теме и мотиве, нове идеје и значења, нарочито у прозним облицима. Највеће домете постигли су Јуриј Брезан, Мерцин Новак, Хандза Бјенсова, Ингрид Наглова, Ангела Страхова, Јан Хемпл и други. Скоро сваке године објави се по неколико књига из оригиналне и преводне литературе за најмлађе. У прозама Кита Лоренца, Мадлене Настицине и Герата Хендриха оваплоћени су, такође, призвуци бајковитог и чудесног, митолошког и фантастичног.
Јан Ворнар (1934-1999) убраја се међу најистакнутије лужичко-српске књижевнике за децу и младе. Завршио је студије фискултуре и славистике у Лајпцигу. Писао је прозу и драме. Добитник је угледних књижевних и националних награда, као што су: Чижински и Домовина. Објавио је десетак књига, од којих се издвајају: Цапла и Хапла (1971), Опијум (1964), Гвоздени прстен (1985), Покрадено сунце (1975), Пред небеским вратима (1988) и Хало, овде стонога (1998). Он је превођен на наш језик, а прилози су му објављивани у Змају, Корацима, Летопису Матице српске, Јединству, Лесковчанину итд. Превођен је на неколико језика и заступљен у многим антологијама. Његова последња књига за децу Хало, овде стонога доживела је леп пријем код деце, као и претходна издања за најмлађе Виолина од јоргована, Петлово перје и Нећу да ћутим.
Бено Будар (1946) завршио је студије славистике у Лајпцигу. Пише поезију и драме. Добитник је неколико угледних признања. Био је гост на Октобарским сусретима писаца у Београду 1998. године. Заступљен је у многим антологијама и превођен на више језика. Од објављених књига издвајају се Mikus i Dajkus (Мени мало и Дајмало), Забрањено спавање у мају, На ускршњем јахању, Каубој Том или авантуре из џепа. Књижевна критика добро је прихватила његово стваралаштво за децу и младе. Афирмацију је постигао и бајком Ја, мачак Стан, која је превођена и на многе европске језике.
Мадлена Настичина (1950) завршила је студије педагогије у Будишину. Пише искључиво прозу за децу и одрасле. Истакла се књигама Hanka w kraju bajkow (Ханка на крају бајке) и Приче воденог муза. Књиге су јој објављене 1979. и 1986. године, а изазвале су и пажњу читалачке јавности.
Ангела Стахова (1948) завршила је студије журналистике у Лајпцигу, где данас живи и ради. Пише искључиво прозу и драме за децу и одрасле. Добитница је награде "Чижински" и "Домовина". Афирмацију дечијег писца стекла је прозама Sobotu wjecor doma (1978), Суботом увече кући, Хало, Казек (1974), Пан Хибшик (1985) и друге. Њен стил нарације одликује се једноставношћу, оригиналним приступом и разиграном маштовитошћу.
Ханза Бјенсова (1919) дуго година била је уредник листа за децу Plomjo. Живи и ради у граду Будишину. Пише прозу, драме и бави се преводилаштвом. Њен опус је веома богат и разнородан. Добитница је неколико познатих књижевних награда, златних медаља и друштвених признања за културно и уметничко прегалаштво. Највише пажње привукла је прозним остварењима Јан и Барбел (1982) и Космодеј (1986). У овим делима и те како је присутан утицај народних бајки, усмених предања и старих легенди Лужичких Срба. Њене су приче осмишљене новим рухом, крцате су симболима и језичким колоритом. Један је од ветерана дечије литературе у свом народу.
Јуриј Брезан (1916) је несумњиво највећи лужичко-српски писац, живи класик, аутор десетине књига, превода, поезије, прозе и драме. Богата је његова животна и уметничка прича. После ратне емиграције у Прагу, враћа се у Лужицу као омладински руководилац, као културни делатник и бригадир. Добитник је највећих немачких и лужичко-српских награда за своје дело и животни рад. био је и потпредседник Савеза писаца Западне Немачке. Прву књигу објавио је далеке 1949. године. Деци је посветио посебан део свог опуса, нарочито се издвајају наслови: Црни млин (1968), Стара лисица (1952). То је савремена бајка везана за данашње време и високо је оцењена на Сајму књига у Лајпцигу 1976. године. Превођен је и наш језик, те заступљен у многим антологијама и изборима националне литературе. Приче су му драматизоване, адаптиране за телевизију, а есеји више пута објављивани.
Герат Хендрих (1932) радио је као драматург. Живи и ради у Будишину. Пише прозу, филмске сценарије, и бави се превођењем. Истакао се у стваралаштву за одрасле, а за децу је написао познато дело Kito huslickar (1970) - Кито виолиниста, која говори о детету који је волео музику. Ту се варира мотив књиге, нове литературе, а не утицај усмене бајке. На ово остварење конципирана је и балетска изведба.
Јуриј Кох (1936) рођен је у Хорки. Студије журналистике завршио је у Лајпцигу. Радио је као уредник новина, репортер, а после као слободан уметник. Живи и ствара у Коћебузу. Пише прозу, драме и есеје. Убраја се у великане лужичко-српске књижевности данас. За своје богато стваралаштво добио је највећа признања и националне награде, као што су: Чижински и Домовина. За децу је написао, уз остало, прозу Лепа девојка, која има мотиве из народних бајки и старих веровања. Његови књижевни прилози објављивани су и у многим југословенским књижевним часописима и листовима.
Јуриј Кравза (1934) завршио је студије биологије и хемије на Високој педагошкој сколи у Потсдаму. Био је лектор у издавачкој кући Домовина. Сада је слободан уметник у Будишину. Пише прозу, драме и есеје. Награђиван је и превођен на више језика. Прву књигу објавио је 1961. године. Истакао се у књижевности за децу прозом Petr z luclaneho hrodu (Петар из смоластог града, 1984). И код њега је очигледан утицај народних бајки и старих националних митолошких веровања.
Мјерцин Новак - Њехорнски завршио је академију у Лајпцигу и Дрездену. Био је помоћник уредника и учесник Другог светског рата. Један од првих модерниста код Лужичких Срба. Писао је поезију, прозу и бавио се преводилаштвом. Био је сликар и публициста. Пропутовао је нашом земљом и тим поводом написао лепе књиге сећања и путописа W carstwje Dusana Sulneho (1936), У царству Душана Силнога и Mjez Wardarom a Jadranom (Између Вардара и Јадрана) (1968). Познавао је наш језик и био велики сарадник југословенских књижевника. Користио је мотиве из народних бајки, посебно у прози за децу Mister Krabat (Мајстор Крабат, 1954). Активно је радио и писао све до своје смрти.
Кито Лоренц (1938) такође се убраја у живе класике лужичко-српске књижевности за децу и одрасле. Завршио је студије славистике. Радио је као асистент у Сорапском институту, као драматург, те на крају као слободан уметник. Добитник је многих награда, од којих се нарочито издваја "Хајнеова награда" 1974. године. Пише на лужичко-српском и немачком језику. Посетио је фестивале поезије у Струги и у Београду. Дуго је уређивао едицију Лужичко-српска поезија при Домовини. Превођен је на многе светске језике. Бави се и преводилаштвом. Истакао се књигама Слике нашег краја (1967) и Кључеви и путеви (1971). Његово дело броји преко 700 страна. За децу писао кратке приче и игроказе.
Крешћан Кравц (1938) завршио је студије журналистике. Радио је као репортер и уредник Пломја, као лектор и секретар Савеза лужичко-српских писаца. Добитник је више познатих књижевних награда. Пише искључиво прозу и драме. Прву књигу издао је 1971. године под називом Белоруске импресије. За најмлађе је написао неколико књига Raz, dwaz, tri (Један, два, три, 1978), Малко и његов пас Луи (1985), Јутро без ускршњих јаја и друге. Нарација му је лишена свега сувишног, реченица је сажета и приступачна. Кравц је боравио неколико пута у нашој земљи и написао књигу путописа о босанском рату Jonu je konc scerpliwosce (Сада је крај стрпљењу, 1997).
Јева Марја Чорнакец је млада списатељица и главни уредник друштвеног часописа Rozhlad (Преглед). Пише публицистику и прозу за децу. Објавила је научно-фантастични роман Матеја у четвртој димензији, који говори о путовањима једног свемирца кроз простор и време. Роман је невеликог обима, састављен од више ненасловљених идејно-тематских целина, са одговарајућим вишеколорним илустрацијама.
Ворса Солцина дебитовала је прошле године првом књигом прича за децу K wobjedu snehowe kulki (За ручак грудве снега), која је имала неколико критичких приказа у нашој штампи. Ради се о кратким причама са илустрацијама Стефана Ланга. Књига има 32 стране и обухвата десетак разноврсних прича, од којих се издвајају наслови: Мето и Мето (о доживљајима два истоимена дечака), Срна је била на путу, Мајско цвеће, Жаба ће побољшати концерт, Мишко Кублинк гледа телевизију и друге. Приче имају ненаметљиву васпитну улогу и по свом садржају веома су занимљиве и подстицајне. Ворса Солцин је на добром путу да изгради властиту физиономију изражавања и оригиналан свет детињства.
Као све признатије лужичко-српске писце и песнике за децу и младе свакако треба споменути Mjerku Mjetowu (Излет до раја), Eriku Janowu, Марју Брезанову, Монику Дирлихову итд. Наравно, овај сажет преглед о развоју лужичко-српске књижевности за децу, као и број дечијих писаца, ни у ком случају није дефинитиван и свеобухватан, јер су због објективног недостатка материјала изостала још нека имена и значајна издања за најмлађу читалачку публику. У сваком случају, у прилици смо да и поред тога потпуније сагледамо специфичности и жанровску структуру књижевности за децу на лужичко-српском језику, која се и данас негује са несмањеним интензитетом и квалитетом.
Лужичко-српска књижевност за децу и младе представља јединствену мисаону, уметничку, језичку и феноменолошку целину, са богатом традицијом и траговима фолклора. Она је све превођенија у свету, а нарочито на словенске језике: чешки, пољски, руски, српски, македонски, словеначки...
