Ангела Стахова

Сораја

Зовем се Сораја.

Већ сам себе видела на телевизији.

Тета Селма је против тога.

Али сва деца желе да се виде на телевизији. Тетка Селма је гунђала: Каква слава! То ми се нимало не свиђа.

А увече је као и ми сви седела у клубу.

На филму су показали мене како се играм с луткама у нашем врту. Данас се више не играм с луткама, сад идем у школу.

Тета Селма је прво погледала филм, а после се опет љутила на телевизију.

- Зло је што су нам данас још увек потребни дечји домови, говори она увек.

И још је додала: Како ће вам бити кроз двадесет година кад будете можда поново видели овај филм. Приказани као пас или крава. Мада нежно.

Уз реч нежно тета Селма је пљунула. То она тако увек кад се узбуди. Онда пљује кад говори.

- Ако вас неко жели, доћи ће и сам и без таквих филмова. Људи треба да дођу само ради вас. Али они долазе ради себе. То није добро.

- А ако је то тако, ви сте у дечјем дому боље склоњени.

Пред сваком оваквом реченицом тета Селма мало размисли, мршти чело и уздише. А сасвим на крају још једном промрмља: Приказани као пас или крава, нежно, довољно рђаво, дечји домови.

Тета Селма је стара. Тета Селма је увек овде.

Она има стан у нашем дечјем дому. Ту она сама станује. Тети Селми нису потребни пас или крава. А ни мачка. Тета Селма има нас.

Друге наше тете-неговатељице спавају само понекад у дому. Само понекад кад имају дежурство, ноћно дежурство. Све оне имају стан у граду.

И Габријела сад станује у граду. Пре тога је била код нас. Габријела је исто тако стално ту.

- Ти се још ниси ни родила кад сам ја већ била у дечјем дому. каже Габријела.

И ја бих хтела да имам касније стан. Или ћу остати у дечјем дому и за сву децу бити увек овде. Као тетка Селма. И сви ће моћи доћи код мене.

Габријела је неговатељица. И њу су показали у оном филму. Како се са нама шета. "Уз њу се деца осећају лепо," рекла је жена на телевизији.

- Каква глупост, рекла је смејући се Габријела.

А тета Селма се на њу обрецнула: Они ти се улизују а ти се радујеш. Ти знаш да такав филм није добра ствар, а ипак се радујеш што те свет гледа на телевизији.

Габријела често спава у дечјем дому. Чешће него друге неговатељице. Габријела посећује тета Селму.

Габријела увек дође кад је напуштена. Кад је напусте. То она тета Селми прича. Габријела је често напуштена. Или она често напушта. То не могу тачно да кажем. Али сваки пут је несрећна.

- Ја никад нећу наћи онога правог - жали се она тела Селми. При томе врло тужно гледа.

- Можда ћу узети једно дете. На пример Сорају. - То Габријела сасвим озбиљно каже тета Селми. Затим се окрене мени - ја увек слушам, седећи на тета Селмином канабету, оно што Габријела прича. Зажмири на једно око и насмеје се - Ала би то било лепо, је ли Сораја?

Али она више није убедљива а није ни потиштена.

Тета Селма се љути на такве речи а Габријели то помаже.

Ја почнем да размишљам, а тела Селма каже на то: Сораја сања. А ја мислим: Габријела и ја. И тета Селма би требало да је с нама. Ми имамо стан у граду. Тета Селма и Габријела припадају само мени, а тета Селма сваке вечери прича другу причу.

Габријела жмирка на једно око и осмехује се. Али то њој помаже.

Сасвим на крају, кад је Габријела све испричала о напуштености, каже - У ствари, Сораја не би смела такве ствари никада да слуша.

У ствари, Сораја не би смела у дечјем дому да седи уз стару жену на канабету. - С њом се живот довољно поиграо, те твоје блебетарије јој сигурно неће шкодити, одговори тета Селима.

- Али то није педагошки, каже на то Габријела.

Кад сам себе видела на телевизији с лутком, тета Селма је тихо запитала - Мислиш ли да је ово педагошки?

Тета Селма управља нашим дечјим домом. У почетку је радила у кухињи, касније је била неговатељица. - Све смо ми последице разних ратова. Све смо саме. Тако заврши увек тета Селма своје причање о томе шта и ко је била и шта је сад.

Пошто се наш дом појавио на телевизији, дошло је пуно људи. Или су писали. Сви су хтели да имају децу. Али треба да су мала и лепа.

Ја више нисам мала. А ни лепа нисам. Велики дечаци за мном вичу - Дебела Сораја.

Тета Селма каже - Све ће се то зацелити, све ће се зацелити. Нека деца не остају дуго у нашем дому. Енрико је овде био само пола године. Његова мајка је била рђава. Онда је добио нове родитеље. Добра породица, рекла је тета Селма.

Енрико је био мој пријатељ.

Кад је код нас дошао, стално је плакао. Једном је покушао да побегне. Нико није хтео с њим да се игра, јер је био плачљив. Само ја. У врту сам за нас направила кућицу. Онда Енрико није више плакао. Ми смо се тамо играли породице која има стан.

Енрико се заклињао. Кад будемо одрасли, узећемо се.

Кад сам удата, имам стан у граду.

Пре него што је отишао с новом мајком и новим оцем рекао је - Сораја, часна реч, ја ћу им казати да морају узети и тебе. Тако ћемо опет бити заједно. Часна реч, доћи ћемо по тебе.

Али није одржао своју часну реч.

Једном су дошли муж и жена. То је било кад сам се ја још играла с луткама. Пришли су близу и мислили да ништа не чујем и не разумем.

Најпре су ме детаљно загледали. Тако издалека, одозго до горе. Дуго. Чинили су то тако неприметно да сам морала и ја то приметити.

Онда су разговарали.

- Какви су то људи који дају своме детету име Сораја,-казала је сувише гласно жена своме мужу. - Сигурно су асоцијални. Треба да мислимо на наследни фактор. Тако што не смемо потценити. Ко зна шта ће од ове девојчице бити.

- Како ти мислиш, одговорио је муж, - одустаћемо од тога.

Питала сам тета Селму шта је то наследни фактор. Она је размислила и казала - То је оно што од родитеља наследиш, оно што су ти сасвим на почетку дали на пут.

Испричала сам јој о чему су онај човек и жена говорили, а тета Селма после тога није довољно тачно знала шта је то тај наследни фактор. Није била сасвим сигурна да ли је тачно оно што је већ рекла. Тета Селма је заиста већ стара.

Зашто мене неће нико да узме, желела сам да дознам од тета Селме.

- Шта све ти говориш, не свиђа ти се код нас у дечјем дому - брзо ме је пресекла.

- Ти имаш толико играчака што друга деца немају. Хајде да пребројимо - три лутке, колика за лутку, моторчић, ауто...

- Зашто ја имам такав наследни фактор, запитала сам тета Селму.

Она је мало збуњена гледала, као уплашена - А ја, ја ти нисам ништа, ти имаш мене, имаш Габријелу, друга деца...

Понекад ми се чини да тета Селма не жели да разуме. То су све сасвим једноставне ствари.

Имам ли ја родитеље? Са правим станом? И зашто ми не дођу? Њима онај наследни фактор не може сметати?

- Не говори са мном тако тврдоглаво - прекиде ме тета Селма строгим гласом.

Много се наљутила. И страшно је пљувала говорећи.

- Ја ћу ти сасвим тачно рећи ко су твоји родитељи. Да запамтиш, за свагда. И да више не мислиш на то какви су они. - Они су те оставили у стану и побегли. Просто побегли. Ти си тамо два дана лежала и вриштала. Само, суседи су на то били већ навикли. А кад је одједном настала тишина, силом су отворили врата. Онда си дошла код нас. Запамти то.

Код нас у дечјем дому је најлепше увече. Кад мале девојчице заспу. Само ја лежим у кревету и трудим се да не заспим. Увече најлепше могу да размишљам.

Увече је све тако као да имам свој стан. Нико ме не узнемирава. Зими је у спаваоници пријатно топло, напољу пада снег или киша. Некад чујем како неговатељице иду ходником. Кад још затворим очи, могу да замишљам да имам родитеље који пре спавања склањају моје играчке.

Касно увече и тета Селма гледа по спаваоници да ли сви спавају. Она прилази свакој постељи, покрива девојчице. Ако још нисам заспала, седне крај мене на постељу. Шапућемо да друге не пробудимо. Тета Селма онда припада само мени.

Лети је прозор широм отворен. Из врта чујем птице како певају, дуго. Све до оног момента док не настане пуни мрак. Одједном се све утиша. То је заиста моменат. Од једног до другог минута све птице усну. Сваке летње вечери је тако.

Онда се чују још само кораци. Шкрипи шљунак. Неко полугласно разговара. Пошто је свуд таква велика тишина, нико се не усуђује да гласно говори.

У такве вечери хтела бих да устанем и одем. Као што је Енрико једне такве вечери побегао. Ја бих ишла, ишла све даље. Све докле могу и колико хоћу. Али то је забрањено.

Једне такве вечери, суботње вечери, размишљала сам. Каква је та Кристина? Да ли је и она дебела? Да ли госпођа Хемпл не мисли на наследни фактор?

Један дан раније видела сам господу Хемпл први пут. Пришла ми је и једноставно ме запитала: Сораја, хоћеш ли да дођеш у недељу код мене? Ми имамо девојчицу као ти, зове се Кристина, твојих је година. Могли бисмо сви заједно да одемо у зоолошки врт.

Госпођа Хемпл је говорила тако да сам помислила како би сви били веома тужни ако ја не бих хтела да дођем код њих у недељу. Госпођа Хемпл увек тако говори.

Ова посета се догодила у време оног таласа - тета Селма то назива талас - кад су сви желели малу и лепу децу.

Тета Селма познаје госпођу Хемпл.

У недељу рано ујутру Хемплови су по мене дошли аутом.

Кристина има само за себе своју дечју собу. Са писаћим столом какав имају одрасли. Ту пише све домаће задатке. Кристина је седела за писаћим столом кад смо дошли, госпођа Хемпл, господин Хемпл и ја.

Кристина ми је седећи пружила руку.

- Ти си, дакле, та Сараја. И немаш никога. То није добро, рекли су отац и мајка.

Кристина је изгледала врло паметна и одрасла.

Ја сам брзо опет стала на врата. Одатле сам све видела.

Господин Хемпл је повукао Кристину за косу, осмехивао се на мене и рекао - Наша паметна Кристина. Она је паметнија од нас - господин Хемпл радо задиркује Кристину. Пошто сам тако сама стајала код врата, пришла ми је господа Хемпл и стала поред мене.

После подне смо ишли у зоолошки врт. Господин Хемпл се стално шалио. Он је причао о неким кокошкама које имају једну краћу и једну дужу ногу, да би могле боље да се пењу.

Кристина је погледала господина Хемпла веома увређена: Такве кокошке не постоје - кокош с једном дужом а једном краћом ногом.

Изгледало је као да Кристина више није хтела да разговара са оцем.

- Сораја, шта би велиш, да ли постоје такве кокошке? Ти треба да си уз мене, иначе ће нам Кристина прерасти преко главе, говорио је мени шалећи се господин Хемпл.

Шта сам могла да одговорим, ја нисам чула за такве кокошке, у школи нисам баш најбоља. Али ко зна, постоји толико необичних ствари...

Обоје, Кристина и господин Хемпл, гледали су у мене, чекали... господин Хемпл је тако весео и љубазан... Волела бих да ми Кристина буде пријатељица...

- Престани са задиркивањем - рекла је госпођа Хемпл на то гледање, чекање и размишљање. Госпођа Хемпл све разуме.

После тога сам сваке недеље ишла код Хемплових. Пре подне се Кристина играла са мном школе. Ја сам седела за писаћим столом, а она је била учитељица. - Сораја треба да добије боље оцене, опомињала је госпођа Хемпл.

Било је тако сваке недеље. Целога лета. Затим су Хемплови отишли.

Господин Хемпл је инжињер. Они су отишли на рад у Индију. Остаће тамо три године. Можда и дуже.

Кристину су хтели да дају у дечји дом. Да би у школи и даље била прва. То је рекао господин Хемпл. И због климе. Да се тамо не би разболела. Ја желим све најбоље својој кћери, једнако је понављао господин Хемпл.

Госпођа Хемпл је исто тако инжењер. Али она није хтела да иде без Кристине.

- Мисли на Сорају - говорила је врло озбиљно господину Хемплу.

Једне овакве сунчане недеље казали су ми да ће отпутовати. На једном породичном поподневу.

Сви смо били у шуми. Имамо тамо своје место, ливаду усред шуме, поред ње жубори речица, вода је тако бистра да је Кристина и ја пијемо кад то господин Хемпл не види, он каже да то није здраво. Сем нас нико на ову ливаду није долазио.

Господин Хемпл тамо спава, госпођа Хемпл чита, Кристина и ја играмо бадминтон или трчимо по шуми, заграђујемо речицу.

За време ужине рекла сам весело господину Хемплу - И ја ћу имати овако срећну породицу кад будем велика - отац мајка и деца.

Госпођа Хемпл је погледала мужа, Кристину и као да је тражила помоћ од њих, а мени је казала: Сораја, ми ћемо кроз месец дана отпутовати у Индију.

Пошто више ништа није казала, ја сам у том правцу аутоматски почела да мислим, и мисли су саме од себе долазиле: Индија, како ће нам тамо бити, хоћу ли и тамо морати свакога дана у школу, тамо има слонова, путоваћемо возом, летети авионом, возити се бродом.

- Сораја, веома ми је жао, ти знаш, најрадије бих те повела.

- Зато ћемо сви заједно на одмор.

Таквим истим тоном је набрајала тета Селма: три лутке, колица за лутку, тротинет..

Више нисам могла да ужинам. Зато што је требало да гутам, гутам. Госпођа Хемпл, господа Хемпл, Кристина сви су гледали на другу страну, на ливади је завладала дубока тишма. Само сам ја гледала у њих, породицу Хемпл. Седели су на ливади и ужинали Хемплови и Сораја.

После тога сам отишла у шуму. Нисам хтела да останем на ливади где смо изигравали породицу. Ишла сам, ишла.

Али је и Кристина трчала за мном, брзо као ја, полако као ја. За све време док смо ишле говорила ми је: да јој се нимало не иде у Индију, да ће му послати пуно разгледница да бих имала највећу збирку разгледница у дому.

Ја нисам хтела да слушам, желела сам да сам сама, без ових Хемплових. Зато сам ишла, ишла.

На крају смо у шуми залутале. Сунце се већ одавно сакрило у шуми, нама је било хладно кад смо нашле нашу ливадицу с речицом са стране.

Госпођа Хемпл је плакала. Зато што се страшно уплашила. А онда нам је опалила шамар.

До тада нисам ни од кога добила шамар. Кристина је плакала. Зато што ће шамар био јак. А и мој је био исти. Али сам се ја радовала. Зато што шамар није добила само Кристина.

Господин Хемпл није хтео с нама да разговара. Само је узгред пребацио Кристини. - Ти си требала да будеш паметнија. Затим је наредио - Марш у ауто обе.

Путем кући Кристина је гунђала - Ја то нећу трпети. Идите сами у Индију. Ја ћу с тобом у дечји дом.

Кристина је прва у школи. Али је понекад врло глупа. Никад више нисам била на шумској ливади с речицом по страни. Молила сам тета Селму - Молим вас, ја не желим више да идем ни једне недеље код породице Хемпл.

Тета Селма је на то рекла - Преболећеш то, преболећеш све. Кристина и госпођа Хемпл дошле су још једном у посету у дечји дом. Донели су ми књигу о Индији. А ја баш не волим да читам.

- Хоћу да видим добро сведочанство кад се вратимо, напоменула је госпођа Хемпл.

Али то је врло тешко. Мислим да би то било једноставно кад бих имала свој писаћи сто као Кристина.

Увече кад мале девојчице заспе, мислим о Индији. Видим: Кристина са господином Хемплом јаше на слону. Са госпођом Хемпл иде по граду који је велики да се по њему може ићи, ићи. Успут једе поморанџе колико жели.

Индија. Има ли тамио слонова и поморанџи? Недељом сада читам из књиге о Индији.

... три лутке, колица за лутку, тротинет.. сад још и књигу о Индији.

Тета Селма каже - Преболећеш то.

И - Кад се Хемплови врате, доћи ће по тебе.

Ја не знам, да ли то још желим.