Цирил Кола

Позван у кафану

Њежна музика забавне капеле лебдјела је по просторији а облаци дима грунуше му у сусрет. Све је шумјело од пригушених гласова. Кафана је у то вријеме већ била пуна гостију. Можда зато што је тмурно и мало прохладно вријеме.

Он је спази. То уско лице нофрететских црта увјери га да се не вара, иако је дјевојчина златна коса била подигнута увис и сплетена. Сједјела је за малим столом, мало позади упола скривена иза каменог стуба и пила некакво пиће на сламку.

Столица за њеним столом била је слободна. То је резервисано за мене, помисли. Јан Адам стисну срце објема рукама, даде себи унутрашњи импулс и пође оном столу. Одлучи да сасвим слободно стане пред њу, каже јој ево ме, а све остало препусти случају или милостивој судбини.

Затим је стајао пред њом, кољена су му била мека кад га она погледа и није могао изустити ни једне ријечи. Само је гледао у њу. О, да, то је без сумње била она. А како је овај једноставни црни костим одскакао од њене свијетле косе...

Сад она рече: "Добар дан!"

Јан Адам с великом муком изговори такође "Добар дан", изгледао је страшно неспретан и неотесан, називао је себе пунокрвним магарцем а свој долазак овамо нечувеном глупошћу. Како га је одмјеравала! Као кловна пред пензионисање... Он примијети да има зеленосиве очи. Пристају јој.

"Али, чини ми се да ви обично нијесте тако плашљиви", рече без нагласка. "Зар нећете да сједнете?"

Јан Адам окачи шешир на блиски чивилук и сједе преко пута ње. Она хоће да ми пребацује, мислио је. Сад је требало да он нешто каже.

"Ви сте ми писали..."

Хтио је још да дода да га је то веома обрадовало, али га она прекиде. "О томе ћемо касније говорити."

Шта је то сад требало да значи? Да ли је у праву био Пампух са својим рђавим предвиђањем? Шта би она стварно хтјела? Можда има намјеру да му пребаци његово дрско понашање на Јамском језеру? Да је осветољубива, није хтио да вјерује.

"Могу ли шта да поручим за вас?" запита он скромно.

"Хвала, не" одговори она. Јан Адам поручи за себе шољицу кафе кад га је сервирка питала. Најрадије би уз то наручио двије дупле вотке.

Њена дистанцирана хладноћа дјеловала је на њега непријатно и стезала му грло.

"Јесте ли... дошли мотором?" запита га она потом. Само се распитује, мислио је, само да нешто говори.

Он одговори као што је била истина да је користио аутобус. "Кожни капут не приличи за кафану", додаде он као објашњење.

Кад келнерица донесе кафу, дјевојка, не питајући га, поручи боцу вина.

"Токајско молим. И две чаше."

Јан Адам се опет осјети понижен. Покуша противећи се да на себе преузме наруџбину, али она се одлучно успротиви.

"Ја сам вас позвала и ја сам гоститељка", рече одбијајући његово противљење.

Није му ништа друго остало већ да се покори. Сада и никад више, закле се.

Келнерица дође с вином и нали. Дјевојка подиже чашу и рече: "У ваше здравље, господине Адам; ви се ипак тако зовете! Ја се зовем Ева, Ева Барон". Осмијех склизну преко њеног лица.

Човјек би могао помислити да је плаве крви, мислио је Јан Адам. "Али ви моје име већ знате" рече. "Оно не звучи тако феудално." Намрштено наздрави. Оно пре звучи као први човјек, тако ћу се и понашати, играле су се његове мисли.

Он не доби прилику да и даље распреда ову и без тога невеселу нит, јер кад је оставила своју чашу, позва га: "Причајте нешто! Чиме се бавите, мислим на занимање?"

Не би ме зачудило да ради у суду, сјети се он Пампуховог рђавог предвиђања.

"Ја, шта радим...? Ја сам тракториста у задрузи", рече оклијевајући. Како ли ће она то примити, како ће одглумити?

Изгледа да јој то није непријатно и зато она показа да је и даље заинтересована.

"Јесте ли задовољни као тракториста?"

Он никако није могао да замисли зашто га тако испитује, али јој је био захвалан што је водила разговор у том правцу.

Живнуо је. Да му понекад недостаје свјеж ваздух, не може да се пожали, рече, а посао се и види кад њих тројица или четворица плугом узору шездесет хектара. Неки пут мораш да си окретан као артиста. "Никад није досадно, ни зими."

Она је пажљиво слушала а кад је он завршио, рече:

"Баш недавно сам посматрала како тракториста оре. На дугој њиви редови су били као лењиром извучени. То ми је импоновало." Сад је мало љубазније гледала.

"Свако то не умије," размишљао је. "Мораш бити вјешт и имати правилан осјећај у прстима."

"Моја дјеца су се тога исто тако досјетила", као узгред напомену она.

Јану Адаму се учини да није тачно чуо. Она има чак дјеце!

Она примијети његово чуђење и рече: "Била сам са својим разредом на путу". Насмија се први пут. Кад се смијала, била је још љепша.

Јану Адаму није било до смијеха. Дакле, била је, разумије се, школована. Пампухо, пријатељу мој, имао си добар нос, мораћу што прије да те замолим за опроштај. Могао сам, у ствари, одмах да помислим шта је кад се тако одлучно понаша.

"Ви сте учитељица?" рече стиснутих устију.

"Да, нижег ступња образовања. Имате ли шта против учитеља?" хтјела је да зна.

"У принципу ништа", одговори он.

"Зато што тако мрко гледате, рече, као да нијесте имали добро искуство са учитељима."

"Ако мрко гледам, то је у вези са нечим сасвим другим", рече. Одједном зажеље цигарету. Кад је опипао џеп због пакле цигара, констатова да ју је оставио код куће. Извини се на тренутак. У бару купи нову паклу, и у магновењу просто хтеде да ишчезне на задњи излаз, али се врати за њен сто. Пружи отворену паклу дјевојци која одби. "Мој други предмет је спорт."

Одговарајућу фигуру има, и у његовој свијести појави се дјевојка са Јамског језера. "А ваш први предмет?"

"Њемачки", рече она.

Мала капела, састављена само од три члана, припремала се за нову серију плесова. Виолиниста, који је већ добро нагињао гојазности, стаде пред микрофон и огласи мало равнодушно: "Моја господо, од сада ћемо вам свирати игре."

Умјесто прастарих оперетских мелодија зазвуча фокстрот - не баш најмлађег датума - и неки парови се упутише на паркет, који није био већи од тепиха средње величине.

Дјевојка га изненада запита: "Кад морате да се вратите?" Јан Адам одговори да његов последњи аутобус полази нешто послије шест.

"Имамо још времена", рече дјевојка која се звала Ева и која ипак није хтјела да му повјери зашто га је овамо позвала. Помало му је ишло на нерве што му на тај начин дражи радозналост.

"Госпођице Ева", рече "хоћете ли ми нешто..." Она му не даде да доврши и умјесто тога запита: "Играте ли?"

То је био скоро позив, ако не сасвим.

"Нијесам ишао у школу играња..." гарантовао је.

"Нећете са мном да играте?" погледа га она мало изазовно. Њене пуне црвене усне се мало заокруглише, а обрве се непримјетно подигоше. Биле су сасвим танко нацрњене.

Јан Адам устаде, исправи сако и поклони се пред дјевојком, не нарочито елегантно, али не ни ружно. "Молим?" Секирало га је што је видио да је стално у дефанзиви.

Она је корачала ка паркету испред њега а он је гледао у њене ноге. Сукња од костима, сасвим уз тијело, допирала је скоро пола лакта изнад кољена. Спољашност која изазива похоту. На високим потпетицама корачала је као газела.

Она му стави руку на раме, погледа га изблиза у очи и пусти да је води у "Аргентинске ноћи".

Од њене косе допирао је опојни мирис. Био је у искушењу да је привуче к себи али се још више трудио да се не дотакне њеног тијела. Можда је то погрешно, бушило му је у глави, али ја данас и без тога чиним све обратно.

Зачу њен глас: "Ви нерадо говорите кад играте?" Глас је звучао љубазно и симпатично.

"По природи нијесам много говорљив", рече у одговор.

"И ја исто тако нерадо говорим при игри," рече гледајући му у очи. "Не мислите ли и ви да се ћутећи може лакше задубити у мисли?"

"А на шта ви мислите?"

"Немојте бити тако љубопитљиви, пријатељу", рече она мало надмено, што га већ више није погађало. "Ускоро ћете дознати".

"Аргентинске ноћи" су прошле и они се вратише за сто. Јан Адам јој примаче столицу испуњену пенастом гумом.

Она још једном окуша слатко ароматично вино које је он усуо, лако се забаци уназад, уздахну у напетој паузи и онда поче причати.

"Дужна сам вам објашњење зашто сам вас молила да овамо дођете. Сигурно вас то интересује."

"Немам појма", признаде он.

Она најприје зађе мало у прошлост. Да се љутила на смјелог младића који се увукао у њен недјељни одмор, да јој се чинио глуп и смијешан оставивши јој своју адресу и да је она сав тај догађај, као непријатан сан, хтјела да избрише из сјећања. Али касније је таква маленкост, којој она у почетку није придавала никакву важност, све више узнемиравала. Она се присјетила да је њему, том дрском, онај мали дебели који је био с њим, довикнуо нешто на језику који она није разумјела. Она би хтјела да зна шта је он рекао, јер сама није могла ријешити загонетку тог туђег језика и што би била сигурна да ли је у праву, што је - мада јој је то било тешко - свој први суд измијенила а изгледа да је то - она то нарочито истиче - одговарало његовој жељи.

"У ствари хтјела бих само једно да вас питам" - она застаде као да у смисао и тежину свога питања сама није била сигурна - "јесте ли ви, господине Адам, Лужички Србин?"

Јана Адама, још док је она говорила, почело је обузимати нејасно предосјећање о томе, с каквом намјером је она инсценирала овај састанак у кафани. А сада је било јасно да га то предосјећање није преварило.

Он широм отвори очи. Шта треба на то да јој одговори? Разумије се да је Лужички Србин, али никад га није нико то тако директно запитао. А она је тако озбиљно говорила као да се радило о нечем свјетски значајном и сензационалном. На исти начин је могла да га запита: "Јесте ли ви Еским, господине Адам?"

Човјек би могао да одбије као шалу, можда овако: Да ли ви, госпођице знате разлику између облакодера у Москви и у Њујорку? У магли се никаква разлика не примјећује, јасно?

Али она није била таква да би се с њом могло тако разговарати. А ни он није могао знати из каквих оправданих мотива она пита, да ли се иза тога скрива само женска радозналост или истинско интересовање. А ако је интересовање, да ли се односило само на њега лично или на све Лужичке Србе? Из њеног питања није се могло чути да ли је за Лужичке Србе имала симпатија или није. Али зато он, хвала Памлуху, без обзира на то, није могао да затаји своју народност пред њом, те се одлучи на питање:

"Зар ви још нијесте видјели ни једног Лужичког Србина?"

"Ја сам тек од прошле јесени у овом граду а родом сам из сасвим другог краја, из Херцберга, ако знате. (Он није знао Херцберг.) На улицама и трговинама свуда су натписи на два језика, а рекли су ми да је то лужичкосрпски. Морам признати да о Лужичким Србима ништа не знам."

Није говорила нимало презриво, доприје му у свијест, не без извјесног олакшања. Тада рече он:

"Па, Србин сам"

Шта ће сад бити? Да ли ће њено љубопитство бити с тим задовољено или...?

"Господине Адам, ви сте први Лужички Србин с којим овако заједно седим!" Она се осмијехну, била је дивна.

"Како би било да са мном играте још једном?" упита је узгред кад капела засвира енглишвалс.

Плашљивост је ишчезла и он је овога пута више није држао као посуду од стакла. Кад су опет сјели, хтио је да сазна како је она постала учитељица. Али она прва узе ријеч.

"Како је то, господине Адам, кад сте Србин? Откуд то?" Опет је она очекивала као да од његовог одговора зависи каква цензура.

Јан Адам се осећао прозван. Она је хтјела да зна због чега је он Србин. О томе досад није уопште размишљао, није никад имао потребе, то је било нешто само од себе. Нико човјека не пита: Зашто се облачиш? Било му је непријатно зато што јој није могао дати никакав задовољавајући одговор. Одједном доби жељу да нестане из близине ове дјевојке.

Дјевојка је била у искушењу да му каже: Није вам, господине Адам, лако да одговорите! Али је тиме могла да га увреди и зато му постави мостић: "По свему изгледа да сам вас, господине Адам, мојим питањем изненадила?"

"Истина, мало," признаде, погледа на ручни сат и рече: "А сада морам да идем," мада није морао, јер је до одласка аутобуса остало скоро један сат. Он позва келнерицу.

Дјевојка Ева не показа да је изненађена, што је он сматрао за потребно. Она рече: "Мило ми је што сам се могла с вама упознати. Надам се да ми ништа нећете за зло узети!" У њеним очима није било ничега притворног. Она је настојала да боцу вина плати само она... "Ја сам вас позвала", категорично рече не дозволивши му да се противи.

Напољу он рече: "Пут ћу наћи сам". Она му пружи руку, малу, чврсту руку, погледа га и рече: "Идуће недјеље ћу опет овдје бити, у исто вријеме, можда ћете онда имати одговор..."

На то ћеш дуго чекати, драга моја, мислио је он. Рече: "До виђења!" Ишао је преко трга ка улици која је водила на аутобуску станицу и ни једном се не окрену, иако је био сигуран да га прати погледом.