Projekat Rastko - Luzica / Project Rastko - Lusatia  

autori • awtorojo • awtory • authoren • authors
bibliografije • bibliographien • bibliographies
istorija • stawizny • geschihte • history
jezik • rec • sprache • language
umetnost • wumelstvo • kunst • art
o Luzici • wo Luzicy • wo Luzycy • uber Lausitz • about Lusatia
folklor • folklora •  folklore

Бено Будар

Из њеног дневника

Данас сам се јако запрепастила. После пола године успешног ћутања посетио ме Хелмут, онај подли ђаво. Улагивао ми се с бочицом "Mon cherry". Најрадије били му је разбила о главу. Разуме се да. је нисам узела.

Има некакву праксу овде на универзитету, надам се не сувише дугу. Не желим више ни да га видим. Најпре је као студент код мене ждерао и флертовао, направио ми дете због чега ме је отац истерао на улицу из родитељске куће и после свега капитулирао, побегао а оставио мене. Ох, ви мушкарци! Некад сте немогуће. Шта је за вас љубав? Ништа. Лаж. Задовољење егоизма! А сад, жели опет да ми се удвара? Е, неће!

Јозеф је сасвим друкчији. Понекад је мало незграпан и помало јак као слон али зато је искрен и човек без великог улагивања, цифрања. Нећу никад заборавити како ми је онда у великој невољи помогао и нашао собицу у граду код неке далеке тетке кад ме је отац истерао а Хелмут мене и моје поверење у верност и љубав тако подло сломио да бих се најрадије хтела осветити, осветити целом мушком роду због вечног неверства и лажи. А то сам баш после тога и почела да радим...

А онда ми је Јозеф притекао у помоћ. Не само да ми је окречио собицу, у којој са Данијелком станујемо, већ и моје унутрашње схватање. Баш се у мене заљубио. А трудила сам се... Најпре само онако. Било је са њим занимљиво.

После неког времена и Данијел је заволео Јозефа, смејао се на њега и цичао од радости, гукали су један другоме - при томе су се у мену родила некаква осећања за тога човека. Више нисам никако могла да га, као друге мушкарце, једноставно лажем гледајући му у очи. Било ми је ипак тешко да према њему будем неискрена и због Даниела. Иначе нисам хтела више да се чврсто вежем. Доста ми је од Хелмута. Имам сина, нећу били сама. А тако глупог љубавника ипак лако можеш наћи кад је потребно... Уопште, не зависиш и не бојиш се да ће те једног дана оставити.

Шта сад да радим с Јозефом?

25. априла

Ове недеље имам јутарњу смену. Опет сам спавала код Јозефа у Б. За време подневне паузе отишла сам код њега у халу тринаест. Овог пута сам ја њега чекала после рада. Били смо раније завршили у кухињи. Он би и тако чекао мене.

Отишли смо у град да купујемо. Нашли смо лонац и панталонице за мога Даниела. Вечерали смо у гостионици, онда смо гледали намештај. Морам признати: Имамо исти апетит.

Отишли смо даље у Ново Место и код киоска попили флашу пива. Била сам сасвим мало поднапита али од тогу после човек боље спава.

5. маја.

Јутрос су ми из јаслица телефонирали и рекли да је мој Данијел добио грип и да морам одмах да водим лекару. Из фабрике су ме пустили и ја сам отишла у Ново Место лекару.

После подне око четири дође Јозеф. Био је некако друкчији него иначе. Мени је одмах пало у очи да ни тренутак не скида поглед с мене. Љубио ме с чежњом у уста и врат, али ме то у почетку није привлачило. После је на свим таласима на моме радију тражио добру музику. Радо идем с њим на игранке зато што игра тако осећајно и темпераментно.

Одједном је из торбе извадио боцу "Хемуса". Наздравили смо једно другом. Вино ми је пријало и Јозеф ми поново насу. После треће чаше стави на сто стари златан прстен и искривљен златни брош своје бабе. Нисам разумела шта то треба да значи.

"Од тога ћемо дати да нам се направе прстенови. Хоћеш ли, могли бисмо се следеће суботе верити?" Јозеф ме миловао. Ја се најежих. Истовремено сам осећала како све више црвеним у лицу. Била сам црвена као ретко кад. Још само знам да ме је Јозеф сасвим лако подигао. Донео ме на канабе и тамо исписмо последње капи вина. Била сам веома срећна.

Увече се око једанаест пробудих из рајских снова. Издалека чух плачни глас синовљев. Била сам заборавила да га превијем. Сад је, разуме се, постеља била мокра. Све сам уредила, умирила дете и ставила га опет у постељицу.

У овој ситуацији ледена вода ми је била најбољи лек. Враћајући се у кухињу, спазих себе у великом огледалу у спаваћој соби. Морала сам не желећи да се зауставим и поразговарам с њим. Такву сам навику имала у детињству а чинила сам то и касније кад бих била много срећна или много тужна. С том особом у огледалу сам се најбоље слагала - у тузи и у радости.

Овога пута сам била веома срећна. И особа у огледалу била је веома срећна. Видела сам своје очи, изгледале су плавље него обично. Очешљах се. У доњем рубљу ми је било зима. Узех из ормана моје нове широке панталоне. Да, на такав дан треба да сам лепа. На тесној шареној блузи откопчах горње дугме. Дисала сам лакше... А распуштена коса је данас нарочито меко падала на рамена.

Вратих се у дневну собу. Јозеф је лежао потрбушке и лако хркао. Припивши се крадом уз њега, осећала сам његов мирис, његово топло тело. Легох. На то се он пробуди. Седе. Кад ме спази, уздахну дубоко и нежно ме помилова.

Ја сам одједном зажелела вина и игре, играње без краја. Јозеф погоди моју жељу.

Отишли смо у омладински бар "Космос". Успут је већ било доста хладно. Приписмо се једно уз друго.

Одједном и сасвим близу чух помати глас: "Добро вече, Ања". Осврнух се. Истина. Манфред. Мој најдражи љубавник из дивљих и несталних дана. Стајала сам као скамењена.

Испустих Јозефову руку и приђох корак ближе Манфреду. Поново ме опи пријатан мирис његове воде за бријање која му је служила неки пут да уреди своју пуну црну браду. Осетих његову топлу жуљевиту руку кад ми чврсто стеже моју. Малић на његовој руци био је савијен и додиривао ми је длан, што је некад био наш нарочити знак. Некад сам то сама чинила а сад он први искористи то, он, Манфред. Тако сам се радовала том сусрету и осетих да га ипак још увек волим. - Имала сам нејасно осећање које ме је целе вечери држало. Било ми је као да ми неко у један мах на две стране окреће срце.

Све троје смо пили те вечери само пиво али и оно ми брзо уђе у главу.

Манфред ми у погодном тренутку признаде да ме још увек воли и да ће Јозефа избити ако ме се још једном дотакне. Због тога сам била врло тужна и почех да плачем. Сада осетих наједном да волим Манфреда и да сам начинила велику грешку што хоћу да се венчам за Јозефа.

Јозеф је то брзо опазио јер ме сасвим отворено запита да ли желим да идем опет с Манфредом. Ако хоћу, треба да му кажем. Он би се онда повукао.

Не знам да ли је Јозеф то само онако рекао јер је мало попио, или је то озбиљно мислио. Нисам могла да му једноставно кажем да волим Манфреда и да бих радије била с њим. Знам да би тиме нанела бол Јозефу и моме синчићу.

Сва сам била беспомоћна. Разум ми је говорио да је можда боље ако останем с њим, Јозефом, а сем тога волим и њега! Али не могу да замислим да ће он целога живота такав бити према мени као сада. Сада он још говори "не" или "да" јер ме много воли. Али после неколико година брака то може сасвим друкчије да буде. А ја не желим да живот проведем у браку у коме муж жену вара или, касније, можда бије. Такав какав је Јозеф сад, хтела бих да га имам. Али Хелмут је исто тако на почетку. био добар а после...

Тачно речено, моја осећања према Јозефу још су ми била нејасна. Час верујем да га волим а после се испречи нешто што ме страшно тера да сумњам. И зато заиста не знам да ли је добро што ћу се удати за Јозефа. Али ту ми нико не може помоћи, треба сама да одлучим. То знам. Али шта да радим сад?

С Манфредом је сасвим друкчије. Кад је он уза ме све је као у сну бескрајно лепо. Разишла сам се с њим зато што сам била чврсто уверена да волим Јозефа.

Други пут ми се чини да Јозефа волим што је у стању да ми пружа оно што од човека тражим и што ми је потребно.

Све ме то жалости јер знам да ме Јозеф заиста воли. Али шта то вреди кад нисам уверена да ја њега волим...

После све троје одемо још код мене. Јозеф је помагао Манфреду да се пење по громоводу, да не би морали кроз собицу тете Кирпс. Како је Манфред прешао, загонетно ми је јер је био пијан као земља.

Код мене су обојица попили још пола боце вотке а остатак је Манфред однео својој кући. Висећи на громоводу још једном ме пијано пољуби а ја сам желела да будем далеко од свега тога.

Затим сам легла. Јозеф је спавао поред мене.

16. мај

Јозеф је преспавао време поласка на посуо. Телефонирао је у фабрику и узео један дан од одмора. Пре подне смо отишли у град, хтели смо у Омладински комитет, али, је тамо било затворено. Купили смо нешто за јело и вратили се опет кући.

Код куће сам метнула кромпире да се кувају. Хтели смо раније да ручамо. Легли снио на канабе, причали - и тако заспали. Господа Кирпс лупала је у врата и звала тако да смо се пробудили. Сав стан је ђаволски смрдео. Изгорели кромпири! Од њих није било ништа остало у лонцу сем црно дно.

Јозеф и ја смо спавали од два па све до пет.

После тога је Јозеф отишао у град, хтео је да оде у банку за новац, а увече није мислио да дође. Због тога сам била мало љута.

Увече сам се играла с мојим малишаном, затим сам га ставила у постељу и написала неколико писама. Одједном је зазвонило, мислила сам да је Јозеф. Радовала сам се али ми савест није била чиста. Кад сам широм отворила врата, стајао је предамном Манфред. Нисам знала шта да кажем. Он уђе. Разговарали смо, пили смо колу с вотком. И опет ми је рекао да ме још увек воли и да не може да ме заборави. Зато је целе недеље пио.

Укратко, отишли смо у "Космос" на игранку. А после опет код мене. И ишла сам с њим, ипак с њим, прилепивши се уз њега као уз јак магнет пун осећања.

Затим смо "разговарали" све до пола два ноћу па сам почела сасвим да сумњам да ли је истина да ћу се сутра верити за Јозефа.

17. мај

Данас сам спавала све до девет, маломе сам дала нешто да једе и отишла у град да купујем. После ручка сам мало легла и спавала до пола четири. Боже мој, толико дуго! Брзо сам устала, требало је да ускоро доду Јозеф и Ечи а око пола пет још Ала, Ечин пријатељ. На брзину сам ставила сендвиче на тањир. Било је већ три четврти на пет - а још нико није дошао.

По глави ми се мотало да ли је заиста потребно верити се.

Како је све лудо...

Затим сам погледала кроз прозор и видела Јозефа и Ечи како долазе. Много сам се обрадовала. Било ми је врућина.

Када је Јозеф отишао да резервише места у "Космосу" ја сам све испричала Ечи. Она је сматрала да треба да останем с Јозефом јер је он заиста добар човек и отац Данијелку.

Јозеф се ускоро вратио, путем је срео Алу, и рекао да у кафани нема ни једног слободног стола. Онда смо пили код куће колу с вотком и заједно вечерали. Затим смо отворили флашу вина, напунили чаше и једно другоме ставили прстење на руке.

Имала сам при том чудан осећај.

У пола осам смо све четворо отишли у град. У "Космосу", разуме се, нисмо добили места, отишли смо у центар, код "Трокадера" је већ било затворено а Градска кафана је била препуна. На крају смо отишли у "Варну". Тамо је Јозеф морао после три четврти сата чекања отићи келнеру и љубазно га замолити да нас послужи.

Попили смо боцу секта, затим још једну а између тога, за промену, боцу вотке. У пола дванаест смо хтели у "Трокадеро" али смо се после предомислили. У градској кафани смо купили још боцу секта и таксијем отишли у Б.

Јозеф и ја смо отишли у његову собу. Тамо смо отворили боцу секта. Шта се после догодило, било је дивно. Ипак је с Јозефом дивно. С целом љубави сам му се дала...

Али сад, кад ово пишем, поново се бојим да ће и он бити тако груб и лажљив као Хелмут. Можда то ја само измишљам у својој глави? У сваком случају била сам тада срећна с Јозефом. Само нешто с моје стране треба да се измени: не смем више да будем према њему тако тла.

Јозеф је ноћас био чудно усхићен. Попрскао ме сектом и после га лизао. А ја сам просто хтела да се пењем уза зид колико ме је то голицало. Са њим је једноставно много лепо.

Затим су рупили у собу Ечи и Ата, шетали су се по ноћи, па смо заједно попили преостали сект...

У пола четири онај шофер требало је да дође по нас, али ми смо све четворо заспали - и то време преспавали.

18. маја

Пробудила сам се у пола седам и кроз цело тело ми прође одједном: Требало је да нахраним мога Данијела у пет. Пробудих нагло Јозефа, била сам сва љута иако он није ни за шта био крив. Пожурисмо на трамвај и вратисмо се у град. Мој син је плакао и звао и плакао промукло већ ко зна како дуго, сав се изгребао по лицу и био ознојен. Одмах сам га узела у руке и умирила. Била сам на себе љута и сама бих себе истукла због такве лакомислености.

После смо разговарали с госпођом Кирпс која је била чула малога да плаче и много се због тога бринула. Одмах сам јој представила Јозефа као мог вереника. Ја сад и не мислим да је она рђава. Човек само треба да зна како с њом да се понаша. Други пут ћу јој дати кључ од моје собе. Други пут ће бити друкчије - а Данијела никад више нећу оставити самога.

Око подне сам скувала ручак а Јозеф је после ручка отишао на поподневну смену. Ја сам се са својим сином шетала како и приличи мајци. Дечак је слатко спавао. Кроз главу ми је пролазило да мора бити дивно имати вољеног вереника и доброг оца свога детета.

Увече сам читала све до девет а онда легла да спавам.

19. маја

Бака се много обрадовала кад је видела мене и Данијела. Каже да је много нарастао. Причали смо затим о свачему.

Увече у шест отишли смо возом кући. У возу сам срела Маци ,с којом сам некад ишла у школу. И како већ бива после таког дугог растанка, имале смо много да причамо.

Кад смо син и ја допутовали у С. одједном сам јако желела да разговарам с Манфредом. Хтела сам да му најзад све кажем, сасвим отворено. И то да ћемо остати пријатељи и ништа више. То више није смело да остане у мени. Тако бих чини ми се изгорела унутра. А то боли, јако боли.

Са сином сам отишла право Манфреду али он није био код куће. Онда смо отишли кући, оставила сам сина пошто сам му дала да једе, успавала га, а ја брзо отрчала у "Космос". Није могло друкчије ни бити, у пивници је седео он.

Попили смо два пива и малу ракију и отишли код. њега. Не знам ни сама зашто сам с њим одмах легла. Пиво или ракија? Или његове тужне очи Зато што сам се верила? Не знам...

Били смо сами, радио је свирао, пили смо колу с вотком, запалили цигарете и лежали заједно у кревету...

Тако сам уза све то први пут осетила да према Манфреду не осећам као некад. Ово празно и површно вољење дошло ми је до гуше. Његово "ја те много волим" је лаж. Осећам то.

Код куће сам брзо заспала. У сну су ми се плеле мисли у којима сам се стидела пред Јозефом. "То не сме никад дознати јер би због тога био врло, врло тужан... чврсто сам себи обећала.

23. маја

Данас је Јозеф купио Данијелу дечју оградицу. Какво весеље! Сад наш синчић може у том да се игра, иначе смо стално на њега морали да пазимо да не извуче нешто из ормана или гурне у уста, или негде незгодно падне. Јозеф је заиста диван. То најбоље осећа Данијел јер је он први кога при повратку с посла поздрави својим "тата". Треба се надати да га Јозеф неће сувише размазити.

Сад је Јозеф с неким пријатељем отишао да зида. То се врло добро плаћа, хоћемо ускоро да купимо Трабанта који нам је тако потребан. Ала ће се и Данијел радовали!

Долазио је Манфред. Као да је чуо да Јозеф није ту. Сигурно је опет нешто хтео од мене. Ју сам најзад тако јасно рекла своје мишљење да сам се сама чудила својој храбрости. Нисам ни знала да могу бити тако строга. У првом моменту је био тако збуњен да је гледао у мене као теле у шарена врата. Али после тога је био тако груб и почео ми претити ду ће рећи Јозефу све што је између нас било. А тад сам се толико наљутила на њега да сам му опалила један шамар и залупила за њим врата. Сигурно више неће доћи. Ово треба да буде крај међу нама, ужасно.

Сутра дневниче, даље. Иде Јозеф...

25. маја

Дневниче, ово је мој најцрњи дан на твом белом листу.

Данас после подне Јозеф се вратио с посла и наредио ми да му вратим веренички прстен. Бранила сам се, молила, плакала. Ништа није помогло.

Манфред му је све испричао, свакако из освете што сам му први пут прекјуче рекла не. Овога арогантног безобразлука и лажљивца нећу више ни да видим. Само: много ми је жао Јозефа. Тако је скроман и искрен човек, кротак као овчица. Заиста нисам рачунала да ће одједном према мени бити тако суров и напустити ме. Како ћу то све објаснити моме синчићу који толико воли "тату"? Откуд му могу рећи да је за све криву мама. Твоја Ања.

Ах, ви мушкарци!

 


 

Click here for Domowina official site