Јуриј Брезан

Невестин накит

Мало је прилика у години кад моја најмлађа нећака обуче свечану ношњу инаших девојака. Уз белу, старински роза и светло зелену свилу, она носи на грудима, испод шарене мреже од стаклених перли, на траци боје ливаде у мају, тежак низ новчића који се састоји од двадесет и пет сребрењака, два златника и јединог позлаћеног медаљона. Најстарији новчић - искован 1590. године - је двоталир са ликовима младих војвода Аугуста Кристијана и Јохана - Георга Саксонског.

Такав низ новчића је првобитно припадао накиту имућне невесте и негде у време престанка кметства састојао се од неколико сребрних гроша; две генерације касније богате сељачке кћери носиле су га као саставни део своје свечане девојачке ношње, а и да би показале - бар ја тако мислим - колико новчића мора имати у руци онај који би хтео да девојка буде његова.

Моји су припадали увек онима што су поседовали бакарне новчиће, а били су богати што се тиче деце и брига, тако да је неизвесно када је и како доспео тешки низ сребрњака и златника у нашу породицу. Прича о невестином накиту и за моју мајку је била некако магловита: само контура а унутар тога многе празне површине. Скоро би се могло рећи да је оно што је знала личило на карту предела иза поларног круга почетком нашег века.

Контуре обале и непозната земља. Ипак је било - у средини или ближе ивици - и оног што је дознала, истражила и сазнала па је могла причати строго и тачно до у детаље:

"Ишла сам у претпоследњи разред, мајка ми је већ била умрла, и морала сам да кувам и перем оцу и брату, а била сам мала и мршава. Најлепша девојка у селу беше три године старија од мене. Звала се Агнеза и тада је први пут позваше да буде кума. Беше један од новембарских хладних дана. Друштво које је присуствовало крштењу сврати у крчму на Кирхенбергу да се загреје. Отац малишана даде флашу комоваче, а кум, богати сељачки син, плати ракију од менте уз то. Рече да њоме хоће да раскрави Агнезу. Запили су се, па су позвали и кочијаша који се смрзавао напољу код коња. Дали су му да пије до миле воље. Иако је био млад, добро се разумео у ко.ње. Повремено је извиривао напоље, а онда је говорио да се мора путовати јер су коњи већ немирни. Богати сељачки син му рече да им да ракију па ће се умирити. Сви су се смејали јер су и дете умирили на сличан начин, давши му да лизне мало ракије.

Коначно су кренули, већ је падао први новембарски снег у пахуљама као мокра овчја вуна, а ветар је дувао са западне стране. Коњи - кажу да су то били најбољи коњи у читавом крају - смрзли су се тако, да су хтели што пре у шталу, узде су биле мокре и круте а кочијашеве руке несигурне. Већ се приликом спуштања низ брдо умало нису преврнули али све је опет кренуло добро. Ипак, пред следећим селом, где се улица спушта према два моста, изгуби младић контролу над коњима. Сељак склизну и одбије се прво о десну, па онда о леву камену ограду моста. Агнеза, која је држала дете у рука.ма, није се могла придржати те излете напоље. Она се стропоштала низ камење на обали и одлетела у поток. Поломила је кук, који је убрзо зацелио, али се на њеном лицу десило нешто што никада више није кренуло на добро".

Након извесног времена, када је сваки слушалац имао времена да представи несрећу и њене последице, настављала је моја мајка - као да ово што ће рећи ту не спада - још са причом: "Дете, Богу хвала, није повређено. Бабицу нису звали, бар не на гозбу након крштења."

Несрећу младе девојке Агнезе она је по свој прилици сматрала средиштем дуге приче о невестином накиту, која се враћала у прошлост више од столећа и по. Можда је у том и имала право, али да Кристијан гроф Штолберг није био пријатељ и духовно везан за Арним фон Брентана, никада не би било почетка, или полазне тачке у овој причи.

Гроф Кристијан је био романтичар и пријатељ народа, те је наредио да се у селу, између крчми, подрума и рибњака - што је све њему припадало - сагради једноипоспратна зграда, доле једна велика просторија а горе две собе са косим зидовима, а свога остарелог слугу произвео у првог учитеља у нашем селу.

Само неколико година пре тога, рођен је мом чукундеди Михаелу, на крају хрпе деце и дечак кога назваше Јан. Можда због тога што је Јан био најмлађи, или пак што је некадашњи слуга, а сада учитељ, био добар друг његовог оца, тек смео је Јан први - и једини - од своје браће и сестара да иде у школу неколико зима. Учио је да чита, пише и рачуна, а преслишавали су га катехизам и штолбершку историју породице. У школи - а можда и ван ње - показао се, како кажу људи, ,као довитљив дечак, дакле као неко коме глава не служи само да би на њој стајала капа.

Четири године касније се потврдило да су учитељ и људи били у праву кад су му приписали особину довитљив, напустивши на Велики петак 1844. године просторију за слуге и кренувши следећег јутра на пут за Дрезден. Дан касније већ рано је стао у ред оних који су у главном граду те области тражили плату и хлеб. По страни - у дословном и пренесеном смислу - стајао је његов старији рођак и предложио Јану посао слуге у коњушници на имању и помоћника кочијаша код једног трговца, који је поседовао двоспратну кућу недалеко од моста који води до замка, у новом делу Дрездена и где су се настављала добра са шталама, шупе за кола и складишта са робом.

Прихватање новог посла за сеоског слугу није било ништа ново а и нова околина је ускоро изгубила своју обеспокојавајућу необичност за веселог, довитљивог младића, који је за све своје слободно време, кога није баш било на претек, лутао по улицама и сокацима великог града, свему се дивио и све упијао. Имао је добре очи, али још више од тога добар слух и језик који лако учи: за шта би други, који је на исти начин дошао овамо на рад из лужичкосрпског краја, утрошио пола живота: научио је немачки - или боље речено, што је још теже: саксонски - тако добро, да се једва могло наслутити да је Лужички Србин. Захваљујући тој околности, али пре свега и промућурности и баш довитљивости позван је за кућног слугу. То га је довело у ближи додир са породицом. Својим отвореним, потпуно несервилним бићем, а и зато што га је, једном речју, било пријатно видети висока раста, тамноплаве косе, светле коже и плавих очију, задобио је наклоности газдарице, а - како је сам причао својим људима (врло шкрто и без задњих намера) - посебно му је била наклоњена трговчева најмлађа кћи.

Са отварањем нове железничке линије у Средњој Европи стизао је и нови новац у трговчеву кућу, те је саградио на високој обали Елбе вилу са много соба и Јана посла у школу за послугу да би га потом произвео у првог слугу, тако је унето у његову радну књижицу. У разговору са трговцима из Енглеске може бити да је говорио и о свом "батлеру".

Каријера изобличује карактер, а каже се и да криво дрво из године у годину бива све кривље. Али Јан није био таквог соја. Користио је свој много бољи положај да би чешће него ли до сада посећивао своје људе код куће у селу. У међувремену је његов брат, Никола, по занату тесар, постао домаћин нове породице, а једном детету је кумовао Јан Т'ом приликом му се толико допала кума, млада рођака његове снаје, да је касније говорио у шали како је своју жену узео у крстионици. Као што је увек и мислио - јер девојка није имала ни шеснаест година - венчали су се две године касније. Три недеље пре свадбе донео јој је, за девојче из колибе неуобичајен поклон: на траци боје ливаде у мају, осам тешких старих сребрњака, четири у првом реду, три у другом и један у првом. Најстарији новчић је био двоталир са ликовима војвода Аугуста Кристијана и Јохана Георга Саксонског.

Млади пар се настанио у некадашњим шупама за кола, у једну велику собу и још већу кухињу. Жена је послуживала у трговчевој кући. Њихова заједничка зарада је износила десетоструко од онога што је Јан овде у почетку примао. Млада жена је сматрала да им је положај добар, скоро отмен - и дуго времена и нестваран, као у бајци и исто тако несигуран - док се њен муж већ почео играти (мишљу да свој грош уложи тамио где трговац даје своје талире и да на тај начин достигне ако баш не богатство, а оно бар сигуран иметак.

Такве мисли нису стране сигурно ни понеким данас, а њему су дошле као што неком падне трешња у крило док мирно седи под дрветом које облећу чворци.

Једног дана је Јан наравно увидео да његов господар зарађује велики новац на чудноват начин, купујући читаве товаре не видевши ни Хамбурга ни брода, нити робе, с бродова коју, је продавао у Дрездену не излазећи из своје канцеларије.

Његово богатство је, тако рећи, расло у вагонима.

Јан је већ у школи за слуге научио да добар слуга у понекој прилици није човек иако нема очи и уши. Зарађивање новца његовог господара без сумње је била таква прилика.

Јан је након детаљног испитивања самог себе сматрао да има право да поседује очи и уши наредио је довитљивој глави да доведе у ред оно што је видео и чуо. Али све што је тешком муком довео у ред паде опет у збрку кад је докучио да господару за купљену робе није ни био потребан новац него само име на основу икога се добија кредит. Глава није могла ништа средити, а очи и уши, отворене далеко више од обавезе слуге, нису досезале до оног што се крије иза неразумљивог. У таквом стању сети се Јан старе истине да глупак лако доспе у баруштину, док паметан пита где је суви пут.

Питати са ниже позиције вишег од себе тешко је из различитих разлога, већ и стога што златни дукат не одаје бакарном новчићу како скаче на шпанску златну новчаницу. На крају се заценио од смеха при помисли да стара племенита шпанска златна новчаница дозвољава да је оплоди просјаков пфениг. А чак - ако у краљевским принцезама и пупи неки вазал - каквог ли кривоногог, разроког копилана!

Наклоност господарице и њене најмлађе кћери, упућене у послове, заједно са стрпљењем и способношћу да пита наивно оно што уопште није тако наивно, помогли су Јану да пред собом сагледа свој суви пут тако јасно као што млада рода види пред собом своју јесењу путању. У касно лето године 1891. купио је слуга на кредитно способно име свога господара један вагон - за један вагон је рачунао мању казну ако би ствар кренула лоше - енглеске вуне коју није никад видео и коју је платио након што се споразумео са сукнаром из Каменца да плаћање буде након што роба стигне. Зарада - не обрачунавајући страх - беше знатно већа од годишње плате коју су зарађивали он и његова жена заједно. Мање паметан човек од Јана ту суму би потрошио веселећи се са пријатељима и случајним познаницима, а при томе би пола избрбљао, пола прећутао и све упропастио. Или пак: одећа која чини човека шепури се и нестаје у рупама од мољаца. Слуга Јан, пак, кад су му жена и син били ван куће, поломи даску са пода. Испод ње је новац требао да чека добар или лош крај, а буде ли још онда то са нетакнутом зарадом не би ни испало тако лоше.

Новац и Јан су чекали две године, тада се осећао тако сигурним да је на исти начин купио неколико недеља пре избијања пруско-данског рата читав товар новозеландске вуне, која је пловила на броду усред Ламанша. Неколико дана - или можда и само неколико часова касније - дошле су берзе до закључка да је рат неизбежан и цене за прекоморску робу су догурале, у области која ће вероватно бити захваћена ратом, тако високо да је илегални трговац и честит слуга Јан постигао такву зараду која му је изгледала нестварном као из бајке, некако нехришћанска. Прерачунао се - и у том се у међувремену увежбао - да су он и његова жена морали имати десет живота, ако су хтели да ову суму зараде поштеним радом. Одавно је Јан уочавао ту разлику између једне и друге врсте зарађивања новца: осећао је велику зараду непоштеном, као неправду у односу на оне, који радећи добијају своју плату. Његово осећање, да их је на неки начин оштетио, иако није могао објаснити на који начин се то догодило, било је необјашњиво постојано.

Управо супротно су се његов разум и осећања односили према велетрговцу, чије је кредитно способно име Јан тако успешно позајмљивао: он је био свестан да је извршио превару, али је његова савест настојала да се прави невешта.

Кад се уверио да је његова трговина и овога пута остала неоткривена - на руку му је ишла сигурно и околност што је трговац због рата и оног што је уследило после њега, почео да рачуна на милионе - победио је Јан свој морал, поверио се својој жени, чији је морал било још теже савладати него ли свој сопствени, отказао је изненада трговцу а отворио сопствену малу трговачку канцеларију. Сасвим природно су му допале муштерије које су за његовог ранијег господара биле безначајне. Јан не само што је био с тим задовољан, него се осећао у складу са самим собом, бакарним новчићем - или у најбољем случају са сребрним грошом који је био и хтео да остане.

Његова жена је употпунила срећу, родивши и ћерку у години када је фирма отворена. Од радости Јан је невестин накит обогатио са четири стара сребрњака и три златника. Тако да кћи, када јој буде време, не стоји као невеста гола врата, рече. Девојчица је умрла у четвртој години од дифтерије.

Године су пролазиле кроз календаре, календари су нешто задржавали за људе - освајање Алзаса и Лотарингије, цареву свечаност у Версају - и наговештавали им нешто друго и једну нову светску силу, откриће Северног пола, беле мрље у Африци и негде другде, које су могле бити и црно-беле-црвене мрље -, а људи су опет, бар моји људи, шкрабали у календар оно што је за њих било значајно. На пример Аврамов дан, педесети рођендан малог трговца Јана у Дрездену који је изгубио много од своје веселости и који је сада после толико година почео да прича о чежњи за својим селом. Тада је усред жетве пожар разорио више од половине села и мој деда Петар, зидар, саградио је заједно са мојим оцем салаш и коњушницу и грубо урађене три собе. Ако стриц Јан буде хтео може у свако доба да их поправи а иначе би оне требало да остану као део имања за њега у старости.

Собе никад нису поправљане, чак ни за Јана, који више није туговао за домом. Умро је није имао више од педесет година. Управо кад је још могао предати фирму свом сину Јакубу - фирму која се састојала од две старије канцеларијске даме, једног књиговође, три радника и поседника самог.

Наследник Јакуб је управо завршио са школовањем. Високу школу за будућу трговачку светску силу апсолвирао је најпре у дрезденским канцеларијама оног човека који је склапањем руку и давањем новца на трећи дан Ускрса 1844. године примио његовог оца да ради као коњушар; одатле је послат на даље школовање код пословних пријатеља у Лондон и тада - речима моје мајке - "стигао чак до Америке".

"Можда за њега није била срећа", рекла је моја мајка, "што је по вољи свога оца учио за трговца. Он је можда хтео да постане нешто друго". На том месту своје приче дозвољавала је она себи да се упусти у општа разматрања - о обавезама очева и синова у вези са саветима и слушањем истих и о опасностима које могу из тога проистећи. Наводила је примере за добар и лош исход: можда Јохана Клајнмилера из суседног села који је желео да обавезно учи за. тесара, а кога је отац сместио батинама у манастирске скуте, одакле је побегао између дана очеве смрти и погреба. Касније је живео у дивљем браку са једном женом и - сем шесторо деце - ништа у животу није стекао.

Затим сељака Лулака, који нипошто није хтео да буде сељак него музичар. Он је још као младић умео тако да свира на хармоници да су ноге саме од себе почињале да играју. Ипак га је отац начинио сељаком - не зна се да ли га је наговорио или је употребио јача средства. Овде је моја мајка правила паузу, вероватно је размишљала каква је срећа била предодређена за овог вредног сељака, који је ипак поставио у собу клавир и у зимске вечери широким жуљевитим прстима свирао на њему, иза закључаних врата и навучених завеса.

Те паузе током којих је она размишљала припадале су начину приповедања моје мајке. Само је једном - колико се сећам - и то једном реченицом дала закључак о моралу који произилази из приче. Шпекулације - шта би било да је... нису у њеном приповедању имале места, као ни рефлексије везане за једну причу.

То што је рекла да је онај Јакуб, који је против своје воље постао трговац, а у животу хтео нешто друго да ради, била је стварно само шпекулација - јер шта је то уистину била истина нико није знао.

Био је то елегантан млад човек, нежних удова, средњег раста, који је често ишао у оперу и имао два-три пријатеља сликара, а понекад је увече писао стихове, које је без изузетка следећег јутра спаљивао; они су му при дневној светлости изгледали глупи, смешни и миљама удаљени од осећања која је хтео да изрази. Он се осећао на известан начин који се неможе ближе објаснити - нелагодно у своме свету, или у свету уопште - јер је тај свет био бучан, разметљив, а понекад му је изгледао управо силеџијски и бојао га се. Девојке модели и оне које су певале у хору које је повремено сретао код својих пријатеља, сматрале су га учтивим младим господином а у бити досадним човеком.

Кад му је умро отац, било је Јакубу двадесет пет. Једну годину касније оженио се девојком пореклом из мајчиног родног места, која је припадала особљу краљевског газдинства. Међутим млада жена, по стасу потпуно различита од сељанке, умрла је на порођају.

Јакуб је остао сам са својом мајком до њене смрти и са малом кћерком, која се звала Агнеза. Кад је девојчица навршила десет година, послао ју је у васпитни завод где је остајала само преко дана.

Агнеза је расла и са петнаест година - на тај рођендан отац је обогатио стари невестин накит на тридесет један новчић - била је млада девојка која је по спољашњости - можда а и по нарави - личила на свога деду Јана, високог раста, снажних удова и пуног веселих досетки. Сматрала је живот - и себе саму - лепим и била је заљубљена у Непознатог, кога је сваки дан сретала на путу за школу.

Можда је то био човек, за којим је извесно време жалила, када је са оцем напустила Дрезден, након што је фирма изненада морала банкротирати. Два брода, која су пловила на Јакубов рачун, потонула су један за другим у кратком временском размаку, један на рогу Африке а други негде у пространом Пацифику.

Јакуб је спасао од пропасти нешто од намештаја и неколико хиљада талира, за које је купио мало имање у родном месту свога оца. Преселио се без колебања и - како је бар изгледало -не жалостећи се због изгубљеног постао је сељак, наравно више лош него добар, а његова млада кћи била је домаћица и служавка, а понекад, кад је била сама, плакала је мало за изгубљеним, или можда само за човеком кога је сретала на путу до школе.

Може бити да је опет мислила на њега и онда кад је у својој најлепшој свечаној ношњи, са низом новчића под мрежом од стаклених перли, стигла промрзла из цркве у крчму, где ју је други кум, богати сељачки син, хтео да раскрави ракијом од менте.

Њен сломљени кук је зарастао, иако не сасвим право а рана на глави иза левог уха је зарасла, у дуги, рецкав ожиљак који је покрила коса. Али још док је Агнеза лежала у болници, чинило јој се понекад, као да јој трне лево уво и као да се скрамовита утрнулост навлачи на читаву леву половину главе. Бојала се тих чудних тихих мрављих шетњи у својој глави, али је лекар убеђивао - и сви су то потврђивали - да буде срећна што је све тако добро прошло.

Све-је. добро прошло, а ипак је почело да бива све горе, на лево уво је оглувела, лева очна јабучица се искосила у очној дупљи, полупокривена косо спуштеним капком, леви угао уста се развукао надоле, а и језик јој се променио, глас постао крештав, а речи су се тешко могле разумети, као да је говорила с пуним устима.

Девојка никада више није ишла на свечаности, своју девојачку ношњу од беле, старински роза и светло зелене свиле поклонила је, као и мрежу од шарених стаклених перли. Низ новчића - њен невестински накит - на коме је тада висило пет златника. закључала је у једну гвоздену кутију, која је некад припадала трговачкој канцеларији њеног деде, заједно са првим - и јединим - љубавним писмом које је примила онда кад је сваког дана сретала Непознатог на путу за школу. У тој кутији је Јакуб чувао и остатак свога новца у готовом.

Отац и кћи су одржавали ,мало имање и како су се и даље врло мало разумевали у стоку и поље,свака година им је појела по шаку талира из кутије. Нови банкрот је неизбежно био на помолу.

У то време је једна од оних ретких зима, које врло рано долазе и касно одлазе, већ у октобру донела тако много снега, да је на тамошњем племићком добру остало неколико хектара кромпира неизвађено. Пропали трговац и неуспели сељак Јакуб, који је несрећно управљао имањем, купио је у бесцење плодове што су лежали под земљом колико је могао да плати остатком новца у кутији.

До тада су људи у селу пре сажаљевали мирног човека и његову несрећну ћерку и ту и тамо га саветовали и понекад му и помагали - али сада су га отворена исмејавали, а у време вашара је настала међу људима у крчми подругљива песма о "Јакубу купцу снега".

З'има богата снегом, али не и тако хладна повукла се - дословно речено - у марту, а купац снега је извадио најсвежији, најбољи кромпир, какав нико у то годишње доба није могао да испоручи у град. Јакуб је до те мере рехабилитован у очима људи, да га до краја живота нико другачије није сретао него са поштовањем. Посао му је донео тридесетоструку чисту зараду и помогао му да исплива из дугова.

После првог светског рата је имање давао под аренду, и како је приход једва био довољан за хлеб, продао га је коначно за део имања који је остављен само за њега и под условом да се преузму дугови. Касније, некад, раздреши он постепено три златника од невестиног ,накита своје ћерке који су помагали неколико недеља или пар месеци, не знам.

Кад сам довољно порастао, да све људе упознам у селу, стари Јакуб је био - нико га није другачије називао - седи, отмен господин, који је стално носио мрку чоју до колена и један крут округли шешир од велура исте боје и ништа друго није радио, сем што се врло лагано шетао и писао писма. На пошти, где сам ја као први сусед имао право да прегледам корпу за папир, да пронађем што је још употребљиво, виђао сам га често како чита новине пре него што буду изнете. Ту и тамо ми је поклањао марке страних земаља. Његови стари пријатељи из Холандије и Енглеске редовно су му писали и слали су му понекад пакет. Два пута годишње добијао је пакет из Батавије са двадесет лименки чаја. Видео сам их једном, кад сам му такав пакет носио кући. Лименке су биле шарене као хиљаду и једна ноћ, и замолио сам за једну кад се испразни.

Видеће, рекао је: чешће се сећао моје молбе кад смо се сретали, али лименку нисам добио. Он их није ни имао: чај је неком у граду продавао и то је било довољно да живи две недеље и за опушке, од којих је дневно пушио два и које је наш трговац чувао за њега. Стари Јакуб је у нашем селу заувек остао странац или боље: неко другачији, говорио је "Ви" сваком, и свако га је ословљавао са "Ви", поздрављао је скидајући шешир са главе, и на исти начин захваљивао нама деци на поздраву. Његова кћи, са искривљеним лицем, чији кук није редовно зацелио, припадала је већ тада сасвим селу. Већ давно је баталила своје градске хаљине и носила је ношњу наших жена, а посебну недељом и кад је светковина, какву ни једна од правих сељанки није имала. Узимала је сваки посао, који би јој се понудио, за јело и пар гроша. Стварну беду нису трпели, хлеба и кромпира су увек имали а нову одећу нису требали.

Једном сам био код њих, онда кад сам однео пакет чаја из Батавије. Забезекнуто сам стајао пред великим округлим столом од трешњевог дрвета, пресвученим сомотом, тамноцрвено накићеним фотељама и јединим сјајним црвенкасто жутим писаћим столом са много малих фиока обложених месингом. Најчудније, али и најлепше, изгледало ми је постоље на зиду, од истог сјајног дрвета као и сто, а на њему три реда књига, све - или највећи број истих по мом сећању - имале су златан натпис. Још никада нисам видео толико и тако лепих књига код једног човека, чак ни код старог свештеника Радлубина који је писао и сам књиге у својој соби у дворцу Штолбергових, који је пре двадесет година ,постао болница. Од тога дана сам веровао причама моје мајке о старом Јакубу, "који је стигао до Америке", о његовом оцу Јану, који је пре сто година рођен у кући, где смо ми становали и који је "читаве бродове пуне робе" куповао, не видевши ни једном море.

Кад је стари Јакуб помислио да је дошло време да се обезбеди да не буде сиротињски покопан, продао је намештај од трешњевог дрвета и књиге, код тесара платио солидан ковчег, код каменоресца гранитни споменик, код крчмара на Кирхбергу колаче, кафу и две флаше ракије за погреб, платио је свештенику пристојан погреб и умро.

Две флаше ракије остале су непопијене на његовом погребу, јер осим шесторице људи који су носили ковчег, Агнезе са кривим лицем и кривим куком и моје мајке, нико није био ту ко би је могао пити.

Агнеза је живела још добрих двадесет година, из године у годину све сиромашнија; њена свакидашња ношња се искидала, у чоју њене недељне ношње увукли су се мољци, а време је нагризало тело. Није морала да гладује, мало хлеба увек се нашло за њу на столовима, а кад јој је било хладно, било је места на клупи поред туђе пећи. Све више и више се навикавала да дође до нас "кући" говорила је она понекад, а ми деца смо се смејали томе и мислили да ,није при здравој памети. Мајка нас је грдила и тада нам је по први пут испричала причу о Агнезином деди Јану који је као први у нашој породици могао да иде у школу.

Школу нисмо сматрали за новину достојну хвале. Стара Агнеза - тако су и њу звали - најчешће је ћутке седела на клупи поред пећи. Говор јој је падао све теже, а ми деца се нисмо ни трудили да погодимо шта је она рекла. Чудно да моја мајка није имала потешкоћа са тим и верујем да је она била једина са којом је стара жена на крају свога живота могла поразговарати о данашњим и некадашњим временима.

Једног дана, када је други светски рат донео трећеразредни страх, отворила је стара Агнеза последњи пут гвоздену капију, сагорела је пожутело писмо без успомена, и донела мојој мајци ниску новчића, коју је требало да носе њене ћерке, рече, кад буду невесте или деверуше.

Умрла је одједном, а да није ни боловала.

Покопана беше једног касног мартовског дана, када смо покушавали да верујемо да ће свет кренути на боље.

Кад моја најмлађа нећака обуче свечану ношњу, она носи на грудима под мрежом од стаклених перли тежак, вредни низ новчића а ја не знам како ће чудно изгледати ствари у свету, пре но што се затвори круг.